28.08.2014.

ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН: О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ

СРБ :



ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН: О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ




АУТОР КЊИГЕ, ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН, АУСТРИЈСКИ УСТАВНИ ПРАВНИК И СТАТИСТИЧАР, ЈЕДАН ЈЕ ОД ЦИТИРАНИХ АУТОРА СВОГА ВРЕМЕНА. РОЂЕН ЈЕ У БЕЧУ 1831. ГОДИНЕ, А УМРО У ГРАЦУ 1892. ГОДИНЕ.
НАПИСАО ЈЕ НИЗ КЊИГА КОЈЕ ОБРАЂУЈУ РАЗНЕ ЕКОНОМСКЕ, СОЦИЈАЛНЕ, ПОЛИТИЧКЕ И ДЕМОГРАФСКЕ ТЕМЕ ИЗ АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ, ПА ТАКО И ПРЕДМЕТНУ КЊИГУ КОЈА ОБРАЂУЈЕ ПОДРУЧЈЕ ДАЛМАЦИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 14. ДО 19. СТОЉЕЋА И ГОВОРИ О КРЕТАЊИМА - СЕЉЕЊИМА, ДОСЕЉАВАЊИМА И ПРЕТАПАЊИМА СТАНОВНИШТВА, ХРВАТСКОГ И СРПСКОГ (УЗ АНАЛИЗУ НАРОДНИХ СКУПИНА "ВЛАХА" И "МОРОВЛАХА - МОРЛАКА"), УЗРОЦИМА И ПОСЉЕДИЦАМА ТИХ ПРОМЈЕНА, ЈЕЗИКУ КОЈИМ СЕ ГОВОРИ.
НАРОЧИТА ВРИЈЕДНОСТ КЊИГЕ, А ТО СЕ МОЖЕ ИСЧИТАТИ ИЗ НИЗА ПРИМЈЕРА, ЈЕ ТЕЖЊА АУТОРА ДА БУДЕ ОБЈЕКТИВАН ТЕ ДА СВОЈЕ ЗАКЉУЧКЕ ТЕМЕЉИ НА ПОЗНАТИМ И ПРОВЈЕРЕНИМ ДОКУМЕНТИМА, ИЛИ КАКО САМ АУТОР КАЖЕ: "АКО ЈЕ НАСЕЉАВАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ ТЕКЛО ОВАКО, КАО ШТО САМ ОПИСАО (А О ТОМЕ НЕ ДАДУ СУМЊАТИ ИЗВОРИ, КОЈЕ САМ НАВОДИО САВЈЕСНИЈЕ, НО ШТО БИ КОЈИ ЧИТАЛАЦ МОЖДА И ЖЕЛИО) ОНДА СЕ ТИЈЕМ ДОВОЉНО РАЗЈАШЊУЈЕ, КАКО ЈЕ ШТОКАВШТИНА ОСВОЈИЛА НЕ САМО СВУ УНУТРАШЊОСТ ДАЛМАЦИЈЕ, ВЕЋ СЕ ШТОКАВСКИ ГОВОРИ И НА ОБАЛИ У....... "ДАКЛЕ, ПРЕД ВАМА ЈЕ КЊИГА ЗА КОЈУ МОЖЕМО РЕЋИ "ДРУГИ О НАМА", ШТО ЈОЈ ДАЈЕ ПОСЕБНУ ВРИЈЕДНОСТ. КЊИГА, ЧИЈЕ ЈЕ ДРУГО ПРЕВЕДЕНО ИЗДАЊЕ ОБЈАВЉЕНО У ЗАДРУ 1893. ГОДИНЕ, ИЗВОРНО ЈЕ ОБЈАВЉЕНА У АУСТРИЈСКО-МАЂАРСКОЈ РЕВИЈИ 1888/89. ГОДИНЕ, А НА ДАНАС АРХАИЧНИ СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕВЕО ЈУ ЈЕ ЈОСИП ВЕРГИЛ ПЕРИЋ.


HERMANN IGNAZ BIDERMANN
„ZUR ETHNOGRAPHIE VON DALMATIEN" ÖSTERREICHISCH-UNGARISCHE REVUE, NF, 6. BD., 1888/89







Део I

O etnografiji Dalmacije
na srpski preveo Josip Vergil Perić (prilikom Gundulićeve svečanosti u Dubrovniku)
Predgovor od Save Bjelanovića
Drugo izdanje
Pečatnja Ivana Woditzke
U Zadru
1893
.

* * *

ПОРФИРОГЕНИТ ЈЕ У СВОМЕ ДЈЕЛУ ЗАБИЉЕЖИО РИЈЕКУ ЦЕТИНУ КАО ГРАНИЦУ ИЗМЕГЈУ СРБÂ И ХРВАТÂ, ЗА ПРВОГА ЊИХОВА НАВОДНОГА ДОЛАСКА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРОВО, ТО НА ОВОЈ ЗАПАДНОЈ СТРАНИ НАШЕГА НАРОДА, У ДАЛМАЦИЈИ. И ОЗБИЉНИЈИ ПРОТИВНИЦИ ОВОГА ЦАРА-НАУЧЕЊАКА МОГУ ОБОРИТИ ОВЕ ГРАНИЦЕ. ИСТИНИТОСТ ПОТВРЂУЈЕ СВА ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА, ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ НЕМАЊИЋÂ, ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ КОСОВА.АЛИ ОД ПОБЈЕДА ТУРСКИЈЕХ, А ПОРАЗА СРПСКИЈЕХ, СРПСКИ НАРОД РАЗМИЧЕ СВОЈЕ ГРАНИЦЕ НА СЈЕВЕР И ЗАПАД, ДОК СЕ ОНЕ ПО НАРАВИ ДОГАГЈАЈÂ, СУЖАВАЈУ НА ИСТОКУ И ЈУГУ. МИ ЗНАМО КАКО ОДСЕЛИ ЦВИЈЕТ НАРОДНИ ПОД ПАТРИЈАРСИМА ЧАРНОЈЕВИЋИМА. КЊИГА ЈЕ УТВРДИЛА ОВАЈ ДОГАГЈАЈ, И АКО УТВРГЈЕНЕ СРПСКЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ ИСЧЕЗАВАЈУ. У ПОСЉЕДЊЕ ВРИЈЕМЕ МАНЕ ГРБИЋ РАСВИЈЕТЛИО ЈЕ ЈЕДНУ СТРАНУ ВЕЛИКОГ ДОГАГЈАЈА КЊИГОМ „КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО", КОЈА НАС УЧИ КАД И КАКО И УЗ КОЈЕ ЈЕ УВЈЕТЕ СЕЛИО СРПСКИ НАРОД У КРАЈИНУ (БИВШУ ВОЈНИЧКУ ГРАНИЦУ И У ХРВАТСКУ. НЕ ЗНАМО, КАКО ЈЕ СЕЛИО СРПСКИ НАРОД У ГОРЊУ ДАЛМАЦИЈУ! НЕ ЗНАМО МИ, ЉУДИ ПИСМЕНИ, КОЈИ ИЗ КЊИГА УЧИМО. АЛИ ТО ЗНА САВ НАРОД, КОЈИ НА ГУСЛАМА УЧИ СВОЈУ ИСТОРИЈУ. ЗНА НАРОД, НЕ САМО, НЕГО СЕ ПОНОСИ И КРИЈЕПИ ОВОМ ПЈЕСМОМ ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ. ЈОР ДОК У СРИЈЕМУ „МАРГИТА ДЈЕВОЈКА" ОЧАЈАВА, КАО И ЊЕЗИНА НЕСРЕТНА ДРУГА НА ПОЉУ КОСОВУ, И УБИЈА СЕ, ПОШТО ЈОЈ ВОЈВОДА РАЈКО НЕ ЕВО САД ОВДЈЕ ПРИЛОГА ЗА НАУЧНО ПОЗНАВАЊЕ ОНОГА ДОБА, У ОВОМ ДЈЕЛУ О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ. ДЈЕЛО ЈЕ НАПИСАО УЧЕНИ И НЕПРИСТРАСНИ НИЈЕМАЦ, САД ПОКОЈНИ УНИВЕРСИТЕСТСКИ ПРОФЕСОР ХЕРМАН ИГЊАЦ БИДЕМАНН. УЧЕНИ ПРОФЕСОР ПОКУПИО ЈЕ МАТЕРИЈАЛ: ПОЗНАТЕ ПОДАТКЕ, ИСТИНИТЕ И НЕОБОРИВЕ. ОН ИХ ЈЕ УМНО РАЗБИСТРИО. ОВАЈ МАТЕРИЈАЛ МОГАО БИ СЕ ЈОШ УМНОЖИТИ. О ИСЕЉАВАЊУ ХРВАТА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ ПРЕД ТУРСКИЈЕМ ПРОДИРАЊЕМ ИМА ЈОШ И ДРУГИЈЕХ ДОКАЗА. ТАКОГЈЕР ЈОШ БИ ТРЕБАЛО ОВАКО, КАО ШТО ЈЕ ОН РАДИО, РАЗБРИСТРИТИ ОСТАЛЕ ОДНОШАЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ, ПРАВНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, ЦРКВЕНЕ, ОНОГА ДОБА. НЕГО, ЕВО ОВДЈЕ ОСНОВЕ.
ВИДИМО, КАКО СУ ХРВАТИ МАХОМ СЕЛИЛИ ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ, А СРБИ ПРИДОЛАЗИЛИ. О ИМЕНУ И ПЛЕМЕНУ НОВИЈЕХ ДОСЕЉЕНИКА БИДЕРМАНН НЕ СУМЊА, ВЕЋ ОДЛУЧНО КАЖЕ, ДА СУ ОНИ СРБИ, ПО ПОРИЈЕКЛУ И КУЛТУРИ. ОВУ ТВРДЊУ ПОДУПИРУ СВИ ДОКАЗИ.МОЖЕ ПОМОЋИ, НИ СЕБИ НИ СРИЈЕМУ, НАРОДНИ ЕПОС ПОДИЖЕ СЕ НА ВРХУНАЦ СЛАВЕ И ВЕСЕЉА У ДАЛМАЦИЈИ, ГДЈЕ ВОЈУЈЕ ЈАНКОВИЋ СТОЈАН ПЈЕСМЕ О СТОЈАНУ И ЊЕГОВИЈЕМ КОТАРСКИЈЕМ ЈУНАЦИМА ОДУШЕВЉАВАЛЕ СУ НАШ НАРОД НА ДРИНИ, МОРАВИ, МОРАЧИ, КАО И НА КРЦИ, ЦЕТИНИ И НЕРЕТВИ.
ПУСТЕ ЗЕМЉЕ И КУЋИШТА ЗАУЗИМЉЕ ДРУГИ НАРОД. ИЗМЕГЈУ ИСЕЉЕНИКÂ И ДОСЕЉЕНИКÂ НЕМА НИКАКВЕ СВЕЗЕ, НИКАКВЕ НАРАВИ. У КРАЈЕВИМА, ГДЈЕ СУ ЖИВЈЕЛИ ХРВАТИ, ХРВАТСКА ВЛАСТЕЛА И ЊИХОВИ КМЕТОВИ, ПОДИЖУ СВОЈЕ КУЋЕ СЛОБОДНИ ТЕЖАЦИ, КОЈИ САМО ПРИЗНАЈУ ДРЖАВНУ ВЛАСТ МЛЕТАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ.
У НОВОМЕ НАРОДУ НЕЋЕШ НАЋИ ТРАГА УСПОМЕНИ ИЗ ХРВАТСКЕ ПРОШЛОСТИ. ХРВАТСКИ КРАЉЕВИ НЕ ЗНАДУ СЕ НИ ПО ИМЕНУ, А, ШТО ЈЕ ЈОШ КАРАКТЕРИСТИЧНИЈЕ, НЕ ПОЗНАЈЕ ОВАЈ НАРОД, НИ ПО ИМЕНУ, ОНУ ПРЕД ЊИМ ИСЕЉЕНУ ВЛАСТЕЛУ ЧИЈЕ ЈЕ ЗЕМЉЕ ЗАУЗЕО. НАПРОТИВ ЖИВЕ СУ СВЕ УСПОМЕНЕ, СВЕ ТРАДИЦИЈЕ СРПСКЕ. СЛАВИ СЕ КРСНО ИМЕ СВУДА, ДОК ГА У НЕКИЈЕМ КРАЈЕВИМА НЕ ЗАБРАНИШЕ РИМОКАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ, ГДЈЕ СЕ ЊИХОВА ВЛАСТ ПРОШИРИЛА.
РЕПУБЛИКА МЛЕТАЧКА ПОЗИВАЛА ЈЕ НАШ НАРОД ИЗ СУСЈЕДНИЈЕХ ЗЕМАЉА, НА СЕЛЕЊЕ У ДАЛМАЦИЈУ, УСТУПАЈУЋИ МУ ПУСТЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ИКАКВЕ СЛУЖБЕ, ОСИМ ОНЕ У ОРУЖЈУ. ЈОШ ЈЕ РЕПУБЛИКА ДАВАЛА ПОМОЋ ДОСЕЉЕНИЦИМА, У ХРАНИ И ПОЉСКОМ АЛАТУ, ЗА ПРВИЈЕХ ГОДИНА. ВОГЈАМА НАРОДНИЈЕМ ДАВАНА ЈЕ ПОМОЋ У НОВЦУ И СТАЛНА ПЛАЋА. ДОСЕЉЕНИЦИМА ЈЕ У НЕКО ДОБА, ДОК ЈЕ ЊИХОВА ПОМОЋ ПОТРЕБИТА БИЛА, ПРИЗНАВАНА СЛОБОДА ВЈЕРЕ. ЈАНКОВИЋ СТОЈАН ПОСТАВЉЕН ЈЕ ЗА ГЛАВАРА (ВОЈНИЧКОГ И ГРАГЈАНСКОГ ЗАПОВЈЕДНИКА) СВЕГА КОТАРА (ИЛИ ТИ ПО НАРОДНУ „РАВНИЈЕХ КОТАРА"), ДАКЛЕ НА САВ ГОРЊИ КРАЈ ДАЛМАЦИЈЕ, ОД ПРИМОРЈА ЗАДАРСКОГ ДО БОСНЕ, У ОНО ДОБА, УЗ СТАЛНУ ПЛАЋУ ОД 100 ЗЛАТНИЈЕХ ДУКАТА НА ГОДИНУ; ОН УРЕГЈУЈЕ ЈЕДНУ ПУКОВНИЈУ ДАЛМАТИНСКУ; РЕПУБЛИКА ДАЈЕ МУ ПРАВО, ДА ИМЕНУЈЕ СВЕ ВОЈНИЧКЕ ЧАСНИКЕ ДО ПУКОВНИКА. ПО СМРТИ ЊЕГОВОЈ (1688) РЕПУБЛИКА ПРЕНОСИ ОВУ ВЛАСТ НА БРАТА ЊЕГОВА САВИШУ, ВЛАШКОГ СТРАШИЛА (ИЛ ТЕРРОР ДЕИ МОРЛАЦЦХИ), КАКО ГА НАЗИВЉУ МЛЕТАЧКИ ДУКАЛИ. СТОЈАН ЈЕ БИО ВИТЕЗ СВ. МАРКА, А ЊЕГОВЕ НАСЉЕДНИКЕ ИМЕНОВАЛА ЈЕ РЕПУБЛИКА КОНТИМА (ГРОФОВИМА). ЈАНКОВИЋИ СУ ПОСТИГЛИ ОВА ВЕЛИКА ДОСТОЈАНСТВА, НЕ МИЈЕЊАЈУЋИ СВОЈЕ ВЈЕРЕ.
МИ САМО НАТУКНУСМО, И САМО СПОМЕНУСМО ОВАЈ ЈЕДАН СЛУЧАЈ, КАКО БИ СМО ПОТАКЛИ КОГА ОД НАШИЈЕХ ЉУДИ, ДА СЕ ПОСЛА ПРИХВАТИ, ТЕ ИСТИНИТИЈЕМ ИСТОРИЈСКИЈЕМ ДОКАЗИМА РАЗВИЈЕТЛИ СВЕ ПРИЛИКЕ У ДАЛМАЦИЈИ, ЗА ПРОШЛИЈЕХ ВРЕМЕНА НАШ ПРОСТИ НАРОД БЛАГОСИВАО ЈЕ СВ. МАРКА, А ПРОКЛИЊАО ЈЕ ФРАНЦУСКУ ВЛАДУ, КОЈА ЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ ЗАМИЈЕНИЛА РЕПУБЛИКУ МЛЕТАЧКУ. ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДАНАШЊА, НАПРОТИВ, ПРОКЛИЊЕ ПРВУ, А БЛАГОСИВА ДРУГУ, ФРАНЦУСКУ УПРАВУ ЗАШТО ТАКО?
НИЈЕ ДОСТОЈНО, ШТО НЕ ЗНАМО ОДГОВАРАТИ НА СВАКО ПИТАЊЕ ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ. НИЈЕ ЛИЈЕПО, ШТО ЧЕКАМО ТУГЈИНЦЕ, ДА ДОГЈУ У НАШУ КУЋУ И ДА ДА НАС УЧЕ: КО СМО МИ И ОТКУДА!
НЕГО, ЈЕДНО ЈЕ И ГЛАВНО ПИТАЊЕ РАЗБИСТРЕНО. МИ МОЖЕМО ОДГОВАРАТИ, ИСТИНОМ У РУЦИ. Срби су за овога другога селења, из Босне и Херцеговине и даљијех српскијех земаља, заузели пусте земље у Далмацији. За овога преласка и заузимања немају договорâ и уговорâ, са никим, нити их могу имати, него једино са господарем Далмације, са властима републике Св. Марка. Срби су обранили заузете земље и још су размакли границе млетачке Далмације.
ОВО ЈЕ ОДГОВОР ИСТОРИЈЕ НА ПИТАЊЕ: ИМА ЛИ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ И КАКВА ИМ СЕ ПРАВА ПРИСТОЈЕ!
ПРОФЕСОР БИДЕРМАНН ИЗНОСИ НАМ ОВДЈЕ ЈЕДНО ОРИГИНАЛНО МИШЉЕЊЕ О ПОСТАНКУ Влахâ (Морлакâ), О КОМЕ СУ ЛОМИЛИ ПАМЕТ ТОЛИКИ НАУЧЕЊАЦИ. ЊИМА ОСТАВЉАМО КОНАЧНО РИЈЕШЕЊЕ. АЛИ, КОЛИКО СЕ ТИЧЕ ФАКТИЧНОГ ЗНАЧЕЊА ОВОГА ИМЕНА И ГРАНИЦА, НЕМА СУМЊЕ, ДА СУ ВЛАСИМА НАЗВАНИ И НАЗИВЉУ СЕ ЈОШ ДАНАС ОНИ СРБИ, ОНИ ШТОКАВЦИ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ЗА ОВОГА ДРУГОГА СЕЛЕЊА У ДАЛМАЦИЈУ, КОЈИ СУ СЕ ПРОСТРЛИ ДО ПРИМОРЈА, НА МЈЕСТИМА ПРОДРЛИ У ПРИМОРЈЕ, А НА МЈЕСТИМА ПРЕШЛИ И НА ОСТРОВА. У ГОРЊОЈ ДАЛМАЦИЈИ ДАЈЕ СЕ ОВО ИМЕ И ДАНАС СВЕМУ НАРОДУ НАШЕМУ, БЕЗ РАЗЛИКЕ ВЈЕРСКЕ, ДАКЛЕ ПРАВОСЛАВНИЈЕМ И КАТОЛИЦИМА, ДОК НЕКИ У ДУБРОВНИКУ ОВАКО НАЗИВЉУ САМО ПРАВОСЛАВНЕ, ЗА ПОРУГУ.РЕКАО ЈЕ ЈЕДАН ФИЛОСОФ: ДА ЈЕ ПОЗНАВАЊЕ САМА СЕБЕ НАЈВЕЋА МУДРОСТ. ЗА НАРОДЕ ОВА СЕ РИЈЕЧ МОЖЕ ИЗМИЈЕНИТИ И КАЗАТИ: ДА ЈЕ ПОЗНАВАЊЕ САМА СЕБЕ, СВОЈЕ ПРОШЛОСТИ, ПРВИ УВЈЕТ НАРОДНОГ ЖИВОТА.ГУСЛЕ НАМ КАЖУ ШТО ЈЕ БИЛО И ШТО ЋЕ БИТИ – РЕКАО ЈЕ НАШ ПЈЕСНИК. АЛИ УЗ ГУСЛЕ ТРЕБА ДАНАС ПРИЛОЖИТИ КЊИГУ. ГУСЛЕ НАМ ПРИЈАТЕЉИ РАЗБИЈАЈУ, А КЊИГЕ ПРОГОНЕ. АЛИ ИСТИНОМ, УТВРГЈЕНОМ НА НАУЦИ, НА ПРАВИЦИ НАРАВНОЈ И ЗАКОНИТОЈ, МОЖЕМО СЕ БРАНИТИ, НА ИЗМАКУ ДЕВЕТНАЕСТОГА ВИЈЕКА, АКО ЗНАМО И ХОЋЕМО! У ТО ИМЕ ПОСТАО ЈЕ ОВАЈ НАШ ПРИЛОГ ЗА ПОЗНАВАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ.

