21.08.2014.

О "покрштавању" Срба и Хрвата у доба крсташких ратова


СРБ :




О "покрштавању" Срба и Хрвата у доба крсташких ратова





Почећемо ову причу о такозваном покрштавању, крсташима те коренима братоубилаштва на нашем подручју причом о Далмацији будући да је та прича парадигматична и за наше остале крајеве.

Иста прича, наравно, може бити испричана и из угла било које наше покрајине и добила би се једнака слика. Међутим, оно што Далмацију издваја од остатка Хемског простора јесте њезин поморски положај и дубоко словенско залеђе по чему је она повесно, културно и цивилизацијски кључна не само за Далматинце, него и за читав народ словенског простора. Будући да је словенски простор геополитички кључан за Европу и свет, важност Далмације далеко надилази локалне или регионалне оквире. То се показало небројено пута кроз повест, последњи пут у Другом светском рату када је нова Југославија успостављена фактички на Вису, а с њом и специфична југословенска спољна политика која је била трећи и вероватно главни стуб стабилности хладноратовског света. Но, битно је истаћи да југословенска политика није била тек пуко прагматично дјло визионара окупљених око врха КПЈ, већ је била израз исправно схваћеног властитог геополитичког положаја. Антиимперијална политика Југославије била је, дакле, политички и геополитички одговор на проблематику специфичне повести југославенског народа, али је, будући да није довољно освестила своје давне узроке, дугорочно била осуђена на пропаст.

Појам Далмација данас подразумева приморско подручје од јужног Велебита до Дубровника, припадно оточје и нешто Загоре. Међутим, историјски гледано то је нетачно или барем недовољно тачно, јер је некадашња римска провинција Далмација била много шири географски појам која је укључивала део Словеније, Кварнер, Лику, већи део Босне, Херцеговину, западни - рубни део Србије, читаву Црну Гору и северозападну Албанију. Сам појам Далмација, шпекулира се данас (дакле, вреди истаћи да ништа није доказано), је једини остатак романског или можда грчког то јест илирског 'племена' непознатог порекла званог Далмати, а које је ту живело пре наводног доласка Словена. То није тек обична недоказива небулоза већ намерна подвала или кривотворина. Наиме, од краја Римског царства преко Средњег века па све до данас није упамћено ни једно романско, грчко или неко друго племе или енклава као остатак романских или неких других питај-Бога-којих Далмата. Да би се таква ничим утемељена теза оправдала, ни из чега се изводи закључак да су Илири укључујући Далмате у седмом столећу покорени, нестали преко ноћи утопивши се у словенском мору те постали Словени језиком и културом. То ипак нема никавог смисла јер не постоји контекст у који би се такво што могло сместити. Моћне Илире ни Рим ни Македонија ни Персија, најмоћнија царства Старог века, нису успели поразити, већ су се с њима морала нагодити. Нема никакве могућности да би тај народ узвишене духовне, индустријске и ратничке традиције у њиховој миленијској постојбини потукла и асимилирала нека варварска и полугладна словенска племена – европски дођоши и скоројевићи без државе, цивилизације и културе, без прошлости и будућности. Дакле, Илири никако нису могли постати Словени, ако ни због чега другог онда зато што већ јесу били Словени.

Они који желе гледати знанствено морају закључити да су Илири (што укључује и Далмате) словенскога рода, јер за ту тврдњу постоји мноштво доказа свих врста, а за супротну ни један озбиљан, само подметања. Илир је заправо верски појам јер је на Балкану вера одувек била важнија од нације, а и данас је вододелница ових трагичних квази-народа насталих на геополитичкој ветрометини која стално омета исправну националну коагулацију. Реч 'Илир' је појам из исконског аријског хришћанства, а значи 'просветљен, духовно препорођен', библијским речником казано 'рођен одозгор'. На нашем простору, дакле, не само да имамо континуитет живота једног те истог народа, већ је главни садржај повести тог континуитета насртање на њега и његов простор мотивирано чињеницом да се баш овде налази корен исконског хришћанства и самим тим целокупне западне цивилизације. Насупрот Илирима и Словенима стоје латини то јест лацмани првенствено у верском смислу; разлика је не толико генетичка колико верска. Када, рецимо, Тома Архиђакон, католички то јест латински апологет, пише о Словенима (Тома Илире нити не спомиње) и Латинима, онда се његово писање првенствено односи на верску шизму, а не на народносну различитост. Они који то занемарују, занемарују чињеницу да читава повест Балкана углавном није ништа друго до повест верског ратовања, али баш то се мора склонити у страну да се замагли истина. А што је истина? Истина је да је хришћанска вера још од Никејског сабора кривотворена па онда наметана свима, а особито нама.

