23.08.2014.

СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК У ЗАПИСИМА СТРАНИХ ИСТРАЖИВАЧА И ПУТНИКА - /дěо ll /

СРБ :




СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК У ЗАПИСИМА СТРАНИХ ИСТРАЖИВАЧА И ПУТНИКА - /дěо ll /


/дěо ll /

Српско име и језик на простору Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина одавно су непреболна рана која крвари на замишљеном простору некакве Велике Хрватске. У свим политичким кризама Хрвата први су се жељни погледи упирали према Босни и Херцеговини, као простору који би испунио велику празнину на телу савремене Хрватске државе.
Како не постоји могућност да се она физички отме и присвоји, хрватски „знанственици“ безобзирно и грубо намећу мисао да на тим просторима живе само искључиво Хрвати, макар они и не били свесни тога. Похрваћивањем тих крајева освежио би се и обогатио хрватски језик, а то би дало снажан потицај за даља наступања. Деведесетих година прошлога века, за време грађанског рата приликом рушења Југославије, академик Далибор Брозовић поручивао је с говорнице у Сабору да се Хрватска брани на Дрини. Понављао је исту мисао и жељу, коју су исказивали усташки градитељи Независне Државе Хрватске. Није онда чудо што овај, иначе познати лингвист, торлачки говор сврстава у „хрватска нарјечја“.1 Он, говорећи о језику Андрије Качића-Миошића, хоће да истакне како су и Хрвати, једнако као и Срби, стварали књижевни језик на штокавској основи. Као да Качић није писао и говорио српски, а не хрватски. Вратићемо се Качићу када буде реч о Србима у Далмацији, а сада одмах да рашчистимо с мишљењем академика Брозовића.
Учени балкански путник и дописни члан САНУ, Аустријанац француског порекла, Ами Буе (Ami Boué), осврнуо се на стваралаштво Андрије Качића-Миошића још у првој половини деветнаестог века.2 Он с веома добрим познавањем грађе о којој говори пише: „Једна велика збирка српских песама настала је око половине прошлога века (осамнаестога, Б. Ј.), коју је објавио фрањевачки опат Андрија Качић-Миошић, рођен у Бристу, у Далмацији. Фратар Антон Пуарић објавио ју је 1801. године у Венецији, као друго издање, латиничним словима. Њен је наслов Разговор угодни народа Словинскога итд. У Млетцима 1759 у 4º. Качић је не само повећао збирку бројним познатим песмама, као што су оне о Скендербегу, о опсади Беча итд, већ је тражио да међу њима нађе везу помоћу додатака, који су представљали историјске песме у прози да би тако створио један вид српске националне историје. У овој збирци је 261 јуначка песма.“3
Дакле, један странац, који није био ни славист ни језикословац, опазио је у Качића оно што је и тада означавало српску националну свест, за коју ће хрватски повјесничари казати да у Далмацији није постојала до половине деветнаестога века. А ето, за њу је знао један католички редовник чак половином осамнаестога столећа, а она је још много раније постојала у српским песмама. То је уочио и један Француз4, само академику Брозовићу то „није било познато“.
Да бисмо земљу Босну одредили језички, треба да утврдимо који је је народ у њој живео. Исте године, 1840, када се појавило познато дело ученог француског путника, изишла је у Београду књига докумената Србски споменици, чији се аутор потписао именом Павла Карано-Твртковића. Документ под бројем 66, на страници 80. казује: „Стефан Твртко в Христа Бога Краљ Србљем и Босње и Приморију“. Наравно да читава ова књига сведочи да су ту документи који говоре о српским владарима у Босни и о српском народу у њој.
Потврду за ове податке наћи ћемо знатно касније код једног мало познатог босанског историчара, католичког фратра Анте Кнежевића. Говорећи о правом босанском грбу, поред оних који то нису могли бити, фра Анте Кнежевић пише: „На два у сриди прикрижена ступа на великом грбу-пољу – дви су главе овинчане, и значе дви краљевине: босанску и србску, јер су се владари босански сматрали јединим, и самим заклетим господарима краљевства србскога, које јим је остало од старих њихових; оли како вели славни Твртко I, пријестол мојих преродител господе српске’".5
Доктор Ћиро Трухелка, босански националист и католик, није био наклоњен мишљењу да је Босна била друга српска држава, већ ју је схватио више одвојено, не само политички, већ национално и културолошки. Да би потврдио своју сагласност с мишљењем фра Анте Кнежевића и да би истакао његову научну вредност, он даље наглашава да је „старина фра Анте Кнежевић, босански хисторичар и родољуб, један од најистакнутијих босанских интелектуалаца прошлог столећа, који уз фра Јукића, фра Гргу Мартића сачињаваше личну триаду међу културним прегаоцима свога доба“.6
Своје тврдње фра Анте Кнежевић овако објашњава : „Ово право исти споменути Твртко и чином је посвојио. На 2. Прос(инца) 1364. умро је цар Урош, и у њему мушка лоза Немањића. Твртко није хтјео ништа знати за кнеза Лазара нити за Мрнавића (Мрњавчевића, Б.Ј.), који нису излазили од куће краљске, него је себе јединог за законитог господара србскох сматрао ; тим више што је произлазио од Јелисаве кћери србског краља Стјепана Драгутина ; зато он године 1386. хода у Милешево, и над моћима С. Саве србског просвиетитеља окруни се за краља Србског и тако оба краљевства себи присвоји; а то му право и остале владе, као Дубровачка, Млетачка, Угарска итд. признадоше”, стр. 231. Текст наведене Тврткове повеље налази се у : Франц Миклошић, Монумента Сербица(Monumenta Serbica), стр. 186.