                                                                                               
 * * *                                                                                              



                                                                                       
         * * *                                                                                     

                                                                              
                                                                           О ЕТНОЛОГИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ                                                                        

ДО САДА СЕ ЈОШ НИЈЕ ТЕМЕЉИТО ИЗУЧАВАО САСТАВ ДАЛМАТИНСКОГ СТАНОВНИШТВА ПО ПОРИЈЕКЛУ И НАРОДНОСТИ. СВЕ ДО ПОЛОВИНЕ ОВОГА ВИЈЕКА ГОВОРИЛО СЕ, ДА СЕ СТАНОВНИШТВО ДАЛМАТИНСКО ДИЈЕЛИ У ДВА ДИЈЕЛА, СЛОВЕНЕ И ТАЛИЈАНЕ. БИЛО ЈЕ ВЕЋ УСТАНОВЉЕНО, ДА ТАЛИЈАНИ ЖИВЕ НА ОСТРОВИМА И У ПРИМОРСКИМ ГРАДОВИМА, А СЛОВЕНИ У УНУТРАШЊОСТИ ЗЕМЉЕ. ПИТАЊЕ ПАК, КАКВИ СУ ТО СЛОВЕНИ, ИЗБЈЕГНУТО ЈЕ ТИМ, ШТО СЕ РЕКЛО, ДА СВИ ГОВОРЕ илирским ЈЕЗИКОМ. А ДА ЛИ ЈЕ ТО ЈЕЗИК ХРВАТСКИ, СРПСКИ ИЛИ ДРУГО КАКВО НАРОЧИТО ДАЛМАТИНСКО НАРЈЕЧЈЕ, О ТОМЕ СЕ НИЈЕ РАСПРАВЉАЛО, ДОК ПАВЛЕ ЈОС. ШАФАРИК, ВУК КАРАЏИЋ, БОЖИДАР ПЕТРАНОВИЋ И ДРУГИ СА НАРОДНОСНОГ ГЛЕДИШТА НЕ ПРОГЛАСИШЕ СВЕ СЛОВЕНЕ ДАЛМАТИНСКЕ ЗА СРБЕ, И ТИЈЕМ НЕ НАИГЈОШЕ НА ОТПОР ХРВАТСКИХ КЊИЖЕВНИКА.
СВАГЈА ЈЕ БИЛА ГОТОВА. ДА СЕ УКЛОНЕ ШТЕТНЕ ПОШЉЕДИЦЕ ТЕ СВАГЈЕ И ДА СЕ ПОМОГНЕ РАЗНИМ ГРУПАМА ЈУЖНИЈЕХ СЛОВЕНА, ДА ПУТЕМ КЊИЖЕВНЕ УЗАЈАМНОСТИ ДО НАРОДНОГ ЈЕДИНСТВА ДОСПИЈУ, ОРГАНИЗОВАО ЈЕ ЉУДЕВИТ ГАЈ КОНТРА-АКЦИЈУ, КОЈА ЈЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ "Илирство". ТИМЕ ЈЕ ОН САМО СИСТЕМИСАО ОНО, ШТО ЈЕ ВЕЋ ОД ВАЈКАДА У ДАЛМАЦИЈИ БИЛО У ОБИЧАЈУ МЕГЈУ ТАМОШЊИМ СЛОВЕНИМА, А РАДИ ИЗБЈЕГАВАЊА НАРОДНИХ РАЗМИРИЦА. И СВОЈУ ДЕВИЗУ, "Илирство", ОТУД ЈЕ ПОЗАЈМИО. ПА ПОШТО ЈЕ ПРЕДИСТОРИЈА СВЕГА ОВОГА МАЛО ПОЗНАТА, А ПОКУШАЈ ЗАБАШУРИВАЊА, О КОМЕ СЕ ГОВОРИ, ОД ВЕЛИКЕ ЈЕ ВАЖНОСТИ ЗА НАШУ ТЕМУ, ТО ЋУ ЈА ОВДЈЕ НАЈПРИЈЕ ПО ГДЈЕШТА САОПЋИТИ О СТАРИЈИМ ФАЗАМА РАЗВИТКА „ИЛИРИЗМА" У ДАЛМАЦИЈИ.
НЕМА СУМЊЕ, ДА СЕ ИЗЈЕДНАЧИВАЊЕМ СЛОВЕНСКИХ ДИЈАЛЕКАТА, КОЈИ СЕ ОД СТАРИНА У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРЕ, СА "илирским језиком", ХТЈЕЛО ОБИЋИ И ПИТАЊЕ О ПОРИЈЕКЛУ ТИЈЕХ СЛОВЕНА. ЊИХ СУ СМАТРАЛИ КАО ПРАСЈЕДИОЦЕ ТАМО, А О ЊИХОВОМ ПОРИЈЕКЛУ ДА СЕ НЕ ЗНА НИШТА ПОБЛИЖЕ. О ДОСЕЉЕЊУ СРБА И ХРВАТА У ОНЕ КРАЈЕВЕ, КОЈЕ СЕ ЗБИЛО У ДОБА ПОЗНАТО ИСТОРИЈИ, НИЈЕ СЕ ХТЈЕЛО СПОМИЊАТИ, РАДИ МИЛОГ МИРА. УЗ ТО ЈОШТЕ СМАТРАО СЕ ВЕЛИКОМ ОДВАЖНОШЋУ И САМ ПОКУШАЈ, ДА СЕ ПОТОМЦИ ЈЕДНИЈЕХ И ДРУГИЈЕХ ПРОНАГЈУ И РАЗЛУЧЕ, ЧАК СЕ МИСЛИЛО ДА ЈЕ ТО И НЕМОГУЋЕ, ПА СУ ЈЕДНЕ И ДРУГЕ СТРПАЛИ У ПРАЗНИ ПОЈАМ ИЛИРÂ. С ДРУГЕ СТРАНЕ ОВИЈЕМ СЕ ХТЈЕЛО ДА НАГЛАСИ И ТО, ДА МЕГЈУ СЛОВЕНИМА ДАЛМАТИНСКИМ ИМА ПОТОМАКА И ОНИЈЕХ СЛОВЕНСКИЈЕХ ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ ТУ ЖИВЈЕЛА ДО ДОСЕЉЕЊА СРБА И ХРВАТА У ДАЛМАЦИЈУ. ОВО ЈЕ ОДГОВАРАЛО СТАРОМ НЕКОМ ПРЕДАЊУ. О ИСТОРИЧКОЈ САДРЖИНИ ТОГ ПРЕДАЊА КАСНИЈЕ ЋУ ГОВОРИТИ. ХТЈЕЛО СЕ ОВИЈЕМ ЈОШ И ТО, ДА СЕ САЧУВАЈУ ОД КРИТИКЕ Морлаци, Т.Ј.ДОСЕЉЕНИЦИ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА, КОЈИ СУ ТЕК У НОВИЈЕ ДОБА СТУПИЛИ НА ДАЛМАТИНСКУ ЗЕМЉУ, ЈЕР КРИТИКА ЊИХОВОГ НАРОДНОГ БИЋА МОГЛА БИ МОЖДА ПОМРЧИТИ ЊИХОВЕ ВОЈНИЧКЕ ЗАСЛУГЕ, А И ВЈЕРСКО ТРВЕЊЕ ИЗАЗВАТИ.
ПОЈЕДИНИ СПИСИ, КОЈИ СУ САСТАВЉЕНИ У СЛАВУ ИЛИРСКОГ ЈЕЗИКА, НОСЕ ОПЕТ НА СЕБИ ПАНСЛАВИСТИЧКИ ПЕЧАТ, ПРЕМДА У ЊИМА НЕМА ТРАГА ПОЛИТИЧКОМ ПАНСЛАВИЗМУ, И ПИСЦИМА ИСТИХ БИЛО ЈЕ ГЛАВНО, ДА ПРОСЛАВЕ У ЊИМА СЛОВЕНСКУ КЊИЖЕВНОСТ ДУБРОВАЧКУ, КАО ЗАЈЕДНИЧКО ДОБРО СВИЈУ СЛОВЕНА. НО ТИЈЕМ СУ ОНИ САМО ОДВРАЋАЛИ ПАЖЊУ ПОЗВАНИЈЕХ КРУГОВА, ДА СЕ ДАЛМАТИНСКО СЛОВЕНСТВО НЕ СПЕЦИАЛИЗУЈЕ, ТЕ СЕ У ДАЛМАЦИЈИ О ТОМЕ НИКО НИЈЕ НИ БРИНУО КРОЗ ЧИТАВ 18. ВИЈЕК, А И ДАЉЕ ЈОШ. РЕЧЕНО ВРИЈЕДИ ИСТО ТАКО ЗА КЊИГУ ДУБРОВЧАНИНА SEVASTIJANA DOLCI:

