28.08.2014.

ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН: О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ

СРБ :



ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН: О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ




АУТОР КЊИГЕ, ХЕРМАНН ИГНАЗ БИДЕРМАНН, АУСТРИЈСКИ УСТАВНИ ПРАВНИК И СТАТИСТИЧАР, ЈЕДАН ЈЕ ОД ЦИТИРАНИХ АУТОРА СВОГА ВРЕМЕНА. РОЂЕН ЈЕ У БЕЧУ 1831. ГОДИНЕ, А УМРО У ГРАЦУ 1892. ГОДИНЕ.
НАПИСАО ЈЕ НИЗ КЊИГА КОЈЕ ОБРАЂУЈУ РАЗНЕ ЕКОНОМСКЕ, СОЦИЈАЛНЕ, ПОЛИТИЧКЕ И ДЕМОГРАФСКЕ ТЕМЕ ИЗ АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ, ПА ТАКО И ПРЕДМЕТНУ КЊИГУ КОЈА ОБРАЂУЈЕ ПОДРУЧЈЕ ДАЛМАЦИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 14. ДО 19. СТОЉЕЋА И ГОВОРИ О КРЕТАЊИМА - СЕЉЕЊИМА, ДОСЕЉАВАЊИМА И ПРЕТАПАЊИМА СТАНОВНИШТВА, ХРВАТСКОГ И СРПСКОГ (УЗ АНАЛИЗУ НАРОДНИХ СКУПИНА "ВЛАХА" И "МОРОВЛАХА - МОРЛАКА"), УЗРОЦИМА И ПОСЉЕДИЦАМА ТИХ ПРОМЈЕНА, ЈЕЗИКУ КОЈИМ СЕ ГОВОРИ.
НАРОЧИТА ВРИЈЕДНОСТ КЊИГЕ, А ТО СЕ МОЖЕ ИСЧИТАТИ ИЗ НИЗА ПРИМЈЕРА, ЈЕ ТЕЖЊА АУТОРА ДА БУДЕ ОБЈЕКТИВАН ТЕ ДА СВОЈЕ ЗАКЉУЧКЕ ТЕМЕЉИ НА ПОЗНАТИМ И ПРОВЈЕРЕНИМ ДОКУМЕНТИМА, ИЛИ КАКО САМ АУТОР КАЖЕ: "АКО ЈЕ НАСЕЉАВАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ ТЕКЛО ОВАКО, КАО ШТО САМ ОПИСАО (А О ТОМЕ НЕ ДАДУ СУМЊАТИ ИЗВОРИ, КОЈЕ САМ НАВОДИО САВЈЕСНИЈЕ, НО ШТО БИ КОЈИ ЧИТАЛАЦ МОЖДА И ЖЕЛИО) ОНДА СЕ ТИЈЕМ ДОВОЉНО РАЗЈАШЊУЈЕ, КАКО ЈЕ ШТОКАВШТИНА ОСВОЈИЛА НЕ САМО СВУ УНУТРАШЊОСТ ДАЛМАЦИЈЕ, ВЕЋ СЕ ШТОКАВСКИ ГОВОРИ И НА ОБАЛИ У....... "ДАКЛЕ, ПРЕД ВАМА ЈЕ КЊИГА ЗА КОЈУ МОЖЕМО РЕЋИ "ДРУГИ О НАМА", ШТО ЈОЈ ДАЈЕ ПОСЕБНУ ВРИЈЕДНОСТ. КЊИГА, ЧИЈЕ ЈЕ ДРУГО ПРЕВЕДЕНО ИЗДАЊЕ ОБЈАВЉЕНО У ЗАДРУ 1893. ГОДИНЕ, ИЗВОРНО ЈЕ ОБЈАВЉЕНА У АУСТРИЈСКО-МАЂАРСКОЈ РЕВИЈИ 1888/89. ГОДИНЕ, А НА ДАНАС АРХАИЧНИ СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕВЕО ЈУ ЈЕ ЈОСИП ВЕРГИЛ ПЕРИЋ.


HERMANN IGNAZ BIDERMANN
„ZUR ETHNOGRAPHIE VON DALMATIEN" ÖSTERREICHISCH-UNGARISCHE REVUE, NF, 6. BD., 1888/89







Део I

O etnografiji Dalmacije
na srpski preveo Josip Vergil Perić (prilikom Gundulićeve svečanosti u Dubrovniku)
Predgovor od Save Bjelanovića
Drugo izdanje
Pečatnja Ivana Woditzke
U Zadru
1893
.