Познати француски славист Сипријан Робер (Cyprien Robert)7 у Босни је видео Србе, мада нешто другачије нарави. Он их назива Босанцима, али Србима по језику и обичајима, „који се од својих подунавских земљака разликују нешто грубљом нарави“. Они би хтели да се разликују од осталих Срба отменошћу и чистотом порекла. Познати у Ромејаца под именом Бошњака(Botsinaki) , као подунавски Срби под називом Трибали, они верују да претходе свим осталим Словенима Источног царства... Они се међу собом деле на више самосталних држава, као што је бановина Далмација, краљевина Рама или висока Босна (La haute Bosnie).8
Говорећи о језику на југословенским просторима, овај познати славист наводи: „...у Југославији су три различита дијалекта, или чак три варијанте истога језика: српског, хрватског и словеначког. После дуговременог препирања око књижевног језика, ова три идиома престала су да се надмећу. Два слабија добровољно су прихватили надмоћ јачег, српског идиома. Прихваћен сада као њихов јединствени књижевни језик за осам милиона људи, овај илиро-српски дијалект има пред собом лепу будућност“.9 Један други француски путник, што га често помињу наши познати историографи, Жозеф Лавале (Joseph Lavallée), за Босну изричито каже: „Босна је део Краљевства Србије, коју су одвојили мађарски краљеви“.10 Ваљда је и тај одвојени део Србије говорио српски!
Још једна добар зналац наших народа и наших крајева видео је у Босни Србе и чуо српски језик; то је био Андре Бар(André Barre).11 Наводећи статистичке податке по вери, он за босанско становништво каже: „Већина становништва припада српском имену,12 које се настанило у овим областима још од VII века. Језик је српски у целој земљи, изузевши Хрвате чије се наречје мало разликује, и које преовлађује нарочито у пределу Крајини...Српска народност не може се, у осталом, ни спорити староседиоцима Босне и Херцеговине. Сам Калај, који је некада написао Српску историју изјављује ,да у Босни и Херцеговини, и ако има три вере живи само један – српски народ’".13
Истражујући више Херцеговину, још један француски путник је нагласио да су „године 639. јужни Словени, звани Срби, запосели су земље што им их је дао цар Ираклије, где и данас живе“.14 Он је добро приметио расцепканост српских средњовековних земаља, примећујући да се Херцеговина некада називала Хум и сачињавала је посебну жупу, као што је било и Требиње, мислећи на Травунију. И Сент-Мари говори само о верама, али не помиње ниједну народност осим српске, говорећи да су Херцеговину населили „Словени, звани Срби“. Да у Херцеговини није било националне свести осим српске сведочи нам један поуздани докуменат из турских извора. Наиме, у обраћању црквеним управама на балканским просторима, они све немуслимане називају неверницима; али наводе само „српске невернике“, али не и хрватске, већ само „католичке неверенике“ – Френк кефереси. У једном спору око плаћања црквеног пореза православној цркви, у тужби мостарских католика, 8. априла 1673. наводи се: „Ми спадамо у латинске невјернике. Од давнина наша вјера нема никакве везе са вјером поменутога тужиоца Јологе, Грка, Влаха и Срба. Осим у католичку, ми не идемо ни у какву другу цркву“.15 У свим оваквим документима само се за припаднике православне цркве каже да су Срби, за остале, католике, не наводи се национална припадност. За Србе се каже Сирф кефереси(Sirf keferesi) – српски неверници, док се за католике каже само Френк кефереси(Frenk keferesi) – католички неверници.16 Тако је било на подручјима Босне, Херцеговине и Далмације.
Говорећи о верама у Босни, француски путник П. Кокел (P.Coquelle) каже да је становништво Босне углавном задржало римски обред после раскола 1054, што су учинили и Мађари, док су Срби једнодушно прихватили грчку (православну, Б. Ј.) веру. Писац наглашава да је верска разлика у Босни и Херцеговини толико велика да не постоји могућност организације неке самосталне државе.17
Ж Рајнах (J.Reinach) наводи да су Срби запосели Херцеговину, Босну, Рашку, Дубровачку Републику, све земље које се налазе између Врбаса и Тимока, Јадранског мора и Дунава.18 У прегледу словенских народа19 Рајнах наводи: „Тако се у Европи броје три велике словенске породице: источни Словени или Руси, Јужни Словени, у које спадају Срби и Бугари ; западни Словени које сачињавају Пољаци, Чеси и Словаци“.20 Дакле, нема Хрвата.
Из ових бројних навода што смо их нашли у западних истарживача и путника, који се односе на Босну и Хецеговину, види се да је основа становништва српска, која је по вери православна. Онај део који је остао непромењен од старине као католик, или је касније прихватио латинску веру, не помиње се као припадник хрватске народности, већ се само верски одређује, како са стране, тако народ сам по себи. Види се да католицима није познато никакво национално одређење. Они знају само за припадност вери, што је последица покатоличавања, којом приликом су им мисионари истискали из свести сваку националну традицију, те им је национална свест остала потпуно празна.21 Језик нису заборавили нити га изменили јер су остали да живе уз своје сународнике, а других језика није било да би преко вере утицали на њихов. Дакле, језик је остао као непобитни чинилац који сведочи о заједничком, српском корену верских припадника у Босни и Херцеговини. Вером су лако раздвојени и омражени, али је остао језик што га није могла изменити никаква папска „конгрегација за промакнуће вере“. И он је данас семе раздора једног те истог народа, који га, не знајући како да дубље продуби међусобне разлике, називају својим „припадничким“ именима. Овом приликом се проводи европска замисао за раздвајање Српства, његове духовне и културне снаге, што их је нека друга културнија Европа с нескривеним дивљењем прихватила почетком XIX века.

