26.08.2014.

Деспот Баџовић - КОЈОЈ СЛОВЕНСКОЈ ГРАНИ ПРИПАДАЈУ СЛОВЕНИ У ГОРЊОЈ АЛБАНИЈИ И У МАКЕДОНИЈИ (1878)



KOJOJ СЛОВЕНСКОЈ ГРАНИ

ПРИПАДАЈУ СЛОВЕНИ

y ГОРЊОЈ

АЛБАНИЈИ И У МАКЕДОНИЈИ





 




ПИСАО

Д Е С П О Т   Б А Џ О В И Ћ

ИЗ МАКЕДОНИЈЕ.





 








БЕОГРАД
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1878

 ||
Народ у Македонији и у горњој Албанији дели се по вери на Хришћане и Мухамеданце. Ја ћу овде говорити само ο Хришћанима, који су словенског порекла, и сачињавају, особито у Македонији, огромну већину житељства.
Македонски Словени сматрани су у опште као Бугари, чему се и сами чуде. Истина да је око реке Струме њихов говор са бугарским тако помешан да је тешко у први мах пронаћи тачну границу која их од Бугара дели; али кад вештији човек изближе испита особине које карактеришу сваки народ, онда та тегоба пада, и граница излази јасно пред очи. —
Да би се могло определити којој народности припада ма који народ, нужно је најпре сазнати: 1. његов матерњи језик; 2. његове обичаје; 3. његову историјску прошлост. Ја ћу у ова три погледа испитати словенски народ у Македонији и горњој Албанији, коме и сам припадам. ||

Ι.
ЈЕЗИК МАКЕДОНСКИ.

Језик македонских и горњо-албанских Словена је ли бугарски, или је српски, или је нешто треће, и ако је ово последње, онда с којим је од два вишепоменута језика сроднији? То је моје питање.
На ово ће се питање најпоузданије одговорити ако се пре свега изнесу разлике између српског и бугарског језика, па се сравне са албанско-македонским.
Прва и главна разлика између српског и бугарског језика стоји у гласовима, или звуцима. Гласови, као што је познато, бележе се словима, а сва скупа слова сачињавају азбуку.
При свему том што и Срби и Бугари имају једну кирилову азбуку, као што и њихови језици истичу из једног коренитог прастарог језика, опет су Срби морали према својству свога говора додати кириловој азбуци нека слова, а нека из ње изоставити. Тако исто Бугари, опет према својству њиховог говора, задржали су баш она слова која су Срби изоставили, а нова || од Србаља уведена нису усвојили. По томе гласови који се означавају словима: ћ, ђ, џ искључива су особина српскога језика, а пошто тих гласова у Бугара нема, то нема ни слова. Бугари их замењују са щ, жд, дж, од којих два прва у Србаља нема, и по томе ова слова бугарска су искључива својина. Друга је бугарска особина та, што су они из кирилове азбуке морали задржати слова: ѫ, ъ, ь, да означе своје полугласне звукове, а Срби, који у опште тих звукова немају, та су слова изоставили.
Пошто ових шест слова ћ, ђ, щ, ѫ, ъ, ь, чине суштну разлику између српског и бугарског језика у обзиру словничком, то можемо за поуздано опште правило поставити, да где год се чују гласови ћ, ђ, џ, а не чују ѫ, ъ, ь, ту се говори српски, а то житељетво припада српској народности; а обратно, где се прва три слова не чују, а чују последњи полугласови, ту се говори бугарски, а житељство припада бугарској народности.
Учени Шлајхер дели словенске језике управо по начину како се где изговарају || звукови ђ и ћ. Тако у Руса изговарају се ж и ч, у Пољака дз и ц, у Чеха з и ц, у Словенаца ј и ч, а у Бугара жд и шт (щ). Срби кажу: груди, рука, пут, суд, — а Бугари: грди, рка, пт, сд; Срби: леђа, веђе, ђемија, ђав, госпођа, расуђујем, наређујем, заграђујем, убеђујем, а Бугари: межда, вежде, гемија, дјав, госпожда, расаждавам, нараждавам, заграждавам, убеждавам; Срби: хоћу, нећу, — Бугари: щем, нещем; Срби: тонући, видећи, учећи, стрижући, трчећи, — а Бугари: тонещи, видещи, учещи, стрижјащи, терчащим. —
Између граматичалних разлика навестићу, краткоће ради, само ове: Срби образују будуће време са помоћним глаголом на крају, а Бугари на почетку. Тако први веле: правићу, садићу, копаћу, а други ще правим, ще садим, ще копам. — Облици у бугарском језику нису толико развијени колико у српском. Бугари имају само три падежа, а за неке именице четири. — Бугари имају и ту особитост, што употребљавају ???? члан, који је постао, вако ми се чини, од по- || казне замемце тај, та, то, па у место да га мећу пред именице као Срби, они га мећу после. Тако у место да кажу: тај човек, та жена, то дете, они кажу: човек-от, жена-та, дете-то. И ова заменица тако је у обичај ушла да је употребљују и онде где не треба, готово свуда. — У Бугара врло се ретко у глаголима чује неодређени начин говора, који је код Србаља тако обилан. Тако српско бити бугарски се вели да бъда.
Из овога само како сам навео држим да ће свак лако схватити каква грдна провала постоји између српског и бугарског језика, која се провала још више умножава речима татарског порекла, које су у бугарском народу од првобитних несловенских Бугара заостале. —
Α сада прелазим на језик словенскога народа у Македонији и горњој Албанији. Овај језик, као год српски и бугарски, словенска је клица, па им у корену наличи; али га од бугарскога дели велика даљина, а српскому се тако приближује да се мора с чистом савешћу сматрати као једно од његових* поднаречја. Да би се || ово поднаречје дотерало до чистоте и обилности у облицима матерњега српског језика, не треба му ништа друго него да буде књижевнички обрађен, као што је и српски. Α на жалост Македонци и Албанци од како постоје па до данас нису никада имали своје пучке књижевности. Они су као год и Срби прави штокавци екавског пододељења. У њиховом језику постоје сви звукови који су искључиво српски, као: ћ, ђ, џ; слова им се преливају као и у Србаља; образују као и Срби будуће време, и реченице састављају; и метар им је у песмама понајвише српски, десетосложни.
Свега тога нема у Бугара, па се овде ни бугарско полугласно ѫ, ъ и ь, никако не чује. Шта више код Албано-Македонаца постоје чак и неке неправилности, које се чују у устима српскога простога народа, па и у песмама. Тако ће прост Србин казати : повикао Краљевићу Марко, а Албано-Македонац: повикао Кралевиће Μарко; а једни и други рећи ће: тебе дао, тебе додијало, у место правилнога: теби дао, теби додијало. ||
Али опет за то, у албанско-македонском говору постоји једна особина, које нема ни у Србаља ни у Бугара, а та је, да овај народ словенско слово ѫ не изговара ни као Срби ни као Бугари, него на свој особити, и то двојаки начин. Тако српске речи рука, груди, пут, суд, а бугарске рка, грди, пт, сд, Албано-Македонци изговарају рока или рака, гроди или гради, пот или пат, сод или сад. Дакле словенско ѫ, које Срби промећују у, Албано-Македонци промећу га у ο или а. Они, који га као ο изговарају, зову се Мијаци, а као а Брсијаци. Али и једни и други изговарају то слово не са свим чисто, а у неким речима употребљују и чисто српско у; као на пример веле: рукави, а не рокави.
И пошто сам напоменуо Мијаке и Брсијаке, рећи ћу, да су то прастара имена, којима се наш народ у овим странама називље. И једни пак и други, који су свеснији, зову се Стари Срби. Мијаци почињу одмах јужно од Шар-планине и простиру се у томе правцу до вароши Охрида на охридском језеру. Западна гра- || ница, која их дели од Арнаута, иде од утока белога Дрима у црни Дрим, па дуж ове реке до охридскога језера; а источна граница, која их дели од браће Брсијака, иде од Тетова преко Гостивара, Кичева и Смиљева, па од Смиљева сврћући кругом на запад удара у варош Охриду. Ову осталу словенску Македонију до реке Струме држе Брсијаци. Међу Брсијацима око језера Охрида, и близу Битоља, а у Албанији око Драча има чистих Србаља, за које се може мислити да су остатци још првобитног српског насељења у овим странама.
За потврду овога како сам казао ο албанско - македонском језику и његовом најближем сродству са чисто српским, навести ћу најпре још неколико карактеристичних речи, и сравнићу их са српским и бугарским, па за тим неколико песама.
СРПСКИ
АЛБ. МАКЕДОНСКИ
БУГАРСКИ
Ђорђе,
Ђорђе,
Георгије.
Ђурђев,
Ђурђев,
Георгијев.
Ђон,
Ђон,
Геон.
свећњак,
свећњак,
свещелник.
браћа,
браћа,
братија
кућа.
кућа,
къща.
међа,
међа,
межда.
||

