17.08.2014.

Габријеле Д’Анунцио - Ода народу српском (1915.)



Велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, по некима чак и творац фашистичке идеологије, Габријеле Д'Анунцио током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске повести и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом.


Поема се састоји од 21 певања. У њој је опевана херојска историја српског народа, као и јунаци, историјски и митолошки, који се преплићу са њом. Поред певања о српској слави, песник непрестано подсећа српски народ шта му се догодило отаџбини, као и на опасност која јој прети. Зато позива Србе да се боре против непријатеља, истовремено указујући на његову охолост и претњу.

ОРИГИНАЛ - НА ИТАЛИЈАНСКОМ:

Ode alla nazione serba


I.

Qual è questo grido iterato
che lacera il grembo dei monti?
Qual è questo anelito grande
che scrolla le selve selvagge,
affanna la lena dei freddi
fiumi, gonfia l’ansia dei fonti?
O Serbia di Stefano sire,
o regno di Lazaro santo,
cruore dei nove figliuoli
di Giugo, di Mìliza pianto,
lo sai: hanno ricrocifisso
il Cristo dell’imperatore
Dusciano ad ogni albero ignudo
delle tue selve, ad ogni sasso
ignudo dell’alpe tua fosca,
gli han franto i piedi e i ginocchi
a colpi di calcio, trafitto
con la baionetta il costato,
rempiuto non d’acida posca
la sacra bocca ma di bile
rappresa e di sangue accagliato.

II.

Il boia d’Asburgo, l’antico
uccisor d’infermi e d’inermi,
il mutilator di fanciulli
e di femmine, l’impudico
vecchiardo cui pascono i vermi
già entro le nari e già cola
dal ciglio e dal mento la marcia
anima in cispa ed in bava,
il traballante fuggiasco
che s’ebbe nel dosso il tuo ferro
a Pròstruga, a Vàlievo, a Guco,
e l’acqua ingozzò della Drina
fangosa cercando il suo guado
e forte spingò nella Sava,
mentre l’ardir dell’aiduco
Vèlico rideva nell’aspro
vento come contro al visire
in Negòtino e le tue squille
squillavano a Cristo e il tuo monte
di Bànovo Berdo tonava
sopra la tua bianca Belgrado;

III.

O Serbia, lo squallido boia
per far di vergogna vendetta
e per boccheggiare nel sangue
prima che la lingua s’annodi,
per comunicare nel sangue
prima che la lingua s’annodi,
per anco leccar salso sangue
prima dell’eterno digiuno,
per compiere senza rimorso
la lunga sua vita terrena,
imperator di pie frodi
e re di fedele catena,
con alfine un’ultima stretta
di laccio, con una suprema
strangolazione, al soccorso
chiama i manigoldi bracati
contro te, cinquanta contr’uno
che in gola ti caccino il cappio
corsoio. “O Serbia di Marco,
dove son dunque i tuoi pennati
busdòvani? Non t’ode alcuno?”

IV.

Sì, gente di Marco, fa cuore!
Fa cuore di ferro, fa cuore
d’acciaro alla sorte! Spezzata
in due tu sei; sei tagliata
pel mezzo, partita in due tronchi
cruenti, come l’aiduco
Vèlico su la sua torre
percossa. Di lui ti sovviene?
Rotto fu pel mezzo del ventre,
e cadde. Il grande torace
dall’anguinaia diviso
cadde, palpitò nella pozza
fumante. Giacquero le cosce
erculee del cavaliere
a tanaglia; giacquero in terra,
si votarono. E nel fragore
della gorga grido si ruppe:
“Tieni duro!”. Fiele dal fesso
fegato grondò. “Tieni duro,
Serbo!” Dalle viscere calde
tal rugghio scoppiò: “Tieni duro!”.

V.

Tal rugghio la Vila raccolse.
Tutte le tue Vile di monte,
tutte le tue Vile di ripa
raccolsero il ferreo comando;
e tu ‘l riudisti pur ieri.
L’ode la terra tegnente:
non verdeggerà per tre anni.
L’ode su la nuvola il cielo:
non stillerà per tre anni
rugiada. Che monta, o guerrieri?
Il capo del Santo di Serbia,
il teschio di Lazaro splende
non nella Sìniza sola
ma in ogni fiumana. Ecco, ringhia
il grande pezzato cavallo
di Marco, e si sveglia l’eroe
squassando i capelli suoi neri.
Re Stefano vien di Prisrenda;
sorge dalla Màriza cupa
Vucàssino; s’alzano a stormo
da Còssovo i nove sparvieri.