О писцу са библиграфским подацима  
Андрија Качић Миошић (Брист, 17. април 1704 — Заострог, 14. децембар 1760)[1] је дубровачки књижевник и монах у фрањевачком манастиру у Заострогу.
Рођен је у месту Брист крај Макарске. Прво дело написао је 1737. године и то је Приручник сколастичке филозофијске пропедеутике.
Године 1756. написао је дело у римованом десетерцу, подражавањем народне јуначке поезије, под називом Разговор угодни народа словинског. У њему је дао песничку интерпретацију словенске историје, коју је схватао на исти начин као и Мавро Орбин. Основу његове књиге чине песме и летописне белешке о педесет словенских краљева. У тај списак ушли су најпре тридесет девет краљева из Поп Дукљаниновог Летописа и једанаест српских владара (по његовом рачунању) од светог Симеона до краља Вукашина. Овај други приказан је као педесети и последњи словенски краљ. На ту заједничку основу Качић додаје песме и летописне белешке о темама регионалног карактера, о рашким (после Вукашина), зетским, бугарским и босанским главарима, да би у завршном делу унео песме о јунацима каснијих времена, међу којима има највише песама о србском јунаку „Јуриј Кастриотићу“ (Скендербегу), којег такође убраја у словенску историју.
Дела :
• „Разговори угодни народа словинскога“, издање 1801.
Сем овог дела написао је и трактат на латинском језику под насловом • „Elementa peripatheticae“као и хронику „Корабљица“ 1760. године.