Π е с м е.
Слуга служи Марко Краљевиће,
Слуга скужи во Прилепа града,
Што ми служил токмо (точно) три години.
Со Марка су три младе делије:
Једно ми је Рило шестокрило, (Реља крилати)
Друго ми је Милош војводина,
Треће ми је Секула детенце.
Дробно им се азно (турска реч: благо) добројало,
И ракија им се домерила,
Ројно им се вино доточило.
Зачуди се Секула детенце;
Па говорит Марко Краљевиће:
„Што си ми се дете зачудило?
Али ти се тебе додијадо
Туј стојећи диван све на нози,
И служећи вино и ракија?
Или сакаш (иштеш) да се, дете, жениш? —
Па говори Секуда детенце:
„Ај ти тебе, ο мој мили вујко, (ујко)
Та не ми се мени додијадо
Туј стојећи диван све на нози,
И служећи вино и ракија,
Нити искам, вујко, да се женим,
Токо (него) нам се азно добројало,
И ракија ни се домерила,
Ројно ни се вино доточило“.
Па говорит Марко Краљевиће: ||
 „Ај ти тебе, Секула детенце,
Лели појди во темни клисури
Белки (можда) ловчок нешто ће уловиш.“
Отидоја (отидоше) во темни клисури,
Сусрети и Грче базирјанче, (турска реч: трговац).
Који носит три товари азно.
„Коде (куд) овак', незнајна делијо?
Овде чуват Марко Краљевиће,
Никог жива овде не припуштат.“
Па говорит Грче базирјанче:
„Еј ви вама, незнајне делије,
Ајде да си стока (благо, од стећи) поделиме,
Пуштите ме дома да си појдам.“
Па говорит Рило шестокрило:
„Ајде да си двојца обидеме.“
Кога фрли (вргне) Грче базирјанче
Што го удри в' десну узенгију
Кога фрли Рило шестокрило,
Што го удри међу црни очи;
На час Грче на земљица падне,
И си зеде (себи узедоше) три товари азно.

Ову ми је песму казала Ђурђа Вељанова из Смиљева у битољском округу. Α ове друге песме, која се нева у прилипској и котурској нахији.

Ој Јано, хубава Јано,
Неси чула и разбрала?
Замрзнало црно море, ||
Црно море, међа српска,
Во сред поста Петроваго.
Замрзнало, мори Јано,
Девет ђеми шикосаних: (блистајућих)
Једни ђеми стари љуђе (људи)
Со све бели долги бради,
Други ђеми млади момци,
Трећи ђеми све невести,
Α четврти све девојки.
Све се, Јано, замрзнало,
Јано, селе, погинало,
Све зелене, младе, Јано,
Не ходене, не ношене,
Не ношене, не гледане!

Све што сам казао ο српским словима ћ, ђ, ο преливању слова у опште, и ο граматичним облицима, то се све у овим песмама огледа. Поред свију неправилности које се опажају у њима, нико не може одрећи, да се овај албанско-македонски говор највише од свију словенских приближује српскому. Нису ту само искључиво српски звукови и читаве речи, нису само сви начини говора, него је и сав дух српскога језика. Α читави стихови су српски; као у првој песми.