* * *

ПОРФИРОГЕНИТ ЈЕ У СВОМЕ ДЈЕЛУ ЗАБИЉЕЖИО РИЈЕКУ ЦЕТИНУ КАО ГРАНИЦУ ИЗМЕГЈУ СРБÂ И ХРВАТÂ, ЗА ПРВОГА ЊИХОВА НАВОДНОГА ДОЛАСКА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРОВО, ТО НА ОВОЈ ЗАПАДНОЈ СТРАНИ НАШЕГА НАРОДА, У ДАЛМАЦИЈИ. И ОЗБИЉНИЈИ ПРОТИВНИЦИ ОВОГА ЦАРА-НАУЧЕЊАКА МОГУ ОБОРИТИ ОВЕ ГРАНИЦЕ. ИСТИНИТОСТ ПОТВРЂУЈЕ СВА ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА, ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ НЕМАЊИЋÂ, ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ КОСОВА.АЛИ ОД ПОБЈЕДА ТУРСКИЈЕХ, А ПОРАЗА СРПСКИЈЕХ, СРПСКИ НАРОД РАЗМИЧЕ СВОЈЕ ГРАНИЦЕ НА СЈЕВЕР И ЗАПАД, ДОК СЕ ОНЕ ПО НАРАВИ ДОГАГЈАЈÂ, СУЖАВАЈУ НА ИСТОКУ И ЈУГУ. МИ ЗНАМО КАКО ОДСЕЛИ ЦВИЈЕТ НАРОДНИ ПОД ПАТРИЈАРСИМА ЧАРНОЈЕВИЋИМА. КЊИГА ЈЕ УТВРДИЛА ОВАЈ ДОГАГЈАЈ, И АКО УТВРГЈЕНЕ СРПСКЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ ИСЧЕЗАВАЈУ. У ПОСЉЕДЊЕ ВРИЈЕМЕ МАНЕ ГРБИЋ РАСВИЈЕТЛИО ЈЕ ЈЕДНУ СТРАНУ ВЕЛИКОГ ДОГАГЈАЈА КЊИГОМ „КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО", КОЈА НАС УЧИ КАД И КАКО И УЗ КОЈЕ ЈЕ УВЈЕТЕ СЕЛИО СРПСКИ НАРОД У КРАЈИНУ (БИВШУ ВОЈНИЧКУ ГРАНИЦУ И У ХРВАТСКУ. НЕ ЗНАМО, КАКО ЈЕ СЕЛИО СРПСКИ НАРОД У ГОРЊУ ДАЛМАЦИЈУ! НЕ ЗНАМО МИ, ЉУДИ ПИСМЕНИ, КОЈИ ИЗ КЊИГА УЧИМО. АЛИ ТО ЗНА САВ НАРОД, КОЈИ НА ГУСЛАМА УЧИ СВОЈУ ИСТОРИЈУ. ЗНА НАРОД, НЕ САМО, НЕГО СЕ ПОНОСИ И КРИЈЕПИ ОВОМ ПЈЕСМОМ ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ. ЈОР ДОК У СРИЈЕМУ „МАРГИТА ДЈЕВОЈКА" ОЧАЈАВА, КАО И ЊЕЗИНА НЕСРЕТНА ДРУГА НА ПОЉУ КОСОВУ, И УБИЈА СЕ, ПОШТО ЈОЈ ВОЈВОДА РАЈКО НЕ ЕВО САД ОВДЈЕ ПРИЛОГА ЗА НАУЧНО ПОЗНАВАЊЕ ОНОГА ДОБА, У ОВОМ ДЈЕЛУ О ЕТНОГРАФИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ. ДЈЕЛО ЈЕ НАПИСАО УЧЕНИ И НЕПРИСТРАСНИ НИЈЕМАЦ, САД ПОКОЈНИ УНИВЕРСИТЕСТСКИ ПРОФЕСОР ХЕРМАН ИГЊАЦ БИДЕМАНН. УЧЕНИ ПРОФЕСОР ПОКУПИО ЈЕ МАТЕРИЈАЛ: ПОЗНАТЕ ПОДАТКЕ, ИСТИНИТЕ И НЕОБОРИВЕ. ОН ИХ ЈЕ УМНО РАЗБИСТРИО. ОВАЈ МАТЕРИЈАЛ МОГАО БИ СЕ ЈОШ УМНОЖИТИ. О ИСЕЉАВАЊУ ХРВАТА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ ПРЕД ТУРСКИЈЕМ ПРОДИРАЊЕМ ИМА ЈОШ И ДРУГИЈЕХ ДОКАЗА. ТАКОГЈЕР ЈОШ БИ ТРЕБАЛО ОВАКО, КАО ШТО ЈЕ ОН РАДИО, РАЗБРИСТРИТИ ОСТАЛЕ ОДНОШАЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ, ПРАВНЕ, ПОЛИТИЧКЕ, ЦРКВЕНЕ, ОНОГА ДОБА. НЕГО, ЕВО ОВДЈЕ ОСНОВЕ.
ВИДИМО, КАКО СУ ХРВАТИ МАХОМ СЕЛИЛИ ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ, А СРБИ ПРИДОЛАЗИЛИ. О ИМЕНУ И ПЛЕМЕНУ НОВИЈЕХ ДОСЕЉЕНИКА БИДЕРМАНН НЕ СУМЊА, ВЕЋ ОДЛУЧНО КАЖЕ, ДА СУ ОНИ СРБИ, ПО ПОРИЈЕКЛУ И КУЛТУРИ. ОВУ ТВРДЊУ ПОДУПИРУ СВИ ДОКАЗИ.МОЖЕ ПОМОЋИ, НИ СЕБИ НИ СРИЈЕМУ, НАРОДНИ ЕПОС ПОДИЖЕ СЕ НА ВРХУНАЦ СЛАВЕ И ВЕСЕЉА У ДАЛМАЦИЈИ, ГДЈЕ ВОЈУЈЕ ЈАНКОВИЋ СТОЈАН ПЈЕСМЕ О СТОЈАНУ И ЊЕГОВИЈЕМ КОТАРСКИЈЕМ ЈУНАЦИМА ОДУШЕВЉАВАЛЕ СУ НАШ НАРОД НА ДРИНИ, МОРАВИ, МОРАЧИ, КАО И НА КРЦИ, ЦЕТИНИ И НЕРЕТВИ.
ПУСТЕ ЗЕМЉЕ И КУЋИШТА ЗАУЗИМЉЕ ДРУГИ НАРОД. ИЗМЕГЈУ ИСЕЉЕНИКÂ И ДОСЕЉЕНИКÂ НЕМА НИКАКВЕ СВЕЗЕ, НИКАКВЕ НАРАВИ. У КРАЈЕВИМА, ГДЈЕ СУ ЖИВЈЕЛИ ХРВАТИ, ХРВАТСКА ВЛАСТЕЛА И ЊИХОВИ КМЕТОВИ, ПОДИЖУ СВОЈЕ КУЋЕ СЛОБОДНИ ТЕЖАЦИ, КОЈИ САМО ПРИЗНАЈУ ДРЖАВНУ ВЛАСТ МЛЕТАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ.
У НОВОМЕ НАРОДУ НЕЋЕШ НАЋИ ТРАГА УСПОМЕНИ ИЗ ХРВАТСКЕ ПРОШЛОСТИ. ХРВАТСКИ КРАЉЕВИ НЕ ЗНАДУ СЕ НИ ПО ИМЕНУ, А, ШТО ЈЕ ЈОШ КАРАКТЕРИСТИЧНИЈЕ, НЕ ПОЗНАЈЕ ОВАЈ НАРОД, НИ ПО ИМЕНУ, ОНУ ПРЕД ЊИМ ИСЕЉЕНУ ВЛАСТЕЛУ ЧИЈЕ ЈЕ ЗЕМЉЕ ЗАУЗЕО. НАПРОТИВ ЖИВЕ СУ СВЕ УСПОМЕНЕ, СВЕ ТРАДИЦИЈЕ СРПСКЕ. СЛАВИ СЕ КРСНО ИМЕ СВУДА, ДОК ГА У НЕКИЈЕМ КРАЈЕВИМА НЕ ЗАБРАНИШЕ РИМОКАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ, ГДЈЕ СЕ ЊИХОВА ВЛАСТ ПРОШИРИЛА.
