06.02.2017.

Стеван Гајић: Ако се Американци повуку са КиМ, бићемо „један-на-један“ са косовским снагама


У емисији „Да Можда Не“ РТС-а говорило се о првим потезима Доналда Трампа – како председник Америке испуњава своја предизборна обећања и какве је реакције изазвао.

У једном тренутку аутор и водитељ емисије Оливера Ковачевић цитирала је америчког министра одбране Џејмса Матиса како би он препоручио смањење америчких снага на КиМ: „Пре него што би било мудро да се смањи америчко присуство на Косову, косовске безбедносне снаге морају добити мандат да спроводе домаћу безбедност у одбрани територије.“

На то је реаговао др Стеван Гајић, рекавши (на снимку од 24:30): „Желео бих само једну историјску паралелу да направим. Када се завршавао Вијетнамски рат, процес који се звао ’вијетнамизација Вијетнама’, председник Никсон је прогласио победу, предао је снагама – да не кажем Косовском заштитном корпусу Вијетнама – да воде даље рат. Врло брзо после тога су снаге Вијетконга и Северног Вијетнама заузеле Сајгон и ујединиле Вијетнам. Дакле, постоји пракса код Американаца да кад желе да напусте своје клијенте – кажу ’ево, сад сте ви независни, па се сами сналазите’. Ја уопште не видим ову изјаву [Џејмса Матиса] као нешто сасвим лоше.“

Оливера Ковачевић: Кажете да није лоше да се Американци повуку, а алтернатива повлачењу је – каже Матис – да косовске безбедносне снаге чувају суверенитет земље.

Стеван Гајић: Каква је разлика нама између УЧК, Бали комбетара или косовских безбедносних снага?

Оливера Ковачевић: Добро, ви мислите да је свеједно да ли је тамо КФОР или косовске снаге?

Стеван Гајић: Апсолутно! То је територија Србије и ја мислим да је сјајно да Американци напусте Косово и да то оставе косовским безбедносним снагама.

Оливера Ковачевић: Да ипак Тачи управља? Добро.

Стеван Гајић: Не, него да просто имамо ситуацију у којој повратак [КиМ] под уставни оквир Србије не би значио и сукобљавање са силом као што је Америка.

Оливера Ковачевић: Какав повратак под уставни оквир Србије?

Стеван Гајић: Повратак Косова и Метохије, према одредбама Бадинтерове комисије.

Оливера Ковачевић: Нисам баш разумела…

Стеван Гајић: Како нисте разумели?

Оливера Ковачевић: Косовске безбедносне снаге, то је војска Хашима Тачија…

Стеван Гајић: Да, као што је и УЧК била војска Тачија и Рамуша Харадинаја.

Оливера Ковачевић: То је та војска, ви кажете да је боље да буде та војска на Косову него да буде тамо КФОР?

Стеван Гајић: Нисам то рекао. Рекао сам вам да Американци говоре о повлачењу са Косова, у тој ситуацији ми ћемо бити „један-на-један“ са тим косовским снагама.

Оливера Ковачевић: Како „један-на-један“? Не разумем. Они су на Косову, ми смо у ужој Србији.

Стеван Гајић: Не знам да ли треба да вам нацртам?

У емисији су још учествовали Милан Мишић, спољнополитички коментатор Политике, Ратко Дмитровић, генерални директор и главни уредник Компаније „Новости“ АД и Златко Паковић, позоришни редитељ и колумниста листа „Данас“.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ:

ИЗВОР: Стање ствари

16.09.2016.

ЛАЗАРИЦЕ У ОРАХОВЦУ И ВЕЛИКОJ ХОЧИ

,, Ој Лазаре, Лазаре, овде кућа богата, са хиљаду дуката, овде браћа живују, овде нама казују...!” После уласка у двориште у ноћи од петка на Лазареву суботу, група девојчица или девојака познатије као Лазарице, овим стиховима започињу благосиљање свих људи који у тој кући живе. Лазаричке песме које се у ораховачком крају вековима певају, и даље трају. Смењују се генерације, а ретко има жене, која у Великој Хочи или Ораховцу живи, а да у свом детињству или девојаштву бар једне године није “играла” Лазарице.

