23.08.2014.

СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК У ЗАПИСИМА СТРАНИХ ИСТРАЖИВАЧА И ПУТНИКА - /дěо l/

СРБ :




СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК У ЗАПИСИМА СТРАНИХ ИСТРАЖИВАЧА И ПУТНИКА

/дěо l/




Путујући Балканским полуострвом током деветнаестог века, један део путника оставио је занимљива етнографска запажања о народима на тим просторима, њиховој култури и језику. Ово је нама данас занимљиво највише ради тога да сазнамо како су они тада видели језичку стварност у овим крајевима, како су разликовали народе и њихове културне тековине. Међу овим путницима било је доста веома упућених и учених људи, који су спремни долазили у ове крајеве са доста знања и података из њихове историје. Неки од ових путника доносе сазнања стечена у изворима западне књижевности, а неки су добро познавали и балканске историјске документе. Међу тим путницима било је и правих стручњака и великих зналаца наше културе и језика, па су нам њихова мишљења тим више драгоценија. Неки од њих су били гласовити слависти, чија се научна реч високо ценила у словенским наукама, међу којима се истичу Французи: Луј Леже (Louis Leger) Андре Вајан (André Vaillant) Сипријан Робер (Cyprien Robert) а добар познавалац балканских језика био је и Емил Пико (Emile Auguste Picot).

Међу истраживачима и путницима било је и учених етнографа, историчара и археолога. Све су то били људи богатих знања и солидног истраживачког искуства. Знатан број њих био је и члан наших највиших научних установа, Српског ученог друштва и касније Српске академије наука. Такви су били Сипријан Робер, Луј Леже, Емил Пико...Неки су имали драгоцена искуства у истраживању других цивилизација па су тим боље и стручније уочавали наше особине. Такав суд о народима на Балкану, њиховој култури и језику немогуће је, не само оспоравати, него ни заобилазити у стицању знања о нама самима.

За нас је занимљиво и то што се они крећу овим крајевима половином деветнаестог века, нешто раније или касније, управо у времену када се на овим просторима, као и свуда у Европи, стварају националне свести, које се често прожимају или преклапају. Последице ових додира оставиле су многе нерашћишћене рачуне међу словенским народима на Балкану, чије су последице биле крвави ратови и међусобна сатирања до највећих размера. Такви неспоразуми још увек су веома живи између Срба и Хрвата, постајући све трагичнији и већи што се више понављају. Али неће бити овде разлог нетрпељивости само због неспоразума око језика; постоје много давнији и дубљи засеци, који све више постају непремостиви.

Хрватска присвајања и оспоравања

Код темељитијих хрватских језикословаца превладава мишљење да Срби и Хрвати сачињавају један народ и да говоре истим језиком. Ипак, нико од њих није објаснио, а најмање научно истражио и доказао, како то да на тако малом географском простору постоје већ хиљадама година два народа, чије се културе прожимају, а да се већ нису сјединили. Ово се, свакако, односи и на српске заговорнике српскохрватског заједништва. Нама се чини да се у разрешавању ових односа увек прилазило с политичке стране, а да језикословци никада нису били политички независни и слободни како би ово питање решили научним поступцима. Тако су политичка решења била увек само привремена уобличења нечега чији се садржај знатно разликовао од онога чиме су га одређивали. Зато су и настајале увек нове кризе, нови неспоразуми, враћање на почетак или на половична решења.

Да су Хрвати били заиста незасити у присвајању српских културних тековина види се из неколико књига српских писаца које то јавно и научно доказују1. С хрватске стране сличних одговора није било, што ће рећи да то нису ни могли оспорити. Напротив, кад већ нису могли оборити овакве поставке и чињенице, они су наступали радикалним отпором, негирајући уопште постојање Срба, па тиме и њихова језика. Срби су претварани у Хрвате, чија је држава заузимала читаво Балканско полуострво, продирући чак у Албанију и Грчку.