РЕПУБЛИКА МЛЕТАЧКА ПОЗИВАЛА ЈЕ НАШ НАРОД ИЗ СУСЈЕДНИЈЕХ ЗЕМАЉА, НА СЕЛЕЊЕ У ДАЛМАЦИЈУ, УСТУПАЈУЋИ МУ ПУСТЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ИКАКВЕ СЛУЖБЕ, ОСИМ ОНЕ У ОРУЖЈУ. ЈОШ ЈЕ РЕПУБЛИКА ДАВАЛА ПОМОЋ ДОСЕЉЕНИЦИМА, У ХРАНИ И ПОЉСКОМ АЛАТУ, ЗА ПРВИЈЕХ ГОДИНА. ВОГЈАМА НАРОДНИЈЕМ ДАВАНА ЈЕ ПОМОЋ У НОВЦУ И СТАЛНА ПЛАЋА. ДОСЕЉЕНИЦИМА ЈЕ У НЕКО ДОБА, ДОК ЈЕ ЊИХОВА ПОМОЋ ПОТРЕБИТА БИЛА, ПРИЗНАВАНА СЛОБОДА ВЈЕРЕ. ЈАНКОВИЋ СТОЈАН ПОСТАВЉЕН ЈЕ ЗА ГЛАВАРА (ВОЈНИЧКОГ И ГРАГЈАНСКОГ ЗАПОВЈЕДНИКА) СВЕГА КОТАРА (ИЛИ ТИ ПО НАРОДНУ „РАВНИЈЕХ КОТАРА"), ДАКЛЕ НА САВ ГОРЊИ КРАЈ ДАЛМАЦИЈЕ, ОД ПРИМОРЈА ЗАДАРСКОГ ДО БОСНЕ, У ОНО ДОБА, УЗ СТАЛНУ ПЛАЋУ ОД 100 ЗЛАТНИЈЕХ ДУКАТА НА ГОДИНУ; ОН УРЕГЈУЈЕ ЈЕДНУ ПУКОВНИЈУ ДАЛМАТИНСКУ; РЕПУБЛИКА ДАЈЕ МУ ПРАВО, ДА ИМЕНУЈЕ СВЕ ВОЈНИЧКЕ ЧАСНИКЕ ДО ПУКОВНИКА. ПО СМРТИ ЊЕГОВОЈ (1688) РЕПУБЛИКА ПРЕНОСИ ОВУ ВЛАСТ НА БРАТА ЊЕГОВА САВИШУ, ВЛАШКОГ СТРАШИЛА (ИЛ ТЕРРОР ДЕИ МОРЛАЦЦХИ), КАКО ГА НАЗИВЉУ МЛЕТАЧКИ ДУКАЛИ. СТОЈАН ЈЕ БИО ВИТЕЗ СВ. МАРКА, А ЊЕГОВЕ НАСЉЕДНИКЕ ИМЕНОВАЛА ЈЕ РЕПУБЛИКА КОНТИМА (ГРОФОВИМА). ЈАНКОВИЋИ СУ ПОСТИГЛИ ОВА ВЕЛИКА ДОСТОЈАНСТВА, НЕ МИЈЕЊАЈУЋИ СВОЈЕ ВЈЕРЕ.
МИ САМО НАТУКНУСМО, И САМО СПОМЕНУСМО ОВАЈ ЈЕДАН СЛУЧАЈ, КАКО БИ СМО ПОТАКЛИ КОГА ОД НАШИЈЕХ ЉУДИ, ДА СЕ ПОСЛА ПРИХВАТИ, ТЕ ИСТИНИТИЈЕМ ИСТОРИЈСКИЈЕМ ДОКАЗИМА РАЗВИЈЕТЛИ СВЕ ПРИЛИКЕ У ДАЛМАЦИЈИ, ЗА ПРОШЛИЈЕХ ВРЕМЕНА НАШ ПРОСТИ НАРОД БЛАГОСИВАО ЈЕ СВ. МАРКА, А ПРОКЛИЊАО ЈЕ ФРАНЦУСКУ ВЛАДУ, КОЈА ЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ ЗАМИЈЕНИЛА РЕПУБЛИКУ МЛЕТАЧКУ. ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДАНАШЊА, НАПРОТИВ, ПРОКЛИЊЕ ПРВУ, А БЛАГОСИВА ДРУГУ, ФРАНЦУСКУ УПРАВУ ЗАШТО ТАКО?
НИЈЕ ДОСТОЈНО, ШТО НЕ ЗНАМО ОДГОВАРАТИ НА СВАКО ПИТАЊЕ ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ. НИЈЕ ЛИЈЕПО, ШТО ЧЕКАМО ТУГЈИНЦЕ, ДА ДОГЈУ У НАШУ КУЋУ И ДА ДА НАС УЧЕ: КО СМО МИ И ОТКУДА!
НЕГО, ЈЕДНО ЈЕ И ГЛАВНО ПИТАЊЕ РАЗБИСТРЕНО. МИ МОЖЕМО ОДГОВАРАТИ, ИСТИНОМ У РУЦИ. Срби су за овога другога селења, из Босне и Херцеговине и даљијех српскијех земаља, заузели пусте земље у Далмацији. За овога преласка и заузимања немају договорâ и уговорâ, са никим, нити их могу имати, него једино са господарем Далмације, са властима републике Св. Марка. Срби су обранили заузете земље и још су размакли границе млетачке Далмације.
ОВО ЈЕ ОДГОВОР ИСТОРИЈЕ НА ПИТАЊЕ: ИМА ЛИ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ И КАКВА ИМ СЕ ПРАВА ПРИСТОЈЕ!
ПРОФЕСОР БИДЕРМАНН ИЗНОСИ НАМ ОВДЈЕ ЈЕДНО ОРИГИНАЛНО МИШЉЕЊЕ О ПОСТАНКУ Влахâ (Морлакâ), О КОМЕ СУ ЛОМИЛИ ПАМЕТ ТОЛИКИ НАУЧЕЊАЦИ. ЊИМА ОСТАВЉАМО КОНАЧНО РИЈЕШЕЊЕ. АЛИ, КОЛИКО СЕ ТИЧЕ ФАКТИЧНОГ ЗНАЧЕЊА ОВОГА ИМЕНА И ГРАНИЦА, НЕМА СУМЊЕ, ДА СУ ВЛАСИМА НАЗВАНИ И НАЗИВЉУ СЕ ЈОШ ДАНАС ОНИ СРБИ, ОНИ ШТОКАВЦИ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ЗА ОВОГА ДРУГОГА СЕЛЕЊА У ДАЛМАЦИЈУ, КОЈИ СУ СЕ ПРОСТРЛИ ДО ПРИМОРЈА, НА МЈЕСТИМА ПРОДРЛИ У ПРИМОРЈЕ, А НА МЈЕСТИМА ПРЕШЛИ И НА ОСТРОВА. У ГОРЊОЈ ДАЛМАЦИЈИ ДАЈЕ СЕ ОВО ИМЕ И ДАНАС СВЕМУ НАРОДУ НАШЕМУ, БЕЗ РАЗЛИКЕ ВЈЕРСКЕ, ДАКЛЕ ПРАВОСЛАВНИЈЕМ И КАТОЛИЦИМА, ДОК НЕКИ У ДУБРОВНИКУ ОВАКО НАЗИВЉУ САМО ПРАВОСЛАВНЕ, ЗА ПОРУГУ.РЕКАО ЈЕ ЈЕДАН ФИЛОСОФ: ДА ЈЕ ПОЗНАВАЊЕ САМА СЕБЕ НАЈВЕЋА МУДРОСТ. ЗА НАРОДЕ ОВА СЕ РИЈЕЧ МОЖЕ ИЗМИЈЕНИТИ И КАЗАТИ: ДА ЈЕ ПОЗНАВАЊЕ САМА СЕБЕ, СВОЈЕ ПРОШЛОСТИ, ПРВИ УВЈЕТ НАРОДНОГ ЖИВОТА.ГУСЛЕ НАМ КАЖУ ШТО ЈЕ БИЛО И ШТО ЋЕ БИТИ – РЕКАО ЈЕ НАШ ПЈЕСНИК. АЛИ УЗ ГУСЛЕ ТРЕБА ДАНАС ПРИЛОЖИТИ КЊИГУ. ГУСЛЕ НАМ ПРИЈАТЕЉИ РАЗБИЈАЈУ, А КЊИГЕ ПРОГОНЕ. АЛИ ИСТИНОМ, УТВРГЈЕНОМ НА НАУЦИ, НА ПРАВИЦИ НАРАВНОЈ И ЗАКОНИТОЈ, МОЖЕМО СЕ БРАНИТИ, НА ИЗМАКУ ДЕВЕТНАЕСТОГА ВИЈЕКА, АКО ЗНАМО И ХОЋЕМО! У ТО ИМЕ ПОСТАО ЈЕ ОВАЈ НАШ ПРИЛОГ ЗА ПОЗНАВАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ.