VI.

E grida la candida Vila
dal crine del Rùdnico monte,
sopra la Iacèniza lene;
grida e chiama in Tòpola Giorgio
che ristà poggiato all’aratro.
“Or dove sei, Pètrovic Giorgio?
Qual fumido vino ti tiene?
Qual t’occupa sogno? Non m’odi?
Dove sei, buio bifolco?
Dove sono i tuoi voivodi?
Dov’è il voivoda Milosio?
Giàcopo e il calogero Luca?
e Zìngiaco? e Chiurchia? e Milenco
della Morava? A simposio
seggono? Ucciso hanno il giovenco
e trinciano, e cantano lodi?
Beono alla gloria di Cristo
che li aiuti? beono in giro?
E sul buccellato di farro
scritto è tuttavia: Cristo vince.
Ma non v’è quartiere pei prodi.

VII.

Bulica il sangue dei prodi
al cavallo insino alla staffa,
insino alla staffa e allo sprone.
Diguazza il fante nel sangue
insino all’inguine e all’anca;
v’affoga, se v’entra carpone.
Le donne rivoltano i morti
pel bulicame, né sanno
figlio ravvisare o germano.
Son tutti un rossore, una piaga
tutti, come al campo del conte
i maschi di Giugo Bogdano.
Più corpi enfii che scerpate
radiche porta il Danubio
né sa a qual riva deporre;
rigurgita il Vàrdari ai groppi;
la Sava è una vena svenata
che gorgoglia giù per le forre;
è schiuma del Tìmaco a sera
canizie che galla; e la Drina
veloce è un carnaio che corre.

VIII.

Su, Giorgio di Pietro, bovaro
di Tòpola, su, guardiano
di porci, riscuotiti e chiama!
Prenditi al tuo fianco i tuoi fidi;
Ianco il savio e Vasso il furente.
Prenditi con teco gli aiduchi
che danzano sopra le vette
degli aceri. Vèlico, or ecco,
all’anguinaia il torace
rappicca come prima era,
e dentrovi il fegato ardente.
Su, su, porcaro di Dio!
Il turbo di Mìsara, or ecco,
pei gioghi della Sumàdia
raggira l’antica vittoria,
sparpaglia la nova semente.
Altre mandrie tu caccerai
dinanzi a te, altri branchi
più irti, altro bestiame
più tetro, altro sagginato
coiame, altra sordida gente.

IX.

Sovvienti? Diceano i padri
un tempo, sedendo a convito:
“Ve’ porco di Bulgaro nero
che tutt’oggi dietro ci tenne
pel tozzo e ‘l bicchiere di vino
e per un lacchezzo d’agnello!”.
Non per tozzo il Bulgaro nero
e né per gocciol di vino
e né per minuzzo di carne,
ma per tutto prendere alfine,
per tutto a te prendere alfine,
per tutto a te togliere alfine,
la terra il nome il soffio il bianco
degli occhi lo stampo dell’uomo,
per questo il Bulgaro nero
dietro ti venne, alle spalle
ti dà, alle reni t’agghiada.
Tre n’hai, e col Bulgaro nero:
fanno tre viltà una forza.
Ma guarditi il fegato secco
Dio, o macellatore di porci.

X.

Pigliaron Semendria la regia,
pigliarono, ed anche la bianca
città, Belgrado la regia,
in una geenna di fiamme:
dal Lìparo al Vràciaro grande,
fornace fu ogni collina.
Pigliarono Lùciza, ed anche
Sclèvene pigliarono, e l’una
e l’altra colmaron di mosto,
di lúgubre mosto, due tina.
Iplana rempieron di vegli
senz’occhi, di femmine senza
mammelle, di monchi fanciulli
carponi a leccar la farina.
E di Sòpota la meschina
ei fecero lor beccheria
trinciandovi la battezzata
carne (o Battista!), e l’altare
lor tavola fu sanguinente:
strapparono al prete la lingua
con sópravi l’ostia vivente.