Једно ми је Рило шестокрило,
Друго ми Милош војводина, ||
Треће ми је Секула детенце. —
И ракија им се домерила —
Зачуди се Секула детенце —
Што си ми се, дете, зачудило —
Па говори Грче базирјанче, и т. д.

a y другој

Oj Јано, хубава Јано!
Неси чула и разбрала?
Црно море, међа српска. (!) —
Све зелене, младе, Јано,
Не ходене, не ношене,
Не ношене, не гледане.

Има у поменутим песмама речи, које се употребљавају само у неким странама српским, и то у најудаљенијим од Македоније. Тако: шик и шикосан, фрљити чује се у Бачкој и у Херцеговини у истом смислу; у Херцеговини и Црној Гори каже се такође да се обидемо, то јест, да се огледамо. Он час говори се у Далмацији, на час у Македонији (одма); љуђи кажу Црногорци у неким нахијима, а Македонци љуђе. Македонске песме не само до спољашњем накиту, него и по духу српске су; шта више, прве су често голо подражавање других. Тако ο Ђурђеву дне девојке || у Македонији, као год по Србији, Херцеговини, и т. д. певају ову песму на љуљашци (лелејци).

МАКЕДОНСКО
СРПСКО
Лелјо Ђурђеде,
Ђурђо девојко!
Чије момче на лелејка?
Чије да је, татково је.
и т. д.
Гајтане мој!
Чије перо на љуљашки?
Мамино је, татино је,
Гајтане мој!
и т. д.

И по свему овоме што рекох, постаје јасно, да као што никаквих особина бугарских нема у говору македонских Словена, него су све само особине српске, као што су њихове песме и по оделу и по духу српске, тако и македонски језик поред све неразвијености граматикалне, ни једному словенскому језику не може се причислити као поднаречје него српскому. Мајстори зидари и други, које у Србији погрешно зову Гоге, Рекалије, нису ништа друго, него стари Срби из Албаније и Македоније.
Ово како кажем не би потребно било ни доказивати, да није услед великих сеоба српскога народа из Рашке за време || турске власти остало у срединн старе српске државе више празнина, у које су се увукли многи Арнаути, и тако са западне стране на многим местима испрекидали везу међу великим народним телом српским и његовим најјужнијим огранком у Македонији и Албанији. Тим је управо испрекидан онај средњи појас, који је стојао као прелаз међу језиком албанско-македонских Словена и њихових северних српских сродника.
Но у пркос томе, језикословни факт, остаје факт. Словени албанско-македонски не могу пристати по језику ни у какву другу словенску породицу него у српску. Да се то одавна увидело, доказује та важна околност, што је језик овај био у главноме основа оному, којим
су се краљеви српски служили у јавним пословима, као језиком подједнако разумљивим у свима и северним и јужним крајевима њихове државе. И за то ваља тај језик називати народним словено-српским наречјем, а у српску народност уврстити Словене у Албанији и Македонији све до реке Струме. О томе ће || нас још боље уверити народни обичаји
у овим нашим јужним крајевима.

II.
ОБИЧАЈИ МАКЕДОНАЦА.

Као што је језик главна црта, којом се народ од народа разликује, исто је тако и са обичајима његовим. Сваки народ има своје обичаје, од којих су некоји налик на обичаје суседних и сродних народа, а некоји су својина само једнога народа. И словенско-српски народ у Албанији и Македонији има многе и разнолике обичаје, и могло би се рећи, да ваљда ни једно словенско племе није старе обичаје словенске у толикој чистоти и разноликости одржало, као ово најјужније. Ја ћу овде навести само оне обичаје, који су својствени једино Србима, а који се обдржавају у Словена македонско-албанских, или којих само у њих има, а у Бугара никако се не налазе. Због тих обичаја нису они морали мало погрда и гонења подносити од Грка и Бугара, који су их желили однародити. ||
Ево један од главних обичаја, који су Србину свети, и који се само у Србаља налазе, ваља именовати славу крснога имена. Овога обичаја нема никоји други народ, но само српски, и по њему треба увек распознати Србина од другога словенскога народа. Ако по овом обичају судимо, онда морамо македонске н албанске Словене у Србе узети, јер свуда где их има, до Костура, Водена, Јенине и воде Струме, славе они и по селима и по вароошима славу крстног имена, као и остали Срби. Истина, има да се празнује и имен дан, али је тај обичај дошао од Грка уз грчка имена; а који има словенско име, као: Драгутин, Милош, Доброслав, Душан итд., тај немајући имењака свеца, не слави ни имендан, који ни иначе не слави се особитим торжаством. Α крсно име у нас је толико у важности, да они који га славе држе се за род, и неће се између себе женити и удавати, као што је и код свију других Србаља. Слава је двојака; крсно име породично, и крштен дан, кога славе села и вароши, и траје по три дана. О слави се гости и весели, певају се на- || родне тако зване краљске песме, а софра никада се не распрема. После подне момци, невесте и девојке изађу на сред села, испред цркве (ако је има), пак играју
оро. Мушки играју уз гајде, а женске играју уз песме у одељеном колу. —
Као код других Срба, тако и у нас у Македонији и Албанији има обичај, да иде додола. Овај обичај остао је од најстаријих времена словенскога живота. У скопаљској нахији узму каквога дечака, који нема ни оца ни мајке, обуку га и покрију биљкама, и воде га по селу, посипљући га водом, и вичући: „Вај, Илија, вај! Вај, додоле, вај!“ и певају ову песму:

Ој додоле, мили боже!
Подај ситна роса.
Да нароси ситно жито,
Да се гумна развеселат.