                                                                                               
 * * *                                                                                              



                                                                                       
         * * *                                                                                     

                                                                              
                                                                           О ЕТНОЛОГИЈИ ДАЛМАЦИЈЕ                                                                        

ДО САДА СЕ ЈОШ НИЈЕ ТЕМЕЉИТО ИЗУЧАВАО САСТАВ ДАЛМАТИНСКОГ СТАНОВНИШТВА ПО ПОРИЈЕКЛУ И НАРОДНОСТИ. СВЕ ДО ПОЛОВИНЕ ОВОГА ВИЈЕКА ГОВОРИЛО СЕ, ДА СЕ СТАНОВНИШТВО ДАЛМАТИНСКО ДИЈЕЛИ У ДВА ДИЈЕЛА, СЛОВЕНЕ И ТАЛИЈАНЕ. БИЛО ЈЕ ВЕЋ УСТАНОВЉЕНО, ДА ТАЛИЈАНИ ЖИВЕ НА ОСТРОВИМА И У ПРИМОРСКИМ ГРАДОВИМА, А СЛОВЕНИ У УНУТРАШЊОСТИ ЗЕМЉЕ. ПИТАЊЕ ПАК, КАКВИ СУ ТО СЛОВЕНИ, ИЗБЈЕГНУТО ЈЕ ТИМ, ШТО СЕ РЕКЛО, ДА СВИ ГОВОРЕ илирским ЈЕЗИКОМ. А ДА ЛИ ЈЕ ТО ЈЕЗИК ХРВАТСКИ, СРПСКИ ИЛИ ДРУГО КАКВО НАРОЧИТО ДАЛМАТИНСКО НАРЈЕЧЈЕ, О ТОМЕ СЕ НИЈЕ РАСПРАВЉАЛО, ДОК ПАВЛЕ ЈОС. ШАФАРИК, ВУК КАРАЏИЋ, БОЖИДАР ПЕТРАНОВИЋ И ДРУГИ СА НАРОДНОСНОГ ГЛЕДИШТА НЕ ПРОГЛАСИШЕ СВЕ СЛОВЕНЕ ДАЛМАТИНСКЕ ЗА СРБЕ, И ТИЈЕМ НЕ НАИГЈОШЕ НА ОТПОР ХРВАТСКИХ КЊИЖЕВНИКА.
СВАГЈА ЈЕ БИЛА ГОТОВА. ДА СЕ УКЛОНЕ ШТЕТНЕ ПОШЉЕДИЦЕ ТЕ СВАГЈЕ И ДА СЕ ПОМОГНЕ РАЗНИМ ГРУПАМА ЈУЖНИЈЕХ СЛОВЕНА, ДА ПУТЕМ КЊИЖЕВНЕ УЗАЈАМНОСТИ ДО НАРОДНОГ ЈЕДИНСТВА ДОСПИЈУ, ОРГАНИЗОВАО ЈЕ ЉУДЕВИТ ГАЈ КОНТРА-АКЦИЈУ, КОЈА ЈЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ "Илирство". ТИМЕ ЈЕ ОН САМО СИСТЕМИСАО ОНО, ШТО ЈЕ ВЕЋ ОД ВАЈКАДА У ДАЛМАЦИЈИ БИЛО У ОБИЧАЈУ МЕГЈУ ТАМОШЊИМ СЛОВЕНИМА, А РАДИ ИЗБЈЕГАВАЊА НАРОДНИХ РАЗМИРИЦА. И СВОЈУ ДЕВИЗУ, "Илирство", ОТУД ЈЕ ПОЗАЈМИО. ПА ПОШТО ЈЕ ПРЕДИСТОРИЈА СВЕГА ОВОГА МАЛО ПОЗНАТА, А ПОКУШАЈ ЗАБАШУРИВАЊА, О КОМЕ СЕ ГОВОРИ, ОД ВЕЛИКЕ ЈЕ ВАЖНОСТИ ЗА НАШУ ТЕМУ, ТО ЋУ ЈА ОВДЈЕ НАЈПРИЈЕ ПО ГДЈЕШТА САОПЋИТИ О СТАРИЈИМ ФАЗАМА РАЗВИТКА „ИЛИРИЗМА" У ДАЛМАЦИЈИ.
НЕМА СУМЊЕ, ДА СЕ ИЗЈЕДНАЧИВАЊЕМ СЛОВЕНСКИХ ДИЈАЛЕКАТА, КОЈИ СЕ ОД СТАРИНА У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРЕ, СА "илирским језиком", ХТЈЕЛО ОБИЋИ И ПИТАЊЕ О ПОРИЈЕКЛУ ТИЈЕХ СЛОВЕНА. ЊИХ СУ СМАТРАЛИ КАО ПРАСЈЕДИОЦЕ ТАМО, А О ЊИХОВОМ ПОРИЈЕКЛУ ДА СЕ НЕ ЗНА НИШТА ПОБЛИЖЕ. О ДОСЕЉЕЊУ СРБА И ХРВАТА У ОНЕ КРАЈЕВЕ, КОЈЕ СЕ ЗБИЛО У ДОБА ПОЗНАТО ИСТОРИЈИ, НИЈЕ СЕ ХТЈЕЛО СПОМИЊАТИ, РАДИ МИЛОГ МИРА. УЗ ТО ЈОШТЕ СМАТРАО СЕ ВЕЛИКОМ ОДВАЖНОШЋУ И САМ ПОКУШАЈ, ДА СЕ ПОТОМЦИ ЈЕДНИЈЕХ И ДРУГИЈЕХ ПРОНАГЈУ И РАЗЛУЧЕ, ЧАК СЕ МИСЛИЛО ДА ЈЕ ТО И НЕМОГУЋЕ, ПА СУ ЈЕДНЕ И ДРУГЕ СТРПАЛИ У ПРАЗНИ ПОЈАМ ИЛИРÂ. С ДРУГЕ СТРАНЕ ОВИЈЕМ СЕ ХТЈЕЛО ДА НАГЛАСИ И ТО, ДА МЕГЈУ СЛОВЕНИМА ДАЛМАТИНСКИМ ИМА ПОТОМАКА И ОНИЈЕХ СЛОВЕНСКИЈЕХ ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ ТУ ЖИВЈЕЛА ДО ДОСЕЉЕЊА СРБА И ХРВАТА У ДАЛМАЦИЈУ. ОВО ЈЕ ОДГОВАРАЛО СТАРОМ НЕКОМ ПРЕДАЊУ. О ИСТОРИЧКОЈ САДРЖИНИ ТОГ ПРЕДАЊА КАСНИЈЕ ЋУ ГОВОРИТИ. ХТЈЕЛО СЕ ОВИЈЕМ ЈОШ И ТО, ДА СЕ САЧУВАЈУ ОД КРИТИКЕ Морлаци, Т.Ј.ДОСЕЉЕНИЦИ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА, КОЈИ СУ ТЕК У НОВИЈЕ ДОБА СТУПИЛИ НА ДАЛМАТИНСКУ ЗЕМЉУ, ЈЕР КРИТИКА ЊИХОВОГ НАРОДНОГ БИЋА МОГЛА БИ МОЖДА ПОМРЧИТИ ЊИХОВЕ ВОЈНИЧКЕ ЗАСЛУГЕ, А И ВЈЕРСКО ТРВЕЊЕ ИЗАЗВАТИ.
ПОЈЕДИНИ СПИСИ, КОЈИ СУ САСТАВЉЕНИ У СЛАВУ ИЛИРСКОГ ЈЕЗИКА, НОСЕ ОПЕТ НА СЕБИ ПАНСЛАВИСТИЧКИ ПЕЧАТ, ПРЕМДА У ЊИМА НЕМА ТРАГА ПОЛИТИЧКОМ ПАНСЛАВИЗМУ, И ПИСЦИМА ИСТИХ БИЛО ЈЕ ГЛАВНО, ДА ПРОСЛАВЕ У ЊИМА СЛОВЕНСКУ КЊИЖЕВНОСТ ДУБРОВАЧКУ, КАО ЗАЈЕДНИЧКО ДОБРО СВИЈУ СЛОВЕНА. НО ТИЈЕМ СУ ОНИ САМО ОДВРАЋАЛИ ПАЖЊУ ПОЗВАНИЈЕХ КРУГОВА, ДА СЕ ДАЛМАТИНСКО СЛОВЕНСТВО НЕ СПЕЦИАЛИЗУЈЕ, ТЕ СЕ У ДАЛМАЦИЈИ О ТОМЕ НИКО НИЈЕ НИ БРИНУО КРОЗ ЧИТАВ 18. ВИЈЕК, А И ДАЉЕ ЈОШ. РЕЧЕНО ВРИЈЕДИ ИСТО ТАКО ЗА КЊИГУ ДУБРОВЧАНИНА SEVASTIJANA DOLCI:

„DE ILLYRICAE LINGUAE VETUSTATE ET AMPLITUDINE" КОЈА ЈЕ 1754 У МЛЕЦИМА ШТАМПАНА, КАО И ЗА РАСПРАВУ ПИЈАРИСТЕ FR. MAR. APPENDINI„DE PRAESTANTIA ET VETUSTATE LINGUAE ILLYRICAE"КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА У ДУБРОВНИКУ 1806. ГОДИНЕ. ПРВА ЈЕ СВАКАКО БИЛА НАПИСАНА СА СВРХОМ, ДА ПОДСТАКНЕ ДУБРОВЧАНЕ, ДА ЊЕГУЈУ СВОЈ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК. А ДА ЈЕ ТАЈ ЈЕЗИК БИО ПОЗНАТ ПОД ИМЕНОМ „ЛИНГУА ИЛЛYРИЦА", О ТОМЕ НАЈБОЉЕ СВЈЕДОЧИ ПОЗИВ ОД ГОД. 1783., КОЈИМ ДУБРОВАЧКИ КЊИЖАР A. OCCHI ЈАВЉА ЉУБИТЕЉИМА „DELLA LINGUA ILLIRICA"ДА ЈЕ НАКАНИО ИЗДАТИ ДЈЕЛА ДУБРОВАЧКИХ КЛАСИКА У 30 СВЕЗАКА, И НА ПРЕТПЛАТУ ИХ ПОЗИВА.
С ДРУГЕ СТРАНЕ ОЗНАЧАВАНИ СУ СВИ СЛОВЕНСКИ ДИЈАЛЕКТИ, КОЈИ СЕ У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРЕ, ЗАЈЕДНО СА "БОГОСЛУЖБЕНИМ ЦРКВЕНО-СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ ЈЕДНИМ ОПЋИМ ИМЕНОМ „ЛИНГУА СЛАВА", ИЛИ „ЛИНГУА СЛАВОНИКА". НИКО НИЈЕ ИСПИТИВАО, У ЧЕМУ СЕ ТИ ДИЈАЛЕКТИ СЛАЖУ, У ЧЕМУ ЛИ РАЗЛИКУЈУ. НЕМАР СПРАМ ТОГА ИШАО ЈЕ ТАКО ДАЛЕКО, ДА СУ НА ОСНОВУ РУСКИХ ЦРКВЕНИХ КЊИГА ПОПРАВЉАЛИ ГЛАГОЉСКЕ ТЕКСТОВЕ, СА КОЈИХ СУ СЛОВЕНСКИ ПОПОВИ СЛУЖБУ СЛУЖИЛИ. ОЗБИЉНИ ЉУДИ НАДАЛИ СУ СЕ, ДА ЋЕ ОД ТОГА БИТИ ВЕЛИКЕ КОРИСТИ ЗА ПОЗНАВАЊЕ СЛОВЕНСКОГ НАРОДНОГ ГОВОРА, И ДА ЋЕ ГА ИЗОБРАЖЕНИЈИ ЉУДИ ЛАКШЕ И РАДИЈЕ МОЋИ УПОТРЕБЉАВАТИ У САОБРАЋАЈУ СА ТЕЖАЦИМА.ВИТТУРИ ИЗ ТРОГИРА, КАЗАО ЈЕ У ПРЕДГОВОРУ К СПИСУ ЈЕДНОМЕ АРЦИДЈАКОНА МАТИЈЕ СОВИЋА, КОЈИ ЈЕ 1787. У МЛЕЦИМА ИЗДАН, ДА ЋЕ СА ОБНОВЉЕЊЕМ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА У БОГОСЛУЖЕЊУ, О ЧЕМУ СЕ ТАДА ОСИМ СПОМЕНУТОГ АРЦИДЈАКОНА ТРУДИО ЈОШ БИСКУП СПЉЕТСКИ Г. Л. ГАРАГНИН И ХВАРСКИ Г. Д. СТРАТИКО, СЛОВЕНСКИ НАРОДНИ ЈЕЗИК НА НОВО ПРОЦВЈЕТАТИ И ДА ЋЕ ПРЕСТАТИ ЗЛОЧЕСТИ ОБИЧАЈ, ДА ГОСПОДАРИ СА СВОЈИМ КМЕТОВИМА ПРЕКО ТУМАЧА ГОВОРЕ. СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ИМАО ЈЕ ПОСТАТИ КЊИЖЕВНИМ ЈЕЗИКОМ, КОЈЕГА НИЈЕ БИЛО, ТЕ ЈЕ РАДИ ТОГА СВАКА ГОТОВО СЛОВЕНСКА ОПЋИНА У ДАЛМАЦИЈИ ГОВОРИЛА СВОЈИМ ПОСЕБНИМ ДИЈАЛЕКТОМ, ТАМОШЊИ СЛОВЕНСКИ СВЕШТЕНИЦИ НЕ МОГОШЕ СЕ У СВОМ МАТЕРИНСКОМ ЈЕЗИКУ СПОРАЗУМИЈЕВАТИ, А ГЛАГОЉСКОМ КЊИЖЕВНОСТИ НИЈЕ СЕ МОГАО НИКО КОРИСТИТИ. ОД НУЖДЕ ЈЕ Н. ПР. И ЈЕЗУЈИТА П. ВАРТОЛОМИЈЕ КАШИЋ (CASSIO) ОКО 1638. ИЗАБРАО „БОСАНСКИ ЈЕЗИК" ЗА ПРИЈЕВОД РИМСКОГ РИТУАЛА (RITUALE BOMANUM) И САМ ЈЕ РЕКАО ДА СЕ БОЈИ, ДА ЋЕ ТОМЕ БИТИ ПРОТИВНИ И ДУБРОВЧАНИ И СВИ ДАЛМАТИНЦИ. ВЕЋ И САМИ ИЗБОР ПИСМЕНА, Т Ј. АЗБУКЕ, СА КОЈИМА ЈЕ СЛОВЕНСКЕ ГЛАСОВЕ ТРЕБАЛО ИЗРАЗИТИ, ЗАДАВАО ЈЕ ВЕЛИКИХ ТЕШКОЋА. ОНО СЕ, ИСТИНА, ЗАКЉУЧИВАЛО КОЈЕГ ЈЕ ЦРКВЕНОГ ПРАВЦА ЈЕДАН ИЛИ ДРУГИ СПИСАТЕЉ, ПРЕМА ТОМЕ КАКВИМ СЛОВИМА ПИШЕ, ЋИРИЛСКИМ ИЛИ ГЛАГОЉСКИМ, АЛИ ИЗ ТОГА СЕ НИЈЕ ИЗВОДИЛА И НАРОДНОСНА РАЗЛИКА.
НА ТАЈ НАЧИН ДУГО СЕ НИЈЕ МОТРИЛО НА НАРОДНОСНЕ ОДНОШАЈЕ У ДАЛМАЦИЈИ, БАР ШТО СЕ ТАМОШЊИХ СЛОВЕНА ТИЧЕ, ТИЈЕМ МАЊЕ СЕ НА ТО ПАЗИЛО, ШТО НИ ПОЈАМ ХРВАТСТВА, А НИ СРПСТВА НИЈЕ БИО УГЛАВЉЕН. И ДАНАС ЈЕ ЈОШ КОЛЕБАЊЕ ТИЈЕХ ДВАЈУ ПОЈМОВА ВЕЛИКА НЕПРИЛИКА, КАД ГОД СЕ ХОЋЕ ПРАВИЛНО ДА ПРОСУДИ ПИТАЊЕ О КОМЕ ГОВОРИМО. СМЈЕЛО ЈЕ ДАКЛЕ БИЛО ПРИЈЕ 40 ГОДИНА ТВРДИТИ, ДА У ДАЛМАЦИЈИ ЖИВЕ 378.676 СРБА, А ХРВАТА ДА НЕМА НИ ЈЕДНОГА ТА ТВРДЊА УШЛА ЈЕ У CZÖRNIGOVU КЊИГУ „ЕТНОГРАФИЈА АУСТРИЈСКЕ МОНАРХИЈЕ" (И. СВ. СТР. 248). СМОТРЕНИЈЕ СЕ ИЗРАЖАВА JOS. HAIN, У СВОЈОЈ СТАТИСТИЦИ АУСТРИЈСКЕ ЦАРЕВИНЕ (И. СВ. СТР. 248), КАД 395.273 СЛОВЕНА, ШТО ИХ ЈЕ ПО СЛУЖБЕНИМ ПОДАЦИМА 1846 ГОДИНЕ У ДАЛМАЦИЈИ БИЛО, НАЗИВА „СРБО-ХРВАТИМА".ОД ТО ДОБА УШЛО ЈЕ ТО ИМЕ У ОБИЧАЈ. ОСОБИТО ГА ХРВАТСКИ ПИСЦИ РАДО УПОТРЕБЉУЈУ, ПА ЧАК ГА ЈЕ И УГАРСКА СЛУЖБЕНА СТАТИСТИКА ПРИМИЛА ПРИ ПОПИСУ ГОДИНЕ 1880., САМО ДА НЕБИ ДОБИЛА УПЛИВА НА ПОСАО ПОПИСА СУМЊА, ДА ЛИ ЈЕ КО СРБИН ИЛИ ХРВАТ. АЛИ,
ПРИ СВЕМ ТОМЕ, ИМЕ ТО НЕ ВАЉА. НЕМА ЧОВЈЕКА, КОЈИ БИ БИО У ЈЕДНО ХРВАТ И СРБИН. АКО БИ СЕ ПРИ СМИЈЕШАНОМЕ ПОРИЈЕКЛУ И МОГЛА МОЖДА ЗАМИСЛИТИ ТАКВА ДВОСТРУКА ПРИРОДА, ИПАК И У ТОМ СЛУЧАЈУ ОБИЧНО ЋЕ ЈЕДНА НАДМАШИВАТИ ДРУГУ. КУЛТУРА, КОЈА ОДЛУЧУЈЕ У ПИТАЊУ НАРОД –
НЕДОСТАЈЕ СТР. - 6 -
НЕДОСТАЈЕ СТР. - 7 –
„КАД БИ СЕ ХТЈЕЛО ПРЕДСТАВИТИ ЕТНОГРАФИЈУ ДАЛМАЦИЈЕ САНИО ПО ЈЕЗИЦИМА, КОЈИ СЕ У ЊОЈ ГОВОРЕ, БИО БИ ТО ДОСТА ЛАГАН ПОСАО. ОБЛО УЗЕВШИ, ГОВОРЕ СЕ У ТОЈ ЗЕМЉИ САМО ДВА ЈЕЗИКА, СВАК ГОВОРИ ИЛИ СЛОВЕНСКИ ИЛИ ТАЛИЈАНСКИ, ВЕЋИНОМ И ОБА ЈЕЗИКА. Но теже је раставити народ далматински у његове првобитне саставне дијелове и показати, какви су све елементи у загрнути у заједничку кабаницу тијех двају језика".
KOHL НАЛАЗИ, ДА У ДАЛМАЦИЈИ ИМА: ГРКÂ, ТАЛИЈАНÂ, МАГЈАРÂ, ШПАЊОЛАЦА, ТУРАКА, АРБАНАСА, ФРАНЦУЗÂ, НОРМАНÂ И БРИТÂ, НИЈЕМАЦА И СЛОВЕНА.
МИ ЋЕМО СЕ БАВИТИ САМО СА СЛОВЕНИМА, СА ДВА НАЈМНОГОБРОЈНИЈА НАРОДА У ДАЛМАЦИЈИ, СРБИМА И ХРВАТИМА.