„DE ILLYRICAE LINGUAE VETUSTATE ET AMPLITUDINE" КОЈА ЈЕ 1754 У МЛЕЦИМА ШТАМПАНА, КАО И ЗА РАСПРАВУ ПИЈАРИСТЕ FR. MAR. APPENDINI„DE PRAESTANTIA ET VETUSTATE LINGUAE ILLYRICAE"КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА У ДУБРОВНИКУ 1806. ГОДИНЕ. ПРВА ЈЕ СВАКАКО БИЛА НАПИСАНА СА СВРХОМ, ДА ПОДСТАКНЕ ДУБРОВЧАНЕ, ДА ЊЕГУЈУ СВОЈ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. А ДА ЈЕ ТАЈ ЈЕЗИК БИО ПОЗНАТ ПОД ИМЕНОМ „ЛИНГУА ИЛЛYРИЦА", О ТОМЕ НАЈБОЉЕ СВЈЕДОЧИ ПОЗИВ ОД ГОД. 1783., КОЈИМ ДУБРОВАЧКИ КЊИЖАР A. OCCHI ЈАВЉА ЉУБИТЕЉИМА „DELLA LINGUA ILLIRICA"ДА ЈЕ НАКАНИО ИЗДАТИ ДЈЕЛА ДУБРОВАЧКИХ КЛАСИКА У 30 СВЕЗАКА, И НА ПРЕТПЛАТУ ИХ ПОЗИВА.
С ДРУГЕ СТРАНЕ ОЗНАЧАВАНИ СУ СВИ СЛОВЕНСКИ ДИЈАЛЕКТИ, КОЈИ СЕ У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРЕ, ЗАЈЕДНО СА "БОГОСЛУЖБЕНИМ ЦРКВЕНО-СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ ЈЕДНИМ ОПЋИМ ИМЕНОМ „ЛИНГУА СЛАВА", ИЛИ „ЛИНГУА СЛАВОНИКА". НИКО НИЈЕ ИСПИТИВАО, У ЧЕМУ СЕ ТИ ДИЈАЛЕКТИ СЛАЖУ, У ЧЕМУ ЛИ РАЗЛИКУЈУ. НЕМАР СПРАМ ТОГА ИШАО ЈЕ ТАКО ДАЛЕКО, ДА СУ НА ОСНОВУ РУСКИХ ЦРКВЕНИХ КЊИГА ПОПРАВЉАЛИ ГЛАГОЉСКЕ ТЕКСТОВЕ, СА КОЈИХ СУ СЛОВЕНСКИ ПОПОВИ СЛУЖБУ СЛУЖИЛИ. ОЗБИЉНИ ЉУДИ НАДАЛИ СУ СЕ, ДА ЋЕ ОД ТОГА БИТИ ВЕЛИКЕ КОРИСТИ ЗА ПОЗНАВАЊЕ СЛОВЕНСКОГ НАРОДНОГ ГОВОРА, И ДА ЋЕ ГА ИЗОБРАЖЕНИЈИ ЉУДИ ЛАКШЕ И РАДИЈЕ МОЋИ УПОТРЕБЉАВАТИ У САОБРАЋАЈУ СА ТЕЖАЦИМА.ВИТТУРИ ИЗ ТРОГИРА, КАЗАО ЈЕ У ПРЕДГОВОРУ К СПИСУ ЈЕДНОМЕ АРЦИДЈАКОНА МАТИЈЕ СОВИЋА, КОЈИ ЈЕ 1787. У МЛЕЦИМА ИЗДАН, ДА ЋЕ СА ОБНОВЉЕЊЕМ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА У БОГОСЛУЖЕЊУ, О ЧЕМУ СЕ ТАДА ОСИМ СПОМЕНУТОГ АРЦИДЈАКОНА ТРУДИО ЈОШ БИСКУП СПЉЕТСКИ Г. Л. ГАРАГНИН И ХВАРСКИ Г. Д. СТРАТИКО, СЛОВЕНСКИ НАРОДНИ ЈЕЗИК НА НОВО ПРОЦВЈЕТАТИ И ДА ЋЕ ПРЕСТАТИ ЗЛОЧЕСТИ ОБИЧАЈ, ДА ГОСПОДАРИ СА СВОЈИМ КМЕТОВИМА ПРЕКО ТУМАЧА ГОВОРЕ. СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ИМАО ЈЕ ПОСТАТИ КЊИЖЕВНИМ ЈЕЗИКОМ, КОЈЕГА НИЈЕ БИЛО, ТЕ ЈЕ РАДИ ТОГА СВАКА ГОТОВО СЛОВЕНСКА ОПЋИНА У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРИЛА СВОЈИМ ПОСЕБНИМ ДИЈАЛЕКТОМ, ТАМОШЊИ СЛОВЕНСКИ СВЕШТЕНИЦИ НЕ МОГОШЕ СЕ У СВОМ МАТЕРИНСКОМ ЈЕЗИКУ СПОРАЗУМИЈЕВАТИ, А ГЛАГОЉСКОМ КЊИЖЕВНОСТИ НИЈЕ СЕ МОГАО НИКО КОРИСТИТИ. ОД НУЖДЕ ЈЕ Н. ПР. И ЈЕЗУЈИТА П. ВАРТОЛОМИЈЕ КАШИЋ (CASSIO) ОКО 1638. ИЗАБРАО „БОСАНСКИ ЈЕЗИК" ЗА ПРИЈЕВОД РИМСКОГ РИТУАЛА (RITUALE BOMANUM) И САМ ЈЕ РЕКАО ДА СЕ БОЈИ, ДА ЋЕ ТОМЕ БИТИ ПРОТИВНИ И ДУБРОВЧАНИ И СВИ ДАЛМАТИНЦИ. ВЕЋ И САМИ ИЗБОР ПИСМЕНА, Т Ј. АЗБУКЕ, СА КОЈИМА ЈЕ СЛОВЕНСКЕ ГЛАСОВЕ ТРЕБАЛО ИЗРАЗИТИ, ЗАДАВАО ЈЕ ВЕЛИКИХ ТЕШКОЋА. ОНО СЕ, ИСТИНА, ЗАКЉУЧИВАЛО КОЈЕГ ЈЕ ЦРКВЕНОГ ПРАВЦА ЈЕДАН ИЛИ ДРУГИ СПИСАТЕЉ, ПРЕМА ТОМЕ КАКВИМ СЛОВИМА ПИШЕ, ЋИРИЛСКИМ ИЛИ ГЛАГОЉСКИМ, АЛИ ИЗ ТОГА СЕ НИЈЕ ИЗВОДИЛА И НАРОДНОСНА РАЗЛИКА.
НА ТАЈ НАЧИН ДУГО СЕ НИЈЕ МОТРИЛО НА НАРОДНОСНЕ ОДНОШАЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ, БАР ШТО СЕ ТАМОШЊИХ СЛОВЕНА ТИЧЕ, ТИЈЕМ МАЊЕ СЕ НА ТО ПАЗИЛО, ШТО НИ ПОЈАМ ХРВАТСТВА, А НИ СРПСТВА НИЈЕ БИО УГЛАВЉЕН. И ДАНАС ЈЕ ЈОШ КОЛЕБАЊЕ ТИЈЕХ ДВАЈУ ПОЈМОВА ВЕЛИКА НЕПРИЛИКА, КАД ГОД СЕ ХОЋЕ ПРАВИЛНО ДА ПРОСУДИ ПИТАЊЕ О КОМЕ ГОВОРИМО. СМЈЕЛО ЈЕ ДАКЛЕ БИЛО ПРИЈЕ 40 ГОДИНА ТВРДИТИ, ДА У ДАЛМАЦИЈИ ЖИВЕ 378.676 СРБА, А ХРВАТА ДА НЕМА НИ ЈЕДНОГА ТА ТВРДЊА УШЛА ЈЕ У CZÖRNIGOVU КЊИГУ „ЕТНОГРАФИЈА АУСТРИЈСКЕ МОНАРХИЈЕ" (И. СВ. СТР. 248). СМОТРЕНИЈЕ СЕ ИЗРАЖАВА JOS. HAIN, У СВОЈОЈ СТАТИСТИЦИ АУСТРИЈСКЕ ЦАРЕВИНЕ (И. СВ. СТР. 248), КАД 395.273 СЛОВЕНА, ШТО ИХ ЈЕ ПО СЛУЖБЕНИМ ПОДАЦИМА 1846 ГОДИНЕ У ДАЛМАЦИЈИ БИЛО, НАЗИВА „СРБО-ХРВАТИМА".ОД ТО ДОБА УШЛО ЈЕ ТО ИМЕ У ОБИЧАЈ. ОСОБИТО ГА ХРВАТСКИ ПИСЦИ РАДО УПОТРЕБЉУЈУ, ПА ЧАК ГА ЈЕ И УГАРСКА СЛУЖБЕНА СТАТИСТИКА ПРИМИЛА ПРИ ПОПИСУ ГОДИНЕ 1880., САМО ДА НЕБИ ДОБИЛА УПЛИВА НА ПОСАО ПОПИСА СУМЊА, ДА ЛИ ЈЕ КО СРБИН ИЛИ ХРВАТ. АЛИ,
ПРИ СВЕМ ТОМЕ, ИМЕ ТО НЕ ВАЉА. НЕМА ЧОВЈЕКА, КОЈИ БИ БИО У ЈЕДНО ХРВАТ И СРБИН. АКО БИ СЕ ПРИ СМИЈЕШАНОМЕ ПОРИЈЕКЛУ И МОГЛА МОЖДА ЗАМИСЛИТИ ТАКВА ДВОСТРУКА ПРИРОДА, ИПАК И У ТОМ СЛУЧАЈУ ОБИЧНО ЋЕ ЈЕДНА НАДМАШИВАТИ ДРУГУ. КУЛТУРА, КОЈА ОДЛУЧУЈЕ У ПИТАЊУ НАРОД –
НЕДОСТАЈЕ СТР. - 6 -
НЕДОСТАЈЕ СТР. - 7 –
„КАД БИ СЕ ХТЈЕЛО ПРЕДСТАВИТИ ЕТНОГРАФИЈУ ДАЛМАЦИЈЕ САНИО ПО ЈЕЗИЦИМА, КОЈИ СЕ У ЊОЈ ГОВОРЕ, БИО БИ ТО ДОСТА ЛАГАН ПОСАО. ОБЛО УЗЕВШИ, ГОВОРЕ СЕ У ТОЈ ЗЕМЉИ САМО ДВА ЈЕЗИКА, СВАК ГОВОРИ ИЛИ СЛОВЕНСКИ ИЛИ ТАЛИЈАНСКИ, ВЕЋИНОМ И ОБА ЈЕЗИКА. Но теже је раставити народ далматински у његове првобитне саставне дијелове и показати, какви су све елементи у загрнути у заједничку кабаницу тијех двају језика".
KOHL НАЛАЗИ, ДА У ДАЛМАЦИЈИ ИМА: ГРКÂ, ТАЛИЈАНÂ, МАГЈАРÂ, ШПАЊОЛАЦА, ТУРАКА, АРБАНАСА, ФРАНЦУЗÂ, НОРМАНÂ И БРИТÂ, НИЈЕМАЦА И СЛОВЕНА.
МИ ЋЕМО СЕ БАВИТИ САМО СА СЛОВЕНИМА, СА ДВА НАЈМНОГОБРОЈНИЈА НАРОДА У ДАЛМАЦИЈИ, СРБИМА И ХРВАТИМА.

                                                                                       
          * * *                                                                                                                                                                                      СРБИ И МОРЛАЦИ                