Такво је било мишљење правашке политике, која је за највећи део Хрвата била будница националне свести. Да Хрвати дуго времена нису били свесни који им је језик, види се по томе што су током деветнаестога века употребљавали читаво мноштво назива, тражећи како да њима обухвате и означе свој национални идиом. У Срба такве појаве нема. Вук је Караџић још на почетку деветнаестога века, када у Хрватској још нико није био национално свестан2, свим својим радовима стављао српско обележје: српска граматика, српски рјечник, српска народна пјесмарица... Хрватска још знатно касније лута у потрази за називом свога језика, комбинујући разне облике од којих неки немају никакве везе с хрватским именом. Све ово наводи на закључак да се хрватска етничка садржина у историјском процесу једноставно расточила. Моћна католичка црква, која је и дала Хрватима основну одредницу, покатоличавањем је претворила у Хрвате све оне изданке других народа, који су доспели под њену моћну руку3. Тако се у Хрвате претапају не само Словени, већ и други европски народи, било које вере да су претходно били.

Други део хрватских историографа, који није следио тако радикалне ставове својих претходника, није их научно ни оспоравао. Они су махом ћутке прелазили преко њихових радова, покушавајући да уз њихову крајње неприхватљиву теорију провуку своје тврдње. Ови су други били много неугоднији и прикривенији у својим намерама. Пристајући уз југословенство и прилагођавајући се његовим основним идејама, они су „неприметно“ провлачили и наметали своја „историјска достигнућа“. Такви су, углавном, сви познатији хрватски научници, осим неколико часних изузетака. Разни хрватски зборници с научних скупова пуни су таквих идеја и закључака. Нама је у оваквим случајевима врло занимљива чињеница да нико са српске стране није ни критиковао, а камоли оспоравао таква излагања. А кад се дешавало да се неке наопаке поставке научно у потпуности оспоре, наша их културна јавност није прихватала.4

Једна читава група хрватских историчара и теоретичара, не поштујући никаква друга научна достигнућа, непрестано је покушавала да на Балкану оспори сваки словенски народ, осим у неким случајевима Бугаре. Такви су били Иво Пилар (пишући под псеудонимом fon Zidland (von Südland)) Керубин Шегвић, којему је сличан Јанко Шимрак, а у томе се нарочито истакао фра Доминик Мандић читавим низом књига. У својим делима, не могавши да оспоре постојање српског језика, они су оспоравали свако постојање Срба, или их у крајњем случају сводили на безначајну скупину. Искључивши тако Србе из балканске цивилизације, они су присвајали њихов језик, давши му хрватско име.

Политичке државне творевине на простору замишљене Југославије нису дозвољавале, из чисто практичних разлога, да се покрећу било каква научна питања у погледу језика или писма, јер је то могло да се претвори у стару, већ одавна познату националну свађу између Срба и Хрвата. У научној јавности ово питање никада није озбиљно постављано нити је ико до данас упућен у „свету тајну“ наше етнографије и филологије која објашњава односе ових двају народа или овога народа. У новије време појавила се оправдана мисао једног броја професора Новосадског универзитета да се расправа о том питању већ започне и да се образложи, научно докаже и унесе у тековине савремене србистике. Ово решење је веома потребно јер је, ваљда сваком јасно да се размак између Хрвата и Срба све више повећава, разлике продубљују, а могућност будућег „братског загрљаја“ и заборава свега што је било, постаје све више само голо сновиђење. Наука о језику, непристрасно и непобитно, мора донети закључке о етнографији и језику Срба и Хрвата. То је дуг и обавеза према покољењима, која не би смела више да упадају у замке неизвесности и лажне примамљивости, те би их плаћало ненадокнадивим губицима живота и простора.



НАПОМЕНЕ

1 Напоменућемо само неколико веома учених аутора који неспорно доказују хрватска присвајања српских културних тековина, па и самих делова српског народа. То су: Димитрије Руварац, Ето што сте нам криви!, Земун, 1895; Радослав Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његова главна обележја, Нови Сад, 1904; Василије Ђерић, О српском имену по западнијем крајевима нашега народа. Друго врло повећано издање, Београд, 1914. Овде, свакако, долазе и монументална дела о српским споменицима Константина Јиречека, Франа Миклошича, проте Карано-Твртковића, Меда Пуцића. Ту би дошли и радови Влатка Богићевића, Анонима (Луко Зоре)(Луко Зоре), Владимира Скарића и многи други домаћи и страни писци.

2 Грга Новак, Народни препород у Далмацији, у: Хрватски народни препород у Далмацији и Истри, Загреб, 1969, стр. 77 ; Грга Новак, Далмација на раскршћу 1848, Загреб, 1948, стр. 55.