XI.

Ma ben di Verciòrova scorse
il Rùmio dagli occhi di druda,
dal viso di cera dipinto,
gallare nel freddo Danubio
i Lurchi enfii, rivoltolarsi
a mille pel grigio Danubio
fra Rame Dubràviza i morti,
fra Sip e Tèchia gli uccisi
sotto la montagna di Tèchia
crosciante qual torcia di ragia,
a grappoli i corpi dei Lurchi.
Non Lipa è villata che mangi:
è mucchio che pute. Non colle
che frutti è Trivùnovo: è mucchio
che vèrmina. Vrànovo è mensa
di corbi e Vuiàn d’avvoltoi.
O razza di Cràlievic Marco,
l’usura tu fai con la strage!
Sotto Orsova, dove il mal fiume
s’insacca, ora Bulgari e Lurchi
si giungono, stèrcora e fecce.

XII.

Sì, presero i valichi e i passi,
li presero; e noi i nostri guati
tegnamo. Sì, Uzice e Ràlia,
presero, e Strùmiza e Vrània,
e Cràlievo presero, e Lacle,
villate e città, mura e ripe;
ma dove più ossa che selci,
più teschi che ciottoli dove
lasciarono? Presero e Nissa
l’antica, vestita a gramaglia,
oité, santa Serbia, di neri
drappi vestita le case
dolenti ove suda il contagio
e l’odore vieta la porta.
Presero e Scòplia l’antica
(oité, santa Serbia, fa pianto),
la casa che in prima all’Iddio
tuo edificasti con pietre,
e quivi la rocca, la guardia
dell’imperatore Dusciano.
O Serbia, in ginocchio fa pianto.

XIII.

Poi rìzzati e balza e riprendi
la chiesa e la rocca, l’altare
e il mastio, l’impero e la sorte.
Il verde Vàrdari tingi
come la Nìssava a Vlasca,
colora il Vàrdari come
lo stagno di Vlàsina fatto
già bulgaro brago di morte.
Ma il Tìmaco, o gente di Giorgio
che scannò il suo padre con sacra
mano perché servo non fosse,
il Tìmaco tingi in eterno,
in eternità dell’infamia,
dalla sorgente alla foce
e insino alla melma profonda,
per le tue donne calcate
dallo stupro contro la sponda,
pei pargoli tuoi palleggiati
e scagliati come da fionda,
per chi teda fu, per chi arso
fu fiaccola furibonda.

XIV.

Tronco s’ebbe Lazaro il capo
nel piano di Còssovo, e perso
fu il regno, fu spenta la gloria.
Da Scòplia il Bulgaro nero
al piano di Còssovo sfanga
fiutando l’ontosa vittoria.
Tieni duro, Serbo! Odi il rugghio
di Vèlico che si rappicca
e possa rifà. Tieni duro!
Se pane non hai, odio mangia;
se vino non hai, odio bevi;
se odio sol hai, va sicuro.
Non erbe coglie nel monte
la Vila, non radiche pesta,
per le piaghe a te medicare.
Non a ferita combatti,
a morte sì, per l’altare
combatti e pel focolare.
Se caschi in ginocchio, ti levi;
se piombi riverso, e ti levi;
se prono, e ti levi a lottare.”

XV.

Così parla al sangue la Vila
dal crine del monte, la Vila
così stride e chiama a battaglia.
O Serbia, fa cuore! T’è l’odio
osso del dosso, armamento
t’è l’odio e t’è vittuaglia.
A Còciana ancor si combatte
e si combatte a Piròte;
a Tètovo è lungo macello,
e a Babuna tra le due vette.
A Ràzana i tuoi cavalieri,
al passo d’Isvòre i tuoi fanti,
a Glava le donne tue scarne
con le coltella e le accette.
Le madri combattono in frotta
col pargolo al seno e lo schioppo
alla gota, o dritte su i carri
tirati dai bufali torvi
le gravide, o in sella con due
pistole come la grande
Ljùbiza, ghiottume di corvi.

XVI.