                        Андрија Качић Миошић
     „Разговори угодни народа словинскога“, издање 1801.
     Споменик Андрији Качић Миошићу у Макарској                                       
Ami Bue (Ami Boué)i је пореклом био Немац, одрастао је и школовао се у родном Хамбургу, али и у Женеви, Паризу и Великој Британији. За време студија медицине на универзитету у Единбургу, упознао се с Робертом Џејмсоном, чија су га предавања из геологије и минералогија толико заинтерисовала, да је одлучио да ће то постати његово занимање. Боуé је још за студија почео водити геолошка истраживања по разним деловима Шкотске и Хебридима.
По завршетку студија 1817. населио се у Паризу. Године 1820. објавио је Essai géologique sur l'Ecosse, у којем су вулканске стене по први пут посебно и врло методично описане. Подузео је бројна студијска путовања по Немачкој, Аустрији и Јужној Европи, проучавајући разнолике геолошке формације, и на тај начин био пионир геолошких истраживања. Био је и један од оснивача Француског геолошког друштва (Société Géologique de France) 1830., и један од његових председника 1835. године.
Од 1841. живи у Бечу, и узима аустријско држављансво. Царска Академија науке из Беча објавила је његове најважније радове из геологије балканских земаља (1859. - 1870.).
Боуé је сам обавио Mémoires géologiques et paléontologiques (Париз, 1832.) и научну студију La Turquie d'Europe (Париз, 1840.), у којој је научно описао и изнио своја географска, геолошка и природословна запажања са своја три путовања по тадашњим турским земљама југа Европе.
У тој студији обрађени су дијелови Босне, Србије, Црне Горе, Албаније, Македоније, Бугарске и Грчке и то не само са геолошког, већ и за географског, природословног (флора и фауна) етнографског, економског и историјографског становишта.
Боуé је 1849. објавио прву етнографску карту турских земаља балканског полуотока.
По њему се данас зову улице у Бечу, Будимпешти и Софији.

     Ami Bue (Ami Boué)
     Етнографска карта Балкана из 1847. Ами Боуеа
Pierre Coquelle (1858-19..)?
Дела :
• Album des objets mobiliers artistiques classés de Seine-et-Oise, d'après les photographies de MM. Martin-Sabon, P. Coquelle, le Bon Burthe d'Annelet et Bourdier,, 1910
• Aperçu historique sur le Portugal et la maison de Bragance , 1887
Le Cte de Guerchy, ambassadeur de France à Londres (1763-1767), d'après des documents inédits des archives du Ministère des affaires étrangères de Paris, 1908
• Napoléon et l'Angleterre, 1803-1813 , 1904
• Le Christ d'après Saint-Thomas d'Aquin, 1939, nouvelle édition
• Les Eglises romanes du Pincerais (répertoire d'art roman), 1907
• Les Églises romanes du Vexin français (répertoire d'art romain ["sic", roman], 1905
• L'Espionnage en Angleterre pendant la guerre de Sept ans, d'après des documents inédits , 1900
• Études critiques. Un Épisode de l'histoire de Meulan (1110), 1898
• Histoire du Monténégro et de la Bosnie depuis les origines, 1895
• Les Portails romans du Vexin français et du Pincerais,, 1906
• Le prieuré grandmontain de Montcient-Fontaine près Sailly (Seine-et-Oise)., 1909
• Le Royaume de Serbie,, 1884
• La Sédition de Montpellier en 1645, d'après des documents inédits des Archives du ministère des Affaires étrangères, 1907
• Seraincourt, étude archéologique, 1904