Драгољуб Петровић: Црногорски језик припада оним ентитетима које зовем аветним


Лингвиста Драгољуб Петровић о историјском прогону ћирилице, угрожавању идентитета и комунистима као грешницима: Хрвати су били периферно српско племе. Бошњаци сада хоће босански језик. Црногорски је аветни.

"ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО"


Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе.

Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.

Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.


А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.

(Телеграф.рс / Дарко Николић)

Ванс Пакард - СКРИВЕНИ УБЕЂИВАЧИ - ПСИХОЛОГИЈА РЕКЛАМЕ, 1994.


Психолошко завођење деце (поглавље 15)

Појава телевизије као једног од средстава за завођење била је највећа новина, откако се ова књига појавила. Телевизија је постала замена за бејбиситере деци предшколског узраста и готово нераздвојни другар старије деце, нарочито уколико су њихове мајке запослене, што је управо данас јако честа појава. Милиони и милиони деце у Америци имају своје сопствене 1В пријемнике у соби и већина њих чак и у поноћ још увек гледа телевизију. Процењује се да деца у Америци сада виде 20000 реклама годишње- тако да телевизија практично постаје још једна врста образовног система.
Деца су омиљено поље интересовања за ауторе реклама, јер у овом тренутку у Америци 100 милијарди долара потроше управо деца.
Утврђено је да, бар што се предшколске деце тиче, она уопште не разликују рекламе од регуларног програма. Ово се нарочито односи на децу Црнаца и управо су она најоданији ТВ гледаоци.
Један аутор реклама наводи у часопису Адвертисинг ејџ своје запажање: Уколико заиста желите добру продају, искористите дете као свог помоћника у продаји.
Отто вришти и кука, све док не надвлада отпор својих родитеља према куповини. На другорн крају земље постоји на десетине фирми пецијализованих за саветовање у веза са мотивацијом која се посебно бави испитивањем дечјих реакија на рекламе, програме и производе. Циљ им је да децу учине у суштини заинтересовани јим корисницима и рекламерима производа спонзора.
Једна уредница часописа Хјуман Бихејвиор (Хуман Бехавиор) направила је студију о лабораторијским кабинетима у којима се тестирају деца. Једна од тих лабораторија била је у предграђу Западне обале. Дечје реакције су тестиране уз помоћ апарата за ширење зеница, сензора за реакцију прстију на руци, итд. Психолог је постављао питања сваком понаособ о реакцијама непосредно после гледања рекламе.
Од деце је тражено да направе скицу за сваки део рекламе посебно.
Те скице би онда анализирали стручњаци. Аналитичари су користили драматуршке технике Станиславског. Деца су окупљана у групе да одглуме на који би начин они продавали производе одраслима. Испробавано је Је како ће њихови вршњаци реаговати на производ.
Ова усавршавања продајних обраћања, уз максимално коришћење дечјег тржишта, неоспорно се осетила и у породицама.
Студија (на Мичигенском универзитету) којој је подвргнуто неколико стотина деце предшколског узраста, показала је да је 8096 деце потврдило да су они утицали на родитеље да им се купе производи који су били рекламирани на телевизији.
У књизи под називом Тржиште младих двојица рекламних директора објавили су студију о мајкама. Колико тога мајка купи више него што планира у супермаркету, само због тога што је дете натера да купи одредене производе или популарне марке производа. Подаци ће показати да америчке мајке под утицајем деце потроше годишње 4 милијарде долара више, уз новац потрошен на куповину прехрамбених намирница.
Ти подаци датирају од пре неколико година.

05.09.2016.

Етномузиколози о „Шоти“: Шота није албанска реч ни албанска песма, већ чиста српска песма

РЕАГОВАЊЕ (Сведок, бр.578, 21.08.2007.) Зоран Милојевић, етномузиколог, композитор, књижевник, члан СОКОЈ од 1976.

ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову

Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се.