Qual è questo riso che scoppia
come manrovescio potente?
È il riso di Vèlico aiduco
dalla dentatura d’alano.
Che vede egli? un Bulgaro nero
perdere i suoi trenta dinari?
un Lurco basire, calando
le brache e levando la mano?
il pennacchin tirolese
del boia longevo che crocchia
e affoga nel flusso senile?
o il tronfio Amuratte alemanno,
soldano d’eunuchi cinghiati,
trar la scimitarra scurrile?
Che vede di turpe e di vile
lo schernitore, che vede?
Ve’ ve’ bagascion di corona,
ve’ bardassa in Cesare vòlto,
di unguenti asiatici liscio
che piglia da Cesare Giulio
il letto di re Nicomede!

XVII.

Tastalo con le tue dure
mani, questo sacco di dolo
e di adipe, o Vèlico, questo
sacco di lardo e di fardo.
Cesare dei Bulgari neri,
come Simeone, è costui,
come Caloiàn di Preslavia,
è questo Coburgo bastardo?
Tu che metter suoli la lama
tra i denti, aiduco, se vuoi
aver la pistola nel pugno,
tu tagliami questo codardo
con la squarcina del fiso,
tagliuzzalo come lombata,
condiscilo poi con zibetto,
con cinnamo e con spicanardo.
Lo manderai così concio
alle meretrici di Scòplia.
E che il tuo scherno s’appigli,
che il tuo riso crepiti e scrosci
ai tuoi come un fuoco gagliardo!

XVIII.

O Serbia, che avesti regina
di grazia Anna Dandolo e desti
del ceppo regale di Orosia
a un Buondelmonte la sposa,
odi: la Vittoria è latina,
ed ella è promessa al domani.
è una pura vergine bianca
(non è la tua Vila a lei pari)
più lieve della tua Vila
selvaggia che col piè nudo,
in vista dell’oste schierata,
danzò su le lance dei bani.
Diceano intanto gli araldi
in Prìlipa a Marco: “O signore,
contendono i re, dell’impero.
A chi sia l’impero e’ non sanno.
Ti chiaman di Còssovo al piano
che tu dica a chi sia l’impero”.
Un grida: “Al Latino è l’impero.
Per forza a lui viene l’impero.
Roma a lui commise l’impero”.

XIX.

Lode all’uno, grazie al verace!
In Còssovo teco i Latini
combatteranno domani
sotto il gonfalone crociato,
mentre il Lurco “A me è l’impero”
grugna “ché la forza s’alterna”.
Sarà coi Latini domani
la grande lor vergine bianca.
Già misto il lor sangue col tuo
ebbero a Valàndovo, sacre
primizie. Ora Vèlese è rossa
di quelle, e vermiglia è la Cerna.
Tra le corna sta di Babuna
la pertinacia non rotta
e in Prilipa avvampa la fede.
O Rumio dagli occhi di druda,
a che musi verso la steppa,
bilenco tra rischio e mercede?
E tu, vil Grecastro inlurchito
che palpi le sucide dramme,
non odi il cannone di Dede?

XX.

O falso Dace, che vanti
la gloria del nome latino
e non pur sei degno del nome
barbarico ch’era tremendo
né mondo pur sei della lebbra
d’Asia che tuttora ti squamma,
or quando entrerai nella lite?
Quando la Colonna traiana,
di pietra fattasi fiamma,
t’andrà camminando dinanzi
come la Colonna divina
in Etam dinanzi ai figliuoli
d’Israele verso il deserto
lenito e per l’acque spartite?
Ma tu, o Greculo, merca.
Da tempo son morti i tuoi clefti.
Si leva di giù Bucovalla
e sputa su te dal carnaio.
Venditi. Non già ti compriamo,
non per una sucida dramma.
Ma ti pagheremo d’acciaio.

XXI.

È tempo, è tempo. La notte
precipita. Sta sopra tutti
la legge di ferro e di fuoco;
e questo è il supremo cimento.
Prudenza è vergogna, disfatta
il dubbio, delitto il riposo,
viltà ogni vana parola,
e l’indugio è già perdimento.
Popolo d’Italia, sii schiera
appuntata a guisa di conio,
schiera di tre canti romana,
che cozza scinde e s’incugna.
Popolo d’Italia, sii chiusa
falange, con fronte ristretta,
fasciata d’ardore, scagliata
come un sol vivo alla pugna.
Popolo d’Italia, sii come
la forza dell’aquila regia
che batte con l’ala, col rostro
dilania, ghermisce con l’ugna.
E v’è uno Iddio: l’Iddio nostro.
16 novembre 1915. 


