13.09.2014.

СРБИ И РУКОПИСНО СВЕТО ПИСМО

СРБ :





     СРБИ И РУКОПИСНО СВЕТО ПИСМО


1.1. ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

                Први превод Светога писма на старословенски језик датиран је у IX веку и начинили су га Ћирило (826 - 869), познат још и као Константин[1] Филозоф и Константин Солунски, и Методије (?815 - 885). Синови Лава, богатог солунског официра и  команданта града, имали су прилике да се сретну са дијалектом старо-словенског језика у том делу Македоније, још током свога детињства. Осим тога, Методије је имао дипломатског искуства са Словенима јер је, као и отац, био гувернер провинције (Струмичке), а Ћирило је био учени монах и познавалац Словена.
                Први мисионарски пут два брата одиграо се 860. године када су отишли у Хазарски каганат у покрајину Каускас, у јужну Русију - Придњепровље, од Црног до Каспијског мора. Њихов рад тамо није уродио плодом јер су Хазари, убрзо после тога приступили јудаизму.
                Већ 862. године два брата добијају нови мисионарски задатак за који се верује да га је подржавао константинопољски патријарх Фотије. Те године су стигли изасланици моравског (данашња Чешка) великог кнеза Растислава код византинскога цара Михаила III, од кога су затражили помоћ у христијанизацији народа. Њихов основни мотив био је, уствари, смањивање утицаја германских свештеника из Франачке.
                Византински владари су веровали да су дужни да шире хришћанство и повећавају број верника. Међутим, прихватањем хришћанства ти народи су прихватали и византинског цара као Христовог намесника на земљи, што је веома одговарало византинском поимању ширења свога царства. Међутим, сматра се да су Моравци већ познавали хришћанство и да су њихови мотиви били двојаки. Прво, желели су да науче старо-словенски језик[2] и да црквену службу одржавају на словенском језику и, друго, покушавали су да се одупру агресивним Германима и њиховом схватању евангелизације ватром и мачем.

1.1.2. Превођење Новога завета

                Ћирило је превод Новога завета започео одмах како би у Моравску отишли са Библијом и црквеним службовним књигама на народном језику. За језик превода браћа су искористила говорни словенски, језик са којим су се упознали још у детињству. На тај начин је дијалект македонских Словена постао црквено-словенски језик (или старо-словенски), који се задржао све до данас у литургији руске цркве и неких других православних цркава.[3] Овај догађај је од историјског значаја за хришћанску цркву. Словени (Пољаци, Моравци - Чеси и Словаци, Срби, Бугари и др.) су тако стекли посебну привилегију коју ниједан народ Западне Европе тада није уживао, слушали су Свето писмо и службу Божију на језику који су могли да разумеју.
                У то време, постојала су два словенска писма, глагољица и ћирилица, која је добила име у Ћирилову част, јер се верује да ју је он измислио. Глагољица је нестала са српских простора током XIV века, а савремени истраживачи сматрају да је то писмо било само прерађена верзија рукописног грчког писма са додатим словенским знацима, односно прилагођена верзија словенском гласовном систему. Истраживања показују да је Ћирило заиста формирао глагољично писмо, те су на то писмо браћа превела новозаветне и старозаветне књиге за потребе своје мисијске службе.
                Међутим, остало је нејасно, да ли је ћирилицу измислио он, уз помоћ свога брата, или је само (поново) извршио измене и ревизију на већ постојећем писму јужнословенских народа - глагољици, уз уношење нових словних знакова, или је то учинио њихов ученик Климент Охридски или, чак, неки његов следбеник.
“Прва ћирилица била је комбинација грчких слова за заједничке грчко-словенске гласове и глагољских слова или њихових упрошћених замјена за посебне словенске гласове.” [4]

                Поједини истраживачи ипак сматрају да су ћирилицу развили ученици Ћирила и Методија у IX веку. У првим сачуваним књигама (Мирослављево јеванђеље, крај XII века) ћирилица се већ појављује као зрео и развијен систем који има особине тзв. српске језичке редакције.