Али, да видимо шта историја каже. Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету. Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота", ствари су другачије. Да почнемо из почетка. Реч „шота" не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи? Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота"? Ваљда би се родио, бар још један, њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело? Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота". Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан? Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику?
Пишу новине: Ћерима - Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја". Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч. Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени. Па добро, питаће необавештени новинар, а чија је песма и игра „шота"? Одговор је: српска. Реч „шота", у жаргону косметских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка. Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је: шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан. Срби су брачни пар, младих љјуди, који очекују принову, звали Шотка и Шотан. Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон. Песма и игра „шота", настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице": „Разгранала грана јоргована", „Цвето, калушо", „Баш ми је мерак" итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна" чија је „шота", нека покуша да одсвира „шоту" у ритму седам осмина и да је упореди са осталим косметским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота". Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме, г. Јордана Николића. Он је, пре 40 година био оснивач КУД „Шота" у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „шота" има, у свом корену, византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут-трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица). Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „Шоту", зар је песма крива за нечија зверства. Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године, радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога, доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас, не певају они, који би требало да ћуте? Но, о томе, ако ми „Сведок" пружи прилику да пишем... 


Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко, данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил-аге Ченгића", коју је Његошу украо нововинодолски господар, а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије" од Љубе Ненадовића). Поготову је важна борба за очување нашег косметског блага. Борба за Космет није само борба за територије, најмање је то. То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура, не поверава се свадбарским хармоникашима и необразованим новинарима. Достојевски је рекао: ,,Ја муцам, када пишем". Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав. Ово је мој прилог. Зоран Милојевић

20.08.2016.

Шведски метал бенд опевао херојску одбрану мајора Гавриловића




„Сабатон“, популарни метал бенд из Шведске, објавио је нови албум "The Last Stand", на којем је песма број два посвећена херојским браниоцима Београда и мајору Драгутину Гавриловићу у Првом светском рату.




Шведски бенд познат је по ратној тематици у песмама, често обрађујући сукобе, попут Првог и Другог светског рата, Великог северног рата.

Најновији албум данас је објављен, а друга на листи песама је и Last Dying Breath, која је посвећена браниоцима Београда у Првом светском рату.



У последње две строфе песме је и парафразирани говор мајора Драгутина Гавриловића, који је 1915. године дао браниоцима Београда:

„Ваши животи су избрисани. Напред у славу за краља и отаџбину. Одбраните част Београда. Напред у славу да се коначно суочите са судбином“, гласе последње две строфе.


SABATON LYRICS - Last Dying Breath

War begun, the kaiser has come
Day or night, the shells keep falling
Overrun, but never outdone
Street to street, denying defeat

Soldiers of the Serbian army
keep your heads held high
Overrun, you fall one by one
For Belgrade and the Fatherland

Soldiers, heroes, die for your land
Your lives are gone, erased by your command

Until your last dying breath

Overrun, you're under the gun
Day or night, the shells kept falling
Sound the drum, the great war has come
Show no fear, the ending is near

A final charge, to face the fire
falling one by one
Major calls, the white city falls
Belgrade's streets are stained by blood

Soldiers, heroes, die for your land
Your lives are gone, erased by your command

Until your last dying breath

In haste, our lives are erased
Forward to glory for king and country

Defend the honour of Belgrade
Forward to glory, to face your fate at last

19.08.2016.