Дакле, службена историографија нема доказе да су Далматинци и други Илири романског, грчког или неког другог непознатог индоевропског порекла. Нема таквих доказа ни генетичке, ни етнолошке, ни антрополошке, ни повесне природе. Можемо слободно рећи и наравно морамо свугде истицати да су кривотворена вера и повест узрок сваке погибељи и страдања нашег народа. Супростављање кривотвореној повести и вери је врхунски чин истине и слободарски чин пар еxцелланце. Не, дакле, одустајање од повести и вере, како то савремени завојевачи хоће, него одустајање од заблуда и кривотворина; борба за мудрост, знање и истину.

За илустрацију какви се детињасти докази подмећу да би се лаж устоличила за истину нека послужи пример Туоне Удаине с острва Крка за којега тврде да је био последњи припадник измишљеног неког далматског језика и племена. Не треба правити циркус од људских трагедија, али будући да је тај несретни човек ни крив ни дужан подметнут као измишљени доказ нечега што би требало бити важно, онда се мора споменути да тај човек, будући добрано глув и крезуб, нити је добро чуо нити је добро говорио, а у тренутку кад је пронађен као 'говорник далматског језика' већ двадесет година није тај језик чуо, а никад га по свом сведочењу није ни причао.

Владајуће структуре, криво образоване и заведене у службу страног запоседања, далматинско име извлаче из албанске речи Деље или Дељма што значи овца. Прво треба казати да су Албанац и Шиптар, што се Хема тиче, изворно два различита појма, а Шиптари (нипошто није увреда, тај народ сам себе и даље тако зове) постају Албанци тек након досељења у Албанију која је изворно словенска земља што сведоче безбројни тамошњи топоними. Не ради се о томе да данашњи Албанци то јест Шиптари немају право бити ту где се данас налазе. Ради се о томе да је повесна истина потребна свима да престане инструментализација сукоба који је распаљен извана у сврху поробљавања свих нас.

Антички Далматинци и словенски Арбанаси су изворно становништво Албаније, а данашњи Албанци су Шиптари досељени на Хем преко јужне Италије у XI. столећу, а потичу највероватније с Кавказа. Међутим, појам Албанија на Балкану појављује се већ код Клаудија Птоломеја у другом столећу после Христа и далеко је старији од 1054. године када се данашњи 'Албанци' први пут спомињу у ромејским хроникама. Осим што се из авиона види да је у питању стари циљ потискивања Словена, који је конкретан повод досељавању Албанаца на Хем? Који је контекст тих догађаја?

То је доба сараценске доминације Средоземљем то јест доба које претходи крсташким ратовима. То је такође доба црквене шизме и доба када престаје владавина тзв. народних владара у Далмацији, а недуго затим следи успон Немањића. Занимљиво је да се у нашим повесним уџбеницима те појаве никада не доводе у везу иако су уско повезане: илирско краљевство су оборили крсташи, а Немањиће су довели на власт управо ти исти крсташи који жаре и пале читавим Медитераном!

Но кренимо редом. Први крсташки рат покренут је наводно ради сараценског освајања Јерусалима у Палестини. Очито је то за Католичку цркву огроман проблем можда због тога што је потребно уклонити одређене доказе из лажног Јерусалима, али сигурно због тога што Сарацени, тада већ у вековном пакту са Словенима, практички господаре Медитераном. Они преко Јужне Италије, Шпаније и Хема(Балкана) угрожавају хришћанске шизматике који се приказују за правоверне, а у бити су зликовци који кроз миленије своје трагове сакривају, боље рећи прекривају лешевима својих жртава.

Наиме, један од главних, али скривених циљева крсташких ратова бејаше верска и свака друга пацификација Хема на којем је још увек доминантна тзв. аријанска шизма. Та аријанска шизма, а заправо права вера, једноставно речено - хришћанство, је једнака опасност сараценској окупацији Јерусалима у Палестини. Додуше, ради се о истом ратишту јер су Словени и Сарацени уско повезани.