“Напоредни живот ћирилице и глагољице најдуже ће се одржати у северној и средњој Далмацији... Крајем XII века ћирилица не само што је коначно овладала у српској држави, него се све до турскога доба документује у Босни, Хуму и Дубровнику као једино или главно писмо кад год се пишу словенски језички текстови.” [5]

                Описи њиховога рада које налазимо у биографијама два брата указују да је превод Новога завета био у форми лекционара.[6] Рад на преводу је започет у Константинопољу а завршен је на мисијском пољу односно у Моравској, Панонији и касније у Бугарској.
               Описи њиховога рада које налазимо у биографијама два брата указују да је превод Новога завета био у форми лекционара.[7] Рад на преводу је започет у Константинопољу а завршен је на мисијском пољу односно у Моравској, Панонији и касније у Бугарској.

1.1.3. Превођење Старога завета

                Методије, кога је по братовљевој смрти римски папа поставио за епископа Паноније, а касније за архиепископа целе Моравске и Паноније, кога су Германи држали затвореног дуже од годину дана, имао је удела у превођењу посланица и делова Старога завета. Занимљиво је да је римски папа Иван VIII 873. године писао српском кнезу Мутимиру и позвао га да се са својом државом потчини панонској епископији, којом је тада руководио Методије, што је остало без позитивног одговора. Зато се сматра да су глагољске књиге могле да буду донете у српске земље одмах после те године, када су дошли и мисионари, мада у мањем броју.
                Познато је да су браћа превела скоро читав Нови завет, а Методије је са ученицима наставио да преводи и до 884. године завршио Стари завет, прво у облику паримејника[8], а касније као појединачне свеске. Зна се да није преводио апокрифне књиге[9]. Међутим, језик преведених књига Старога завета указује на то да је више ученика учествовало у раду и да није извршено уједначавање стилова и речника. Браћа су урадила укупно осам заједничких пројеката. За Ћирилом је остало и осам апологетских расправа у којима је бранио хришћанску веру од утицаја муслимана и Јевреја, а које је написао док је боравио код Хазара. Ћирило је превео и исповест о “правој вери” - односно Начела вере.
                У једном грчком манастиру на планини Либан пронађен је рукопис Словенског еванђеоског лекционара из XI века - делове Библије на глагољици.[10] Верује се да је то препис делова прве словенске Библије у преводу Ћирила и Методија. Овај рукопис је касније искоришћен за прву проверу првога Новога завета на српском језику.
                У време настајања ових превода познат је само мали број епископија по Србији, више их је било у Далмацији и црногорском приморју.

“У Београду на Дунаву (episcopatus Belogradensis), седео је 878. године епископ Сергије... а у Браничеву, 879. године епископ моравски Агатон. Преводилачки рад словенских свештеника, потпомогнут од бугарског двора, убрзо је почео снажно да утиче далеко ван земаљских граница; карактеристично је да је највише очуваних преписа извршено или у Србији или у Русији.” [11]

Свети Ћирило и Методије
    

1.1.4. Методијеви ученици               
             
             По повратку из Моравске у Бугарску 885. године, Методијеви ученици Горазд, Наум, Сава, Ангеларије и Климент донели су црквене књиге и преводе. Неки од њих желели су да помогну поновну евангелизацију Балкана са намером да се хришћанство на овим просторима још више учврсти када се у цркви проповеда на језику који је био близак народном. То је била намера и византинскога цара, који је јужне Словене желео да одвоји од утицаја Рима. Србија се налазила на међи Истока и Запада, и повремено је долазило до колебања у вези приклањања источној или западној цркви. Међутим, убрзо је дошло до одлуке.Када су Методијеви ученици дошли у Србију, верује се да су донели превод читаве Библије.[12] Народ је могао да слуша и разуме Божију Реч.
                Када је 1019. године основана Охридска архиепископија, тадашња Србија пада под већи византински утицај. Основано је шест епископија: Ниш, Браничево, Београд, Сремска Митровица, Призрен, Липљан и Рас. У свим овим епископијама служили су свештеници грчкога порекла. Велики раскол, који се одиграо 1054. године између Рима и Константинопоља, када су се узајамно анатемисали римски папа и цариградски патријарх, у наше крајеве није донео никакве промене јер је оснивањем Охридске архиепископије 35 година раније, прави расцеп већ учињен. Не прихватајући византинску црквену власт на Балкану и у складу са шизмом (расколом), римски папа је 1089. године Дубровнику доделио ранг и права архиепископије и доделио му српске земље: Захумље, Србију и Травунију, градове Будву, Бар и Улцињ.
                Још од IX и X века, Срби у Расу формирају центар нове Србије којим владају велики жупани. У време јаких борби Византије и Бугарске за преузимање свеукупне власти над православним светом и градње величанствене цркве Свете Софије у Константинопољу као симбола те будуће победе, Рашка епископија је била подређена час једној, час другој страни. Али, српска државна самосвест је јачала тако да је средином XII века Србија већ имала све елементе државности.[13] Самосталност једнога народа тада се изграђивала и јачањем сопственога језика, културе и цивилизације а Срби су, у то време, већ имали развијену преводилачку и преписивачку књижевност.