Α додола онако мокар потресује се, да бајаги киша пада. — Овога обичаја Бугари такође немају.
Исто тако имају Словени у Албанији и Македонији обичаје на бадњи дан као и остали Срби, а Бугари имају по све друге обичаје. На бадњи дан изберу || крупан пањ, бадњак, који ће горети с вечера до зоре. Што је од бадњака остало, то чувају до нове године, те онда догоре. На бадњи дан деца се искупе 10 до 15 са дрвеним топузима и торбацама, пак пре зоре и бела дана пођу редом по кућама, вичући: „Коледе, бабе, коледе!“ а где нађу затворена врата, тамо лупају док им се не отвори, а кад то буде, сви у глас назову „добро јутро, на много година“, и онда онај који се десио код куће, даде сваком коледалу коледе по колачић, неколико кестена и др. Кад добију коледе, деца викну у глас: „и в година, бабо, и в година!“ и иду даље. Кад сване, престане коледање, коледари поделе што су добили, и тим свршава се коледо. Али у очи нове године деца се опет искупе у којој кући, пак подране пре зоре, и иду по кућама вичући: „сурва бабо, сурва!“ и лупају у врата дрвеним маљицима, докле им каква жена не отвори; сваком детету даде тада по колач, кобасице, меса итд., а деца кад приме сурву, даду домаћици по гранчицу од врбе, шљиве, или друге какове воћке, само си- || рова да буде, пруже свој штап у дињак, ражаре штру говорећи: „мушка деца, женска јариња, на много година!“ пак „с богом, с богом!“ вичући оду по другим кућама. Ко је на ново лето пре у кућу ушао, њему даду велик колач медом намазан, да би година слатка била; а у други колач, кад га оно јутро месе, логадевају сирове гранчице сурве, које су добили од сурвара; када пак колач поједу, оне гранчице чувају до друге године, јер то је, веле, добро, да би се људи и стока множила.
Као што се види, ови обичаји слажу се с обачајима осталих Србаља. Коледе имају и у Дубровнику и у Банату; исто тако полаженике (само што је у Македонији помаженик на мали божић).
На сам божић први дан сви иду на јутрење у цркву. Тај дан обичај је никуда не ићи из куће (као што држе и други Срби). Други и трећи дан искупи се село на једно место, да играју оро и певају. Како рекох, жене играју уз песме. Ево некоје песме божићње: ||

Долетала два сокола
Из Босне, из Босне,
Паднала ми Цариграду
Пред црков, пред црков.
Вик викајет по девојки
На име, на име:
Берите се сви девојки
На собор, на собор,
Ол се собор без девојки
Не берет, не берет!
Берите се сви невести
На собор, на собор,
Ол се собор без невести
Не берет, не берет.(1)

Песма ова увек се пева пре игре, док се девојке и невесте не искупе, те да би почеле играти, и тек онда певају песме, које су обичне при игрању. Ево и такове песме:

Два ми браћа во зондани (2) лежит,
Фрлиле им тешка ифтирија (3)
Заљубили чифутка девојка.
Што лежали до девет години,
Па говори постари им братец:
„Ај ти тебе, брате помалово,
||
(1) Песму ову казала ми је Цвета Ристова из Бонча, дебарског округа.
(2) Турска реч, значи тамница.
(3) Неправедио обеђивање, клевета; грчка реч.
||
Лел (ајде) излези на двор по на двора,
Да ми видиш, која доба ми је;
Ако ли ми доба среде зиме,
Да донесеш једна грутка снега;
Ако ми је доба пред Петров ден,
Да донесеш један клас пшенице,
Ако ли је доба на Илин ден,
Да донесеш једна китка цвеће.
Одело ми, што ми по одело!“ (1)
Сустрети го негови му татко,
Коде терат зевгари (грчки.: пар) волови:
„Помози-Бог, ο мој стари дедо!
Ће те прашам, право да ми кажеш:
Коде тераш зевгари волови?“
„Ја и терам, да и препродавам,
Два ми сина во зондани лежит.“
Одело ми што ми по одело!
Сустрети го његва стара мајка:
„Помози-Бог, моја старо бабо!
Ће те прашам, право да ми кажеш:
Коде тераш това свилно руво?“ —
„Дај Бог добро, незнајна делијо:
И ме прашаш право ћу ти кажем:
Ја го терам, да го препродавам,
Два ми сина во зондана лежит.“
Одело ми што ми по одело!
Сустрети го његова сестрица : 
„Помози-Бог, убава девојко!
||
(1) Ово је као неки припев.
||
Коде носиш това свилно руво?“
„Дај бог добро, незнајна делијо
Ја го носим, да го препродавам,
Два ми брата во зондани лежит,
Фрлиле им тешка ифтирија:
Заљубили чифутка девојка.
Па говорит незнајна делија:
,Лел, врати се моја мила сестро
Ја сам тебе твоји мили братец.“

Из ове песме, коју ми је казала Мара Папрадишанка, Мијачка из Крушева у битољском округу, може се јасно видети, колико је близу језик македонских Словена језику српском; а бугарски би се посве другојачије казало; на пр. „помози бог казало би се бугарски: „помогал те бог, итд.
Песме ове у колу казује прво она жена или девојка која води коло, танчарика. Кад она искаже са женском до себе један стих, онда прихвате друге две, и тако се продужује докле све не певају. Које су певале, морају ћутати, докле не дође ред на њих. Танчарике су обично жене, или одрасле девојве, које знаду овакве краљске или народне песме, јер другојачије песме не певају се. За танча- || риком хватају се жене по старешинству; за женама долазе девојке, опет по старешинству; за девојкама долазе младе, које су се те године удале, но и оне се хватају по реду, како је која испрошена била. Остали народ стоји са стране. Ту момци бегенишу девојке, јер у такова кола долазе момци и девојке и из других села. Момци мало даље уз гајде играју друго коло. Играње траје до мрака; а кад се коло распусти, онда се девојве и невесте из једнога села или из једне махале искупе у једну гомилу, и почну растаначку песму, коју певају до кућа својих. Песма ова гласи:

Не расипи се. не расипи се, панађуре!
Ја несам дошол, несам дошол, да се расипем,
Токо сам дошол, токо сам дошол, да се саберем.