Иван Миладиновић - Ниска мржње дужа од века

Да ли се могу заборавити злочини Јужних Словена из 1914. године? После првих операција, опште разочарање у "браћу" преко Дрине, Саве и Дунава. За јунаштво у рату против Србије, Хрват из Билеће добио титулу барона.
МНОГИ и најдобронамернији пријатељи Србије склони су да повремено упозоре да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом и претпрошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо нову и другачију Србију. Не сумњајући нимало у њихове добре намере понекад им је тешко објаснити да нажалост Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетена са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо се са њом на сваком кораку наше свакодневице.
Када је прошле године Милорад Пуповац на представљању Билтена Српског народног вијећа "Говор мржње и насиље према Србима у 2015" рекао "да је све очитији национализам у Хрватској од уласка у ЕУ и да га распирују политичке странке које напуштају своје демохришћанске корене и усмеравају га у политичком деловању у савезу с онима који не само да су националисти, него заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове", вероватно ни једног тренутка није помислио да ће те исте речи морати да изговара и ове године. Рехабилитација Степинца, поништење пресуде Главашу, Книн, Срб, усташки поздрави у дворани „Лисински“, узвикивање пароле "За дом спремни" на сваком кораку, не да само подсећају на прошлост, него наговештавају повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. годину и на, већ помало заборављену 1914. годину. На потиснута сећања на зверства хрватских и муслиманких јединица у Мачви и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату. И ето нас опет у сусрету са историјом, са далеком 1914, без спомињања злодела према Србима у Хрватској и Босни Херцеговини у оба рата, већ само на терор и крвопролиће у Србији после аустроугарског напада.
ОДМАХ после првих ратних операција, настало је опште разочарање у "браћу" преко Дрине, Саве и Дунава. Нико није могао да разуме суров и нељудски однос Хрвата, муслимана, па и Словенаца према цивилном становништву. Број Јужних Словена у аустроугарској армади није био непознаница за српски политички и војни врх. "Политика" већ 1. августа 1914. године, значи петог дана од објаве рата, објављује текст "Аустрија је гурнула Словене на Србију" у коме се уочава главни стратешки правац и рачуница Беча који се своди на констатацију:
- Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшна мржња на Србију - записано је тада.
Није нимало тешко сравнити ову рачуницу јер ћемо њене последице осећати кроз цео двадесети век, а осећамо их, као што видимо, и данас.
Уочи напада на Србију командни кадар је непрестано вршио индоктринацију Јужних Словена пакленим говорима прожетих мржњом да Срби нису заправо људи. Манипулисало се и са Благословом Папе Пије X у коме поглавар из Рима благосиља војнике Црно-жуте морахије. Мењан је, скраћиван и надопуњаван... Папино слово је преправљано, избацивани су општи мирни делови, пооштравани други... и то како је ко стигао, од кардинала и бискупа до четних капелана. Један од њих, капелана, ће изговорити следеће речи:
- Виена је браник Свете столице. Стога, нека је рука у којој стежете мач Ватикана, благословена. Примите на себе благослов Оца нашега. Ви сте његова света војска која ће за неколико дана покорити тај дивљи народ и земљу њихову. Шта - народ, то није национ већ чопор шизматика. Чопор се мора укротити, послушности дозвати, у праву веру крстити. Децо Цркве нек сте благословени. Опрост сте од Оца нашега на земљи добили. Примите га мирно, кршћански на себе - најавио је зло које ће уследити овај капелан.

ПОЛА године касније, тачније 20. јануара 1915. године у листу "Пијемонт", пише:


- У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије... Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом - записано је тих зимских дана 1915.
На погрешне процене у Београду, које ће се узгред речено, провлачити цео целцати двадести век, да ће се "браћа" масовно предавати на српску страну, пресудно су утицале многобројне манифестације "српско-хрватског братства", у годинама које су претходиле рату. Почетком 1912. године, 163 загребачка студента били су гости Београда и клели се у Србију као југословенски Пијемонт, а домаћини су их ословљавали "драгом и најдражом браћом". И Словенци су били дочекивани као "најрођенији". У овим сусретима долазило је до братимљења и заклињања на верност "до гроба".
Због тога нико у Србији није могао да разуме мржњу с којом су кидисали на српске војнике и цивилно становништво. Однос "браће" са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама које су вођене 1914. Како су се они држали када су у лето 1914. године кренули да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра - Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба - за подвиге у том походу. Само за "јуначко држање" у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у "корпорале", "фелдвебеле" и "цугсфирере"... Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга - Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Хрват из Билећа.
ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбрамбени појас на Ади Курјачици. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији ИИ позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника...
Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси... Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима... Када су приупитале преживелог старца какви су то људи који су чинили ове страшне злочине, одговорио је "Не знам ко су, али говоре српски".