 Свети Сава архиепископ сербски

Ангеляр Охридский   Свети Клемент Охридски 


2.1. НАЈСТАРИЈИ РУКОПИСИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

                Судбина рукописне српске књижевности је трагична из много разлога. Прво велико уништење су учинили Византинци, у жељи да спасу своје царство од пропадања, крајем XII века, а после њих Турци у освајачком надирању. Од XVII века учени људи и свештеници покушавају да заштите ове споменике од пропадања, али успех је половичан.

“Тако се за последњих триста година више но икада раније разнело из југословенских крајева или уништило много ћириличких рукописних књига и докумената.” [14]

                У XIX веку разни слависти и истраживачи су разнели мноштво рукописа који се данас могу пронаћи у Паризу, Бечу, Ватикану, Минхену, Будимпешти, Москви, Санкт Петерсбургу, Софији итд. Током Првог светског рата, а нарочито 1915. године мноштво докумената су однели Немци и Аустроугари. Паљевина Народне библиотеке 6. априла 1941. године и каснија окупација је са наших подручја однела следећу четвртину укупно познатих рукописа. Разарање ткива и прошлости једнога народа разношењем његовог памћења је настављено. О каквом је значају реч нека послужи и следећи податак. У претходном СССР-у, по попису из 1965. године, од 1493 рукописна документа у њиховом поседу из периода од XI до XIV века, преко три стотине рукописа је српских.
                Рат 1991. године удаљио је још око 450 рукописа од народа чијој баштини припадају јер се сада налазе у музејима других држава, тако да нам је данас остало још око 1.500 рукописа и фрагмената који су разбијени у мноштво збирки, изложби, легата, архива и чије детаљно пописивање и утврђивање још није учињено.
                На основу данас познатих података најстарији писани књижевни споменик на српском језику уопште је један запис из 1114. године, извезен на епитрахиљу[49] пронађеном у манастиру Бањи код Котора.[15]
                Основ ране средњевековне српске књижевности чине преводи библијских текстова из X и XI века, родослови владара по српским земљама и црквене књиге.

2.2.1. Маријинско јеванђеље

                Маријинско јеванђеље је један од најстаријих превода четвороеванђеља са грчког на старословенски језик, и представља најстарије познато еванђеље-четвороеванђеље које се може сматрати и српским, а не само старословенским (за које се верује да је најстарије очувано дело писане српске књижевности). Писано је крајем X или почетком XИ века на југу Србије, на граници са Македонијом. То је рукописна књига на старословенском језику али се може сматрати да је српске редакције (старословенски језик који се говорио на територији Србије), писана глагољицом. Рађена је на уштављеној животињској кожи - пергамену, који је био веома скуп. Као и многи други споменици наше писмености и духовности, ово еванђеље је однето у Русију, јер га је у XIX веку пронашао један руски славист у манастиру Св. Марије (отуд Маријинско) на Атосу, на Светој Гори. Тако се данас 172 листа налазе у Државној библиотеци у Москви. Још два накнадно пронађена листа однета су у Беч. Маријинско еванђеље спада у такозвану цариградску редакцију новозаветног библијског текста (Лукијанова редакција).[16] У односу на принципе превођења које смо раније навели, може се рећи да је ово четвороеванђеље превођено са изворног језика на којем је писан Нови завет, да је добро познаван језик на који се преводи, али да постоји сумња у потпуну тачност текста превода у односу на изворни текст. Ипак, намера преводиоца и преписивача није била да се баве текстуалним критицизмом Новога завета. Вероватно да је то разлог зашто потпуној тачности превода није била посвећивана већа пажња, мада је сваки напор чињен да се сачува Божија Реч онаква каква јесте.

“ Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају.” [17]

 Маријинско јеванђеље

2.2.2. Савина књига

            Савина књига је старословенски еванђелистар писан ћирилицом на пергаменту, али се верује да је препис са глагољице. Настао је у XИ веку, у североисточној Бугарској а написао-преписао ју је поп Сава (“поп Сава псал”). Од овога документа сачувано је само 129 листова из средњег дела рукописа. И овај документ је пронађен у XIX веку и налази се у Русији, у архиву Народне       библиотеке у Москви. Међутим, век многих рукописних књига и превода из тог периода је био кратак.
           “Мисли се да су глагољске и ћириличке књиге из централних југословенских области које су писане у току X, XI i XII века нестале крајем раздобља византијске реокупације Балкана, последњих деценија XИИ века у планској и оштрој акцији погрчивања - уништавањем србске писмености.”[18]
            Из тог периода остало је сачувано укупно десетак старословенских глагољских и ћириличних текстова. Тек из последњих година XII века са подручја српских земаља сачувани су неки рукописи српске редакције, а међу њима су најпознатији Мирослављево јеванђеље (вероватно настало 1185. године) и Вуканово јеванђеље (настало око 1197-1199. године).
 Савина књига 

2.2.3. Мирослављево јеванђеље

           "Библијски текстови одиграли су пресудну улогу не само у евангелизацији српскога народа него и у формирању естетике, поетике и читавог погледа на уметност код Срба"[19]

            Најстарије дело домаће књижевности, споменик црквенословенске књижевности српске рецензије, Мирослављево јеванђеље, имало је бурну историју. Настало је негде у периоду од 1185-1190 године, а писано је за потребе Мирослава, брата Немањиног, сина Завидиног и жупана (кнеза) захумског од 1171-1197. године. Током XИX века ово јеванђеље нашло се на Светој Гори. Руски владика Порфирије Успенски је, боравећи у Хиландару, имао у рукама ово јеванђеље и истргао је 165. страницу, па је понео са собом у Русију. Због огромног значаја које је ово откриће имало, та једна страница је 1873. године објављена у књизи, а 1874. године приказана је на Кијевској археолошкој изложби. Тада је страницу видео српски министар Стојан Новаковић који је забележио и снимио, а по повратку у Београд објавио и назвао рукопис: Мирослављево јеванђеље. Тако настаје велика заинтересованост за овај документ-споменик. Краљу Александру Обреновићу поклонили су, 1896. године, добро очувани примерак-фолијант светогорски монаси. Већ 1897. године објављено је фототипско издање у Бечу, у три стотине примерака. По убиству краља Александра 1903. године Мирослављево јеванђеље нестаје. У Нишу је 1915. године пронађено поново, предато регенту Александру који га је оставио у краљевској ризници. Сада се чува у Народном музеју у Београду, под инвентарским бројем 1536. У Београду се налази 180 страница, а истргнута страница налази се у Јавној публичној библиотеци у Санкт Петерсбургу, у Русији.
                Текст је писан на белом пергамену (животињској кожи) у два ступца. Највећи део текста исписао је анонимни писар кога су раније називали Варсамелеон, пошто је грчка реч на крају текста погрешно протумачена и преведена, а која значи балзамово уље. Други писар, за кога се претпоставља да је написао сам последње три странице и да је урадио један део минијатура звао се Глигорије дијак[20] (писар или ђакон). Глигорије је био световно лице и претпоставља се да је био професионални световни преписивач духовних књига.

"Ја грешни Глигорије дијак, недостојни нарећи се дијак, украсих ово јеванђеље златом кнезу великословноме Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешнога, но сачувај ме себи..." - запис Глигорија дијака на последњој страници јеванђеља кнеза Мирослава (пре 1190. године)[21]

                Треба приметити да је књига исписана, а иницијали и орнаменти осликани са таквом сигурношћу, да се може претпоставити да су то радили по наруyбини, као и да су писали и осликавали и друге књиге а не само еванђеља. Преписивача је било више и верује се да су своја дела стварали у Бијелом Пољу, који је био утврђени град кнеза Мирослава, при цркви Св. Петра (има веома необичан шестоугаони основ) која се сматра једном од најстаријих цркви на нашим просторима уопште. При цркви је постојао скрипторијум у коме су се писале разне повеље, писма а вероватно и преписивале књиге, по угледу на раније, већ постојеће.
                 Научници и истраживачи се слажу да је Мирослављево јеванђеље вероватно, уметнички најлепша књига српске књижевности. У сваком случају, можемо само да замислимо какви су били учитељи Глигорија дијака и његових безимених сарадника (или претходника), и каква су била њихова дела и преписи.
                Иако је ова књига најстарији ћирилични споменик на српском језику занимљиво је приметити да употребљено писмо садржи већ доминантине одлике српскога писма, односно да је веома развијено и зрело. Разликује се од руског, бугарског и македонског писма тога времена и одговара развоју српскога гласовнога система. Може се, стога, претпоставити да су постојала и друга, ранија, еванђеља на српском језику али да до данас нису сачувана, или да још увек нису пронађена. Тако је Мирослављевим јеванђељем формирана и "рана српскословенска ортографија" која се у науци о језику назива "зетско-хумском ортографијом".[22]