КАДА САМ ОД 449.282 СРБО-ХРВАТА ДАЛМАТИНСКИХ, КОЈИ СУ ПО ЗАДЊЕМ ПОПИСУ С КРАЈА 1880. ГОДИНЕ ТАМО ЖИВЈЕЛИ, ЊИХ 135.160 ОЗНАЧИО КАО ХРВАТЕ И ИЗ УКУПНОГ БРОЈА ИЗЛУЧИО, УЧИНИО САМ ТО НА ОСНОВУ ЊИХОВА ЈЕЗИКА У ПРЕТПОСТАВЦИ, ДА ИМ ЈЕ ОН НАШЉЕДСТВО ОД СТАРИХ ХРВАТА, ПО КОМЕ СЕ ОНИ МОГУ ПОЗНАТИ.КАО ШТО НАВЕДЕНА ИЗРЕКА И. ЛУЦИЈА ДОКАЗУЈЕ, ПО ТОМЕ СЕ ВЕЋ ПРИЈЕ 200 ГОДИНА ЧИНИЛА РАЗЛИКА, КАД СЕ ХТЈЕЛО ДАЛМАТИНСКЕ СЛОВЕНЕ ДИЈЕЛИТИ У СРБЕ И ХРВАТЕ. АКО ЈЕ ТО ОБИЈЕЖЈЕ ДО САДА ВЕЋИ И ИЗГУБИЛО ШТОГОД ОД СВОЈЕ ВРИЈЕДНОСТИ, ИПАК СЕ ЈОШ И САД МОЖЕ РЕЋИ, ДА ВЕЋИНА ДАНАШЊИХ ДАЛМАТИНСКИХ ЧАКАВАЦА ПОТИЧЕ ОД ПРИЈЕДАКА, КОЈИ СУ У ДОБА LUCIJEVO МЕГЈУ ХРВАТЕ УБРАЈАНИ.
ГОВОРИЛИ ДРУКЧИЈЕ, НАИМЕ ШТОКАВСКИ. НА ГЈЕКОЈИМ МЈЕСТИМА МОЖЕ СЕ ПРОЦЕС МИЈЕЊАЊА ГОВОРА ЧАК ДО ПОЈЕДИНОСТИ УОЧИТИ. НА ОСТРОВУ ШОЛТИ Н. ПР. ЖИВУ У МАСЛИНИЦИ (PORTO OLIVETO) СЛОВЕНИ, КОЈИ СУ СЕ ТАМО ДОСЕЛИЛИ ИЗ МУЋА (У ПЛАНИНИ ИЗМЕГЈУ КЛИСА И СИЊА). ОВИ, СТИДЕЋИ СЕ ШТОКАВШТИНЕ, КОЈУ СУ СА СОБОНИ ДОНИЈЕЛИ, РАДИ СТАРОСЈЕДИОЦА ЧАКАВАЦА, ТРУДЕ СЕ ДА СВОЈУ ШТОКАВШТИНУ ПРОМЈЕНЕ У ЧАКАВШТИНУ. А У ТОМЕ СУ ВЕЋ ПОСТИГЛИ И УСПЈЕХА. ИСТА СЕ МЕЛАМОРФОЗА ОПАЖА И НА ОСТРОВУ ОЛИБУ, КОЈЕ СУ ДАВНО ВЕЋ НАСЕЛИЛИ ШТОКАВЦИ ИЗ ОКРУГА СИЊСКОГ. ЗА ТО САМ ГА ЧАКАВЦИМА И ПРИБРОЈАО.
О СТАНОВНИЦИМА ЈУЖНОГА ДИЈЕЛА ОСТРОВА ПАГА КАЗУЈЕ СРЕЗЊЕВСКИ, САДА, ПРОФЕСОР ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СВЕУЧИЛИШТУ ХАРКОВСКОМ, У ЈЕДНОМЕ ПИСМУ СА ПУТА КРОЗ ДАЛМАЦИЈУ, ЈЕСЕНИ 1841. ГОДИНЕ, ДА СУ ШТОКАВЦИ, А СТАНОВНИКЕ СЈЕВЕРНОГ ДИЈЕЛА ИСТОГ ОСТРОВА ПРОГЛАШУЈЕ ЗА ЧАКАВЦЕ ХРВАТЕ. (ЧАСОПИС ČESKÉHO MUSEA SV. IV). НА ИСТОМЕ МЈЕСТУ ПОРИЧЕ ОН СТАНОВНИЦИМА ОСТРОВА УГЉАНА ПРАВО, ДА СЕ НАЗИВАЈУ ХРВАТИМА, КАО ШТО СУ ОНИ ЧИНИЛИ, ЈЕР СЕ ТОМЕ ПРОТИВИ ЊИХОВ ЈЕЗИК. ОД ТОГА ДОБА (Т. Ј. 1841. ГОД.), КАО ДА СЕ ДОВРШИО ПРОЦЕС ПРЕТВАРАЊА ТИЈЕХ ШТОКАВАЦА У ЧАКАВЦЕ, ЈЕР ИМ ЈЕ ДОЈАВЉЕНО, ДА СУ НА ТОМ ОСТРОВУ ДАНАС ЧАКАВЦИ. МЕГЈУ ТИЈЕМ ДРЖЕ СЕ ШТОКАВЦИ НА Vergadi, КОЈИ СУ СЕ ТАМО ДОСЕЛИЛИ ИЗ ОКРУГА БЕНКОВАЧКОГ.
ОНО ШТО ЈЕ SREZNJEVSKI О ПАГУ ГОВОРИО, ДАДЕ СЕ И ИСТОРИЈОМ ДОКАЗАТИ. ИЗ ЈЕДНОГА ИЗВЈЕШТАЈА ТАМОШЊЕГ „GIUDICE DIRIGENTE" ОД 13. МАРТА 1803. (У АРХИВУ НАМЈЕСНИШТВА ЗАДАРСКОГА) ДОЗНАЈЕИНО, ДА СУ 1474. ГОДИНЕ ПЛЕМИЋИ И НАРОД НА ТОМ ОСТРОВУ У БОРБИ БИЛИ. МОРАО СЕ У ЊИХОВЕ СВАГЈЕ УПЛЕСТИ И ТАКОЗВАНИ CONSILIUM ROGATORUM МЛЕТАЧКИ, ТЕ ЈЕ ГЛЕДАО ДА ИХ СМИРИ ЈЕДНОМ ОДЛУКОМ, У КОЈОЈ СЕ ВЕЛИ: ПРОСТИ ЈЕ НАРОД ВЕЋИМ ДИЈЕЛОМ СТРАНАЦ, КОЈИ СЕ ТУ ДОСОЛИО ИЗ ПЛАНИНА (СА ОНОСТРАНЕ ОБАЛЕ) ТЕ ПОТПАДА ПОД ВЛАСТ ГОСПОДАРА ХРВАТСКЕ И КРАЉА УГАРСКЕ (PER LA MAGGIOR PARTE DE GENTE FORESTIERA DELLE MONTAGNE SUDDITI AL SIGNORE DI CROATIA E RE D' ONGARIA).НЕДА СЕ ОПРЕДИЈЕЛИТИ, КАД ЈЕ ТА СЕОБА БИЛА. НО ОНА ПО СВОЈ ПРИЛИЦИ ПАДА У ПОЛОВИНУ XV ВИЈЕКА, ЈЕР 1451 ГОДИНЕ ПРОМЈЕЊЕН ЈЕ ШТАТУТ ТОГ ОСТРОВА, А О СУСЈЕДНОМ ОСТРОВУ РАБУ ГОВОРИ ФАРЛАТИ (ILLYRICUM SACRUM, V 258 ). ДА СУ 1463. ГОДИНЕ ПРИМЉЕНИ НА Њ МНОГИ БОШЊАЦИ, ПЛЕМИЋИ И НЕПЛЕМИЋИ, КОЈИ СУ ОД ТУРАКА БЈЕЖАЛИ (ANNO 1463 ... MULTOS TUM DE PLEBE TURN DE NOBILITATE BOSNENSI AMISSA PATRIA PROFUGOS INSULA ET CIVITAS ARBENSIS EXCEPIT).НО И НА ПАГУ И НА РАБУ МОРАЛЕ ЈЕ БИТИ ЈОШ ОД ДАВНИЈЕХ ДОСЕЉЕНИКА СА ИСТОКА. НА ПАГУ ЈЕ ВЕЋ 1071. ГОД. (FARLATI, OP CIT. IV, 215) БИЛА КОЛОНИЈА, КОЈА СО ЗВАЛА „Муровлани-Влассици". КО У ТОМЕ ИМЕНУ НЕ БИ ВИДИО МОРЛАКЕ? А ЗА РАБ КАЗУЈЕ ИЗВЈЕШТАЈ МЈЕСНЕ ВЛАСТИ ОД 4. ЈУЛИЈА 1802. ГОД. (У НАМЈЕСНИЧКОМ АРХИВУ ЗАДАРСКОМ) ДА ЈЕ ДУЖДЕ МЉЕТАЧКИ 31. ДЕЦ. 1422. ГОД. ИЗДАО ЈЕДНУ НАРЕДБУ У КОЈОЈ СЕ СПОМИУЈЕ, ДА СУ ПОСЛАНИЦИ ДОСЕЉЕНИКÂ НА РАБ (ADVENTITI) ДОШЛИ ЊЕМУ СА ТУЖБАМА.
ГРАД ЗАДАР (FARLATI, V. 111) БИО ЈО ВЕЋ У ПОЧЕТКУ XV ВИЈЕКА (1404. ГОД.) СТЈЕЦИШТЕ ЗА БОШЊАКЕ, КОЈИ СУ ОВДЈЕ ПРИМИЛИ РИМОКАТОЛИЧКУ ВЈЕРУ, ТЕ СУ НА СКОРО ЗА ТИЈЕМ СМЈЕШТЕНИ ТУ И БОСАНСКИ МИНОРИТИ. ОКО 1470. ГОД. ПОБРИНУО СЕ ИСТО ТАКО И ЗА ФРАНЦИШКАНЦЕ БОШЊАК ГРГУР МАРГАНИ (МРГАНИЋ), КОЈИ СЕ У ЗАДРУ НАСТАНИО. ОН ИМ ЈЕ ПОДИГАО МАНАСТИР У ЗАГЛАВУ, НА ОСТРОВУ САЛИ (FARLATI, V. 10, 22). ПО ОВОМЕ МОЖЕ СЕ ПРЕТПОСТАВИТИ, ДА СУ МНОГИ БОШЊАЦИ БИЛИ НЕ САМО У ЗАДРУ, ВЕЋ И НА ОБЛИЖЊИМ ОСТРОВИМА. ОД ЊИХ ЈЕ ПОНИКАО ОВАЈ ЗАДАРСКИ ГРАГЈАНИН ПОП МЛАДОСИЋ, КОЈИ ЈЕ 1504. ГОД. БИО НАДБИСКУПСКИ ВИКАР (RAMMENT ZARAT. PRO 1854, P. 15) , А И ОНАЈ „СРБИН" ЈОВАН ЗВОВИНИЋ (GIOVANNI GIOVINO) ИЗ ЗАДРА, КОЈИ ЈЕ 1535. ГОД., БИО ПРОФОСОРОМ ПРАВА У ПАДОВИ И ТАМО ЗА ДЈАКЕ ИЗ ЗАДРА ШТИПЕНТИЈЕ ОСНОВАО (RAMMENT. ZARAT. PRO 1853, .P. 27).
ПО СВЕМУ ОВОМЕ ВИДИМО ДА ЈЕ СЛОВЕНСКИ ЕЛЕМЕНАТ И НА СЈЕВЕРУ ДАЛМАЦИЈЕ ЗА РАНА ЈОШ ПОЈАЧАН досељеницима ИЗ БОСНЕ.
О југу, ОСОБИТО О ДУБРОВНИКУ И БОЦИ КОТОРСКОЈ, ПОЗНАТО ЈЕ ИСТО. ВЕЋ СУ ENGEL (У СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ ДУБРОВАЧКЕ, БЕЧ 1807) И APPENDINI (У СВОЈИМА „NOTIZIE ISTOR.-CRITICHE DI RAGUSA, T. I, P. 2, LIB. 2) ОПАЗИЛИ, ДА ЈЕ ДУБРОВНИК БИО ПРИБЈЕЖИШТЕ ЗА МНОГЕ БОШЊАКЕ. НЕДАВНО ЈЕ ЈАГИЋ („АРХИВ ЗА СЛОВ. ФИЛОЛОГИЈУ", КЊ. ИВ, СТР. 217) ПОДСЈЕТИО НА ЈЕДНУ ВИЈЕСТ ИЗ ГОДИНЕ 1371., ПО КОЈОЈ ЈЕ ТАДА БИЛО ВЕЛИКО ДОСЕЉАВАЊЕ ИЗ БОСНЕ У ДУБРОВНИКУ, ДА СУ ДОСЕЉЕНИЦИ СИЛНО БЛАГО ДОНИЈЕЛИ И ПРЕУЗЕЛИ ВИДНУ УЛОГУ У ДУБРОВНИКУ („MULTI BOSNENSI VENERO HABITAR A RAGUSA CON RICHEZZE E SONO LI PRIMI DEL POPOLO"). ПОЈЕДИНОСТИ, КОЈЕ ДОКАЗУЈУ ДА СУ СЕОБЕ ТЕ БИВАЛЕ ЈОШ У XII ВИЈЕКУ И ДА ЈЕ ОКО 1440 ГОДИНЕ ВЕЛИКИ БРОЈ ПАТРИЦИЈА ДУБРОВАЧКИХ ПОРИЈЕКЛОМ БИО ИЗ БОСНЕ, ОБЈАВИО ЈЕ F. X. KRONES У ЈЕЛЋИЧЕВОЈ „BIBLIOTECA STORICA DELLA DALMAZIA " (1883). ШТО СЕ ТИЧЕ КОТОРА И ЊЕГОВЕ ОКОЛИЦЕ, ТУ НИКО НИЈЕ НИКАД НИ ТРАЖИО ХРВАТЕ, ОСИМ АКО ЈЕ СВЕ СРБЕ ХТИО ПРЕКРСТИТИ У ХРВАТЕ. МОРА СЕ ПАЖЊА ОБРАТИТИ И НА СЕОБЕ БОСАНСКИХ ПОРОДИЦА И МАНАСТИРЛИЈА, КОЈЕ СУ У XV. ВИЈЕКУ, осим већ споменутих, БИВАЛЕ У ГОРЊИ КРАЈ ДАЛМАЦИЈЕ, ИЗМЕГЈУ КОТОРА И СЈЕВЕРНЕ ГРАНИЦЕ ДАЛМАТИНСКЕ.
О ТИМ СЕОБАМА ГОВОРИ ЋЕШЋЕ ДОНАТ ФАБИАНИЋ У СВОЈОЈ „STORIA DEI FRATI MINORI IN DALMAZIA E BOSSINA " (ЗАДАР 1863-64). ОН ПРИПОВИЈЕДА (И, 186) ДА ЈЕ ПАПА ЕУГЕН IV, ОКО ПОЛОВИНЕ XV ВИЈЕКА, ИЗ ДАЛМАТИНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ ИЗЛУЧИО НЕ САМО ЈЕДАН МИНОРИТСКИ КОНВЕНАТ У КОТОРУ И ДВА У ДУБРОВУИКУ, ВЕЋ И МАНАСТИР „DI SANTA CROCE DEL SOBBORGO DI ZARA „DI SANT' EUFEMIA PRESSO ARBE ", ТЕ ИХ ДОДИЈЕЛИО БОСАНСКОМ ВИКАРИЈАТУ. ОВО ЈЕ СВАКАКО МОГЛО БИТИ УРАГЈЕНО У НАМЈЕРИ ДА СЕ НОВИМ СНАГАМА ОЈАЧА ТАЈ ПРОСТРАНИ ВИКАРИЈАТ, КОЈИ ЈЕ ПОСЛОВИМА ПРЕТОВАРЕН БИО, ОДНОСНО ДА СЕ УМОРЕНИМ КАЛУГЈЕРИМА НОВА ОДМОРИШТА СТВОРЕ, КАО ШТО ЈЕ НАСКОРО ЗА ТИЈЕМ ДРУГИ ЈЕДАН ПАПА И ОДБИО ТЕЖЊУ БОСАНСКИХ СТАНОВНИКА (ABITATORI BOSSINESI) ИЗ КОНВЕНАТА У ВЕЉИЈИ „DELLE PALUDI PRESSO SPALATO ", КРАПАНУ КОД ШИБЕНИКА, НА ОСТРОВУ ПАСМАН, НА УГЉАНУ И НОВОМГРАДУ У ГРОФОВСТВУ ЗАДАРСКОМ ДА СТВОРЕ ЗАСЕБАН ВИКАРИЈАТ, РЕКАВШИ ИМ, ДА ЈЕ ЗАХТЈЕВ ПРАВИЧНОСТИ, ДА ТИ КОНВЕНТИ ОСТАНУ ОТВОРЕНИ РЕДОВНИЧКОЈ БРАЋИ (И, 202). НО КАО ШТО СУ ОВДЈЕ БОШЊАЦИ ИЗАЗВАЛИ ОВУ ОДЛУКУ ПАПСКУ, ТАКО ЈЕ ИСТО СИГУРНО БИЛА И ЊИХОВА ВЕЋИНА У ГОРЕ СПОМЕНУТИМ МАНАСТИРИМА УЗРОКОМ, ДА СЕ ИСТИ СПОЈЕ СА БОСАНСКИМ ВИКАРИЈАТОМ. ДА СУ ОНИ ТУ БИЛИ, СПОМИЊЕ СЕ ВЕЋ ГОДИНЕ 1437 (И., 185) И НАРОЧИТО СЕ НАГЛАШАВА, ДА СЕ НЕШТО РАНИЈЕ ДОСЕЛИЛА ЧЕТА БОСАНСКИХ ФРАЊЕВАЦА, КОЈИ СУ СА СОБОМ ВОДИЛИ КАТОЛИЧКЕ ПОРОДИЦЕ (DRAPELLO, CHE SECO GUIDAVA VARIE FAMIGLIE
CATTOLICHЕ) ПРЕКО КНИНА У БИСКУПИЈЕ СКРАДИНСКУ И ШИБОНИЧКУ, И БОГАТИ ЈЕДАН ШИБЕНЧАНИН, ПО ИМЕНУ ТОМА ГЈУРИЋ, ДА ИМ ЈЕ ДАО ОСТРОВО КРАПАНО И ТУ ИМ ПОЧЕО ГРАДИТИ МАНАСТИР, КОГА СУ ЊЕГОВИ НАШЉЕДНИЦИ ГОДИНЕ 1436. ДОВРШИЛИ (И., 163). ДОСЕЉАВАЊЕ ПОСТАЛО ЈЕ ОБИЛАТИЈЕ ПОСЛИЈЕ 1463. ГОДИНЕ, КАД ЈЕ УБИЈЕН ПОШЉЕДЊИ КРАЉ БОСАНСКИ (И., 208). СИЛНИ ДОСЕЉЕНИЦИ ЈЕДВА СУ МОГЛИ СТАТИ У ДАЛМАТИНСКЕ МАНАСТИРЕ, И ДАЛМАТИНЦИ СУ ИМ РАДОСНО ДАВАЛИ СКЛОНИШТА И У ПАЛАТАМА И У КОЛИБАМА СВОЈИМ (И., 219).



Игназ Херман Бидерман (Hermann Ignaz Bidermann): О етнографији Далмације

Аутор књиге, Херманн Игназ Бидерманн, аустријски уставни правник и статистичар, један је од цитираних аутора свога времена. Рођен је у Бечу 1831. године, а умро у Грацу 1892 године.

Написао је низ књига које обрађују разне економске, социјалне, политичке и демографске теме из аустроугарске монархије, па тако и предметну књигу која обрађује подручије Далмације у периоду од 14. до 19. века и говори о кретањима - сељењима, досељавањима и претапање становништва, србског и хрватског (уз анализу народних група "Влаха" и "Моровлаха - Морлака"), узроцима и последицама тих промена, језику којим се говори.


Дела:

Die technische Bildung im Kaisertum Österreich, Wien 1854

Das Eisenhüttengewerbe in Ungarn, Pest 1857

Die ungarischen Ruthenen, ihr Wohngebiet, ihr Erwerb und ihre Geschichte, Innsbruck 1862-68, 2 Tle.

Geschichte der österreichischen Gesamtstaatsidee, Innsbruck 1867

Russische Umtriebe in Ungarn, Innsbruck 1868

Die Italiener im tirolischen Provinzialverband, Innsbruck 1874

Die Bukowina unter österreichischer Verwaltung, Lemberg 1876

Die Romanen und ihre Verbreitung in Österreich, Graz 1877

Der österreichische Staatsrat, Wien 1879 (begonnen von Carl von Hock; aus dem Nachlass)

Neuere slavische Siedlungen auf sueddeutschem Boden. – Stuttgart: Engelhorn, 1888. Digitalisierte Ausgabe der Universitäts- und Landesbibliothek Düsseldorf






Аутор : Крсто Крцун Драговић

Драговић

Никола Тесла - ОГОВАРАЊА НА ОЛИМПУ (песма)

ОГОВАРАЊА НА ОЛИМПУ је песма коју је Никола Тесла написао крајем 20-их година XX столећа свом пријатељу Џорџу Силвестеру Вајреку, познатом немачком списатељу, пропагандисти и мистику. Оригинал је на енглеском језику, а на српском ју је препевао проф. др Велимир Абрамовић, стални члан руског Интердисциплинарног темпоролошког семинара на Државном универзитету „Ломоносов“ у Москви. Сама песма је позната по томе што критикује научну делатности Исака Њутна и Алберта Ајнштајна, док хвали највећег научника антике - Архимеда.

Fragments of olympian gossip Оговарања на олимпу
While listening on my cosmic phone Док телефоном прислушкујем Етар,
I caught words from the Olympus blown с Олимпа речи наноси ми ветар.
A newcomer was shown around; Схватих по звуку из тога света,
„There’s Archimedes with his lever „Полугу своју то Архимед вуче,
Still busy on problems as ever. Научне муке много га муче.
Says: matter and force are transmutable Сила и твар измењују се глатко,
And wrong the laws you thought immutable.“ И све се слаже, Њутнов закон лаже.“
„Below, on Earth, they work at full blast „Доле на Земљи науку љуште,
And news are coming in thick and fast. пристижу вести, само пљуште.
The latest tells of a cosmic gun. И топ космички већ се тамо спрема,
To be pelted is very poor fun. Пућиће хитац, проблема нема.
We are wary with so much at stake, Све је у игри, ствари су тешке,
Those beggars are a pest—no mistake.“ оружје просе – страшне ли грешке.“
„Too bad, Sir Isaac, they dimmed your renown „Ужас је Њутне, славу ти блате,
And turned your great science upside down. Крутим ти штапом науку млате.
Now a long haired crank, Einstein by name, Кудрави чудак, Ајнштајнчик, звечи
Puts on your high teaching all the blame. За све он криви све твоје речи.
Says: matter and force are transmutable Каже да сила у масу претвара се лако,
And wrong the laws you thought immutable.“ Погрешан ти Закон, Њутне, итекако.”
„I am much too ignorant, my son, „Не знам ти ништа, детенце слатко,
For grasping schemes so finely spun. Префине су шеме, а мислим кратко.
My followers are of stronger mind Ђаци моји много су бољи,
And I am content to stay behind, За њима каскам по својој вољи,
Perhaps I failed, but I did my best, Можда оманух, упркос труда,
These masters of mine may do the rest. Археји моћни, довршите ми чуда.
Come, Kelvin, I have finished my cup. Келвине, хајде, ваља нам поћи.
When is your friend Tesla coming up?“ Друг твој, Тесла, зар неће доћи?“
„Oh, quoth Kelvin, he is always late, „Ах, ко зна када„ Келвин ће на то,
It would be useless to remonstrate.“ „он увек касни, научник страсни.“
Then silence—shuffle of soft slippered feet Умекшан корак, папуче меке – нестаде звука,
I knock and—the bedlam of the street. Тад куцнух лако – одједном врева, улична, пука.

КОМЕНТАР: 
Архимед је сматрао да полуга има мистична својства:
а) већом полугом исти терет диже се лакше него мањом, што је нелогично; по томе је лакше дићи већи терет од мањег, јер већа полуга са теретом тежи више од мање полуге са истим теретом.
б) мењањем дужине крака полуге, материјални терет претвара се у простор и обрнуто, јер се дејство полуге мери производом дужине крака и терета; момент полуге = терет x крак, тј. сила x простор.
У песми, Тесла, који је од свих научника највише ценио Архимеда, износи став да је Њутн погрешио сматрајући да су маса (по Њутну, количина материје у некој запремини) и сила (узрок промене стања) – две одвојене категорије, док је Архимед знао да нису (мистично својство полуге под б). И тако, по Тесли, и Архимед, има суштинске заслуге за E = mc2 а не Ајнштајн, који куца на отворена врата.
У Њутновом одговору, Тесла алудира на Њутнову растресеност при крају живота, која је покаткад била драматична, на пример, када је на вечери код једног Бискупа одржао потпуно бесмислен, али врло дуг говор.
Уместо Теслине речи господари употребио сам назив Археји, који се у андјеоској хијерархији средњевековне окултне теологије, коју је Њутн изврсно познавао, налазе испод Серафина и Херувима, али изнад Арханђела, и непосредно су одговорни за упућивање великих људи у тајну природу ствари.