Најлепша градска четврт великог сараценског упоришта Палерма звала се Харат ас Сакалиба, од арапског имена за Словене 'Саклаб', у множини Сакалиба према грчком 'Склабенои'. Повесничар Цасири о томе говори ' Scalabitae sunt Illyri vulgo Esclavones 'или ти Скалабити су Илири звани Словени'. Џамију у споменутој четврти у Палерму изградио је сараценски кнез надимком Саклаб што јасно говори ко је он био. Дакле, нису словенско-муслиманске везе успостављене за време Турака, већ су много старије и дубље тако да се ни каснији продор Турака на Хем не може проматрати ван овог контекста. Османлије су сараценски наследници, а крвне везе османске династије и словенских династија с Хема је немогуће занемарити.

Словена-Сарацена је на Сицилији и Шпанији било толико много да су оснивали и своје независне кнежевине, а толико су ојачали да Фридрицх II с њима ратује у XIII. веку те их потискује са Сицилије у средишњу Италију. Негде око 1320. године папа Иван XXII шаље загребачког надбискупа Аугустина Кажотића да тај крај 'заражен сараценским заблудама очисти' јер му очито дувају за вратом. Из наведеног нас у очи гледа сасвим друга повест од оне коју су нас учили, а из које је јасно да су Словени сараценски савезници што није случајно будући да се ради о теолошкој блискости у време кад је теологија далеко изнад нације, а камоли политике. Зашто ове преважне догађаје нико не спомиње? Зашто се прећуткује права повест?

Да су крсташки ратови уперени једнако против Словена колико и против Сарацена јасно је сваком непристрасном проматрачу будући да су уводне, а неретко и главне штете крсташа направљене на Хему. Будући да им Словени нису остали дужни, понекад крсташи, поучени пређашњим јадима, Балкан широко заобилазе. Православизација Срба и католизација Хрвата (данашњи Хрвати су заправо римокатолички Словени, а данашњи Срби су ти исти само православци) је део исте субверзивне политике против исконског хришћанства и народа чији је баштиник.
У време припрема крсташких ратова на власти у Далмацији је од Католичке цркве дивинизирани 'добри' краљ Звонимир, један човек мутне прошлости ожењен мађарском принцезом. Хтео је подстаћи верски рат у словенској земљи с тим да се Хрвати прикључе католичкој алијанси која би за њега освојила и полатинила крајеве јужно од Цетине на што су га ти исти Словени звани Хрвати убили на Косову код Книна. Наиме, у то време Хрват – Словен, је једнак односу Латинаш – Глагољаш, односно Католик – Аријанац. Ко не верује, нека погледа код дон Анте Шкобаља.

И сами Хрвати су некада били аријанско племе као што то наводи и Тома Архиђакон, али су онда за време Трпимировића барем номинално примили латинско хришћанство и то је био узрок њиховог ратовања са Србима вернима исконском обреду који се окупљају око кнеза Домагоја. Ратови међу њима били су грозни и крвави. Међутим, ваља истаћи и то да, наоко парадоксално, без обзира на номинални обред, ни из које верске организације на Балкану без обзира на име и предзнак стари обред и веровања никада нису потиснути. Све вере и данас мисле, делом с добрим разлогом, да су бранитељице старог народног обреда. Не заборавимо ни да су Османлије овдашње муслимане звали Балијама, од турског 'бали' што ће рећи незналица, неук, простак, дакле, исто што и влах. Наиме, испод исламске вере и даље су дуго чувана стара веровања па и крсне славе, на ужас 'правоверних' муслимана. Стари обред није било могуће потиснути ни из хришћанских цркава па је свети Аугустин науковао да се аријанцима, будући да их је немогуће поразити, прво треба теолошки приближити то јест придобити их компромисом, а затим све заједно одвући у правцу латинске вере.