                                                                                       
          * * *                                                                                                                                                                                      СРБИ И МОРЛАЦИ                


КАДА САМ ОД 449.282 СРБО-ХРВАТА ДАЛМАТИНСКИХ, КОЈИ СУ ПО ЗАДЊЕМ ПОПИСУ С КРАЈА 1880. ГОДИНЕ ТАМО ЖИВЈЕЛИ, ЊИХ 135.160 ОЗНАЧИО КАО ХРВАТЕ И ИЗ УКУПНОГ БРОЈА ИЗЛУЧИО, УЧИНИО САМ ТО НА ОСНОВУ ЊИХОВА ЈЕЗИКА У ПРЕТПОСТАВЦИ, ДА ИМ ЈЕ ОН НАШЉЕДСТВО ОД СТАРИХ ХРВАТА, ПО КОМЕ СЕ ОНИ МОГУ ПОЗНАТИ.КАО ШТО НАВЕДЕНА ИЗРЕКА И. ЛУЦИЈА ДОКАЗУЈЕ, ПО ТОМЕ СЕ ВЕЋ ПРИЈЕ 200 ГОДИНА ЧИНИЛА РАЗЛИКА, КАД СЕ ХТЈЕЛО ДАЛМАТИНСКЕ СЛОВЕНЕ ДИЈЕЛИТИ У СРБЕ И ХРВАТЕ. АКО ЈЕ ТО ОБИЈЕЖЈЕ ДО САДА ВЕЋИ И ИЗГУБИЛО ШТОГОД ОД СВОЈЕ ВРИЈЕДНОСТИ, ИПАК СЕ ЈОШ И САД МОЖЕ РЕЋИ, ДА ВЕЋИНА ДАНАШЊИХ ДАЛМАТИНСКИХ ЧАКАВАЦА ПОТИЧЕ ОД ПРИЈЕДАКА, КОЈИ СУ У ДОБА LUCIJEVO МЕГЈУ ХРВАТЕ УБРАЈАНИ.
ГОВОРИЛИ ДРУКЧИЈЕ, НАИМЕ ШТОКАВСКИ. НА ГЈЕКОЈИМ МЈЕСТИМА МОЖЕ СЕ ПРОЦЕС МИЈЕЊАЊА ГОВОРА ЧАК ДО ПОЈЕДИНОСТИ УОЧИТИ. НА ОСТРОВУ ШОЛТИ Н. ПР. ЖИВУ У МАСЛИНИЦИ (PORTO OLIVETO) СЛОВЕНИ, КОЈИ СУ СЕ ТАМО ДОСЕЛИЛИ ИЗ МУЋА (У ПЛАНИНИ ИЗМЕГЈУ КЛИСА И СИЊА). ОВИ, СТИДЕЋИ СЕ ШТОКАВШТИНЕ, КОЈУ СУ СА СОБОНИ ДОНИЈЕЛИ, РАДИ СТАРОСЈЕДИОЦА ЧАКАВАЦА, ТРУДЕ СЕ ДА СВОЈУ ШТОКАВШТИНУ ПРОМЈЕНЕ У ЧАКАВШТИНУ. А У ТОМЕ СУ ВЕЋ ПОСТИГЛИ И УСПЈЕХА. ИСТА СЕ МЕЛАМОРФОЗА ОПАЖА И НА ОСТРОВУ ОЛИБУ, КОЈЕ СУ ДАВНО ВЕЋ НАСЕЛИЛИ ШТОКАВЦИ ИЗ ОКРУГА СИЊСКОГ. ЗА ТО САМ ГА ЧАКАВЦИМА И ПРИБРОЈАО.
О СТАНОВНИЦИМА ЈУЖНОГА ДИЈЕЛА ОСТРОВА ПАГА КАЗУЈЕ СРЕЗЊЕВСКИ, САДА, ПРОФЕСОР ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СВЕУЧИЛИШТУ ХАРКОВСКОМ, У ЈЕДНОМЕ ПИСМУ СА ПУТА КРОЗ ДАЛМАЦИЈУ, ЈЕСЕНИ 1841. ГОДИНЕ, ДА СУ ШТОКАВЦИ, А СТАНОВНИКЕ СЈЕВЕРНОГ ДИЈЕЛА ИСТОГ ОСТРОВА ПРОГЛАШУЈЕ ЗА ЧАКАВЦЕ ХРВАТЕ. (ЧАСОПИС ČESKÉHO MUSEA SV. IV). НА ИСТОМЕ МЈЕСТУ ПОРИЧЕ ОН СТАНОВНИЦИМА ОСТРОВА УГЉАНА ПРАВО, ДА СЕ НАЗИВАЈУ ХРВАТИМА, КАО ШТО СУ ОНИ ЧИНИЛИ, ЈЕР СЕ ТОМЕ ПРОТИВИ ЊИХОВ ЈЕЗИК. ОД ТОГА ДОБА (Т. Ј. 1841. ГОД.), КАО ДА СЕ ДОВРШИО ПРОЦЕС ПРЕТВАРАЊА ТИЈЕХ ШТОКАВАЦА У ЧАКАВЦЕ, ЈЕР ИМ ЈЕ ДОЈАВЉЕНО, ДА СУ НА ТОМ ОСТРОВУ ДАНАС ЧАКАВЦИ. МЕГЈУ ТИЈЕМ ДРЖЕ СЕ ШТОКАВЦИ НА Vergadi, КОЈИ СУ СЕ ТАМО ДОСЕЛИЛИ ИЗ ОКРУГА БЕНКОВАЧКОГ.
ОНО ШТО ЈЕ SREZNJEVSKI О ПАГУ ГОВОРИО, ДАДЕ СЕ И ИСТОРИЈОМ ДОКАЗАТИ. ИЗ ЈЕДНОГА ИЗВЈЕШТАЈА ТАМОШЊЕГ „GIUDICE DIRIGENTE" ОД 13. МАРТА 1803. (У АРХИВУ НАМЈЕСНИШТВА ЗАДАРСКОГА) ДОЗНАЈЕИНО, ДА СУ 1474. ГОДИНЕ ПЛЕМИЋИ И НАРОД НА ТОМ ОСТРОВУ У БОРБИ БИЛИ. МОРАО СЕ У ЊИХОВЕ СВАГЈЕ УПЛЕСТИ И ТАКОЗВАНИ CONSILIUM ROGATORUM МЛЕТАЧКИ, ТЕ ЈЕ ГЛЕДАО ДА ИХ СМИРИ ЈЕДНОМ ОДЛУКОМ, У КОЈОЈ СЕ ВЕЛИ: ПРОСТИ ЈЕ НАРОД ВЕЋИМ ДИЈЕЛОМ СТРАНАЦ, КОЈИ СЕ ТУ ДОСОЛИО ИЗ ПЛАНИНА (СА ОНОСТРАНЕ ОБАЛЕ) ТЕ ПОТПАДА ПОД ВЛАСТ ГОСПОДАРА ХРВАТСКЕ И КРАЉА УГАРСКЕ (PER LA MAGGIOR PARTE DE GENTE FORESTIERA DELLE MONTAGNE SUDDITI AL SIGNORE DI CROATIA E RE D' ONGARIA).НЕДА СЕ ОПРЕДИЈЕЛИТИ, КАД ЈЕ ТА СЕОБА БИЛА. НО ОНА ПО СВОЈ ПРИЛИЦИ ПАДА У ПОЛОВИНУ XV ВИЈЕКА, ЈЕР 1451 ГОДИНЕ ПРОМЈЕЊЕН ЈЕ ШТАТУТ ТОГ ОСТРОВА, А О СУСЈЕДНОМ ОСТРОВУ РАБУ ГОВОРИ ФАРЛАТИ (ILLYRICUM SACRUM, V 258 ). ДА СУ 1463. ГОДИНЕ ПРИМЉЕНИ НА Њ МНОГИ БОШЊАЦИ, ПЛЕМИЋИ И НЕПЛЕМИЋИ, КОЈИ СУ ОД ТУРАКА БЈЕЖАЛИ (ANNO 1463 ... MULTOS TUM DE PLEBE TURN DE NOBILITATE BOSNENSI AMISSA PATRIA PROFUGOS INSULA ET CIVITAS ARBENSIS EXCEPIT).НО И НА ПАГУ И НА РАБУ МОРАЛЕ ЈЕ БИТИ ЈОШ ОД ДАВНИЈЕХ ДОСЕЉЕНИКА СА ИСТОКА. НА ПАГУ ЈЕ ВЕЋ 1071. ГОД. (FARLATI, OP CIT. IV, 215) БИЛА КОЛОНИЈА, КОЈА СО ЗВАЛА „Муровлани-Влассици". КО У ТОМЕ ИМЕНУ НЕ БИ ВИДИО МОРЛАКЕ? А ЗА РАБ КАЗУЈЕ ИЗВЈЕШТАЈ МЈЕСНЕ ВЛАСТИ ОД 4. ЈУЛИЈА 1802. ГОД. (У НАМЈЕСНИЧКОМ АРХИВУ ЗАДАРСКОМ) ДА ЈЕ ДУЖДЕ МЉЕТАЧКИ 31. ДЕЦ. 1422. ГОД. ИЗДАО ЈЕДНУ НАРЕДБУ У КОЈОЈ СЕ СПОМИУЈЕ, ДА СУ ПОСЛАНИЦИ ДОСЕЉЕНИКÂ НА РАБ (ADVENTITI) ДОШЛИ ЊЕМУ СА ТУЖБАМА.