26.08.2014.

"Причина ненависти Англичанъ къ славянскимъ народамъ"

СРБ                                                                                                                                                         




"Причина ненависти Англичанъ къ славянскимъ народамъ".





"Причина ненависти Англичанъ къ славянскимъ народамъ".


"Причины ненависти Англичан к славянским народам". - Платон Лукашевич
Славянские имена британцев-бритов. Вотъ некоторыя имена этихъ Первобытныхъ народовъ Англіи:
1. Carnovancae* = Чарно или Царно-вансы, черноусцы: здесь въ слоге ан находился Өракійскій выговоръ гласной буквы юсъ, которая у Поляковъ выговаривается какъ он, а иногда какъ ен: вонсъ (was), усъ, по-Польски.
* Dict compr- la geogr., Avignon, 1760, подъ Albion; Энцикл. лекс., 1836., подъ слов. Британія.
2. Vernicones, это имя составлено по образцу сложныхъ именъ Малороссійскаго языка: Вернигора, Вертипорохъ и Сербскаго: Любибратичъ. Verniconi= Верникони: верни есть повелит. наклон. един. числа глагола вернуть, управлять, поворачивать во все стороны и собственно значитъ поворачивающіе, управляющіе лошадьми, вероятно запряженными въ военныя колесницы; следовательно это было воинское сословіе Бритянъ въ роде нашихъ Малороссійскихь козаковъ. Подобное сему находимъ въ Запискахъ Юлія Кесаря Гальское имя:
3. Verticon (Coment. de bello Gallico, V, 45, Nisard, 1843) Вертиконь, и значитъ славный наездникъ, ловко управляющій конемъ.
4. Durotriges, здесь подъ Британскимъ словомъ dur Латинскіе писатели разумели тоже, что по выговору Чешскому и Польскому: двуръ, а Черниговскому двуръ, двуиръ (род. пад. двора); слово „дуръ" на языкахъ Британскомъ и Гальскомъ означало небольшое укрепленіе, зáмокъ; отсюда Великороссійское: дворецъ, палаты владетельной особы; безъ этого Британскаго значенія это слово означало бы дворикъ, маленькій дворъ и тогда имело бъ противоположный смыслъ; trigi=треги, стреги, стражи. Durotrigi=Дворостражи, т. е. войско, или особое сословіе, оберегавшее такіе укрепленные дворы, зáмки. По всему видно, что Римляне смешивали сословія народныя и даже званія Бритянъ съ подразделеніями ихъ племенъ, а отъ этого и выходило много мнимыхъ народовъ.
5. Cantii, въ семъ слове въ слоге an имеется тоже Өракійскій юсъ=Кутніи, т. е. кутяне, жители кута, мыса, выдавшагося въ море, пространства между моремъ и устьемъ какой либо реки; по Польски kat (выгов. контъ), кутъ, уголъ; кутъ, кутокъ, по Малороссійски значитъ кварталъ.
6. Astrebatii=Ястребаты, ые: по Иллирійски ястребастъ - тоже самое значитъ, что ястребатый, имеющій цветъ перьевъ ястреба, пестрый, испещренный, расписной.
7. Damnonii=Дамноны и Домнены: домненье, мысль, дума, по Словенски; домненьи, мысль, мненіе; до-мневачъ, мирный судья, посредникъ (Schiedsrichter), по Чешски. Домнены=посредники мира и войны, высланцы отъ народа, депутаты имеющіе полномочіе.
8. Silures=Сильоры (сильуры); силь=силій, тотъ кто разставляетъ силы, иначе петли; оры, уры=оръ, уръ (urus), дикій быкъ, жившій въ лесахъ Западной Европы древняго міра, вероятно туръ, или зубръ. Отъ сего слова къ намъ дошелъ глаголъ: орать, громко и нескладно петь, по Великороссійски, но, какъ видно, собственно означалъ реветь по-бычачьи, по-туриному. Сильоры=ловители силами (арканами) орей, туровъ. Изъ турьихъ роговъ предки наши пили медь. Я виделъ два такіе рога на последнемъ археологическомъ съезде въ Кieве, вынутые изъ могилы, по преданію, Черниговскаго Князя Чернаго, основателя этаго города; они въ медной довольно изящной оправе и гораздо больше и толще рога носорога.
9. Coritani=Коритяне или Хоритяне: Хорутянами и Корутянами и поныне называется одно изъ Словенскихъ племенъ Австріи.
10. Cornavii-Чорнавы, Цорнавы: чернава, черноземъ, черная земля, по Чешски. Чорнавы, ые=обитатели страны черноземной, плодородной, тучной.
11. Lugi=Лyжіи, а един. чис. Лужій: лугъ, лесъ, собственно лугъ покрытый лесомъ, по Малороссійски; лугъ, лесъ, по Иллирійски и Сербски: отъ Этрурцевъ (Турянъ): lucus, роща заповедная, посвященная какому нибудь божеству; роща, лесъ вообще, по-Латыни. Лугіи, лужиі=полесовщики, хранители лесовъ, преимущественно заповедныхъ, приписанныхъ къ храмамъ; въ Малороссіи, въ наше время, какъ видно изъ названій тамъ местныхъ урочищъ, подобные заповедные леса перешли въ общинное владеніе жителей тамошнихъ селъ, вероятно, со времени принятія Христианской веры Княземъ Владиміромъ, и съ того же времени и началось истребленіе лесовъ, безъ разбора въ ихъ назначеніи.
12. Vacomagi: vaco=вяцо и вячо, вечо; отсюда: Вячеславъ, слава вячей или вечей, значить славный народный витія. Въ Малороссіи, или въ Югозападной Руси, собранія вечей во всехъ селеніяхъ и городахъ были всеобщи; слово вече въ последній разъ встречается въ акте, открытомъ г. Иванишевымъ, подъ годомъ 1564-мъ. На сихъ вечахъ домохозяева, составлявшіе народное собране, назывались: сходатаи, сходатаи суграничные, соседи околичные, соседи-суграничники, судьи конные, мужеве, панове мужове, обчіе, т. е. общинные мужи; между ними отличались старцы, которыхъ мненіе пользовалось уваженiемъ, особенно въ такихъ случаяхъ, когда нужно было постановить приговоръ на основаніи давнихъ решеній народнаго собранія.... Каждый домохозяинъ обязанъ былъ присутствовать въ народныхъ собраніяхъ..... Въ позднейшихъ актахъ употребляется вместо слова вече другое: купа или копа; это слово имело древній юсь, выговаривавшийся передъ б и п какъ ам-кампа. Римляне этотъ древній выговоръ заимствовали отъ Этрурцевъ: campus, кампъ сеймъ, народное собраніе (Рус. бес. 1857, т. III, 6-19; Объясн. Ассир. именъ, 1868, подъ Cambys). Далее въ имени Vacomagi слово magi=мажъ, мужъ, совершеннолетній человекъ, по Болгарски; maz - тоже значеніе по Польски. Vacomagi=вечевые мужіе, граждане въ полномъ смысле слова.
13. Taxali, Taxaeli; замечательно, что Латинское х въ Иллирійскомъ языке заменяло наше ж; этой буквы въ Латинскомъ алфавите и языке не имелось, и такъ вышепрописанное слово=Тяжалы: тяжати, трудиться, по Славянски; тежакъ, хлебопашецъ; тежати, возделывать землю, по Иллирійски; тяжело, тяжко, важко, по Великороссійски. Taxali, тяжалы=хлебопашцы, и здесь опять сословіе, а не народъ.
14. Lademi-Ладейны, ые (людіе), корабельщики, матросы: ладья, корабль, по Иллирійски и Словенски; ладія, мореходное судно объ одной мачте съ палубою; ладейникъ, воинъ изъ отряда посаженнаго на ладьи, по Древне-Русски.
15. Selgorae: Sеl=село, нива, пахатная земля, по Славянски и Болгарски; gorae=гореи, горяны, горцы. Selgorae=владельцы селъ, нивъ на покатостяхъ горъ.
16. Brigantes, въ семь имени въ слоге an имеется Өракійскій юсъ, который у насъ заменяется чрезъ гласную у=Бриганты, бригуты, брегуты: брига, попеченіе, раченіе, стараніе, по Иллирійски и Словенски; берегтыся, беречься, предохранять себя, по Малороссійски. Бреганты есть то сословіе людей, которое печется объ общественной безопасности, порядники, полицейскіе или же самая стража для сего предмета устроенная.
17. Novantes=Hoванты, Новуты - отъ слова новина, новая пашня, распаханная по вырубленіи и выжженіи стоявшаго на ней леса, по Польски. Подобнымъ родомъ хлебопашества и по ныне занимается знатная часть Русскихъ поселянъ въ Северной Россіи.
18. Bibroci=Бебронцы, Бебрянцы, бобровники. Въ Славянскихъ странахъ бобровники составляли особое сословіе, которыхъ вся повинность заключалась въ уходе за бобрами и въ присмотре за ихъ сохраненіемъ и расплодомъ. Въ Исторіи Малой Россіи (соч. Бантышъ-Каменскаго, 1842 г., ч. III, 212), читаемъ следующее: „Былъ еще особенный родъ служившихъ козаковъ: Бобровники, Стрельцы и Пташники. Они освобождались отъ военной службы. Ихъ находилось въ Малороссіи несколько тысячъ дворовъ". Съ отмененіемъ въ Малороссіи сословія бобровниковъ извелись въ ней и бобры.
19. Dabuni, слогъ этого имени dab=дабъ, дубъ, по Болгарски; последній слогъ un есть окончаніе въ Славянскихъ языкахъ именъ существ., означающее званіе или занятіе, наприм.: вещунъ, колдунъ, пластунъ. Dabuni=Дубуны - отъ слова дабъ: дубить, выделывать кожу посредствомъ дубовой коры, по Русски. Дабуны=кожевники, скорняки, усмари. Сословіе или, лучше сказать, цехъ скорняковъ за 2000 летъ назадъ могъ быть въ Британіи весьма многочисленъ, такъ какъ въ первобытныхъ лесахъ ея, которые, вероятно, какъ у насъ въ древности, большею частью принадлежали къ заповеднымъ рощамъ, посвященнымъ разнымъ божествамъ, водились дорогоценные пушные звери, находившіеся, какъ видели выше, подъ охраною государственныхъ законовъ Бритянъ.
20. Parisini=Порезины, а по Малороссійскому выговору Поризины. Поризинцы: порезь, пореза, дань, подать, по Иллирійски и Словенски. Порезины (порязанцы) было то сословіе у Бритянъ, которое платило своему правительству дань на государственные расходы; судя по сему, у нихъ были еще другія сословія народа, которыя изъяты были отъ всехъ поборовъ, таковыми могли быть ихъ воинскія сословія (наприм.: стражи укрепленныхъ зáмковъ), а также ладейники и вообще люди необходимые для защиты страны отъ внешнихъ непріятелей; равнымъ образомъ могли пользоваться изъятіемъ отъ податей оберегатели заповедныхъ лесовъ и дорогихъ дикихъ животныхъ въ нихъ водившихся.
21. Mertae=Мерце (имен. множ. чис.), а един, число - Мерецъ. Въ Северо-Западномъ Славянскомъ наречіи, какъ видно, ц выговаривалось какъ тч, такъ, что намъ трудно теперь этотъ звукъ точно выразить. Мерцы, или мертчіе, были купцы, которые торговали на меры (мерки) вместимости и на лакти, или аршины, словомъ сказать отпускали товаръ мерою и составляли отдельное сословіе въ народе.
22. Segontiaci (Юл. Цес., кн. V, 21), въ семь имени въ слоге on находился малый юсъ - Жегядіяцы, Жегядейцы. Segon=жигонъ, пáтла, косма, длинный волосъ; жегле, колъ, тычина у тенетъ, по Чешски (Юнгм.); жица, нитка, по Иллирійски. Жегядіяцы=делатели тенетъ, сетей для охоты, лововъ.
23. Cenimagni=Ченимакны. Чени=ченить, поправлять, подчинять, исправлять, по Малороссійски; отсюда у нихъ: ченьба, вм. чиньба, а чинить значитъ делать, творить, также начинять. Маками у Галловъ назывались крепости, зáмки; по сему наше слово зáмокъ составлено изъ предлога слитнаго за и сущ. мокъ, отъ глагола замыкать, замкнуть, вместо древняго замакнуть. Слово макъ, или мокъ, въ род. пад. имело мъка. Ченимакны=исправители, занимавшіеся подчинкою зáмковъ, укрепленныхъ местъ бóльшаго разряда, а меньшій разрядъ назывался дворами. При общемъ взгляде на все это, не возможно не прійти къ тому убежденію, что Бритяне были изъ числа образованнейшихъ народовъ древняго міра, и государственный ихъ строй далеко стоялъ выше строя многихъ нынешних государствъ. Невозможно всему этому не удивляться потому, что многія полезныя учрежденія, которыми справедливо гордятся Англичане, прямо наследованы ими отъ Бритянъ; все это въ действительности достойно нашего вниманія.
24. Caledoni: Иллирійцы употребляютъ Латинскій алфавитъ, а Латинское са произносятъ какъ наше ца; по сему Caledoni=Цаледоны, Целядóны: чéлядь, домочадцы, прислуга одного семейства, на языкахъ Славянскихъ; чéлядь, прислуга; сельская молодежь въ играхъ; челядонька (уменш.), служанка, по Малороссійски; еще не такъ давно въ Малороссіи, когда эта сельская молодежъ билась на кулачкахъ, то простолюдины обыкновенно говорили: то бьется челядь такого то кутка (квартала) противъ другаго. Славянскій народъ Целядоны, Челядонцы, такъ названы потому, что жили семействами, по родамъ, и подчинялись только своимъ родоначальникамъ, старшимъ въ семьяхъ, какъ управлялись некогда Черногорцы, а ныне ихъ горскіе соседи, тоже Славянскія племена. На запросъ Римлянъ Челядинцовъ: для чего они делають набеги на ихъ области; последние могли отвечать: то не мы воюемъ съ вами, а наши челядинцы (юнаки, молодцы), они насъ мужей и стариковъ не слушаютъ.
А вотъ у Бритянъ собственныя имена лицъ:
25. Cassivellaun, предводитель Бритянъ, сражавшихся противъ Юлія Цесаря (за 54 г. до Р. Хр.)=Касивъ-елавнь. Касъ, рысь; касало, рысакъ, иноходецъ, по Иллирійски; касати, идти иноходью, по Сербски; гасати, скакать на лошади, по Малороссійски. Елавнь=елень, олень (самка оленя у насъ называется: ланью). Касивъ елавнь=рысистый или же скакливый олень.
26. Cunobelin, одинъ изъ владетелей небольшаго племени Бритянъ. Къ намъ дошло до сорока чеканенныхъ монетъ въ его местопребываніи Камалодуне. Cun=кунь, конь: кунь, куинь (род. пад. коня), конь, по Черниговски (Северянски); кунь, конь, по Чешски и Польски; obelin=Abellio, onis, богъ солнца или самое солнце у Галловъ; въ немъ въ окончаніи: io, ion, находился малый юсъ - Обеля, обеляй, обеляющій, Белъ-богъ, обеляющій белымъ светомъ вселенною и землею и производящій на ней обиліе, а по певучему произношенію гласной о=абиліе. Cunobelin=Кóнь-Обелинъ, Конь-Обеля, иначе тотъ конь, который везя колесницу солнца, на которой оно возседаетъ, способствуетъ ея движенію по небу, а следовательно, хотя и въ простыхъ трудахъ своихъ, но все таки споспешествуетъ общему благу на земле - свету и теплу, а чрезъ это и обилію странъ земли, а разомъ и того ея уголка, которымъ управлялъ Бритянскій князь, носившій это имя. Вспомнимъ еще, что у Славянъ Балтійскихъ были такъ называвшіеся вещіе кони, или кони посвященные солнцу.
Camalodun, вышепрописанная столица этаго князя: Camalo=гомоло, а по певучему произнощенію - гамало; здесь последняя гласная о составляетъ связку=гомола, куча, купа чего либо; гомила (=могила), могила, курганъ, по Словенски; гомила, куча камней или земли; могила, по Иллирійски; dun=тóнь=тынъ, изгородь изъ колотыхъ или целыхъ бревенъ, по Русски, подобно тому, какъ изъ древняго Славянскаго слова: мокъ, род. мка, образовалось зáмокъ, род. пад. зáмка; отсюда замкнуть, на крепко запереть; такъ и отъ тóнь (отъ тнуть) происходятъ: затонь, засека, по Чешски; затинъ, место внутри укрепленій, где ставятся огнестрельныя орудія, по Великороссійски. По сему же составлены: сечь, укрепленіе подобно острогу или городку и засека, место, заваленное лесом, перекопанное рвами и прегражденное надолбами, или острогомъ, по Великороссійски. Camalodim, Гамало, или Гомолотонь = замокъ, острогъ, крепость на гомоле, или на круглой возвышенности.
27. Cataratac (us), Катаратакъ, одинъ изъ храбрейшихъ Бритянскихъ предводителей, сражавшійся противъ Римлянъ: это слово составлено весьма остроумно и вместе указываетъ намъ, что грамотность искони существовала у Бритянъ, а быть можетъ и словесность. И такъ, какъ ни читайте это имя, отъ левой руки къ правой или отъ правой къ левой - смыслъ его будетъ одинъ и тотъ же; это значитъ: съ какой стороны ни изследуйте этого молодца, отъ ногъ до головы или отъ головы до ногъ, онъ всегда будетъ достойнымъ носить это имя, Catar=Катарка (уменш. имя), мачта на судне, ядрило, по Словенски, Иллирійски и Сербски. Слово катаръ въ обратномъ чтеніи=ратакъ, ратокъ; отсюда: ратище, копейное древко, на которое насаживался ратъ, или рато, по Малороссійски. Ратъ, остроконечіе, шпицъ, по Иллирійски; ратистъ, копье, по Чешски. Отсюда происходить наше слово рать, армія, т. е. сборъ копьевъ, иначе полчища воиновъ вооруженныхъ копьями. Второе слово этого сложнаго имени atac=отокъ, островъ, по Иллирійски и Словенски. Cataratac (а правильнее Cotaratoc)=мачта острова (Британіи); изъ этого видимъ, что въ поэтическомъ смысле Бритяне называли свой островъ большимъ кораблемъ, для котораго требовалось въ такомъ же размере ядрило, безъ котораго, посредствомъ привешенныхъ къ нему парусовъ, не возможно управлять такимъ кораблемъ и ускорять его ходъ; по сему сообразно его величине должна быть также велика и его мачта, а просто сказать: для великаго государства нуженъ и великій, по своимъ способностямъ и дарованіямъ, мужъ. Мне помнится, что въ Русскомъ сказочномъ міре есть русскій богатырь по имени Ядрило.
28. Boadicea, царица части Британіи, предводительствовавшая войсками въ битвахъ противъ Римлянъ. Боа: есть род. пад. единств. чис. существ. бой=боя; dicea: въ семъ слове гласныя еа написаны Римскими писателями потому, чтобы точнее передать своими буквами Славянскій звукъ ца, иначе имъ нельзя было его выразить=діица, деица: сущ. женск. рода, образовавшееся отъ своего мужескаго: дей, гордыня, герой, по Древне-Русски („Рече бо дей Игорь...." Полн. собр. Рус. лет. II, 131: см. въ Объясн. Ассир. именъ проимен. Антіоха: The-os и друг.); Воаdicea=Боя-деица, боя героиня.