У позадини средњевековног ратовања на нашем простору је намерно изазвана верска шизма и посве замућена ситуација етничка и вјерска, једноставно речено – мрак који влада до дан данас. Питање глагољаштва није тек питање упорабе народног језика у литургији, већ је разлика у томе што је глагољашки обред аријански, дакле, разлика је много већа него између католичанства и православља, поготово у то доба јер су до 8. екуменског сабора обе цркве пратиле исте реформе субверзивно усмерене против исконског хришћанства које је већ Никејским сабором минирано. Будући да аријанци не признају ни Никејски сабор, а камоли шта друго, разлике су много дубље, али су такођ замућене због Аугустинове доктрине и хаоса на терену.

Реч влах, осим што је вежемо с речју космат, вежемо и с нашом речју влаш, која је у латински ушла као флацус те у грчки као блакс која (на нашем језику вероватно у пренесеном смислу од космат) значи 'запуштен, тром или заостао, ретардиран'. Дакле, током раног средњег века имамо два правца: један је с аспекта римско-цариградског хришћанства напредан (док се и они нису међусобно проклели), а други је назадан, заостао то јест влаш, а заправо је исконски, народни који је био не само за очување старословенског језика, писма и обреда у служби Божјој, него и многих других обичаја и установа. Као доказ да су се аријанци то јест крстјани с једне стране и католици с друге стране међусобно називали заосталима (душевно ретардиранима) то јест власима нека послужи и повеља босанског бана Матеја Нинослава Дубровчанима у којој себе зове Рабом (робом) Божјим, своје становнике зове Серблима (то јест слугама Божјим), а Дубровчане – Власима.

Радило се, наиме, о цивилизацијском, филозофском и светоназорском сукобу, дословно о обрачуну између добра и зла, између изворног Диоклецијановог хришћанства и кривотворених подвала фарисеја и лихвара из римске и ромејске курије. А баш је то, дакле, сотонизам, извртање, лагање, лицемерје и утеривање у лаж, основа лацманског и грчког (грејског, гријског – грешног) хришћанства. Ван тога на Хему не би било никаквих сукоба, како онда, тако ни данас.

Те 1089. године када се Звонимирова глава откотрљала у прашину, суделовање у крсташком рату за овдашње Словене значило је нови братоубилачки рат и нову претњу опстанку. Након што су Словени на тај начин осујетили планове римског табора, курија је одлучила да крсташки рат треба започети управо у њиховој земљи. Намера јесте била да се глагољашке и ине богумилске/аријанске бунџије једном завазда стави под контролу под било коју цену. Њих треба побити, раселити и поробити, а њихову земљу предати у руке Мађарима који, ето, имају путем Јелене, Звонимирове удовице, а Ладиславове сестре, згодно право на њихову круну.

Главни правац крсташког деловања је на обали и уз обалу јер је одсудно Словене одсећи од мора и тиме пресећи спону са Сараценима. Дакле, на удару је Далмација. Ту је лакше јер позадинске везе осигурава венецијанска флота, а нико није луд ратовати са Словенима у босанским гудурама. Након што се одсече и блокира далматинска обала, циљ је наставити деловање у залеђу дугорочном политиком наизменичне употребе економске блокаде, верске пропаганде, субверзивне дипломатије и отвореног ратовања. Дакле, за покоравање читавог Балкана важно је завладати далматинском обалом, а за дугорочно одржање најважније је да успе духовна субверзија то јест да се наметне обред изокренуте лацманске Цркве.

План је, иако добро замишљен, тек делимично успео. За време Првог крсташког рата крсташи су од Србина/Илира/Хрвата тешко страдали  на широком потезу од Истре до Скадра, а такођер и на потезу римске цесте Виа Игнација од Драча преко Вардарске долине даље према Цариграду где су их дочекали ратоборни Македонци и Бугари, увијек спремни изравнати старе Симеонове и Самуилове рачуне. И тамо је итекако присутна аријанска вера те и ту повест треба гледати у том контексту.

Како то сведоче многе хронике (види рецимо 'Du Nouveau sur la Chanson du Roland, Парис 1923), Словени су огорчено су бранили своју земљу од крсташких хорди и за то су, наравно, клеветани као дивљаци и бандити.