 Le Royaume de Serbie,, 1884
Жосеф Рајинах(Joseph Reinach) , рођен 30. септембра 1856 у Паризу , где је умро 18. априла 1921 , је француски новинар и политичар, познат по својој умешаности у афери Драјфус .
Fils d'un banquier d'origine allemande, frère aîné de l'archéologue Salomon Reinach et de l'historien Théodore Reinach, il fait ses études au Lycée Condorcet avant de s'inscrire à la faculté de droit. Il devient avocat et est admis au barreau de Paris en 1877.
Son article « La Serbie et le Monténégro », publié dans La Revue Bleue, attire l'attention de Gambetta qui l'invite à collaborer au journal La République française, dont il prendra plus tard la direction. Gambetta en fait son chef de cabinet entre 1881 et1882. À la mort de ce dernier, Reinach s'engage du côté des Républicains opportunistes et mène une campagne passionnée contre le général Boulanger, qui lui vaudra d'être provoqué en duel par Paul Déroulède. En 1889, il est élu député desBasses-Alpes, où il sera réélu en 1893.
Дела :
• La République ou le gâchis, 1877
• Voyage en Orient, 2 volumes, Charpentier, Paris, 1879
• Du Rétablissement du scrutin de liste, 1880
• Les Récidivistes, 1882
• Léon Gambetta, Alcan, 1884
• Le ministère Gambetta, histoire et doctrine, Charpentier, 1884
• Le ministère Clemenceau, 1885
• Les Lois de la République, 1885-86
• Traduction de la logique parlementaire de Hamilton, 1886
• (avec Charles Richet)Manuel franco-arabe, Delagrave, 1888
• (avec Charles Richet)Manuel de l'enseignement primaire, Delagrave, 1888
• Les Petites Catilinaires, recueil d’articles contre Boulanger, 3 vol., 1889
• Etudes de littérature et d'histoire, Hachette, 1889, 409 p
• La Politique opportuniste, 1890
• La France et l'Italie devant l'Histoire, Alcan, 1893
• Mon compte-rendu, recueil de ses discours, 1893
• Diderot, P., Hachette, 1894
• Pages républicaines, Alcan, 1894
• L'Éloquence politique depuis la Révolution française jusqu'à nos jours, 1894
• Démagogues et socialistes, 1895
• L'Éducation politique, histoire d'un idéal, Chailley, 1896
• Essais de politique et d'Histoire, 1898
• Une erreur judiciaire sous Louis XIV : Raphael Lévy, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Les faussaires, Stock, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Le curé de Fréjus ou les preuves morales, Stock, Paris, 1898
• L'Affaire Dreyfus. La voix de l'île, Stock, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Le crépuscule des traîtres, Stock, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Vers la justice par la vérité, Stock, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Une conscience politique, le lieutenant-colonel Picquart, Stock, 1898
• L'Affaire Dreyfus. Le Crépuscule des traîtres, Stock, 1899
• L'Affaire Dreyfus. Les faits nouveaux, Stock, 1899
• Tout le crime, 1900
• Les Blés d'hiver, 1901
• Histoire de l'Affaire Dreyfus, 1901
• Mes comptes rendus, discours, propositions et rapports..., 1911
• La réforme électorale, Fasquelle, 1912
• Récits et portraits contemporains, Alcan, 1915
• L'Alsace-Lorraine devant l'histoire, Berger-Levrault, 1916
• La Vie politique de Léon Gambetta. Félix Alcan, 1918
• La Grèce devant le Congrès, Boivin, 1919
• Les Discours de Gambetta (11 volumes), Les Discours et les dépêches de Gambetta pendant la guerre franco-allemande (2 volumes), Les Discours de Challemel-Lacour.