Вести о масовном убијању деце у Мачви стигле су и у Хрватску. Појединци су били згранути у тој мери да се нису устручавали, и поред строгих мера власти, да изразе своје негодовање. Извесни Иштван Хорват, ратар из околине Осијека, у сеоској кафани је негодовао:
- Што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали - запитао се он.
Убрзо је, међутим изведен пред суд и кажњен строгим затвором "због ширења лажних вијести".
Један од доказа за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском је и податак да је само у биткама у Мачви, из Треће босанскохерцеговачке регименте, од око 80 официра и 3.000 бораца, животе изгубило више од половине командног кадра и преко 1.200 војника.
За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација, никад се нису предавали, борили су се последњег метка. Када нису имали другог избора, осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата. Под налетом српских јединица, засипани артиљеријском ватром, почели су да се предају тек кад их је преостало стотину-две...
Можда би неко преко Саве и Дунава могао да поразмисли о речима Стипе Шувара да се "духовна основа хрватског национализма налази у мистичном схваћању бића нације, у фетишизирању властите нације..."

СМРТ ОД БРАТА С ДРУГЕ СТРАНЕ
Ударна јединица аустроугарске војске у операцијама на Колубари био је Загребачки 13. корпус. Од 18. до 25. новембра 1914. године, на десној обали Љига, у борбама против Моравске дивизије првог позива, нарочито су се истакле 36. и 42. пешадијска дивизија овог корпуса. Од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса настрадало је 4.200 Мораваца. Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, што лако може да се провери у његовом дневнику, наслућивао да ће пасти "од руке брата с друге стране". ИЗВОР: Новости

Уби ме,нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

ЦРНА ГОРА: Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.
Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.
А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.
„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.
Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:
“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.
Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.
Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).
Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.
Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:
„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.
Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.
„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:
“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.
Слично је и у запису Јакше Брајовића:
„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они суштампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.
Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.
———————————————————–
МИ НИСМО РОБОВИ
Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:
„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?
Брајовић је одговорио:
„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.
———————————————————————-
ПОБУНА У УЛЦИЊУ
У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

КАПЛАН БУРОВИЋ: За Косово Албанци немају своје име


Косово, заједно са Метохијом, данас се скраћено називају КОСМЕТ. Док се Метохија простире уз саму албанску границу Југо-западне Србије (један део Метохије се налази и у Албанији!), Косово се простире на исток Метохије, према Приштини, Западној Морави и Скопској Црној Гори, па према Гњилану и Подујеву, на север до испод реке Ибар.



Све до XVI века, граница Србије је била на обали реке Дрим, данас у Албанији: дели Северну Албанију од Средње. У раније векове Србија се простирала и испод реке Дрим, све до самог Драча (алб. Durrës односно Дурръс), који су прадедови Срба отели Византијцима 548. године, кад у Албанији, па и на Балкану, није било живе душе албанске. Тада су Албанци били у Румунији, на падине планина Карпати и Бескиди, како ово признаје и највећи њихов албанолог, академик, проф. др Ећрем Чабеј (алб. Eqrem Çabej).

Да би стигли до Драча, Срби су пре тога настанили Косово и Метохију, преко којих области су и продирали према Драчу и Солуну. Из сачуваних историјских докумената сазнајемо да су Косово и Метохија тада били претворени у прах и пепео од варварских племана, која су туда, у пролазу, плачкала, жарила, палила, убијали месно становништво, или су их одводили са собом као робове. Кад су се Срби настанили у те области, оне су биле пусте, покрите прахом и пепелом, или обрасле жбуњем, шумама, без живе људске душе. Сетите се византијског историчара Приск, који је управо тада обишао Дарданију (како се звало Косово у та времена), а који нам је оставио црно на бело неоспориво сведочансто да су Варвари претворили Дарданију у “ненастањену пустињу”. По шумама и жбуњу Дарданије, као каква нарицалка, кукала је птица кос, која нас и својим црним перјем (од Косовског боја!) потсећа на српске мајке, исто тако у црно обвијене, које су нарицале за својим убијеним синовима. Дижући је из праха и пепела, крчећи жбуње и шуме, сејући жита, винограде и воћке, они су ту изгадили села и градове, па и формирали своју прву државну творевину. Тако је Космет постао кољевка српског народа, српске свести и српске бити, српске вере, државности, школе, просвете, културе и идеје, музеј и мементо српског постојања кроз векове.