Овај обичај влада код овдашвег народа у дебарској, охридској, скопаљској, прилепској, битољској, велешкој и тиквешкој нахији. Α ја сам у крагујевачком округу чуо, да се на тај начин пева.
Особито на Ђурђев дан, као на празник пролећа, имају Македонски и Албански || Словени лепе обичаје, какових у Бугара нема. У очи Ђурђева дне оките зеленим гранчицама и цвећем врата од кућа (што сам видео и у Шумадији); а на сам празник, чим се у јутру изиђе из цркве (ако је има), иду ван села на известно место на биље, где се измешају сва чељад, мошрг, девојке, невесте, жене, деца итд. нак беру цвеће и зелене гранчице. Сестра, мајка или снаха каквога момка помеша се међу девојке, пак ону девојку, коју момак бегенише, назове по имену момкову; (на пр. ако му је име Јован, каже јој: Јованице), и придене јој за појас струк цвећа. Ту тако веселећи се проведу два три сата. Кад иду на биље и кад се враћају отуда, девојке две и две певају песме, од којих некоје овде ћy навести, како ми их је казивала Јелена Станкова из Крушева.

1
Кад иду на биље

Кинисале (1)  ми триста девојки, 
Триста девојки, двеста невести,
||
(1) Грчка реч, значи пошле.
||
 Да би ми ошле горе в планина,
Горе в планина, биље да берет,
Биље да берет, венци да вијет.
Сви те девојки цвеће береје,
Цвеће береје, венци вијеје,
Једна девојка цвеће не берет
Цвеће не берет, венци не вијет,
Токо ми берет сува пелина,
Сув пелин берет, сув венац вијет.

Или:

Α море Ђурђе, млад Ђурђе!
Да кој ти рече, да дојеш?
Мени ми рече великден (ускрс):
Со шума, с трева са мене,
Ергеле коеби пред мене,
Сурија (1) овци по мене,
Α со све млади овчари.

2
Кад се враћају с биља

Ој девојче загорјанче!
Јел си било на загорје?
И сам било и сам дошло.
Ад имаше много цвеће?
И имаше дробно беше,
Само цвеће наручујет,
Како знојет (знају) ти девојки, 
Како знојет, нека дојет,
||
(1) Турска реч, значи: чопор.
||
Да ме берет, да ме носит,
Да ме носит по појаси, 
Α невести по плесници. (1)

Или:
 
Трно (тор) ле, нова градино!
Кога те нова градеје
На врх високој планини,
Петопрс коље редеје,
Баглика (дрво неко) проће (пруће) плетеје,
Пипер и шећер садеје,
Α негдегоде џунџуле (жут мирисав цвет),
Међу нунџуле босиљак.

Кад се са биља врате, онда направе љуљајке, нишаљке на грани трешње, шљиве, крушке. Кад се један љуља, други му певају песму. Овај обичај љуљања свуда је по српско-словенском народу у Албанији и Македонији, само што у источној Македонији почињу љуљати се још првога дана ускршњега поста. Исти обичај влада свуда међу Србима.
Дуго би било, кад би се сваки онај обичај навео који влада у нашем народу у Албанији и Македонији, а који или од-
||
(1) Плеснида је накит од нанизаних новаца, који се ο врату носи.
||
ступа од бугарског обичаја, или га у Бугара посве и нема. Мисли, да ће довољно бити ово што је наведено, да се сваки увери, да је овај народ истоветан са српским по обичајима као и по језику.— Но и предања народна у Словена македонских и албанских иста су која и у осталих Србаља. У песмама спомињу се српски краљеви и цареви, краљице, банице и царице, војводе и јунаци; српске земље и реке означавају пределе где се што збива. Α да се
Марко Краљевћ овамо највише спомиње и пева, где је живио и владао, где су му двори и задужбине, где је сваки предмет везан са његовим именом, то није потребно ни спомињати. Марко је свуда у Срба најмилији јунак, али нама у Македонији и Албанији он је дух хранитељ, дух одржатељ, који нам није дао да клонемо под говењем Typaкa и прогањањем Грка и Бугара. Народ овамо потпуно је уверен, да Марко још живи и да никад не ће ни умрети, јер се напио живе воде. Ова жива вода извирала је међу две стене, које би се одмах склопиле, чим би ко тамо приступио, те би тако човека угња- || виле; али је Марков шарац имао крила, те док су се стене склапале, шарац је пролетио, а Марко на њему јашући у лету захитио је живу воду, и ње се напио, те зато не ће умрети никада. Али што Марка нема међу људма, то је због пушке, за коју су му казали, да може из далека убити најбоља јунака, па Марко, хотећи се ο том уверити, пружи руку, и тане му проби длан. Видевши онда да најгора рђа може пушком убити најбољега јунака, Марко се је сакрио. Једни веле, да се сакрио у Маркове Куле близу Прилипа, за које се каже да их је сам градио. Α друго предање има које каже, да је Марко, кад му је пушка длан пробила, дозвао своју посестриму вилу и питао је, шта ће сад да ради, кад га сваки може убити? Онда му је вила казала, да иде у некакву гору, где има бунар један, пак ако хоће да умре, нека се огледа у том бунару, и одмах ће умрети. Марко кад дође до бунара, убије шарца, сабљу своју изломи, буздован баци у мope бело (егејско), пак се огледа у бунару, на што умре. ||
Нема Србина, који не зна за Марка Краљевића.
У Мијака има предање, да је после боја на Кocoвy дошао у њихову земљу данашњу српски војвода Радул са седамдесет витезова и ту се настанили, те да су Мијаци постали од тих јунака српских. По свој прилици биће овако што било у седмом или осмом веку, те су Мијаци заиста потомци витезова каквих; али косовска битка и овамо је превинула много предање раније, јер је толико потресла народни дух, да народ није могао више и преко ње да наставља све нити својих успомена и предања народних. —
Још ми остаје, да речем коју ο историјској судбини словенсвога народа у Албанији и Македонији, како би се и на том основу могло видети, куда он управо припада.