"Када је... први Србин преписивач старих свештених књига, јамачно у неком манастиру радећи, узео при преписивању поправљати језик тих књига и уносити у њега особине свога матерњега језика; то је моменат када се српска књижевност родила"[23]
 Мирослављево јеванђеље
   
2.2.3.1. Пуни Апракос

                Мирослављево јеванђеље је пуно изборно еванђеље и представља део пуног Апракоса. Пуни Апракос је службеноцрквени израз који представља новозаветни текст распоређен у "зачела"[24] која се читају на црквеним богослужењима током читаве године, у све дане и празнике. Пуни Апракос се састоји од сва четири еванђеља (пуног изборног еванђеља - као што је Мирослављево, и апостола - односно, Дела апостолских и свих посланица апостолских, закључно са Посланицом Јеврејима). Први круг читања траје од Васкрса до Педесетнице, а други круг од Педесетнице до Поста. Претпоставља се да је пуни Апракос настао у Русији, почетком једанаестог века и да је дошао у српске крајеве крајем дванаестог века.
                Пуни Апракос представља другу степеницу у развоју превода библијског новозаветног текста са грчког изворника, јер му претходи тзв. Изборно јеванђеље односно Апракос (изабран али непотпуни текст сва четири еванђеља, јер су читања само од понедељка до петка). Међутим, не постоје сачувана Изборна јеванђеља старија од Мирослављевог (најпознатија Изборна јеванђеља на српском језику су некадашњи спис Народне библиотеке број 213, из XIII века - који се сада налази у Даблину, у Ирској, спис Српске академије наука и уметности број 2, из XIV века и један рукопис из збирке Севастјанова број 1.447 - који се сада налази у Државној библиотеци у Москви, из XVI века).

Празнични минеј Божидара Вуковића (оригинал се налази у Ирској у Даблину)

2.2.3.2. Распоред и садржај читања

                Распоред и садржај читања по Мирослављевом јеванђељу је следећи:
1. Читања у време Пасхе:

          Пасха                                            Јован 1, 1-17
          Први понедељак по Пасхи         Јован 1, 18-28
          Први уторак по Пасхи                Лука 24, 12-35
          Прва среда по Пасхи                  Јован 1, 35-51
          Први четвртак по Пасхи            Јован 3, 1-15
          Први петак по Пасхи                  Јован 2, 12-22
          Прва субота по Пасхи                Јован 3, 22-33
          Друга недеља по Пасхи             Јован 20, 19-31
          Други понедељак по Пасхи       Јован 2, 1-11
          Други уторак по Пасхи              Јован 3, 16-21
          итд.

2. Читања по Педесетници:

          Први уторак по Педесетници      Матеј 4, 25; 5,1-12
          Прва среда по Педесетници         Матеј 5, 20-30
          Први четвртак по Педесетници   Матеј 5, 31-41
          итд.

                Мирослављево јеванђеље представља старосрпску редакцију ћирилометодијевског јеванђеља.