3 Луис Легер(Луис Легер),Ла Саве, ле Данубе ет ле Балкан. Воyаге цхез лес Словèнес, лес Цроатес, лес Сербес ет лес Булгарес, Парис, 1884, стр. 62 :„ Les Croates obtien le type assez rare aujourd’hui en Europe, d’une nation absolument religieuse et ou le libre pensée est completement inconnue, Qui dit Croate dit catholique ", стр. 62. 


4. Иако је проф. Петар Колендић оспорио назив „босаница“ још пре него што је то објављено у књизи „Из старог Дубровника“, Београд, 1964, наше енциклопедије и данас пишу о „босанчици“.



Библиграфски подаци,и кратке повеснице о животима писаца :

Лоуис Легер(Luis Leger) (1843-1923) је био француски писац и пионир славистике . Био је почасни члан бугарског књижевног друштва (данас Бугарска академија наука , такође члан Академије за натписе белетристику у Паризу,од других му је академских институција у Санкт-Петербургу, Београду и Букурешту дат другачији статус чланства..

Легер је студирао под Aleksander Chodźko at the Collège de France , чијим је положајем на крају успео да 1885 прихватањем словенске књижевности и језика заузме столицу Adama Mickiewicza , која га је окупирала до 1923. Легер је тврдио да су они који нису живели у Другом француском царству није се могао замислити ефекат пољског утицаја на француско друштво. Легер је помогао превођење разних радова са пољског језика.


• Дела :• La Crise autrichienne, Paris, 1868

• Histoire de Autriche-Hongrie, Paris, 1879
• Contes Populaires Slaves, 1882
• Cours de Louis Léger, leçon d'ouverture au Collège de France, Revue bleue politique et littéraire, 1885
• La Bulgarie, Paris, 1885
• Nouvelles études slaves histoire et littérature, 1886
• Russes et Slaves, études politiques et littéraires, Hachette, 1890
• Le monde slave, études politiques et littéraires, Hachette, 1902
• Moscou, 1910
• Nicolas Gogol, 1913            




Сиприен Робер (Cyprien Robert) предавач језика и словенске књижевности (1852-1857), на Collège de France et rédacteur à la Revue des Deux Mondes (1807 – )
• Дела : Essai d'une philosophie de l'art, 1836
• Les Slaves de Turquie. Serbes, Monténégrins, Bosniaques, Albanais et Bulgares. Leurs ressources, leurs tendances (1844)
• Le Monde slave, son passé, son état présent et son avenir (1852)
• Les Deux Panslavismes, situation actuelle des peuples slaves vis-à-vis de la Russie (1847)
• Le Monde slave, son passé, son état présent et son avenir (1852)
• Les Quatre littératures slaves. Renaissance des lettres dans l'Europe orientale (1852)
• Le Monde gréco-slave
• Le Panlatinisme et le mémorandum du gal Garibaldi comparés. Lettre à M. le directeur du journal la Presse, dans laquelle il est démontré par des exemples que le mémorandum a été inspiré par le panlatinisme (1860)
Parus dans la Revue des Deux Mondes :
• Le Monde Gréco-Slave
• 4e série
• État actuel, mœurs publiques et privées des peuples de la péninsule, tome 29, 1842.
• Les Bulgares, tome 30, 1842.
• Les Albanais, tome 31, 1842.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 32, 1842.
• Nouvelle série
• Le Monde gréco-slave ?, tome 1, 1843.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 2, 1843.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 3, 1843.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 8, 1844.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 9, 1845.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 10, 1845.
• Le Monde gréco-slave ?, tome 11, 1845.
• De l’enseignement des littératures slaves, nouvelle série, tome 13, 1845.
• La Conjuration du panslavisme et l’insurrection polonaise, nouvelle série, tome 13, 1845.
• Les deux panslavismes
• Les Quatre littératures slaves
• Le Gouslo et la poésie populaire des slaves
• La Poésie slave au XIXe siècle, son caractère et ses sources
• L'Esclave blanc, par l'auteur des ″Révélations sur la Russie″ C. F. Henningsen




Андрé Ваилант(André Vaillant) (Сошонс(Soissons)) , 3. новембар 1890 –– 1977) француски славист, професор на Collège de France. Био је потпредседник Института за словенске студије у Паризу (Institut d'études slaves), уредник Revue des Études slaves, члан Лингвистичког друштва у Паризу (Société de Linguistique de Paris), дописни члан Словенског института у Прагу, дописни члан Бугарске академије наука и уметности и Југославенске академије знаности и уметности.