Аутор : Крсто Крцун Драговић

Деспот Баџовић - КОЈОЈ СЛОВЕНСКОЈ ГРАНИ ПРИПАДАЈУ СЛОВЕНИ У ГОРЊОЈ АЛБАНИЈИ И У МАКЕДОНИЈИ (1878)



KOJOJ СЛОВЕНСКОЈ ГРАНИ

ПРИПАДАЈУ СЛОВЕНИ

y ГОРЊОЈ

АЛБАНИЈИ И У МАКЕДОНИЈИ





 




ПИСАО

Д Е С П О Т   Б А Џ О В И Ћ

ИЗ МАКЕДОНИЈЕ.





 








БЕОГРАД
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1878

 ||
Народ у Македонији и у горњој Албанији дели се по вери на Хришћане и Мухамеданце. Ја ћу овде говорити само ο Хришћанима, који су словенског порекла, и сачињавају, особито у Македонији, огромну већину житељства.
Македонски Словени сматрани су у опште као Бугари, чему се и сами чуде. Истина да је око реке Струме њихов говор са бугарским тако помешан да је тешко у први мах пронаћи тачну границу која их од Бугара дели; али кад вештији човек изближе испита особине које карактеришу сваки народ, онда та тегоба пада, и граница излази јасно пред очи. —
Да би се могло определити којој народности припада ма који народ, нужно је најпре сазнати: 1. његов матерњи језик; 2. његове обичаје; 3. његову историјску прошлост. Ја ћу у ова три погледа испитати словенски народ у Македонији и горњој Албанији, коме и сам припадам. ||

Ι.
ЈЕЗИК МАКЕДОНСКИ.

Језик македонских и горњо-албанских Словена је ли бугарски, или је српски, или је нешто треће, и ако је ово последње, онда с којим је од два вишепоменута језика сроднији? То је моје питање.
На ово ће се питање најпоузданије одговорити ако се пре свега изнесу разлике између српског и бугарског језика, па се сравне са албанско-македонским.
Прва и главна разлика између српског и бугарског језика стоји у гласовима, или звуцима. Гласови, као што је познато, бележе се словима, а сва скупа слова сачињавају азбуку.
При свему том што и Срби и Бугари имају једну кирилову азбуку, као што и њихови језици истичу из једног коренитог прастарог језика, опет су Срби морали према својству свога говора додати кириловој азбуци нека слова, а нека из ње изоставити. Тако исто Бугари, опет према својству њиховог говора, задржали су баш она слова која су Срби изоставили, а нова || од Србаља уведена нису усвојили. По томе гласови који се означавају словима: ћ, ђ, џ искључива су особина српскога језика, а пошто тих гласова у Бугара нема, то нема ни слова. Бугари их замењују са щ, жд, дж, од којих два прва у Србаља нема, и по томе ова слова бугарска су искључива својина. Друга је бугарска особина та, што су они из кирилове азбуке морали задржати слова: ѫ, ъ, ь, да означе своје полугласне звукове, а Срби, који у опште тих звукова немају, та су слова изоставили.
Пошто ових шест слова ћ, ђ, щ, ѫ, ъ, ь, чине суштну разлику између српског и бугарског језика у обзиру словничком, то можемо за поуздано опште правило поставити, да где год се чују гласови ћ, ђ, џ, а не чују ѫ, ъ, ь, ту се говори српски, а то житељетво припада српској народности; а обратно, где се прва три слова не чују, а чују последњи полугласови, ту се говори бугарски, а житељство припада бугарској народности.
Учени Шлајхер дели словенске језике управо по начину како се где изговарају || звукови ђ и ћ. Тако у Руса изговарају се ж и ч, у Пољака дз и ц, у Чеха з и ц, у Словенаца ј и ч, а у Бугара жд и шт (щ). Срби кажу: груди, рука, пут, суд, — а Бугари: грди, рка, пт, сд; Срби: леђа, веђе, ђемија, ђав, госпођа, расуђујем, наређујем, заграђујем, убеђујем, а Бугари: межда, вежде, гемија, дјав, госпожда, расаждавам, нараждавам, заграждавам, убеждавам; Срби: хоћу, нећу, — Бугари: щем, нещем; Срби: тонући, видећи, учећи, стрижући, трчећи, — а Бугари: тонещи, видещи, учещи, стрижјащи, терчащим. —
Између граматичалних разлика навестићу, краткоће ради, само ове: Срби образују будуће време са помоћним глаголом на крају, а Бугари на почетку. Тако први веле: правићу, садићу, копаћу, а други ще правим, ще садим, ще копам. — Облици у бугарском језику нису толико развијени колико у српском. Бугари имају само три падежа, а за неке именице четири. — Бугари имају и ту особитост, што употребљавају ???? члан, који је постао, вако ми се чини, од по- || казне замемце тај, та, то, па у место да га мећу пред именице као Срби, они га мећу после. Тако у место да кажу: тај човек, та жена, то дете, они кажу: човек-от, жена-та, дете-то. И ова заменица тако је у обичај ушла да је употребљују и онде где не треба, готово свуда. — У Бугара врло се ретко у глаголима чује неодређени начин говора, који је код Србаља тако обилан. Тако српско бити бугарски се вели да бъда.
Из овога само како сам навео држим да ће свак лако схватити каква грдна провала постоји између српског и бугарског језика, која се провала још више умножава речима татарског порекла, које су у бугарском народу од првобитних несловенских Бугара заостале. —
Α сада прелазим на језик словенскога народа у Македонији и горњој Албанији. Овај језик, као год српски и бугарски, словенска је клица, па им у корену наличи; али га од бугарскога дели велика даљина, а српскому се тако приближује да се мора с чистом савешћу сматрати као једно од његових* поднаречја. Да би се || ово поднаречје дотерало до чистоте и обилности у облицима матерњега српског језика, не треба му ништа друго него да буде књижевнички обрађен, као што је и српски. Α на жалост Македонци и Албанци од како постоје па до данас нису никада имали своје пучке књижевности. Они су као год и Срби прави штокавци екавског пододељења. У њиховом језику постоје сви звукови који су искључиво српски, као: ћ, ђ, џ; слова им се преливају као и у Србаља; образују као и Срби будуће време, и реченице састављају; и метар им је у песмама понајвише српски, десетосложни.
Свега тога нема у Бугара, па се овде ни бугарско полугласно ѫ, ъ и ь, никако не чује. Шта више код Албано-Македонаца постоје чак и неке неправилности, које се чују у устима српскога простога народа, па и у песмама. Тако ће прост Србин казати : повикао Краљевићу Марко, а Албано-Македонац: повикао Кралевиће Μарко; а једни и други рећи ће: тебе дао, тебе додијало, у место правилнога: теби дао, теби додијало. ||
Али опет за то, у албанско-македонском говору постоји једна особина, које нема ни у Србаља ни у Бугара, а та је, да овај народ словенско слово ѫ не изговара ни као Срби ни као Бугари, него на свој особити, и то двојаки начин. Тако српске речи рука, груди, пут, суд, а бугарске рка, грди, пт, сд, Албано-Македонци изговарају рока или рака, гроди или гради, пот или пат, сод или сад. Дакле словенско ѫ, које Срби промећују у, Албано-Македонци промећу га у ο или а. Они, који га као ο изговарају, зову се Мијаци, а као а Брсијаци. Али и једни и други изговарају то слово не са свим чисто, а у неким речима употребљују и чисто српско у; као на пример веле: рукави, а не рокави.
И пошто сам напоменуо Мијаке и Брсијаке, рећи ћу, да су то прастара имена, којима се наш народ у овим странама називље. И једни пак и други, који су свеснији, зову се Стари Срби. Мијаци почињу одмах јужно од Шар-планине и простиру се у томе правцу до вароши Охрида на охридском језеру. Западна гра- || ница, која их дели од Арнаута, иде од утока белога Дрима у црни Дрим, па дуж ове реке до охридскога језера; а источна граница, која их дели од браће Брсијака, иде од Тетова преко Гостивара, Кичева и Смиљева, па од Смиљева сврћући кругом на запад удара у варош Охриду. Ову осталу словенску Македонију до реке Струме држе Брсијаци. Међу Брсијацима око језера Охрида, и близу Битоља, а у Албанији око Драча има чистих Србаља, за које се може мислити да су остатци још првобитног српског насељења у овим странама.
За потврду овога како сам казао ο албанско - македонском језику и његовом најближем сродству са чисто српским, навести ћу најпре још неколико карактеристичних речи, и сравнићу их са српским и бугарским, па за тим неколико песама.
СРПСКИ
АЛБ. МАКЕДОНСКИ
БУГАРСКИ
Ђорђе,
Ђорђе,
Георгије.
Ђурђев,
Ђурђев,
Георгијев.
Ђон,
Ђон,
Геон.
свећњак,
свећњак,
свещелник.
браћа,
браћа,
братија
кућа.
кућа,
къща.
међа,
међа,
межда.
||

Π е с м е.
Слуга служи Марко Краљевиће,
Слуга скужи во Прилепа града,
Што ми служил токмо (точно) три години.
Со Марка су три младе делије:
Једно ми је Рило шестокрило, (Реља крилати)
Друго ми је Милош војводина,
Треће ми је Секула детенце.
Дробно им се азно (турска реч: благо) добројало,
И ракија им се домерила,
Ројно им се вино доточило.
Зачуди се Секула детенце;
Па говорит Марко Краљевиће:
„Што си ми се дете зачудило?
Али ти се тебе додијадо
Туј стојећи диван све на нози,
И служећи вино и ракија?
Или сакаш (иштеш) да се, дете, жениш? —
Па говори Секуда детенце:
„Ај ти тебе, ο мој мили вујко, (ујко)
Та не ми се мени додијадо
Туј стојећи диван све на нози,
И служећи вино и ракија,
Нити искам, вујко, да се женим,
Токо (него) нам се азно добројало,
И ракија ни се домерила,
Ројно ни се вино доточило“.
Па говорит Марко Краљевиће: ||
 „Ај ти тебе, Секула детенце,
Лели појди во темни клисури
Белки (можда) ловчок нешто ће уловиш.“
Отидоја (отидоше) во темни клисури,
Сусрети и Грче базирјанче, (турска реч: трговац).
Који носит три товари азно.
„Коде (куд) овак', незнајна делијо?
Овде чуват Марко Краљевиће,
Никог жива овде не припуштат.“
Па говорит Грче базирјанче:
„Еј ви вама, незнајне делије,
Ајде да си стока (благо, од стећи) поделиме,
Пуштите ме дома да си појдам.“
Па говорит Рило шестокрило:
„Ајде да си двојца обидеме.“
Кога фрли (вргне) Грче базирјанче
Што го удри в' десну узенгију
Кога фрли Рило шестокрило,
Што го удри међу црни очи;
На час Грче на земљица падне,
И си зеде (себи узедоше) три товари азно.

Ову ми је песму казала Ђурђа Вељанова из Смиљева у битољском округу. Α ове друге песме, која се нева у прилипској и котурској нахији.

Ој Јано, хубава Јано,
Неси чула и разбрала?
Замрзнало црно море, ||
Црно море, међа српска,
Во сред поста Петроваго.
Замрзнало, мори Јано,
Девет ђеми шикосаних: (блистајућих)
Једни ђеми стари љуђе (људи)
Со све бели долги бради,
Други ђеми млади момци,
Трећи ђеми све невести,
Α четврти све девојки.
Све се, Јано, замрзнало,
Јано, селе, погинало,
Све зелене, младе, Јано,
Не ходене, не ношене,
Не ношене, не гледане!

Све што сам казао ο српским словима ћ, ђ, ο преливању слова у опште, и ο граматичним облицима, то се све у овим песмама огледа. Поред свију неправилности које се опажају у њима, нико не може одрећи, да се овај албанско-македонски говор највише од свију словенских приближује српскому. Нису ту само искључиво српски звукови и читаве речи, нису само сви начини говора, него је и сав дух српскога језика. Α читави стихови су српски; као у првој песми.

Једно ми је Рило шестокрило,
Друго ми Милош војводина, ||
Треће ми је Секула детенце. —
И ракија им се домерила —
Зачуди се Секула детенце —
Што си ми се, дете, зачудило —
Па говори Грче базирјанче, и т. д.

a y другој

Oj Јано, хубава Јано!
Неси чула и разбрала?
Црно море, међа српска. (!) —
Све зелене, младе, Јано,
Не ходене, не ношене,
Не ношене, не гледане.

Има у поменутим песмама речи, које се употребљавају само у неким странама српским, и то у најудаљенијим од Македоније. Тако: шик и шикосан, фрљити чује се у Бачкој и у Херцеговини у истом смислу; у Херцеговини и Црној Гори каже се такође да се обидемо, то јест, да се огледамо. Он час говори се у Далмацији, на час у Македонији (одма); љуђи кажу Црногорци у неким нахијима, а Македонци љуђе. Македонске песме не само до спољашњем накиту, него и по духу српске су; шта више, прве су често голо подражавање других. Тако ο Ђурђеву дне девојке || у Македонији, као год по Србији, Херцеговини, и т. д. певају ову песму на љуљашци (лелејци).

МАКЕДОНСКО
СРПСКО
Лелјо Ђурђеде,
Ђурђо девојко!
Чије момче на лелејка?
Чије да је, татково је.
и т. д.
Гајтане мој!
Чије перо на љуљашки?
Мамино је, татино је,
Гајтане мој!
и т. д.