ГРАД ЗАДАР (FARLATI, V. 111) БИО ЈО ВЕЋ У ПОЧЕТКУ XV ВИЈЕКА (1404. ГОД.) СТЈЕЦИШТЕ ЗА БОШЊАКЕ, КОЈИ СУ ОВДЈЕ ПРИМИЛИ РИМОКАТОЛИЧКУ ВЈЕРУ, ТЕ СУ НА СКОРО ЗА ТИЈЕМ СМЈЕШТЕНИ ТУ И БОСАНСКИ МИНОРИТИ. ОКО 1470. ГОД. ПОБРИНУО СЕ ИСТО ТАКО И ЗА ФРАНЦИШКАНЦЕ БОШЊАК ГРГУР МАРГАНИ (МРГАНИЋ), КОЈИ СЕ У ЗАДРУ НАСТАНИО. ОН ИМ ЈЕ ПОДИГАО МАНАСТИР У ЗАГЛАВУ, НА ОСТРОВУ САЛИ (FARLATI, V. 10, 22). ПО ОВОМЕ МОЖЕ СЕ ПРЕТПОСТАВИТИ, ДА СУ МНОГИ БОШЊАЦИ БИЛИ НЕ САМО У ЗАДРУ, ВЕЋ И НА ОБЛИЖЊИМ ОСТРОВИМА. ОД ЊИХ ЈЕ ПОНИКАО ОВАЈ ЗАДАРСКИ ГРАГЈАНИН ПОП МЛАДОСИЋ, КОЈИ ЈЕ 1504. ГОД. БИО НАДБИСКУПСКИ ВИКАР (RAMMENT ZARAT. PRO 1854, P. 15) , А И ОНАЈ „СРБИН" ЈОВАН ЗВОВИНИЋ (GIOVANNI GIOVINO) ИЗ ЗАДРА, КОЈИ ЈЕ 1535. ГОД., БИО ПРОФОСОРОМ ПРАВА У ПАДОВИ И ТАМО ЗА ДЈАКЕ ИЗ ЗАДРА ШТИПЕНТИЈЕ ОСНОВАО (RAMMENT. ZARAT. PRO 1853, .P. 27).
ПО СВЕМУ ОВОМЕ ВИДИМО ДА ЈЕ СЛОВЕНСКИ ЕЛЕМЕНАТ И НА СЈЕВЕРУ ДАЛМАЦИЈЕ ЗА РАНА ЈОШ ПОЈАЧАН досељеницима ИЗ БОСНЕ.
О југу, ОСОБИТО О ДУБРОВНИКУ И БОЦИ КОТОРСКОЈ, ПОЗНАТО ЈЕ ИСТО. ВЕЋ СУ ENGEL (У СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ ДУБРОВАЧКЕ, БЕЧ 1807) И APPENDINI (У СВОЈИМА „NOTIZIE ISTOR.-CRITICHE DI RAGUSA, T. I, P. 2, LIB. 2) ОПАЗИЛИ, ДА ЈЕ ДУБРОВНИК БИО ПРИБЈЕЖИШТЕ ЗА МНОГЕ БОШЊАКЕ. НЕДАВНО ЈЕ ЈАГИЋ („АРХИВ ЗА СЛОВ. ФИЛОЛОГИЈУ", КЊ. ИВ, СТР. 217) ПОДСЈЕТИО НА ЈЕДНУ ВИЈЕСТ ИЗ ГОДИНЕ 1371., ПО КОЈОЈ ЈЕ ТАДА БИЛО ВЕЛИКО ДОСЕЉАВАЊЕ ИЗ БОСНЕ У ДУБРОВНИКУ, ДА СУ ДОСЕЉЕНИЦИ СИЛНО БЛАГО ДОНИЈЕЛИ И ПРЕУЗЕЛИ ВИДНУ УЛОГУ У ДУБРОВНИКУ („MULTI BOSNENSI VENERO HABITAR A RAGUSA CON RICHEZZE E SONO LI PRIMI DEL POPOLO"). ПОЈЕДИНОСТИ, КОЈЕ ДОКАЗУЈУ ДА СУ СЕОБЕ ТЕ БИВАЛЕ ЈОШ У XII ВИЈЕКУ И ДА ЈЕ ОКО 1440 ГОДИНЕ ВЕЛИКИ БРОЈ ПАТРИЦИЈА ДУБРОВАЧКИХ ПОРИЈЕКЛОМ БИО ИЗ БОСНЕ, ОБЈАВИО ЈЕ F. X. KRONES У ЈЕЛЋИЧЕВОЈ „BIBLIOTECA STORICA DELLA DALMAZIA " (1883). ШТО СЕ ТИЧЕ КОТОРА И ЊЕГОВЕ ОКОЛИЦЕ, ТУ НИКО НИЈЕ НИКАД НИ ТРАЖИО ХРВАТЕ, ОСИМ АКО ЈЕ СВЕ СРБЕ ХТИО ПРЕКРСТИТИ У ХРВАТЕ. МОРА СЕ ПАЖЊА ОБРАТИТИ И НА СЕОБЕ БОСАНСКИХ ПОРОДИЦА И МАНАСТИРЛИЈА, КОЈЕ СУ У XV. ВИЈЕКУ, осим већ споменутих, БИВАЛЕ У ГОРЊИ КРАЈ ДАЛМАЦИЈЕ, ИЗМЕГЈУ КОТОРА И СЈЕВЕРНЕ ГРАНИЦЕ ДАЛМАТИНСКЕ.
О ТИМ СЕОБАМА ГОВОРИ ЋЕШЋЕ ДОНАТ ФАБИАНИЋ У СВОЈОЈ „STORIA DEI FRATI MINORI IN DALMAZIA E BOSSINA " (ЗАДАР 1863-64). ОН ПРИПОВИЈЕДА (И, 186) ДА ЈЕ ПАПА ЕУГЕН IV, ОКО ПОЛОВИНЕ XV ВИЈЕКА, ИЗ ДАЛМАТИНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ ИЗЛУЧИО НЕ САМО ЈЕДАН МИНОРИТСКИ КОНВЕНАТ У КОТОРУ И ДВА У ДУБРОВУИКУ, ВЕЋ И МАНАСТИР „DI SANTA CROCE DEL SOBBORGO DI ZARA „DI SANT' EUFEMIA PRESSO ARBE ", ТЕ ИХ ДОДИЈЕЛИО БОСАНСКОМ ВИКАРИЈАТУ. ОВО ЈЕ СВАКАКО МОГЛО БИТИ УРАГЈЕНО У НАМЈЕРИ ДА СЕ НОВИМ СНАГАМА ОЈАЧА ТАЈ ПРОСТРАНИ ВИКАРИЈАТ, КОЈИ ЈЕ ПОСЛОВИМА ПРЕТОВАРЕН БИО, ОДНОСНО ДА СЕ УМОРЕНИМ КАЛУГЈЕРИМА НОВА ОДМОРИШТА СТВОРЕ, КАО ШТО ЈЕ НАСКОРО ЗА ТИЈЕМ ДРУГИ ЈЕДАН ПАПА И ОДБИО ТЕЖЊУ БОСАНСКИХ СТАНОВНИКА (ABITATORI BOSSINESI) ИЗ КОНВЕНАТА У ВЕЉИЈИ „DELLE PALUDI PRESSO SPALATO ", КРАПАНУ КОД ШИБЕНИКА, НА ОСТРОВУ ПАСМАН, НА УГЉАНУ И НОВОМГРАДУ У ГРОФОВСТВУ ЗАДАРСКОМ ДА СТВОРЕ ЗАСЕБАН ВИКАРИЈАТ, РЕКАВШИ ИМ, ДА ЈЕ ЗАХТЈЕВ ПРАВИЧНОСТИ, ДА ТИ КОНВЕНТИ ОСТАНУ ОТВОРЕНИ РЕДОВНИЧКОЈ БРАЋИ (И, 202). НО КАО ШТО СУ ОВДЈЕ БОШЊАЦИ ИЗАЗВАЛИ ОВУ ОДЛУКУ ПАПСКУ, ТАКО ЈЕ ИСТО СИГУРНО БИЛА И ЊИХОВА ВЕЋИНА У ГОРЕ СПОМЕНУТИМ МАНАСТИРИМА УЗРОКОМ, ДА СЕ ИСТИ СПОЈЕ СА БОСАНСКИМ ВИКАРИЈАТОМ. ДА СУ ОНИ ТУ БИЛИ, СПОМИЊЕ СЕ ВЕЋ ГОДИНЕ 1437 (И., 185) И НАРОЧИТО СЕ НАГЛАШАВА, ДА СЕ НЕШТО РАНИЈЕ ДОСЕЛИЛА ЧЕТА БОСАНСКИХ ФРАЊЕВАЦА, КОЈИ СУ СА СОБОМ ВОДИЛИ КАТОЛИЧКЕ ПОРОДИЦЕ (DRAPELLO, CHE SECO GUIDAVA VARIE FAMIGLIE
CATTOLICHЕ) ПРЕКО КНИНА У БИСКУПИЈЕ СКРАДИНСКУ И ШИБОНИЧКУ, И БОГАТИ ЈЕДАН ШИБЕНЧАНИН, ПО ИМЕНУ ТОМА ГЈУРИЋ, ДА ИМ ЈЕ ДАО ОСТРОВО КРАПАНО И ТУ ИМ ПОЧЕО ГРАДИТИ МАНАСТИР, КОГА СУ ЊЕГОВИ НАШЉЕДНИЦИ ГОДИНЕ 1436. ДОВРШИЛИ (И., 163). ДОСЕЉАВАЊЕ ПОСТАЛО ЈЕ ОБИЛАТИЈЕ ПОСЛИЈЕ 1463. ГОДИНЕ, КАД ЈЕ УБИЈЕН ПОШЉЕДЊИ КРАЉ БОСАНСКИ (И., 208). СИЛНИ ДОСЕЉЕНИЦИ ЈЕДВА СУ МОГЛИ СТАТИ У ДАЛМАТИНСКЕ МАНАСТИРЕ, И ДАЛМАТИНЦИ СУ ИМ РАДОСНО ДАВАЛИ СКЛОНИШТА И У ПАЛАТАМА И У КОЛИБАМА СВОЈИМ (И., 219).