Од првог дана свог приспећа тамо Срби су Косово и назвали овако, а по птици кос (= француски „merle“), која је у својој црној одежди кроз деценије и векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом костима српских најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Од кад су ту стигли, Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косово, бранила и Европа. Морем крви Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.

Албанци, пошто су стигли из Румуније у данашњу област Мат, средња Албанија, изнад Тиране, по мом обрачунању у IX веку нове ере, по прорачунима Академика Чабеја у X веку нове ере, енормним множењем и асимилирањем остатака других народа, па и самих Срба, које су нашли тамо, ширили су се на све стране данашње Албаније, па су крајем XVIII-XIX века почели прелазити чопоративно и преко њених граница, на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе.



Долазећи на Косово они попримају од тамошњих Срба ово име, што нам доказије да пре Срба они нису тамо никада живели, јер – да су живели пре Срба – имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област.

Ово нам доказују и остали истоимени топоними широм Балкана, где актуелно живе (или су живели!) Срби. Имате их и у самој Албанији, господине Nöel Malcolm-е! Овај енглески фалсификатор историје Косова, идући на руку велико-албанским фалсификаторима, учинио је све да порекне ово, иако зна сасвим добро да је и највећи албански етимолог, академик проф. др Ећрем Чабеј, признао као сасвим научну и неопорециву етимологију од српског апелатива кос, на алб. “mullenja”. Али, ако је он и сав научни свет признао то, не признају албанске пришипетље, који – иако немају појма о етимологији – поведени својим шовинизмом и најслепијим расизмом, настојали су на све могуће начине да оспоре ту етимологију и да Косову нађу једну нову, бездруго албанску етимологију, како то чине и са Косовским бојем и Милошем Обилићем, па и династијом Немањић, које нам безочно присвајају и свакако настоје да их прикажу као “аутохтоно” албанско.

Тако су ови албански „научници“, у почетку, настојали да топоним Косово протумаче албанским језиком, па су назвали Косово „Fusha e Mullenjave“, што је у ствари превод српског имена, јер алб. mullenja на српском језику значи кос, птица.

У њиховој одисеји да пронађу Косову неку албанску етимологију, повезали су овај топоним и са албанским апелативом kosë = „срп. коса, оруђе рада“, али им Академик Чабеј то не прихвати, објашњавајући својим Албанцима да и та реч – kosë – води порекло из српског језика, па и да нема везе са топонимом КОСОВО.

Велики албански фалсификатор историје, академик, проф. др Скендер Ризај “верује да истинито порекло ове речи налази се пре у илирском или у трачанском, неголи у српском језику 1). Али, како признају и сами Албанци, и у самој Албанији има много словенских топонима, па и топоним Косово: тако се назива једно село близу Ђирокастре!

Један други албански “истраживач”, Muharrem Carabregu, настојава да изведе име Косово од једног илирског корена kasa (који – по њему – значи “дубока долина”) и албанске речи va 2). Све је ово познато N. Malcolm-у, па – на крају свега овога (у фусноти, а не у тексту!) – додаје : « ово је доста неубедљиво ».

Најновије епохално « откриће » учинио је Албанац Preljoc Margiljaj 2001. године, који је пронашао да етимологија топонима КОСОВО потиче од албанске речи kos = «срп. кисело млеко » 3). Нема сумње да од укисељених мозгова не можемо ништа друго ни очекивати до укисељене етимологије. У овим « научним » пословима предњаче « комунисти », као што је конкретно Димитар С. Шутерићи.

У Албанији, у област Голо Брдо (алб. Gollobërdë), настањено и дан-данас ексклузивно од словенских Македонаца, налази се село КОСОВРАСТ, које потиче од КОСОВ ХРАСТ, а које на српском и македонском језику значи « храст птице кос ». На албанском нема никакво значење, али се не искључује могућност да се Прељоц Маргиљај попео на том храсту и тамо, док је чувао козе, пио (или јео!) кос = «кисело млеко» и писао његову књижурину ИЛИРИ СУ ГОВОРИЛИ АЛБАНСКИ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ.