ПРЕВОД НА СРПСКИ:

Ода Српској нацији (Ode alla nazione serba)

I.

Какав то крик непрестани
недра планинска пара?
Какав то вапај заумни
потреса густе шуме,
дах леденим рекама
гуши, немир у изворима ствара?
О Србијо Стефанова,
о краљевство Лазарево свето,
крви девет југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа,
на свако дрво оголело
твојих шума, на сваки кам голи
твојих планина мрачних,
стопала и колена су му здробили
ударцима ногу, проболи
са бодежом груди,
не киселицом од вода сирћетних,
већ са густом жучи изгрушаном крви
уста му света напојили нељуди.

II.

Хабсбуршки џелат, стари
убица немоћних и слабих,
кољач нејаке дечице
и жена, старкеља
блудна којој кроз ноздрве
црви на гомиле врве
и већ се смрдљива, са трепавице
и браде, крмељива и балава душа слива,
бегунац што се тетура и мучи,
кога твој мач проби
на Церу, у Ваљеву, у Гучи,
који се нагутао воде са Дрине
мутне, тражећи прелаз спасоносни,
и батргао жестоко у Сави
док се Хајдук Вељко поносни,
дрско смејао на ветру
оштром као некада неготинском
везиру, а твоја звона
звонила Христу и твоји попови
грмели са Бановог Брда
над Београдом белим од искона.

IV.

Хајде народе Марков, храбар буди!
Имај срце јако, срце челично
пред судбином! Ти си, ох људи:
располућен, подељен цинично
на два дела, на два трупла
крвава, као на кули
што погођен би Хајдук
Вељко. Сећаш ли се њега?
Располућен посред стомака
паде. Ширoке груди
прекинуте у појасу
падоше, одлелујаше у локву
димну. Лежаху Херкуловске
бутине тог див-јунака
раскречене, лежаху доле
посвећене. А из
гркљана поклич се расу:
“Држи се храбро!” Жуч из поцепане
јетре шикну: “Ти се држи
Србине!” Из утробе што пржи
такав ропац се проломи: “Храбро се држи!”

V.

Тај ропац чула вила.
Све твоје горске виле.
Све твоје са урвина виле
чуле команду што пуче,
а ти је чу и јуче.
Чује је земља тврда,
неће три године зазеленити.
Чује је над облаком небо,
неће три године роса чиста пасти.
Шта мари, о ратници?
Глава Свеца Србије,
лобаља Лазарова блиста
не само у Ситници,
већ у свакој реци. Ево рже
велики коњ Шарац
Марков, и буди се јунак
тресући своју црну косу.
Цар Душан стиже из Призрена,
израња из Марице мутне
Вукашин, диже се са Косова
јато од девет јастребова.

VI.

И кличе бијела вила
с врха Рудник планине,
над Јасеницом што тече мила,
кличе и призива од Тополе Ђорђа
што одмара ослоњен на рало.
“Где си сада Петровићу Ђорђе?
Које рујно вино пијеш?
О чему сањаш? Зар ме не чујеш?
Где си мрки сељаче?
Где су војводе твоје?
Где војвода Милоше,
Јанко и поп Лука?
A Алекса? A Ђурђија? A Миленко
од Мораве? За софром
ли седе? Вола ли заклаше
па наздрављају и песме поје?
Пију ли у славу Христа
да им помогне? Пију ли редом?”
А на погачи налик на медењаке
ипак пише: Христос побеђује.
Али, ту нема места за јунаке.

VII.