III.
ИСТОРИЈА МАКЕДОНАЦА,

Македонија је земља старославна. Још Мојсије (око 1500 година пре Христа) спомиње Еитим, Кетим или Ма-Кетим, || као прекоморску земљу на западу од Јевреја. На истоку граничила је она са Струмом (Тракијом), на северу са Дарданијом (скопаљски, нишки и призренски пашалук данашњи), на западу с Албанијом, на југу било је море бело (егејско). У њој су били народи: Пионци (Пјевани) са главним местом Билазором (Велесом) на Вардару; Пелагонци (Положани), Бриги, Миони (Мијаци). У том крају морало је у најстарија времена бити Словена, што се даје судити из многих местних имена. У четвртом веку пре Христа подигла се Македонија до велике славе под Филцпом и сином му Александром Великим, који је освојио велико персијско царство. Његово царство одмах се распаде после смрти његове и Македонија са Грчком била је за себе држава, но 168 године пре Христа покоре Римљани и Македонију и Албанију.
Римљани узеше у своју македонску провинцију земље до Месте на истоку, Албанију и Тесалију; а цар Константин Велики узео је 330. године п. Хр. Македонију у провинцију Илирик. Кад је 395. || године Теодосије Велики поделио Римско царство на источно и западно, доспела је Македонија у источно (под Цариград). —
У току векова прелазили су преко Дунава разни народи на југ, а у највећем броју Словени, који су тамо већ затицали староседиоце једноплеменике. То се види из имена меета и градова који су већ онда постојали на пр. Мала Река, Еавица, Дуљебин, Брзава, Ветрена ит.д. Около 450 године Словени су у византијском царству тако многобројни били, да су прекрилили готово цео балкански полуостров, продревши у Грчку и чак у Мореју. У њиховој маси губиле су се римске колоније Црновлаха, а Скипетари само налазили су се у гомили при Јадранском мору. Ови први словенски дошљаци помешавши се са словенским староседиоцима добише таку важност да су и цареви византијски од словенскога рода бивали. Године 518 постао је Јустин, Словенин из Дарданије (од Ветрена око Ђустендила) царем византијским; његова жена звала се Љубица, а 527. године сео је на царски престо његов нећав Управда, син ИстоЕа || и Бегленице. (Управду су Римљани назвали Јустинијан, Љубицу Лупицина, Бегленицу Вигиланција.) Војвода Јустинијанов, славни Велизар (Величар), такође је Словенин био из Дарданије од места Скопнице. Тада већ видимо у Македонији и Албанији да се сви предели називају словенским именима, као: Полог, Овче Поље и т.д. а племена словенска тамо су била: Драговићи и Сакулати близу Солуна, Брсјаци, Струменци на Струми и т.д. Сами Византијци звали су земљу у којој су Словени становали Славинијом. У Словена македонских рано је ухватила корен хришћанска вера и просвета.
Ови Словени на балканском полуострову, који је византијској царевини при надлежао, живели су по своме старом народном обичају, подељени на племена,која вршећи неке извесне дужности према царевини, сама су се собом управљала, али нису имала међу собом никаквв политичке свезе. Само префекти византијски размештени по провинцијама везивали су их са Цариградом.
У томе стању затекли су их Срби кад || су 636 године п. Хр. дошли под својим кнезом у земљу византијскога цара. Овај их је населио у области солунсвој на реци Бистрици (Инџекарасу). Тај крај дуго се за тим звао Србијом, па и онда пошто су се Срби већином преселили оданде на Дунав, Саву и Ибар. Из тога се најбоље вида, да је у Македонији још пуно Србаља било остало, јер иначе било би с њима заједно у земљи изчезнуло српско име, и они не би били имали времена да читаву варош тамо подигну. Α и то стоји да се народи не могу тако селити, а да никога од њих на пређашњем месту не остане. Ови Срби, заоставши у Македонији, спојили су се са староседиоцима Словенима у један народ, и том мешавином образовао се је онај језив пола старо-словенски а пола српски, који и сад влада у тој земљи, и чији сам образац овде навео.
Доласком Србаља променило се и стање Словена у свима оним пределима где су они продрли, те јест, у западним странама полуострова. Дошавши под својим кнезом, чију су врховну власт признавали || жупани, Срби су донели првоседиоцима Словинима прве народно-државне стихије. То је променило положај Словина према византијском царству. Али га још више променише у источним странама полуострова Бугари, који у 672, дакле 36 после Србаља, превалише Дунав, и освојише земљу све до Балкана, покоравајући ту настањене староседеоце Словине, који су од Византије зависили. Бугари нису били словенскога него татарско-уралскога порекла, народ дивљи али ратоборан, који је већином исповедао мухамеданску веру, и, као што се зна из историје, носио чалме. Још пре него што су били превалили Дунав они су држали јужне делове Угарске, и тамо господовали. Они, који су освојили долњу Мисију до Балкана, отму по неком времену од Византинаца и знатне делове Тракије.
Тако се на Полуострву створише: чисто словенска држава српска, татарско-уралска држава са покореним Словинима, и грчка држава,у којој је римско по-грчено племе господовало над остатком староседиоца Словина, над црним Власима и Скипетарима (Арнаутима). Између ове три државе почела је дуга и ужасна борба, а кола су се ломила највише над бедним старим Словинима.
Бугари су их највише угњетавали тако да су Словини често прибегавали грчким царевима, те су их ови око 762 год. склонили преко 200.000 душа чак у Малу Азију. Α кад су Франки почетком деветога века били раширили своје царство до Дунава, а затим концем истога века дошли Мађари у Панонију, Словини и с ове и с оне стране Дунава напуштали су Бугаре и пристајали уз Франке и Мађаре.