"У склопу тога од посебног је значаја лексика, у којој се у многим појединостима нису доследно одржавала решења првобитног превода, него су тражена друкчија, услед чега је дошло до многобројних лексичких разлика... Упоређења су показала да само Мирослављево јеванђеље спада у конзервативнију групу споменика, у којој су сразмерно мало дошле до изражаја лексичке иновације."[25]
                Мирослављево јеванђеље представља велико сведочанство о књижевној делатности српскога народа у XII веку. На основу његовог изгледа и начина израде, види се да су градови у Рашкој и Хуму били седишта трговине, управљања, али и уметничког и књижевног рада. Може се закључити да су преписивачи - писари били у стању да осликају текст иницијалима и орнаментима.
  Старе српске књиге су биле лепе, оковане у сребру и злату, писане крупним читким калиграфски исписаним словима, украшаване орнаментима, иницијалима и заставицама, понекад и минијатурама. Зато је разумљиво што су разнете по Европи и што их више има сачуваних у европским престоницама него у земљи настанка. Друго еванђеље по времену настанка, Вуканово, налази се у Санкт Петерсбургу. У Лондону у Британском музеју налази се еванђеље из 1355. године са портретом митрополита Јакова, затим у Санкт Петерсбургу у Државној јавној библиотеци налази се и четворојеванђеље које је, почетком XV века, урадио сликар Радослав. Псалтир Ђурђа Бранковића, који је најлепше и најбогатије опремљен минијатурама, данас се налази у Државој библиотеци у Минхену, у Немачкој,[26] итд.
                Развој српскога језика је умногоме био условљен превођењем и цитирањем Светога писма. За преписе се користило најбоље што се имало: злато, кобалт, пергаментна хартија, преписивачи су били мајстори свога заната, а рукопис је потом окиван у сребро и злато, неретко и у драго камење. Сам чин преписивања је трајао годинама, а на једном тексту је радило више људи. Тако су се стицале рукописне књиге које су представљале право благо. Познат је податак да је породица слабо познатог и не много значајног краља Владислава 1281. године имала чак тридесет рукописних књига. Међу њима је било неколико еванђеља у тешким кожним корицама, окованих у сребро. Такве књиге су се називале табуле (табулае). На насловним страницама су се налазили мали рељефи и биле су украшене драгим камењем.[27]  Када је овај краљ имао таква блага можемо се запитати какве су библиотеке биле других српских краљева и царева? Краљица Јелена Анжујска, удовица Уроша Првог је чак организовала преписивање на двору, а тако произведене књиге је касније поклањала. Корице њених књига су израђиване у Котору, код златара, и имале су Христов лик у сребру и злату.
                Еванђеља су већ споља, давала утисак свете књиге која се чувала и гледала са поштовањем. На једном еванђељу, које је припадало жупану Деси, сину краља Владислава, у злату је био урађен рељеф распећа. Деспотица Јелена (ћерка ћесара Воихне, господара грчке области Драма, која се после смрти свога мужа деспота Угљеше Мрњавчевића, замонашила у двадесет првој години и постала чувена монахиња Јефимија) је била наручилац Псалтира, без кога ниједна племићка породица није била. Претпоставља се да је деспот Стефан Лазаревић, и сам писац, у време свог деспотства у раном XV веку (од 1402. године), поседовао библиотеку са више десетина књига. У њој су се налазила јеванђеља украшена минијатурама, псалтири оковани и украшени, Лествица Јована Лествичника, Тумачење јеванђеља од Теофилакта, Светска хроника од Јована Зонаре, О будућим временима од Лава Мудрог, Тумачење књиге о Јову од Олимпијадора Александријског, Шестоднев Јована Златоустог итд. Деспот је 1418. године дао да се препишу Јеванђеље и четири старозаветне књиге о царевима. На томе је радио учени монах Доситеј. Касније је Доситеј преписивао (и преводио) Мојсијево Петокњижје. Књигу Исуса Навина, Књигу о Судијама и поново Четири књиге о царевима - отприлике целу прву половину Старога завета. Константин Филозоф је у XV веку посебну пажњу посвећивао тумачењу Песме над песмама, коју је написао Теодор Криски, па је зато превео на српски језик. Ипак, и поред све лепоте и значаја којег је српска преводилачка и преписивачка књижевност имала у прва три века средњег века, тужна је и јадна судбина многих српских рукописа.
                О лепоти средњевековних рукописних књига сведочи и судбина тзв. "Париског четвороеванђеља", које је настало негде у време владавине Краљевића Марка. Данас се налази у Француској, где краси Париску националну бибилиотеку. Преписивач овог еванђеља звао се Равул (друго његово познато дело данас се налази у Историјском музеју у Москви, треће је изгорело у нашој Народној библиотеци 6. априла 1941. године).
  У Француској такође, у Ремсу, већ се вековима као велика светиња чува један словенски рукопис - јеванђелистар на пергамену из XIII-XIV века, чији је један део написан ћирилицом а други глагољицом. Овај рукопис је препис неког још старијег документа који је садржавао елементе српскога језика. Занимљивост везана за овај јеванђелистар је да се верује да су се на њему, приликом крунисања, заклела два француска краља, Луј XIII i Luj XIV. Зато је добио назив Свети текст (Texte du sacre).
                У Србији, у средњем веку, мноштво подигнутих манастира имало је нарочит значај и за процват српске књижевности и, свакако, уметности. Те владарске задужбине биле су места на којима су монаси развијали писану и преписивачку традицију. Средишта наше књижевности у том добу била су у Милешеви, Пећи, Дечанима, Леснову, Жичи, Студеници, Раваници... Тако нам је остао запис из превода Окајаног Доситеја из 1416. године, где он објашњава разлоге зашто је преводио Књиге о царевима и Књиге дневника: "Ова четири царства књиге преведох с грчких књига на српски благочастивоме и христољубивоме и самодршцу Србљима, господину мојем деспоту Стефану (Лазаревићу)... а преведе се ова књига у лето 6924 у дане богочуванога... деспота Стефана... писа се ова књига у поткриљу горе Прозрака близу храма пречисте Богородице што је на Љубостињи." Занимљив је и коментар инока Исаије из 1371. године:
"Будући да се многи пре много времена и година и по различним местима нађоше у словенском нашем народу да преводе божанствене списе од многопремудрог и вештог, веома скупог јелинског језика у наш језик... Јер грчки језик једно од Бога од испрва вешт и простран би, а друго и од различних после многог времена љубитеља мудрости (филозофа) изукрашен би. А наш словенски језик од Бога добро би створен, јер све што створи Бог је веома добро, но лишењем љубави за учењем слова (списа) частољубивих мужева вештине као она је не удостоји се."[28]