Кључа крв витезова
коњу до стремена,
до стремена и до мамуза.
А крв до колена
гази пешак, и до појаса,
и дави се кад падне потрбушке.
Жене сред крвавог блата
преврћу мртве, не могу
сина да препознају или сестра брата.
Сви су крвави, сви једна рана,
као на Косову пољу
девет синова Југ-Богдана.
Више надутих тела Дунав носи
него ли ишчупаног корења
што не зна куда да избаци,
набујали Вардар се ваља,
Сава је вена исушена
што гргоће кроз теснаце,
та белина што беласа у вече
пена је Tимока, а Дрина
брза је кланица што тече.

VIII.

Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде пробуди се и позови!
Поведи са собом своје јунаке:
мудрог Јанка и беснога Васу.
Поведи са собом своје хајдуке
што играју над врховима
мачева. Вељко, ево сада,
бедара и прса се лаћа
и спаја их као некада,
а унутра јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињари Божји !
Мишарска олуја, ево сада,
кроз јармове Шумадије
стару победу вије,
сеје ново семе.
Нека друга стада ћеш гонити
пред собом, друге дивљије
чопоре, другу још гору
стоку, друга утовљена
крда, гадна људска племена.

IX.

Сећаш се? Говорили су дедови
некад седећи за софром:
“Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ти зарад хлеба Бугарин црни
и није због гутљаја вина,
и није због комада меса нека,
већ да би све узео на крају,
све да би теби узео на крају:
земљу, име, дах, беоњачу
ока, лик човека,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.
Тројицу их имаш, а са Бугарином црним,
три кукавице снагом се размеђу сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о касапине стада.

X.

Заузеше Смедерево град стони,
заузеше такође и град
бели, Београд, престони,
у ватреном паклу:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.
Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм,
широм језовитом обе бачве.
Напунише Плану старцима
ослепелим, женама дојке
режу, а осакаћена деца
пузе да брашно лижу.
И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице
сецкајући у њима свето
месо (о Крститељу!), а олтар
крвава трпеза им бива:
ишчупаше језик попу,
а на њему остија жива.

XI.

Али из Берчиорова спази
Румун са очима милоснице,
са лицем као од воска,
како плове низ Дунав у Кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на тисуће по сивом Дунаву
измећу Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије мртваци.
Под Текијским брегом
што прашти као бакља од смоле,
гроздави швапских телеса.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћни брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.
О роде Краљевића Марка,
сабљом рачуне поравнаваш старе.
Под Оршавом где се зла вода
завлачи, сада се срећу псине
Бугари и Швабе, балега и изметине.

XII.

Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их, а ми наше заседе
држимо. Пали Ужице и Раља,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше и бију
села и градове, зидине и урвине,
и где ли оставише више костију
него камења, више лобања
него белутака. Заузеше и зидине
Ниша одевеног у црнину,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут море,
и смрад са врата бије.
Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.
О Србијо, плачи на коленима.

XIII.

Затим устани и скочи и у своје руке
поврати Цркву, тврђаву и светиње олтара,
и главну кулу, Царство и судбину.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за Бугаре.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога светом руком
закла да роб не би био.
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока миља
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име попаљених,
што бакље беху запаљене.

XIV.

Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блатом стреса
њушећи победу срамну.
Држ’ се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити,
ако вина немаш, мржњом се напоји,
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини праве
вила, нит корење туца,
да би видела ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети -
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани па се брани.

XV.

Тако је клицала своме роду вила
с високе планине, вила
тако кличе и у војну зове.
О Србијо, храбра буди! Мржња ти је
узданица, мржња ти је храна
и оружје за твоје синове.
Бој се још бије код Кочана
и битка се води у Пироту,
у Тетову је велика кланица,
и на Бабуни између двеју литица.
У Ражњу је твоја коњица,
на газу Извора пешаци су твоји,
на Глави твоје жене изгладнеле
са ножевима и секирама.
Мајке се боре у јатима
са дететом на грудима
и пушком уз образ, или су на колима
што их волови љути вуку
труднице или су у седлу са два
пиштоља као велика Љубица,
гавранима црним слатка посластица.

XVI.

Какав то смех пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук-Вељков
са вучје му вилице.
Шта он види? Бугарина црна
како губи својих тридесет динара?
Швабу премрлог коме падају
гаће док се предаје са страхом у души?
Перјаницу ли види тиролску
старога крвника кога кашаљ гуши
и дави старачко пражњење?
Или тријумф Мурата прешлог у немачку војску,
султана евнуха са широким појасевима,
како потеже ђорду масну?
Шта ли види, па се подругује
гадовима и кукавицама, шта ли види?
Види, види педера под круном,
види дрипца што би Цезар да буде,
свег премазаног азијатским помадама,
како отима од Јулија Цезара
кревет краља Никодема сама!