Зато опет овиме ти Словини свуда су настојавали да дођу до своје народне самосталности, па они у Македонији и на другим странама полуострва нису пропуштали прилику коју су им давали нападаји бугарски на Грке, да се ослободе од једних и других, што им је од чести полазило за руком. Но чим би грчки цареви сузбили Бугаре, одмах би и на Македонце ударали, и опет их себи потчињавали. У другој половини осмога века || лате се цареви грчки, да коначно покоре Македонце и друге Словине, што им углавном и пође за руком. Силни Крум и Симеун слабо су се освртали на те Словине, јер бугарска држава још није толико пословењена била, да би имала срца за њих. Кад је најсилнија била бугарска држава, баш тада потчинише Грци једно по једно словинска племена у Морији и Тесалији, Албанији и Македонији. Само племена у Тракији, која су била ближе Бугаром, плаћала су овима данак, али Македонија није под Бугарима била, јер за источне Македонце, Струменце, изрично кажу историци савремени, да су сачињавали особену област под грчким управитељем у доба највеће силе цара Симеуна. (1) Одношаји македонских Словина у бугарској држави постали су бољи и тешњи од онда само кад су се Бугари покрстили и пословенили; али опет зато никад нису владаоци прве бугар-
||
(1) Неко време био је Струмендима (у деветом веку) управитељ св. Методије, пре но што се посветио апостолском делу међу Словинима.
||
ске државе над Македонијом и Албанијом владали као господари, него им се уплив ограничавао на то, да су тамошња племена, која су по несрећи свако за себе живила, радије у сношаје ступала са већ сада сродном бугарском земљом, него ли са грчком Византијом. До 971. године, кад је император Кимискије покорио Бугарску, земље македонских Словина никад нису биле непосредно саставни део бугарске државе, него је свако племе за себе било, где које независно, где које под већом или мањом зависности Бугара и Византије. Ова их је могла тим начином лакше појединце покорити, тако да, кад је Кимискије  свечано скидао круну бугарском владаоцу, већ су сви Словини у Морији, Тесалији, Епиру, Албанији и Македонији одавна (од 940 год.) признавали грчку власт. Историчари сведоче да су војске бугарске под Крумом и Симеуном продирале у Македонију, али само да је разоравају и опустошавају. Награбив се пљена, враћале су се оне оданде, не покушавши отимати тврде градове.
||
Али сад настаје права историјско-македонска епоха. Македонци и албански Словини, чим Кимисхије умре,усташе листом год. 976 на оружје за своју слободу. Увидивши колико им је донде њихова поцепаност шкодила, сложе се сви, и узму себи за владаоца бољарина Самуила. Овом царетву Самуиловом, које је било чисто словино-македонско, као што се тако назива устари у српским рукописима, бише присаједињени само неки делови бугарске и српске државе; средиште и срце било му је, не у Бугарској, не у Србији, него у Македонији и Албанији. Воден, Острово, Меленик, Маглен, Струмница, Охрид, Прилип, Скопље то су главна огњишта новога словенскога живота. Варна, Силистрија, Месемврија па чак и сам Пловдив остајаху у грчким рукама. Само Средац, Видин и Преслав пристали су уз устанак македонских Словина, који отеше од Грка сву Македонију осим Солуна. Самуило је с обзиром на Словине радио, зато је и имао више успеха него Симеун и Крум, те је отео од Грка и Тесалију и Епир, || и делове Јеладе. Али ово словинско-македонско царство неимаде сталности. Имлератор Василије пође 987. год. на Самуила с војском. С почетка не беше срећан, но у поновљеном рату 995 године срећа га боље послужи. Самуило је чувао са главном силом Македонију и Албанију, зато Василије могаше 1000 год. одузети му западни део подунавске Бугарске, а године 1001 на југ у Верију (издајством) и Српчиште (данашње Селвице) после улорне одбране, а најпосле Тесалију, и по дужој опсади Воден.Идуће године Василије сасвим покори подунавске бугарске крајеве и отме од Самуила Скопље. Али језгру Самуилове државе, словинске земље у Македонији и Албанији, није Василије могао тако лако да добије. Једанаест година борили су се ту Словини са Грцима. Но 29. јулија1014. под планином Бјеласицом порази Василије Самуила, и зароби му 15.000 Словина, које ослепи, оставивши им на сваких сто људи по једнога једноокога, и тако их пошље Самуилу.Кад овај угледа своје борце тако нагрђене, || пресвисну од туге после два дана (15. септембра 1014.) Смрт Самуилова ускори пропаст македонско-словинске државе. Одмах оте Василије Битољ, Прилип и Штип. Идуће године отеше Грци главни град словенски Воден. У то Владислав уби свога стричевића, цара Гаврила Самуиловића, да би се сам оцарио. Ако је ово злочинство и учинио у договору са Грцима, он се ипак не нанесе дуго владалачке круне. Василије наскоро и са њим поче рат, који се продужи са промењивом срећом, докле Владислав при опсади Драча не свисну (1019год.) мучен савешћу, што је убио праведника божијега, српскога краља Владимира, зета цару Самуилу. Са Владиславом престаде ова држава македонско-словинска, и њени Словини албанско-македонски подпадоше са свим под Цариград.
Кад су затим браћа Асан и Петар 1186. год. подунавску Бугарску ослободили од Грка, нису Македонци и Албанци у том покрету ништа учествовали. Године 1207 бугарски владар Иваница продре у Маке- || донију, али одма под Солуном погине. ОЕОло 1225 год. владар бугарски Јован-Асан узме већину Македоније и делове Албаније, али већ 1245 год. грчки цар Ватац (никејски) протера Бугаре оданде, и Бугари више никада не пређоше на југ преко балканских гора. —
Док је сила најпре Бугара, па Македонаца опадала, расла је сила Србаља. Већ год. 1040. српски краљ Доброслав истерао је из чисто српских и неких албанских страна Грке, и постао је независан. Велики српски жупан Немања по смрти грчког цара Манојла Комнена (1180. год.) отме од Византинаца у Македонији данашњој Штип и Скопље и Полог (тетовску нахију) и Житомитск (источно од Скопља). Краљ Милутин Немањић (од 1275—1321 год.) придружио је српској држави Дибру и Кичево па је далеко у Македонији потиснуо κ југу српске границе. Још више отео је од Грка краљ Стеван Урош Дечански, а краљ и цар Стеван Душан Силни спојио је, осим Солуна, са српском државом сву Македонију, свуТракију до Марице, сву Арбанију с Епиром и || Акарнанијом, као и Тесалију. Ове земље после смрти Душанове (декембра 1355.г.) подељене су биле међу појединим велможама српским, који су их држали све до освојења турскога. Балшићи имали су Костур и Берат, Марко Краљевић држао је главни део Македоније са столицом у Прилипу (до 1394.