Будући да Први крсташки план није успео на Хему то јест успео је тек делимично, прибегло се широко замишљеној стратегији изазивања хаоса која ће, између осталог, изазвати верску шизму у словенском народу. Аријански Срби су убрзо затим 'покрштени' на православље, вероватно зато што је неко проценио да католици након пријашњег фијаска тамо више немају изгледа за успех, а било каква шизма међу Словенима добро дође 'да се Власи не досете'. Опасно је, наиме, да овај народ има исту веру па макар и криву. Посао производње шизме одрађен је дуплим пасом Венеције и грчког Цариграда уз асистенцију Рима и Фридриха Барбаросе, све редом заклетих међусобних непријатеља, а реализација је препуштена католичким Немањићима који, ето, открише православље. Преглед момчади не оставља места сумњи да је реч о коалицији хаоса. Ситуација је Риму и Цариграду врло брзо измакла контроли јер се Барбаросса определио за венецијанског антипапу Каликса III , а Венеција ће ускоро избацити православне жреце из Цариграда уз помоћ плаћеника и криминалаца из свих крајева Европе. Барбароссу је римски папа изопштио, а ускоро је Рим изопштио и све оне који ће суделовати у разарању Задра, укључујући и венецијанског дужда Дандола чији ће син Стевану Првовенчаном своју кћерку дати за жену у типичном венецијанском карневалском спектаклу након којег 'заљубљени пар' млетачким галијама стиже на брачно путовање у Далмацију. Папа ће, расположен добрим вестима, поништити екскомуникацију убилачком крсташком каравану који ће се 'искупити' паљевином Цариграда, свима осим Венецијанцима којима никако није за веровати. Колико је Дандоло био омиљен међу Сараценима, макар се обрачунао с Ромејцима, нека послужи анегдота да су Османлије приликом уласка у Ају Софију његове кости ископали из гроба и бацили псима.

Немањићка војска у међувремену завршава физички посао истребљивања исконског хришћанства аријанских 'Бабуна' (како Немањићи зову своје поданике) добрим делом попуњена страним плаћеницима, теутонским, француским, швајцарском и осталим 'витезовима', а читав пројект финанцирају млетачки банкари преко своје офф шоре зоне у Дубровнику којима у то време владају такођер - Дандоли. Истовремено Немањићи одржавају јако добре односе с Мађарима, старим непријатељима словенства и исконског хришћанства којима држе лестве приликом харања Босне у коју се исконска народна црква повукла. Немањићима, бившим католицима, а сада православцима, али зетовима екскомуницираних католичких шизматика Венецијанаца, римски папа 1217. године шаље краљевску круну, вероватно да их награди за услужне делатности у Босни док паралелно траје истрага Катара у Француској. Братоубилаштво је, како видимо, код нас увек уносан бизнис преко којег се смеше међународна признања и суделовање у међународном џет-сету.

Хаос и православизација унутрашњости Балкана је пандан крвавом тријумфу католичанства у западном делу истог народа, јер је Далмација истовремено под стравичним притиском који не јењава. Једина је разлика што је овај католичког предзнака. Све се то ради намерно јер се МОРА изазвати унутрашња шизма, јер је без изазивања унутрашњег нереда овај народ немогуће покорити. Католизација, боље речено лацманизација, особити замах добија ангажманом крсташа ратника, обавештајца и харизматика светог Фране који је 'посетио' Далмацију 1212. године када је на делу особито перверзна операција позната под именом Дечији крсташки рат када су хиљаде деце настрадале у сулудим варварским потхватима крсташких манијака. Баш те године када је под неразјашњеним околностима потопљен брод на којем је свети Фране преко Далмације кренуо у Свету земљу, крсташи у широком луку заобилазе наше крајеве. Сама чињеница да је одавде кренуо 'проповедати' султану те да је од тамо донео живу главу упућује на то да је овде имао главне везе. Успоредо заседа Четврти латерански концил Католичке цркве на којем су донешене 'прогресивне' одредбе о казнама за херетике и о обавезним одорама за Жидове и муслимане на које се гледа као на хулитеље против Исуса Христа. Човек може на Франин ангажман гледати двојако. Прво може осетити мучнину од слике неког попа који 'проповеда' сараценском султану у име крсташа док десеци хиљада невине деце служе као живи штит те исте војске која коље све живо диљем Европе и Блиског истока. Алтернативно може проматрати тог човека као симбол реакције и побуне унутар латинске цркве, човека који у неописивом ужасу и хаосу увиђа важност исправног деловања које људску душу уздиже до сличности с Богом. По томе је свети Фране близак исконском хришћанству то јест аријанизму. У сваком случају Фрањевачки ред у Далмацију стиже као одређена кривотворина – сурогат народне Цркве, католичко - аријански хибрид. Да је то тако доказује чињеница да су фрањевци искључени из редовне црквене хијерархије будући да су као духовни хибриди потенцијално изузетно опасни.