Жосеф Рајинах(Joseph Reinach)
Андре Баре (André Barre) (1878 – )?
Дела :
• La Bosnie Herzégovine: administration autrichienne de 1878 à 1903
• Le Symbolisme : essai historique sur le mouvement symboliste en France de 1885 à 1900, Jouve, 1911. 

La Bosnie Herzégovine: administration autrichienne de 1878 à 1903
О писцу са библиграфским подацима  
1 Ами Боуé, La Turquie d’Europe III,, Париз, 1840.
2 Исто, стр. 525 – 526.
3 Ами Боуé био је дописни члан САНУ.
4 Ћиро Трухелка, Једно занимљиво писмо босанског хисторичара фра Анте Кнежевића, у: Народна старина, 1930, стр. 231.
5 Исто, стр. 227.
6 Такође члан САНУ. Cyprien Robert, Le monde Slave I, Paris, 1852.
7 Исто, стр. 2: "Serbes de langue et de moeurs, les Bosniaques se distinguerent cepandant toujours de leurs compatriots danubiens par un caractère plus rude; ils prétendent aussi l’emporter sur les autres Serbes par la noblesse et la pureté de l’origine. Connus dans l’histoire Byzantine sous le nom Trivalles, ils croient avoir précédé tous les autres Slaves dans l’empire d’Orient…ils diviserent d’eux même en plusieurs états souverains, comme le banat de Dalmatie et le royaume de Rama ou de la haute Bosnie…".
8 Исто, стр. 96 :"…il y a dans Jugo-Slavie trios differents dialecte ou plutot trios varietés de la même langue : le serbe, le croite et vende. Apres s’être disputé durant des siecles la domination literaire, ces trios idiome ont enfin cessé de se combattre. Les deux plus faibles ont volontairement reconnu la suprematie du plus fort, de l’idiome serbe. Proclamé maintenant comme leur seul langue literaire par huite millions d’hommes, le dialecte illiro-serbe a devant lui bel avenir".
9 Joseph Lavallee, Voyage pitoresque de l’Istrie et de la Dalmatie, redigé d’après l’itineraire de L. F. Cassas, Paris, 1802, str. 170.
10 Андре Бар, Босна и Херцеговина. Аустријска управа од 1878-1903. године, Београд, 1906.
11 Он у Босни под окупацијом налази 673.246 православаца.
12 Андре Бар, н.д., стр. 11.
13 E. de Sainte-Marie, L’Erzégovine. Etude geographique, historique et statistic, Paris, 1875, str. 20.
14 Ванчо Бошков, Турски документи о односу католичке и православне цркве у Босни, Херцеговини и Далмацији(XV-XVII vek) , у : Споменик САНУ CXXXI , 1992, стр. 52.
15 Назив Френк кефереси у Турској је означавао уопште Европљанина, унутар царства само католика, без икаквог националног одређења.
16 То се и данас у потпуности потврдјује.P. Coquelle, Histoire du Monténégro et de la Bosnie depuis les origins, Paris, 1895, str. 80.
17 J. Reinach, La Serbie et le Montenegro, Paris, 1876, str. 8-9.
18 Исто, стр. 292.
19 Исто.
20 Видети о томе и у: Франо Јукић, Земљопис и повиестница Босне, Загреб, 1851, стр. 19: “Народни обичаји код кристијана готово су изтриебљени, јер светјеници, држећи јих за празновиерје, укинули су и изкориенили су јих само гдикоји остали су; тако у очи Ивана Керститеља пале се Лиле…” За православце каже да су “риечју: све крипости својих старих кано и керстијани послиедују; а и народне обичаје, кано и празновиерје сами су издержали. Слављење керстног имена т.ј. свог одвиетника, и овдие је обичајно код ришћанах…”
21 Јукић каже да “Сви Османлије држе бошњаке турске за полу-влахе”, у: Путописи и исрориско-етнографски радови, Сарајево, 1953, стр. 77.



                                                                Аутор : Крсто Крцун Драговић

Нема коментара:

Постави коментар