XVII.

Опипај твојим рукама
тврдим ту врећу стару
зла и сала, о Вељко, ту врећу
сланине и ту ђубретару.
Цезар Бугара црних,
као Симеон, тај ли је,
као Калојан од Преслава,
то ли је Кобург копиле?
Ти који држиш оштрицу
међу зубима, хајдуче, ако кубуру
хоћеш да држиш у руци,
посеци ми ту кукавицу
реским својим смехом,
исеци га као печеницу,
зачини га онда мошусом,
циметом и лавандом.
Тако удешена ћеш га послати
скопским блудницама.
Нека га твоја поруга прати,
нека га твој смех цепа и пљушти са висока
по твојима као ватра жестока.

XVIII.

О Србијо, чија краљица беше
милосна Ана Дандоло и што даде
Урошеву краљевску вену
Буонделмонту за жену,
чуј: победа је латинскога рода
и доћи ће као слобода.
Она је чиста бела девица
(ни твоја вила јој није равна)
лакша од твоје виле
дивље што босих ногу
пред непријатељским четама
плесаше на копљима банова.
Гласници су зборили
од Прилепа Марку: “О господару,
око царства се гложе.
На коме је царство сваде, се велможе.
Зову те на Косово равно
да пресудиш на коме је царство.”
Неко повика: “Латинско је царство.
На Латинима је царство.
Јер Рим им даде царство.”

XIX.

Слава Јединоме, хвала Господу
на Косову ће Латини са тобом
сутра да се заједно боре
под крсташ барјаком
док Шваба: “Моје је царство”,
мрмља, “јер се ратна срећа окреће”.
Сутра ће са Латинима бити
њихова велика чедна девица.
Већ су крв своју измешали
са твојом у Валандову, светиње
прве. Сада се Велес црвени
од њих, а Црна се румени.
Међ роговима Бабуне
отпор не може да сатруне,
а у Прилепу вера се распламсава.
О Румуне курвинског погледа,
шта тако буљиш у пределе трава,
двоумиш се између опасности и плена ?
А ти кукавни Грке пошвабљени,
што осећаш драме прљавих мука,
зар не чујеш топ Деде хајдука ?

XX.

О притворни Дачанине, ти се дичиш
славом латинскога имена,
а достојан ниси ни имена
варварскога што ужасно беше,
нити си чист од азијатске
губе што са тебе још лепи,
дакле, када ћеш рат почети?
Када ће Трајанов стуб
чији се кам претвори у плам,
к теби доћи да те поведе
као стуб Божији од облака
у Етаму водећи синове
Израиља ка пустињи
мирној кроз воде раздвојене?
Али и ти, Грчићу, меркаш.
Одавно су мртви твоји одметници.
Ено диже се и Буково
и пљује на тебе са костурнице.
Предајеш се. Нећемо те купити
ни за прљаву драхму.
Челиком ћемо тебе исплатити.

XXI.

Време је, време је. Ноћ плача
пада. Над свима
лебди закон ватре и мача:
то је искушење највеће.
Обазривост је срамота, сумња
пораз јесте, одмор је злочина пошаст,
кукавичлук се речју празном размеће,
а оклевање је пропаст.
Италијански роде, буди строј
оштар као неки клин,
строј што се пробија,
као римски троугао цепа и разбија.
Италијански роде, буди фаланга
чврста, збиј фронт свој,
фаланга жестока што лети
као један човек у бој.
Италијански роде, буди снага
краљевског орла тог
што туче крилом, кљуном
раздире, канџама граби врага.
А Бог је један: наш Бог.


АКО ВАМ НЕКИ ДЕТАЉ ПЕСМЕ НИЈЕ ЈАСАН/РАЗУМЉИВ, СЛОБОДНО ПИТАЈТЕ ДОЛЕ У КОМЕНТАРУ.


Нема коментара:

Постави коментар