За Косово Албанци никада нису имали своје име, као што га немају ни дан-данас. Зато су употребљавали и употребљавају искључиво ово српско име, које су без сумње узели од Срба, доласком у ту област.

Топоним ДАРДАНИЈА (који су Албанци узајмили из античке литературе, значи нису наследили никаквом народном генеалошком традицијом !) нема никакве везе са « албанским » апелативом dardhë = «срп. крушка», како претендирају академичари Албаније 4), са њима и Н.Malcolm (!), јер су назвали тако Косово – D A R D A N I A – Дарданци античког доба, према имену свог бога ДАРДАНОС 5), што је у последње време признао и албански академик проф. др Марк Краснићи. 6)



Пошто нису успели да топониму Косово нађу еквиваленат у свом језику, па ни у илирском, потражили су му га и у страним језицима, па и у турском, тобоже: „потиче из турског језика, пошто турски апелатив ова значи „р а в н и ц а“, док реч ку или куш на турском језику значи „п т и ц а““.

Са чиме је неће изједначити ови Албанци?! Са свачиме! А пошто су тако постали најсмешнији, албански академици из Приштине најзад признаше:

„Legjendat serbe këtë fushë e quajnë fusha e mëllenjave, të cilat besohen nga serbet se janë shpirtrat e luftëtarëve serbë të vrarë në atë fushë. Të gjithë studiuesit konfirmojnë se emri Kosovë vjen nga fjala serbe kos që do të thotë mëllenjë… 7)
Превод: “Српске легенде називају ово поље фусха е мëллењаве (требали су да напишу: Косово поље, јер Срби не говоре албански!- КБ), које се верују од Срба да су душе српских ратника убијених на том пољу. Сви научници конфирмирају да име Косово потиче од српске речи КОС, која на албанском језику значи  m ë l l e n ј ë…“
Иако су ово конфирмирали и сами албански академици, и то службено, Албанци ће, у базди њихових политичких стремљења, наставити и у будуће да претендирају за Косово да је то њихова реч, да етимологија овог топонима потиче од њиховог апелатива кос – „кисело млеко“, јер – како рекосмо – укисељени мозгови само укисељене етимологије могу и да производе.

Од ових укисељених мозгова екстремно-националистичких Албанаца не патимо само ми, њихови суседи, већ и сами поштени Албанци. Видите што су урадили са цитираном књигом Академије наука и уметности Приштине: чим су видели то признање да је име Косова српске етимологије, одмах су интервенирали и забранили је, повукли је из циркулације.

Кад би могли, ови би Албанци много што забранили, па и натоварили на своја леђа и скрили то по њиховим јазбинама, као лопов украђено.*)

_______________

1) RIZAJ, Skender: KOSOVA GJATË SHEKUJVE, Приштина 1982, стр. 273.

2) CARABREGU, Muharrem: GJEO HARTOLINGUISTIKA, Приштина , стр. 236.

3) МАРГИЉАЈ, Прељоц: ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИМ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ, - Подгорица 2001, стр.81.

4) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, цит. дело, стр. 396, кол. II, глас ILIRËT.

5) БУРОВИЋ, Каплан: Топоними ДАРДАНИЈА,- часопис YLBERI Год. И, Бр. 1, Женева 1993, стр. 13-14. Друго издање на албанском језику у збирци студија ILIRET DHE SHQIPTARET,- Женева 1994, стр. 21-26. На српском језику, по први пут, ова је студија објављена у мојој збирци СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ,- Женева 2000, стр. 36-46; затим у збирци студија ДАРДАНИЈА, Женева 2004, и другде.

6) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Тирана 1982, стр. 274.

7) AKADEMIA E SHKENCAVE DHE E ARTEVE E PRISHTINËS: K O S O V A, - Приштина 2012.

*) Штампано спрва у мом делу ПОРЕКЛО АЛБАНАЦА НА КОСОВУ, У МАКЕДОНИЈИ, ЦРНОЈ ГОРИ И ГРЧКОЈ, Женева 1995, стр. 26.


Др Каплан Буровић

ИЗВОР: Искра