Студирао је на École normale supérieure у Паризу (1911–1914), потом је учио на и специјализирао се на Филозофском факултету у Београду (1920–1921). Ради научног напредовања, боравио је у Југославији, Чехословачкој, Совјетском Савезу и Пољској. У Југославији је био много пута између 1922. 1934. године.


У École nationale des langues orientales vivantes служио је као професор српскохрватског језика (1921–1927), а као редовни професор тамо ради од 1927 до 1952. Од 1932. био је директор Одељења за језике и књижевности словенских народа у средњем веку на École pratique des hautes études.


Објављивао је Revue des Études Slaves (највише тамо), Bulletin de la Société de Linguistique de Paris, Onomastica, Revue critique d'histoire et de littérature (Париз), Slavia (Праг), Прилози (Београд).

• Дела : Grammaire de la langue serbo-croate, s Antoineom Meilletom, Pariz, 1924.
• Manuel du vieux slave, dve knjige (I Grammaire; II Textes et glossaire), Pariz, 1948.
• Grammaire comparée des langues slaves (delo u četiri toma i sedam svezaka: I Phonétique 1950., IIa Morphologie: flexion nominale i IIb Morphologie: flexion pronominale1958, IIIa Le Verbe: 1re partie i IIIb Le Verbe: 2e partie 1966, IIIc La Formation des noms 1974, IV La Syntaxe 1977).
• Les Serbes de Hongrie, leur histoire, leurs privilèges, leur église, Prag 1873
• Les Roumains de la Macédoine, in : Revue d’anthropologie 1875
• Bibliographie cornélienne, ou Description raisonnée de toutes les éditions des oeuvres de Pierre Corneille, des imitations ou traductions qui en ont été faites, et des ouvrages relatifs à Corneille et à ses écrits, Paris 1876, Naarden 1967
• Noëlz de Jehan Chaperon, dit le lassé de repos, publiés d'après l'exemplaire unique de la bibliothèque de Wolfenbüttel, Paris 1878
• La Sottie en France, fragment d'un répertoire historique et bibliographique de l'ancien théâtre français, in : Romania 7, 1878
• (Hrsg. und Übersetzer) Chronique de Moldavie depuis le milieu du XIVe siècle jusqu'à l'an 1594 par Grigore Urechi, Paris 1878-1886, Paris 1973
• (mit Abel Hovelacque und Julien Vincon) Mélanges de linguistique et d'anthropologie, Paris 1880
• (Hrsg. mit Kristoffer Nyrop) Nouveau recueil de farces françaises des XVe et XVIe siècles, Paris 1880, Genf 1968
• (Hrsg.) Théâtre mystique de Pierre Du Val et des libertins spirituels de Rouen, au XVIe siècle, Paris 1882, Genf 1969
• (Hrsg. mit Georges Bengesco [1848-1922]) Alexandre le Bon, prince de Moldavie. (1401-1433), fragment d'une histoire de la Moldavie, Wien 1882
• (mit Paul Lacombe [1848-1921]) Catalogue des livres composant la bibliothèque de feu M. le Baron James [Nathan] de Rothschild [1844-1881], 5 Bde., Paris 1884-1920
• Le Monologue dramatique dans l'ancien théâtre français, in : Romania 15, 16, 17, 1886-1888, Genf 1970
• (Hrsg. mit Arthur Piaget) Oeuvres poétiques de Guillaume Alexis, Paris 1896-1908
• Les Italiens en France au XVIe siècle, in : Bulletin italien 1901-1904, 1917, 1918 ; Manziana 1995
• Les Français à l'Université de Ferrare au XVe et au XVIe siècle, in : Journal des savants 1902
• Des Français qui ont écrit en italien au XVIe siècle, in : Revue des bibliothèques 1898-1901
• Les Français italianisants au XVIe siècle, 2 Bde., Paris 1906-1907   