Игназ Херман Бидерман (Hermann Ignaz Bidermann): О етнографији Далмације

Аутор књиге, Херманн Игназ Бидерманн, аустријски уставни правник и статистичар, један је од цитираних аутора свога времена. Рођен је у Бечу 1831. године, а умро у Грацу 1892 године.

Написао је низ књига које обрађују разне економске, социјалне, политичке и демографске теме из аустроугарске монархије, па тако и предметну књигу која обрађује подручије Далмације у периоду од 14. до 19. века и говори о кретањима - сељењима, досељавањима и претапање становништва, србског и хрватског (уз анализу народних група "Влаха" и "Моровлаха - Морлака"), узроцима и последицама тих промена, језику којим се говори.


Дела:

Die technische Bildung im Kaisertum Österreich, Wien 1854

Das Eisenhüttengewerbe in Ungarn, Pest 1857

Die ungarischen Ruthenen, ihr Wohngebiet, ihr Erwerb und ihre Geschichte, Innsbruck 1862-68, 2 Tle.

Geschichte der österreichischen Gesamtstaatsidee, Innsbruck 1867

Russische Umtriebe in Ungarn, Innsbruck 1868

Die Italiener im tirolischen Provinzialverband, Innsbruck 1874

Die Bukowina unter österreichischer Verwaltung, Lemberg 1876

Die Romanen und ihre Verbreitung in Österreich, Graz 1877

Der österreichische Staatsrat, Wien 1879 (begonnen von Carl von Hock; aus dem Nachlass)

Neuere slavische Siedlungen auf sueddeutschem Boden. – Stuttgart: Engelhorn, 1888. Digitalisierte Ausgabe der Universitäts- und Landesbibliothek Düsseldorf






Аутор : Крсто Крцун Драговић

Драговић

Нема коментара:

Постави коментар