Анжувинци су у међувремену стигли у Албанију да координирају насељавање својих поданика нових Албанаца речених Шиптара из Јужне Италије, а ускоро се убацују у Немањићку династију, а приграбит ће и мађарску круну светог Степана.

Но вратимо се сад поново на Далмацију. Дакле, шта шиптарска реч за овцу има с далматинском именом? Ништа, то је само једна у низу приглупих кривотворина и подвала, јер се да се постигне сличност, Дељма се натегла на Делма па се то онда повезало с тзв. Делматима, премда нитко никога није чуо да је овде рекао Делмација или Делматинац. Онда се сматрало да је митски град тзв. Делмис из списа лацманина Томе Архиђакона Дувно, али у Дувну никад нико није нашао остатке града нити би ико на том месту радио велики град. Данас неки сматрају да је тај град био на подручју Подгорице и тако унедоглед траје та игра огледала и дима, игранка без престанка. То је, наводно, повест и то је, наводно, научни приступ, а ти, драги читатељу, сам просуди колико то вреди.

Порекло имена Далмати можемо извући сигурно веродостојније из нашег језика; дала-мати = Далмати, дакле 'дала мати' што је симболичко име, у у овом случају дала – мајка земља, дала пуно рода и народа. Такођер се може извући и из латинског магијског језика Д'алма матер/ мотха/мати – од љубежљиве мајке/ од брижне мајке/ мајке која даје што је иста ствар са србским језиком.

Да је некадашња Далмација мајка великог дела словенскога рода и да својом климом, плодном земљом, шумама, рудама, планинама, долинама и водама погодује множењу становништва тврдио је и Винко Прибојевић у XVI. столећу који, позивајући се на повесне записе, тврди да је пре пожара Троје Далмација била густо насељена, толико чак да Антенор и Диомед пловећи илирским морем не нађоше ни једно погодно и ненасељено место за себе и своје. Прибојевић је, међутим, проглашен непоузданим само зато што се не уклапа у подвалу о доласку Словена. Међутим, њему су пре пет стотина година били доступни стари записи из римских и европских библиотека, а до којих ми данас не можемо доћи, јер су, ако нису уништени, стављени под браву или код нас нема свести да неки битни записи о нама уопште постоје па их нико не тражи. Јер, ако смо ми посве безначајни европски скоројевићи, ко би битан о нама писао?

На крају ове горке приче ваља се замислити над чињеницом да ни један спољни непријатељ не би могао направити велику штету да у нашем народу не постоји дуга традиција живљења од властите пропасти. И данас је то тако јер је главни извор лажне народне свести управо научна, верска и политичка крим-елита која у свом мрачном комплексаштву свој народ заправо мрзи. Као у оној слици Достојевског, чим неко некоме направи пакост, одмах га замрзи. Будући да се пакост ради свом народу, мрзи се баш свој народ.

Јер да то није тако, сама чињеница да су на власти морала би пробудити осећај љубави и одговорности. Будући да тога нема, једини је одговор да је у питању мржња. Мрзећи неког Србина,Хрвата,католика, муслимана, православца или било ког другог, наши клептонационалисти и клерокриминалци мрзе ту особу у самом себи, јер је повест сваке наше породице и племена у том смислу иста: то је повест конвертитства, кривоклетства и шизми током борбе за голи живот уз ретке пропламсаје слободарства који брзо згасну на овом, како то лепо каже Његош, 'временом и бурном жилишту'.

Мржња је, дакле, давна поседица наше трагедије која је потом постала стални узрок: наша је прича посебно болна стога што је сва наша трагедија братоубилачка што ће рећи самонанесена.
------
Крсто Крцун Драговић

2 коментара:

  1. ЈЕДНА ЈЕ СРБИЈА !!!

    Хвала на овој Истини коначно и Бог вас благословио на том коначном путу Светлости....Наздравље !!!

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман7.10.14

    Спасибо за текст који сте написали, у нади да ће многима отворити очи и ум за истину.

    ОдговориИзбриши