                Међутим, преписивачи нису били само монаси. Њих је била око трећина. Остали су били лаици, дијаци и парохијски свештеници - световњаци. Тешко је пронаћи неки манастир у коме није постојала преписивачка или преводилачка делатност. Манастир Манасија је за време деспота Стефана Лазаревића постао средиште чувене ресавске преписивачке школе, где су монаси преводили и преписивањем умножавали књиге уносећи у њих мање језичке реформе које је увео Константин Филозоф.[64] Ипак, тек од почетка XIII века, из времена после оснивања манастира Хиландара на Светој Гори и после организовања рада на писмености у њему, настаје низ рукописних књига које су сачуване. У то доба долази и до књижевне активности св. Саве у Студеници од 1208-1215. године. Касније се у Жичи формира важно место за развој писмености и књижевности. Али, ни манастирска заштита није увек могла да сачува рукописе. Студенички рукописи су спаљени у време угушивања Првог српскога устанка 1813. године. Из превеликог страха од неверника, један калуђер је "спалио студеничке рукописе у испосници више манастира и тиме нанео непроцењиву штету..." [29]
Свети текст ( Texte du sacre ) 

2.2.4. Псалтири

"Псалтир је од свих библијских књига највише утицао на стил српских, као и осталих словенских писаца." [30]
                Књиге су биле омиљене а библиотеке нису имали само краљеви и цареви и црквени великодостојници, дворови и манастири, већ и мање познати имућни племићи и богати грађани. Тако је владар-севастократор охридски Бранко Младеновић, отац Вука Бранковића, имао Псалтир са тумчењима, који је за њега написао Јован Богослов 1346. године у месту Борч (рукопис је данас у Прагу).
                Псалтир је књига која садржи све псалме из Светога писма. Први псалтир на словенске језике превели су Ћирило и Методије. Овај, најстарији познати, српски псалтир је садржавао и тумачења свакога стиха или полустиха. По језику се зна да спада у новију редакцију псалтира, што говори о многим другим, ранијим.
                Псалтир је био најчитанија библијска књига у Србији тога доба.

"Припадајући међународној религији и међународном друштву, наши средњовековни људи су имали и међународну лектиру. У тој лектири, која је била претежно религиозне, филозофске и моралистичке садржине, прво место је заузимало велико дело светске књижевности Стари и Нови завет, - псалме Давидове су многи знали напамет." [31]

                Свети Сава је, чак, са грчког превео један "Устав за држање псалтира", у коме објашњава како је видео такав псалтир на грчком и пожелео да га преведе. Сава упућује онога који хоће да "држи овај псалтир"[32] да се псалтира не оставља када га узме, и да све псалме и молитве треба да прочита за један дан и ноћ.

2.2.5. Навођење Светога писма у другим делима

                Многе књиге које су биле написане или преведене у том периоду, садржавале су цитате из Светога писма. Ово навођење је употребљавано у житијима, повељама, похвалама и разним другим записима, што говори да су аутори већ имали преписе и верзије превода Светога писма на српском језику, на располагању. У рукописима до XVII века, у делима св. Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, Данила, епископа Марка, Григорија Цамблака, Константина Филозофа, попа Пеје и Пајсија, има 2.030 цитата из Светога писма и два навода из апокрифних књига.