Емил Пикот(Émile Picot) је дипломирао 1865 право (Jurastudium mit der Thèse Des Servitudes établies par le fait de l'homme ab). Онда је био секретар и (1866-1867) шеф кабинета кнеза Чарлса I. (Румунија) , као и 1869-1872 вицеконзул Француске у Темишвару . Од 1875 до 1909 био је у Паризу на Ecole des langues orientales vivantes (Institut national des langues et civilisations orientales oder Langues ) ( Институт Националних језика и цивилизације Оријента или њихових Језика) први западноевропски председавајући на румунском језику. У 1874, је суоснивач Mitgründer der Société des anciens textes français(Асоцијација за старе текстове на француском језику)(mit Gaston Paris, Paul Meyer, James Nathan de Rothschild, 1844-1881, und anderen) (са Гастон Париз , Пол Мејером , Џејмсом Натханом Ротшилдом, 1844-1881, и другима). 1897.постаје члан у Академији за натписе .белетристику и писма (Académie des inscriptions et belles-lettres). 1909. купио је у Светом-Мартин Екублију (Saint-Martin d’Ecublei) ((Département Orne) Департман Орне ) замак Меснил (Schloss du Mesnil und wurde Bürgermeister der Gemeinde) и био је градоначелник истоимене општине.
• Дела : (mit J. Hatoulet) Proverbes béarnais, Paris/Leipzig 1862
• (Übersetzer aus dem Deutschen) Theodor Mommsen, Mémoires sur les provinces romaines, Paris 1867
• La Question des Israélites roumains, au point de vue du droit, in : Revue historique de droit français et étranger 1868
• Documents pour servir à l'étude des dialectes roumains, in: Revue de linguistique et de philologie comparée 5, 1873
• Les Serbes de Hongrie, leur histoire, leurs privilèges, leur église, Prag 1873
• Les Roumains de la Macédoine, in : Revue d’anthropologie 1875
• Bibliographie cornélienne, ou Description raisonnée de toutes les éditions des oeuvres de Pierre Corneille, des imitations ou traductions qui en ont été faites, et des ouvrages relatifs à Corneille et à ses écrits, Paris 1876, Naarden 1967
• Noëlz de Jehan Chaperon, dit le lassé de repos, publiés d'après l'exemplaire unique de la bibliothèque de Wolfenbüttel, Paris 1878
• La Sottie en France, fragment d'un répertoire historique et bibliographique de l'ancien théâtre français, in : Romania 7, 1878
• (Hrsg. und Übersetzer) Chronique de Moldavie depuis le milieu du XIVe siècle jusqu'à l'an 1594 par Grigore Urechi, Paris 1878-1886, Paris 1973
• (mit Abel Hovelacque und Julien Vincon) Mélanges de linguistique et d'anthropologie, Paris 1880
• (Hrsg. mit Kristoffer Nyrop) Nouveau recueil de farces françaises des XVe et XVIe siècles, Paris 1880, Genf 1968
• (Hrsg.) Théâtre mystique de Pierre Du Val et des libertins spirituels de Rouen, au XVIe siècle, Paris 1882, Genf 1969
• (Hrsg. mit Georges Bengesco [1848-1922]) Alexandre le Bon, prince de Moldavie. (1401-1433), fragment d'une histoire de la Moldavie, Wien 1882
• (mit Paul Lacombe [1848-1921]) Catalogue des livres composant la bibliothèque de feu M. le Baron James [Nathan] de Rothschild [1844-1881], 5 Bde., Paris 1884-1920
• Le Monologue dramatique dans l'ancien théâtre français, in : Romania 15, 16, 17, 1886-1888, Genf 1970
• (Hrsg. mit Arthur Piaget) Oeuvres poétiques de Guillaume Alexis, Paris 1896-1908
• Les Italiens en France au XVIe siècle, in : Bulletin italien 1901-1904, 1917, 1918 ; Manziana 1995
• Les Français à l'Université de Ferrare au XVe et au XVIe siècle, in : Journal des savants 1902
• Des Français qui ont écrit en italien au XVIe siècle, in : Revue des bibliothèques 1898-1901
• Les Français italianisants au XVIe siècle, 2 Bde., Paris 1906-1907   





Аутор : Крсто Крцун Драговић   

Нема коментара:

Постави коментар