год.), остали делови источне Македоније и Акарнанија са столицом у Јанини били су под другим српским деспотима. С концем четрнаестога столећа и ови делови српске државе падоше у турске руке, а српска платежна држава још се за својих од прилике 50 год. одржала у јужној ширини од Софије до Драча, као што видимо из историје, док није преваром и насиљем турским коначно пропала. Али никада Словени македонски и албански нису престали гајити уз друге Србе жељу за ослобођењем, и је ли им се прилика само подала, они су се лаћали оружја, да се ропства опросте. Тако на пр.1689 године, кад је аустријска војска продрла до Качаника, народ у скопаљском пашалуку, заједно с другим Србима устао је на оружје, те су || сви скупа триста јада Турској задавали. Само погрешке ћесарских генерала и велика сила турска и татарска могоше учинити крвав конац овом устанку српском. Кад је почетком овога века устао народ у Шумадији да се од Турака ослободи многи борци из Старе Србије, Албаније, Далмације и Македоније дотрчаше да заједничку домовину ослобођавају. И у најновијим бојевима српским1876 и 1878 многе стотине храбрих синова Македоније и Албаније на први позив похитали су под заставе српске, да лију крв за ослобођење од црнога душманина. Отара српска солидарност остала је на век жива у овим странама, јер исте нису ниса каквом другом државом у тако дугој, непрекидној и природнијој заједници остале као са србском.—
Кад дакле погледамо на језик македонских и албанских Словена, њега морамо узети као врло блиско поднаречје српскога језика. Обичаји су им истоветни са обичајима и оних Срба, који су од њих најудаљенији; историја им је једна, па били Македонци или Срби на врху. У || смотрењу обичаја народних слава крсног имена, коју ћем само у Србина наћи, слави се у Македонаца и Албанаца као најсветији аманет прадедовски. (1) Што се народне свести у Македонији тиче, народ онај, који на сваком кораку види споменике из српске прошлости, који зна да је онај град остао од Марка, она црква од Милутина, онај манастир од Дечанскога, или Душана, или другога кога србскога владаоца, народ, који са сваким брдом и долом, потоком и реком скопчава предања из прошлости српске — тај народ не може други бити, и није други него српски. Па ништа друго и није могуће. Од прве половине седмога века смешао се он у крви, језику и обичајима са Србима;а у српску државу ступили су делови македонски још при крају дванаестога века, и остали су у њој до по-
||
(1) Славу крсног имена сачувале су многе породице српске, које су се потурчиле; исто тако у Конављу, Херцеговини и барском округу многе тисуће римокатолички српских породица нису напустиле овај обичај у пркос свем унастојавању римокатоличких свештеника.
||
четка петнаестога столећа. Дакле добрих двеста година спадали су они у српску државну и политичку заједницу, а народна заједница непрекидно траје пуних дванаест столећа. Скоро посве независни од Грка били су македонски и албански Словени од друге половине седмога столећа до друге половине десетога века. Под словенским царем Самуилом нису Бугари македонске и албанске Словене у своју државу увукли, него су напротив ови Бугарску од Грка отели, и држали је двадесет и пет година. Само у тринаестом веку држали су Бугари делове Македоније и Албаније за двадесет година! Али све да узмемо, да су под Круом и Симеуном македонски и албански словонски крајеви подпали под власт бугарску, то може важити само за декоја племена, а и то не у потпуном смислу. Па опет и то време све скупа узето не простире се дуже него на једно столеће. Каква у томе разлика између српске и бугарске владавине у Македонији и Албанији!—
Име бугарско наметнули су Словенима || најпре Грци, због тога што су подпадали под бугарску државу, а чисте Бугаре уралске, завојеватеље Славина, звали су Скитима. Ми сами Македонци, као што већ рекох, не зовемо се Бугарима, него сви они међу нама који имамо свести, или који се управо изБ угарске нисмо доселили, или се нисмо дали заразити бугарском пропагандом, зовемо се Старо-Срби, а најпростији народ називље се Мијаком, Брсијаком, Дољанином, Брђанином како у ком пределу живи, као што то бива и код свију Србаља, као Зећанин, Црногорац, Шумадинац, и т.д. Под Турцима пак излагао се сваки онај великој опасности, који би се Србином називао, јер су се Турци бојали Србаља као јунака, а Бугари су били увек покорна раја, нити су се икада бунили. Зато они беху мили Турцима, и ови су им увек на руку ишли кад су хтели Србе да побугаре, јер су се надали, да ће онда и Срби омекшати и постати покорни, као што су и Бугари.
Ми смо овде много поднели од трострука прогонства. Турци нас гонише као || верне синове христове цркве и као чуваре свију историјских и народних успомена из најсветлијега доба прошлости српске. Грци нас гонише за приврженост свом народном језику и народним обичајима. Α Бугари придружише се овима двома, прогонећи нам драго име српске народности, и одвраћајући нас од чисто српских обичаја. Али ми смо зато увек остали верни српству, с којим нас вежу најтешње свезе од дванаест столећа. Ми нисмо друго, нити волимо друго бити него Срби, и најтоплија нам је чежња, да се са њима опет спојимо у државној заједници. Ако нас и растављају од северне браће далеке земље и неботичне планине, опет зато наћи ћеш више македонских и албанских словена у далеком Београду, него ли и у ма којем ближем граду Тракије. То је она природна свеза међу браћом, коју ће залуду растављати земље и планине, и непријатељски напори. Ко се сумња ο нашој народности, нека нам даде слободу изразити се на коју ћемо страну, пак ће се уверити, ко смо и шта смо, увериће се, да ће брат само κ || брату свом да иде, од кога насиље може га за неко време отршути и раставити, али му неће чуство спрам брата никада искоренити, те како је некада било вековима заједно, опет ће бити, јер бити по природи мора.

Нема коментара:

Постави коментар