И по свему овоме што рекох, постаје јасно, да као што никаквих особина бугарских нема у говору македонских Словена, него су све само особине српске, као што су њихове песме и по оделу и по духу српске, тако и македонски језик поред све неразвијености граматикалне, ни једному словенскому језику не може се причислити као поднаречје него српскому. Мајстори зидари и други, које у Србији погрешно зову Гоге, Рекалије, нису ништа друго, него стари Срби из Албаније и Македоније.
Ово како кажем не би потребно било ни доказивати, да није услед великих сеоба српскога народа из Рашке за време || турске власти остало у срединн старе српске државе више празнина, у које су се увукли многи Арнаути, и тако са западне стране на многим местима испрекидали везу међу великим народним телом српским и његовим најјужнијим огранком у Македонији и Албанији. Тим је управо испрекидан онај средњи појас, који је стојао као прелаз међу језиком албанско-македонских Словена и њихових северних српских сродника.
Но у пркос томе, језикословни факт, остаје факт. Словени албанско-македонски не могу пристати по језику ни у какву другу словенску породицу него у српску. Да се то одавна увидело, доказује та важна околност, што је језик овај био у главноме основа оному, којим
су се краљеви српски служили у јавним пословима, као језиком подједнако разумљивим у свима и северним и јужним крајевима њихове државе. И за то ваља тај језик називати народним словено-српским наречјем, а у српску народност уврстити Словене у Албанији и Македонији све до реке Струме. О томе ће || нас још боље уверити народни обичаји
у овим нашим јужним крајевима.

II.
ОБИЧАЈИ МАКЕДОНАЦА.

Као што је језик главна црта, којом се народ од народа разликује, исто је тако и са обичајима његовим. Сваки народ има своје обичаје, од којих су некоји налик на обичаје суседних и сродних народа, а некоји су својина само једнога народа. И словенско-српски народ у Албанији и Македонији има многе и разнолике обичаје, и могло би се рећи, да ваљда ни једно словенско племе није старе обичаје словенске у толикој чистоти и разноликости одржало, као ово најјужније. Ја ћу овде навести само оне обичаје, који су својствени једино Србима, а који се обдржавају у Словена македонско-албанских, или којих само у њих има, а у Бугара никако се не налазе. Због тих обичаја нису они морали мало погрда и гонења подносити од Грка и Бугара, који су их желили однародити. ||
Ево један од главних обичаја, који су Србину свети, и који се само у Србаља налазе, ваља именовати славу крснога имена. Овога обичаја нема никоји други народ, но само српски, и по њему треба увек распознати Србина од другога словенскога народа. Ако по овом обичају судимо, онда морамо македонске н албанске Словене у Србе узети, јер свуда где их има, до Костура, Водена, Јенине и воде Струме, славе они и по селима и по вароошима славу крстног имена, као и остали Срби. Истина, има да се празнује и имен дан, али је тај обичај дошао од Грка уз грчка имена; а који има словенско име, као: Драгутин, Милош, Доброслав, Душан итд., тај немајући имењака свеца, не слави ни имендан, који ни иначе не слави се особитим торжаством. Α крсно име у нас је толико у важности, да они који га славе држе се за род, и неће се између себе женити и удавати, као што је и код свију других Србаља. Слава је двојака; крсно име породично, и крштен дан, кога славе села и вароши, и траје по три дана. О слави се гости и весели, певају се на- || родне тако зване краљске песме, а софра никада се не распрема. После подне момци, невесте и девојке изађу на сред села, испред цркве (ако је има), пак играју
оро. Мушки играју уз гајде, а женске играју уз песме у одељеном колу. —
Као код других Срба, тако и у нас у Македонији и Албанији има обичај, да иде додола. Овај обичај остао је од најстаријих времена словенскога живота. У скопаљској нахији узму каквога дечака, који нема ни оца ни мајке, обуку га и покрију биљкама, и воде га по селу, посипљући га водом, и вичући: „Вај, Илија, вај! Вај, додоле, вај!“ и певају ову песму:

Ој додоле, мили боже!
Подај ситна роса.
Да нароси ситно жито,
Да се гумна развеселат.

Α додола онако мокар потресује се, да бајаги киша пада. — Овога обичаја Бугари такође немају.
Исто тако имају Словени у Албанији и Македонији обичаје на бадњи дан као и остали Срби, а Бугари имају по све друге обичаје. На бадњи дан изберу || крупан пањ, бадњак, који ће горети с вечера до зоре. Што је од бадњака остало, то чувају до нове године, те онда догоре. На бадњи дан деца се искупе 10 до 15 са дрвеним топузима и торбацама, пак пре зоре и бела дана пођу редом по кућама, вичући: „Коледе, бабе, коледе!“ а где нађу затворена врата, тамо лупају док им се не отвори, а кад то буде, сви у глас назову „добро јутро, на много година“, и онда онај који се десио код куће, даде сваком коледалу коледе по колачић, неколико кестена и др. Кад добију коледе, деца викну у глас: „и в година, бабо, и в година!“ и иду даље. Кад сване, престане коледање, коледари поделе што су добили, и тим свршава се коледо. Али у очи нове године деца се опет искупе у којој кући, пак подране пре зоре, и иду по кућама вичући: „сурва бабо, сурва!“ и лупају у врата дрвеним маљицима, докле им каква жена не отвори; сваком детету даде тада по колач, кобасице, меса итд., а деца кад приме сурву, даду домаћици по гранчицу од врбе, шљиве, или друге какове воћке, само си- || рова да буде, пруже свој штап у дињак, ражаре штру говорећи: „мушка деца, женска јариња, на много година!“ пак „с богом, с богом!“ вичући оду по другим кућама. Ко је на ново лето пре у кућу ушао, њему даду велик колач медом намазан, да би година слатка била; а у други колач, кад га оно јутро месе, логадевају сирове гранчице сурве, које су добили од сурвара; када пак колач поједу, оне гранчице чувају до друге године, јер то је, веле, добро, да би се људи и стока множила.
Као што се види, ови обичаји слажу се с обачајима осталих Србаља. Коледе имају и у Дубровнику и у Банату; исто тако полаженике (само што је у Македонији помаженик на мали божић).
На сам божић први дан сви иду на јутрење у цркву. Тај дан обичај је никуда не ићи из куће (као што држе и други Срби). Други и трећи дан искупи се село на једно место, да играју оро и певају. Како рекох, жене играју уз песме. Ево некоје песме божићње: ||

Долетала два сокола
Из Босне, из Босне,
Паднала ми Цариграду
Пред црков, пред црков.
Вик викајет по девојки
На име, на име:
Берите се сви девојки
На собор, на собор,
Ол се собор без девојки
Не берет, не берет!
Берите се сви невести
На собор, на собор,
Ол се собор без невести
Не берет, не берет.(1)

Песма ова увек се пева пре игре, док се девојке и невесте не искупе, те да би почеле играти, и тек онда певају песме, које су обичне при игрању. Ево и такове песме:

Два ми браћа во зондани (2) лежит,
Фрлиле им тешка ифтирија (3)
Заљубили чифутка девојка.
Што лежали до девет години,
Па говори постари им братец:
„Ај ти тебе, брате помалово,
||
(1) Песму ову казала ми је Цвета Ристова из Бонча, дебарског округа.
(2) Турска реч, значи тамница.
(3) Неправедио обеђивање, клевета; грчка реч.
||
Лел (ајде) излези на двор по на двора,
Да ми видиш, која доба ми је;
Ако ли ми доба среде зиме,
Да донесеш једна грутка снега;
Ако ми је доба пред Петров ден,
Да донесеш један клас пшенице,
Ако ли је доба на Илин ден,
Да донесеш једна китка цвеће.
Одело ми, што ми по одело!“ (1)
Сустрети го негови му татко,
Коде терат зевгари (грчки.: пар) волови:
„Помози-Бог, ο мој стари дедо!
Ће те прашам, право да ми кажеш:
Коде тераш зевгари волови?“
„Ја и терам, да и препродавам,
Два ми сина во зондани лежит.“
Одело ми што ми по одело!
Сустрети го његва стара мајка:
„Помози-Бог, моја старо бабо!
Ће те прашам, право да ми кажеш:
Коде тераш това свилно руво?“ —
„Дај Бог добро, незнајна делијо:
И ме прашаш право ћу ти кажем:
Ја го терам, да го препродавам,
Два ми сина во зондана лежит.“
Одело ми што ми по одело!
Сустрети го његова сестрица : 
„Помози-Бог, убава девојко!
||
(1) Ово је као неки припев.
||
Коде носиш това свилно руво?“
„Дај бог добро, незнајна делијо
Ја го носим, да го препродавам,
Два ми брата во зондани лежит,
Фрлиле им тешка ифтирија:
Заљубили чифутка девојка.
Па говорит незнајна делија:
,Лел, врати се моја мила сестро
Ја сам тебе твоји мили братец.“

Из ове песме, коју ми је казала Мара Папрадишанка, Мијачка из Крушева у битољском округу, може се јасно видети, колико је близу језик македонских Словена језику српском; а бугарски би се посве другојачије казало; на пр. „помози бог казало би се бугарски: „помогал те бог, итд.
Песме ове у колу казује прво она жена или девојка која води коло, танчарика. Кад она искаже са женском до себе један стих, онда прихвате друге две, и тако се продужује докле све не певају. Које су певале, морају ћутати, докле не дође ред на њих. Танчарике су обично жене, или одрасле девојве, које знаду овакве краљске или народне песме, јер другојачије песме не певају се. За танча- || риком хватају се жене по старешинству; за женама долазе девојке, опет по старешинству; за девојкама долазе младе, које су се те године удале, но и оне се хватају по реду, како је која испрошена била. Остали народ стоји са стране. Ту момци бегенишу девојке, јер у такова кола долазе момци и девојке и из других села. Момци мало даље уз гајде играју друго коло. Играње траје до мрака; а кад се коло распусти, онда се девојве и невесте из једнога села или из једне махале искупе у једну гомилу, и почну растаначку песму, коју певају до кућа својих. Песма ова гласи:

Не расипи се. не расипи се, панађуре!
Ја несам дошол, несам дошол, да се расипем,
Токо сам дошол, токо сам дошол, да се саберем.

Овај обичај влада код овдашвег народа у дебарској, охридској, скопаљској, прилепској, битољској, велешкој и тиквешкој нахији. Α ја сам у крагујевачком округу чуо, да се на тај начин пева.
Особито на Ђурђев дан, као на празник пролећа, имају Македонски и Албански || Словени лепе обичаје, какових у Бугара нема. У очи Ђурђева дне оките зеленим гранчицама и цвећем врата од кућа (што сам видео и у Шумадији); а на сам празник, чим се у јутру изиђе из цркве (ако је има), иду ван села на известно место на биље, где се измешају сва чељад, мошрг, девојке, невесте, жене, деца итд. нак беру цвеће и зелене гранчице. Сестра, мајка или снаха каквога момка помеша се међу девојке, пак ону девојку, коју момак бегенише, назове по имену момкову; (на пр. ако му је име Јован, каже јој: Јованице), и придене јој за појас струк цвећа. Ту тако веселећи се проведу два три сата. Кад иду на биље и кад се враћају отуда, девојке две и две певају песме, од којих некоје овде ћy навести, како ми их је казивала Јелена Станкова из Крушева.

1
Кад иду на биље

Кинисале (1)  ми триста девојки, 
Триста девојки, двеста невести,
||
(1) Грчка реч, значи пошле.
||
 Да би ми ошле горе в планина,
Горе в планина, биље да берет,
Биље да берет, венци да вијет.
Сви те девојки цвеће береје,
Цвеће береје, венци вијеје,
Једна девојка цвеће не берет
Цвеће не берет, венци не вијет,
Токо ми берет сува пелина,
Сув пелин берет, сув венац вијет.

Или:

Α море Ђурђе, млад Ђурђе!
Да кој ти рече, да дојеш?
Мени ми рече великден (ускрс):
Со шума, с трева са мене,
Ергеле коеби пред мене,
Сурија (1) овци по мене,
Α со све млади овчари.

2
Кад се враћају с биља

Ој девојче загорјанче!
Јел си било на загорје?
И сам било и сам дошло.
Ад имаше много цвеће?
И имаше дробно беше,
Само цвеће наручујет,
Како знојет (знају) ти девојки, 
Како знојет, нека дојет,
||
(1) Турска реч, значи: чопор.
||
Да ме берет, да ме носит,
Да ме носит по појаси, 
Α невести по плесници. (1)

Или:
 
Трно (тор) ле, нова градино!
Кога те нова градеје
На врх високој планини,
Петопрс коље редеје,
Баглика (дрво неко) проће (пруће) плетеје,
Пипер и шећер садеје,
Α негдегоде џунџуле (жут мирисав цвет),
Међу нунџуле босиљак.

Кад се са биља врате, онда направе љуљајке, нишаљке на грани трешње, шљиве, крушке. Кад се један љуља, други му певају песму. Овај обичај љуљања свуда је по српско-словенском народу у Албанији и Македонији, само што у источној Македонији почињу љуљати се још првога дана ускршњега поста. Исти обичај влада свуда међу Србима.
Дуго би било, кад би се сваки онај обичај навео који влада у нашем народу у Албанији и Македонији, а који или од-
||
(1) Плеснида је накит од нанизаних новаца, који се ο врату носи.
||
ступа од бугарског обичаја, или га у Бугара посве и нема. Мисли, да ће довољно бити ово што је наведено, да се сваки увери, да је овај народ истоветан са српским по обичајима као и по језику.— Но и предања народна у Словена македонских и албанских иста су која и у осталих Србаља. У песмама спомињу се српски краљеви и цареви, краљице, банице и царице, војводе и јунаци; српске земље и реке означавају пределе где се што збива. Α да се
Марко Краљевћ овамо највише спомиње и пева, где је живио и владао, где су му двори и задужбине, где је сваки предмет везан са његовим именом, то није потребно ни спомињати. Марко је свуда у Срба најмилији јунак, али нама у Македонији и Албанији он је дух хранитељ, дух одржатељ, који нам није дао да клонемо под говењем Typaкa и прогањањем Грка и Бугара. Народ овамо потпуно је уверен, да Марко још живи и да никад не ће ни умрети, јер се напио живе воде. Ова жива вода извирала је међу две стене, које би се одмах склопиле, чим би ко тамо приступио, те би тако човека угња- || виле; али је Марков шарац имао крила, те док су се стене склапале, шарац је пролетио, а Марко на њему јашући у лету захитио је живу воду, и ње се напио, те зато не ће умрети никада. Али што Марка нема међу људма, то је због пушке, за коју су му казали, да може из далека убити најбоља јунака, па Марко, хотећи се ο том уверити, пружи руку, и тане му проби длан. Видевши онда да најгора рђа може пушком убити најбољега јунака, Марко се је сакрио. Једни веле, да се сакрио у Маркове Куле близу Прилипа, за које се каже да их је сам градио. Α друго предање има које каже, да је Марко, кад му је пушка длан пробила, дозвао своју посестриму вилу и питао је, шта ће сад да ради, кад га сваки може убити? Онда му је вила казала, да иде у некакву гору, где има бунар један, пак ако хоће да умре, нека се огледа у том бунару, и одмах ће умрети. Марко кад дође до бунара, убије шарца, сабљу своју изломи, буздован баци у мope бело (егејско), пак се огледа у бунару, на што умре. ||
Нема Србина, који не зна за Марка Краљевића.
У Мијака има предање, да је после боја на Кocoвy дошао у њихову земљу данашњу српски војвода Радул са седамдесет витезова и ту се настанили, те да су Мијаци постали од тих јунака српских. По свој прилици биће овако што било у седмом или осмом веку, те су Мијаци заиста потомци витезова каквих; али косовска битка и овамо је превинула много предање раније, јер је толико потресла народни дух, да народ није могао више и преко ње да наставља све нити својих успомена и предања народних. —
Још ми остаје, да речем коју ο историјској судбини словенсвога народа у Албанији и Македонији, како би се и на том основу могло видети, куда он управо припада.

III.
ИСТОРИЈА МАКЕДОНАЦА,

Македонија је земља старославна. Још Мојсије (око 1500 година пре Христа) спомиње Еитим, Кетим или Ма-Кетим, || као прекоморску земљу на западу од Јевреја. На истоку граничила је она са Струмом (Тракијом), на северу са Дарданијом (скопаљски, нишки и призренски пашалук данашњи), на западу с Албанијом, на југу било је море бело (егејско). У њој су били народи: Пионци (Пјевани) са главним местом Билазором (Велесом) на Вардару; Пелагонци (Положани), Бриги, Миони (Мијаци). У том крају морало је у најстарија времена бити Словена, што се даје судити из многих местних имена. У четвртом веку пре Христа подигла се Македонија до велике славе под Филцпом и сином му Александром Великим, који је освојио велико персијско царство. Његово царство одмах се распаде после смрти његове и Македонија са Грчком била је за себе држава, но 168 године пре Христа покоре Римљани и Македонију и Албанију.
Римљани узеше у своју македонску провинцију земље до Месте на истоку, Албанију и Тесалију; а цар Константин Велики узео је 330. године п. Хр. Македонију у провинцију Илирик. Кад је 395. || године Теодосије Велики поделио Римско царство на источно и западно, доспела је Македонија у источно (под Цариград). —
У току векова прелазили су преко Дунава разни народи на југ, а у највећем броју Словени, који су тамо већ затицали староседиоце једноплеменике. То се види из имена меета и градова који су већ онда постојали на пр. Мала Река, Еавица, Дуљебин, Брзава, Ветрена ит.д. Около 450 године Словени су у византијском царству тако многобројни били, да су прекрилили готово цео балкански полуостров, продревши у Грчку и чак у Мореју. У њиховој маси губиле су се римске колоније Црновлаха, а Скипетари само налазили су се у гомили при Јадранском мору. Ови први словенски дошљаци помешавши се са словенским староседиоцима добише таку важност да су и цареви византијски од словенскога рода бивали. Године 518 постао је Јустин, Словенин из Дарданије (од Ветрена око Ђустендила) царем византијским; његова жена звала се Љубица, а 527. године сео је на царски престо његов нећав Управда, син ИстоЕа || и Бегленице. (Управду су Римљани назвали Јустинијан, Љубицу Лупицина, Бегленицу Вигиланција.) Војвода Јустинијанов, славни Велизар (Величар), такође је Словенин био из Дарданије од места Скопнице. Тада већ видимо у Македонији и Албанији да се сви предели називају словенским именима, као: Полог, Овче Поље и т.д. а племена словенска тамо су била: Драговићи и Сакулати близу Солуна, Брсјаци, Струменци на Струми и т.д. Сами Византијци звали су земљу у којој су Словени становали Славинијом. У Словена македонских рано је ухватила корен хришћанска вера и просвета.
Ови Словени на балканском полуострову, који је византијској царевини при надлежао, живели су по своме старом народном обичају, подељени на племена,која вршећи неке извесне дужности према царевини, сама су се собом управљала, али нису имала међу собом никаквв политичке свезе. Само префекти византијски размештени по провинцијама везивали су их са Цариградом.
У томе стању затекли су их Срби кад || су 636 године п. Хр. дошли под својим кнезом у земљу византијскога цара. Овај их је населио у области солунсвој на реци Бистрици (Инџекарасу). Тај крај дуго се за тим звао Србијом, па и онда пошто су се Срби већином преселили оданде на Дунав, Саву и Ибар. Из тога се најбоље вида, да је у Македонији још пуно Србаља било остало, јер иначе било би с њима заједно у земљи изчезнуло српско име, и они не би били имали времена да читаву варош тамо подигну. Α и то стоји да се народи не могу тако селити, а да никога од њих на пређашњем месту не остане. Ови Срби, заоставши у Македонији, спојили су се са староседиоцима Словенима у један народ, и том мешавином образовао се је онај језив пола старо-словенски а пола српски, који и сад влада у тој земљи, и чији сам образац овде навео.
Доласком Србаља променило се и стање Словена у свима оним пределима где су они продрли, те јест, у западним странама полуострова. Дошавши под својим кнезом, чију су врховну власт признавали || жупани, Срби су донели првоседиоцима Словинима прве народно-државне стихије. То је променило положај Словина према византијском царству. Али га још више променише у источним странама полуострова Бугари, који у 672, дакле 36 после Србаља, превалише Дунав, и освојише земљу све до Балкана, покоравајући ту настањене староседеоце Словине, који су од Византије зависили. Бугари нису били словенскога него татарско-уралскога порекла, народ дивљи али ратоборан, који је већином исповедао мухамеданску веру, и, као што се зна из историје, носио чалме. Још пре него што су били превалили Дунав они су држали јужне делове Угарске, и тамо господовали. Они, који су освојили долњу Мисију до Балкана, отму по неком времену од Византинаца и знатне делове Тракије.
Тако се на Полуострву створише: чисто словенска држава српска, татарско-уралска држава са покореним Словинима, и грчка држава,у којој је римско по-грчено племе господовало над остатком староседиоца Словина, над црним Власима и Скипетарима (Арнаутима). Између ове три државе почела је дуга и ужасна борба, а кола су се ломила највише над бедним старим Словинима.
Бугари су их највише угњетавали тако да су Словини често прибегавали грчким царевима, те су их ови око 762 год. склонили преко 200.000 душа чак у Малу Азију. Α кад су Франки почетком деветога века били раширили своје царство до Дунава, а затим концем истога века дошли Мађари у Панонију, Словини и с ове и с оне стране Дунава напуштали су Бугаре и пристајали уз Франке и Мађаре.
Зато опет овиме ти Словини свуда су настојавали да дођу до своје народне самосталности, па они у Македонији и на другим странама полуострва нису пропуштали прилику коју су им давали нападаји бугарски на Грке, да се ослободе од једних и других, што им је од чести полазило за руком. Но чим би грчки цареви сузбили Бугаре, одмах би и на Македонце ударали, и опет их себи потчињавали. У другој половини осмога века || лате се цареви грчки, да коначно покоре Македонце и друге Словине, што им углавном и пође за руком. Силни Крум и Симеун слабо су се освртали на те Словине, јер бугарска држава још није толико пословењена била, да би имала срца за њих. Кад је најсилнија била бугарска држава, баш тада потчинише Грци једно по једно словинска племена у Морији и Тесалији, Албанији и Македонији. Само племена у Тракији, која су била ближе Бугаром, плаћала су овима данак, али Македонија није под Бугарима била, јер за источне Македонце, Струменце, изрично кажу историци савремени, да су сачињавали особену област под грчким управитељем у доба највеће силе цара Симеуна. (1) Одношаји македонских Словина у бугарској држави постали су бољи и тешњи од онда само кад су се Бугари покрстили и пословенили; али опет зато никад нису владаоци прве бугар-
||
(1) Неко време био је Струмендима (у деветом веку) управитељ св. Методије, пре но што се посветио апостолском делу међу Словинима.
||
ске државе над Македонијом и Албанијом владали као господари, него им се уплив ограничавао на то, да су тамошња племена, која су по несрећи свако за себе живила, радије у сношаје ступала са већ сада сродном бугарском земљом, него ли са грчком Византијом. До 971. године, кад је император Кимискије покорио Бугарску, земље македонских Словина никад нису биле непосредно саставни део бугарске државе, него је свако племе за себе било, где које независно, где које под већом или мањом зависности Бугара и Византије. Ова их је могла тим начином лакше појединце покорити, тако да, кад је Кимискије  свечано скидао круну бугарском владаоцу, већ су сви Словини у Морији, Тесалији, Епиру, Албанији и Македонији одавна (од 940 год.) признавали грчку власт. Историчари сведоче да су војске бугарске под Крумом и Симеуном продирале у Македонију, али само да је разоравају и опустошавају. Награбив се пљена, враћале су се оне оданде, не покушавши отимати тврде градове.
||
Али сад настаје права историјско-македонска епоха. Македонци и албански Словини, чим Кимисхије умре,усташе листом год. 976 на оружје за своју слободу. Увидивши колико им је донде њихова поцепаност шкодила, сложе се сви, и узму себи за владаоца бољарина Самуила. Овом царетву Самуиловом, које је било чисто словино-македонско, као што се тако назива устари у српским рукописима, бише присаједињени само неки делови бугарске и српске државе; средиште и срце било му је, не у Бугарској, не у Србији, него у Македонији и Албанији. Воден, Острово, Меленик, Маглен, Струмница, Охрид, Прилип, Скопље то су главна огњишта новога словенскога живота. Варна, Силистрија, Месемврија па чак и сам Пловдив остајаху у грчким рукама. Само Средац, Видин и Преслав пристали су уз устанак македонских Словина, који отеше од Грка сву Македонију осим Солуна. Самуило је с обзиром на Словине радио, зато је и имао више успеха него Симеун и Крум, те је отео од Грка и Тесалију и Епир, || и делове Јеладе. Али ово словинско-македонско царство неимаде сталности. Имлератор Василије пође 987. год. на Самуила с војском. С почетка не беше срећан, но у поновљеном рату 995 године срећа га боље послужи. Самуило је чувао са главном силом Македонију и Албанију, зато Василије могаше 1000 год. одузети му западни део подунавске Бугарске, а године 1001 на југ у Верију (издајством) и Српчиште (данашње Селвице) после улорне одбране, а најпосле Тесалију, и по дужој опсади Воден.Идуће године Василије сасвим покори подунавске бугарске крајеве и отме од Самуила Скопље. Али језгру Самуилове државе, словинске земље у Македонији и Албанији, није Василије могао тако лако да добије. Једанаест година борили су се ту Словини са Грцима. Но 29. јулија1014. под планином Бјеласицом порази Василије Самуила, и зароби му 15.000 Словина, које ослепи, оставивши им на сваких сто људи по једнога једноокога, и тако их пошље Самуилу.Кад овај угледа своје борце тако нагрђене, || пресвисну од туге после два дана (15. септембра 1014.) Смрт Самуилова ускори пропаст македонско-словинске државе. Одмах оте Василије Битољ, Прилип и Штип. Идуће године отеше Грци главни град словенски Воден. У то Владислав уби свога стричевића, цара Гаврила Самуиловића, да би се сам оцарио. Ако је ово злочинство и учинио у договору са Грцима, он се ипак не нанесе дуго владалачке круне. Василије наскоро и са њим поче рат, који се продужи са промењивом срећом, докле Владислав при опсади Драча не свисну (1019год.) мучен савешћу, што је убио праведника божијега, српскога краља Владимира, зета цару Самуилу. Са Владиславом престаде ова држава македонско-словинска, и њени Словини албанско-македонски подпадоше са свим под Цариград.
Кад су затим браћа Асан и Петар 1186. год. подунавску Бугарску ослободили од Грка, нису Македонци и Албанци у том покрету ништа учествовали. Године 1207 бугарски владар Иваница продре у Маке- || донију, али одма под Солуном погине. ОЕОло 1225 год. владар бугарски Јован-Асан узме већину Македоније и делове Албаније, али већ 1245 год. грчки цар Ватац (никејски) протера Бугаре оданде, и Бугари више никада не пређоше на југ преко балканских гора. —
Док је сила најпре Бугара, па Македонаца опадала, расла је сила Србаља. Већ год. 1040. српски краљ Доброслав истерао је из чисто српских и неких албанских страна Грке, и постао је независан. Велики српски жупан Немања по смрти грчког цара Манојла Комнена (1180. год.) отме од Византинаца у Македонији данашњој Штип и Скопље и Полог (тетовску нахију) и Житомитск (источно од Скопља). Краљ Милутин Немањић (од 1275—1321 год.) придружио је српској држави Дибру и Кичево па је далеко у Македонији потиснуо κ југу српске границе. Још више отео је од Грка краљ Стеван Урош Дечански, а краљ и цар Стеван Душан Силни спојио је, осим Солуна, са српском државом сву Македонију, свуТракију до Марице, сву Арбанију с Епиром и || Акарнанијом, као и Тесалију. Ове земље после смрти Душанове (декембра 1355.г.) подељене су биле међу појединим велможама српским, који су их држали све до освојења турскога. Балшићи имали су Костур и Берат, Марко Краљевић држао је главни део Македоније са столицом у Прилипу (до 1394.год.), остали делови источне Македоније и Акарнанија са столицом у Јанини били су под другим српским деспотима. С концем четрнаестога столећа и ови делови српске државе падоше у турске руке, а српска платежна држава још се за својих од прилике 50 год. одржала у јужној ширини од Софије до Драча, као што видимо из историје, док није преваром и насиљем турским коначно пропала. Али никада Словени македонски и албански нису престали гајити уз друге Србе жељу за ослобођењем, и је ли им се прилика само подала, они су се лаћали оружја, да се ропства опросте. Тако на пр.1689 године, кад је аустријска војска продрла до Качаника, народ у скопаљском пашалуку, заједно с другим Србима устао је на оружје, те су || сви скупа триста јада Турској задавали. Само погрешке ћесарских генерала и велика сила турска и татарска могоше учинити крвав конац овом устанку српском. Кад је почетком овога века устао народ у Шумадији да се од Турака ослободи многи борци из Старе Србије, Албаније, Далмације и Македоније дотрчаше да заједничку домовину ослобођавају. И у најновијим бојевима српским1876 и 1878 многе стотине храбрих синова Македоније и Албаније на први позив похитали су под заставе српске, да лију крв за ослобођење од црнога душманина. Отара српска солидарност остала је на век жива у овим странама, јер исте нису ниса каквом другом државом у тако дугој, непрекидној и природнијој заједници остале као са србском.—
Кад дакле погледамо на језик македонских и албанских Словена, њега морамо узети као врло блиско поднаречје српскога језика. Обичаји су им истоветни са обичајима и оних Срба, који су од њих најудаљенији; историја им је једна, па били Македонци или Срби на врху. У || смотрењу обичаја народних слава крсног имена, коју ћем само у Србина наћи, слави се у Македонаца и Албанаца као најсветији аманет прадедовски. (1) Што се народне свести у Македонији тиче, народ онај, који на сваком кораку види споменике из српске прошлости, који зна да је онај град остао од Марка, она црква од Милутина, онај манастир од Дечанскога, или Душана, или другога кога србскога владаоца, народ, који са сваким брдом и долом, потоком и реком скопчава предања из прошлости српске — тај народ не може други бити, и није други него српски. Па ништа друго и није могуће. Од прве половине седмога века смешао се он у крви, језику и обичајима са Србима;а у српску државу ступили су делови македонски још при крају дванаестога века, и остали су у њој до по-
||
(1) Славу крсног имена сачувале су многе породице српске, које су се потурчиле; исто тако у Конављу, Херцеговини и барском округу многе тисуће римокатолички српских породица нису напустиле овај обичај у пркос свем унастојавању римокатоличких свештеника.
||
четка петнаестога столећа. Дакле добрих двеста година спадали су они у српску државну и политичку заједницу, а народна заједница непрекидно траје пуних дванаест столећа. Скоро посве независни од Грка били су македонски и албански Словени од друге половине седмога столећа до друге половине десетога века. Под словенским царем Самуилом нису Бугари македонске и албанске Словене у своју државу увукли, него су напротив ови Бугарску од Грка отели, и држали је двадесет и пет година. Само у тринаестом веку држали су Бугари делове Македоније и Албаније за двадесет година! Али све да узмемо, да су под Круом и Симеуном македонски и албански словонски крајеви подпали под власт бугарску, то може важити само за декоја племена, а и то не у потпуном смислу. Па опет и то време све скупа узето не простире се дуже него на једно столеће. Каква у томе разлика између српске и бугарске владавине у Македонији и Албанији!—
Име бугарско наметнули су Словенима || најпре Грци, због тога што су подпадали под бугарску државу, а чисте Бугаре уралске, завојеватеље Славина, звали су Скитима. Ми сами Македонци, као што већ рекох, не зовемо се Бугарима, него сви они међу нама који имамо свести, или који се управо изБ угарске нисмо доселили, или се нисмо дали заразити бугарском пропагандом, зовемо се Старо-Срби, а најпростији народ називље се Мијаком, Брсијаком, Дољанином, Брђанином како у ком пределу живи, као што то бива и код свију Србаља, као Зећанин, Црногорац, Шумадинац, и т.д. Под Турцима пак излагао се сваки онај великој опасности, који би се Србином називао, јер су се Турци бојали Србаља као јунака, а Бугари су били увек покорна раја, нити су се икада бунили. Зато они беху мили Турцима, и ови су им увек на руку ишли кад су хтели Србе да побугаре, јер су се надали, да ће онда и Срби омекшати и постати покорни, као што су и Бугари.
Ми смо овде много поднели од трострука прогонства. Турци нас гонише као || верне синове христове цркве и као чуваре свију историјских и народних успомена из најсветлијега доба прошлости српске. Грци нас гонише за приврженост свом народном језику и народним обичајима. Α Бугари придружише се овима двома, прогонећи нам драго име српске народности, и одвраћајући нас од чисто српских обичаја. Али ми смо зато увек остали верни српству, с којим нас вежу најтешње свезе од дванаест столећа. Ми нисмо друго, нити волимо друго бити него Срби, и најтоплија нам је чежња, да се са њима опет спојимо у државној заједници. Ако нас и растављају од северне браће далеке земље и неботичне планине, опет зато наћи ћеш више македонских и албанских словена у далеком Београду, него ли и у ма којем ближем граду Тракије. То је она природна свеза међу браћом, коју ће залуду растављати земље и планине, и непријатељски напори. Ко се сумња ο нашој народности, нека нам даде слободу изразити се на коју ћемо страну, пак ће се уверити, ко смо и шта смо, увериће се, да ће брат само κ || брату свом да иде, од кога насиље може га за неко време отршути и раставити, али му неће чуство спрам брата никада искоренити, те како је некада било вековима заједно, опет ће бити, јер бити по природи мора.