"...више од 1/3 (720) узето је из Давидових псалама. После псалама највише су употребљавана јеванђеља (568, и то Матеј 311, Јован 130, Лука 99, Марко 29). На треће место долазе по броју употребе посланице апостола Павла (246, и то највише Посланица Римљанима 48...). Тако само Псалми, Јеванђеља и Павлове посланице чине 3/4 свих цитата у свим делима наше старе књижевности." [33]

Псалтир са последовањем (Цетиње 1495)
  
2.2.6. Вуканово јеванђеље

                Пошто је Немања напустио владарски престо, он је државу поделио тако што је средњем сину Стефану Немањи уделио више звање великог жупана а старијем Вукану (Влкану) ниже звање великог кнеза. Трећи син, Растко, замонашио се и узео име Сава. Стефан и Вукан су се борили међусобно око тога ко ће да наследи читаву државу и у ратовању користили настојања римокатоличке цркве да доминира српским простором. Римокатолички утицај је тада још увек било велики, нарочито када се зна да је Немања био крштен по католичком обреду као дете. Поново се крстио по православном обреду када је имао тридесет година.[34] Папа Иноћентије III (1198-1216) је био Вуканов рођак преко жене. Тако Вукан 1199. године у Бару одржава обласни римокатолички црквени сабор. Браћа су ратовала за превласт. Трећи брат, монах Сава долази 1208. године да измири браћу над очевим моштима. Са друге стране, Стефан Немања жели да му римски папа удели круну. Пошто је отерао своју прву жену византинску принцезу, Стефан Немања се жени Венецијанком, из дуждевске породице Дандоло, и помоћу тог брака и новог пријатељства са Венецијом, коначно добија папску краљевску круну, 1217. године. Четири године касније, пошто је српска црква добила аутокефалност, први архиепископ Сава И га крунише за српскога краља.
                Осим државничких послова, браћа су се бавила и књижевном делатношћу. Према текстовима и књижевној култури Стефана Првовенчаног може да се закључи да је веома добро познавао Свето писмо, а нарочито текстове царева Давида и Соломона, мада је добро познавао и еванђелисте.[35]
                У разматрању значаја које је Свето писмо имало на српску књижевност и уметност, можемо да обратимо пажњу на тзв. минијатурно сликарство у српским књигама. Најлепша заглавља са мотивом раја сачувана су на познатом српском еванђељу из Британског музеја, за које се верује да је настало 1354. године. У њему се налазе нацртане скоро све појединости које Стефан Првовенчани наводи у својим текстуалним описима земаљског раја: дрвеће, птице, лишће и цвеће. Ове појединости се појављују на заглављима српскога "лондонског" еванђеља, на почетку Еванђеља по Марку, затим и на почетку Луке. Историја је запамтила и име уметника, аутора ових минијатура: расодер Калист.[36]
                Стефан је наручио да му се изради еванђеље, које је преписивао старац Симеон, тако да је познато и као "Симеоново јеванђеље". Међутим, како је у тој фази борбе за престо победио Вукан, а еванђеље се управо довршавало, изгледа да је Вукан наредио да се преда њему, па је Симеон такву посвету написао, под којим именом је и данас познато. "Еванђелије Вукана Немањића"[37] се данас налази у Публичној библиотеци у Санкт Петерсбургу. Ово еванђеље је један од веома значајних српских споменика.[74] На њему је највише радио старац Симеон који га је и украсио, али се могу распознати рукописи још четири писара. Преписано је у граду Расту (Рашкој).
                Вуканово јеванђеље има 189 страница, а две недостају. Заставице и иницијална слова имају много заједничког са Савином књигом. Кроз текст се види очигледан покушај да се језик обнови и модернизује, али се са тим није успело до краја. На основу изгледа слова и провере превода у односу на грчки оригинал, може се рећи да се српски језик тада веома брзо развија, а уз језик и писмо. Има око 1.500 места на којима се Вуканово јеванђеље разликује од старих (Маријинског, Савине књиге, итд...), а преко 600 места на којима се Вуканово јеванђеље (језички) не слаже ни са једним другим.

"...већ у староруском Јурјевском еванђељу из почетка XИИ стољећа долази више од тридесет ријечи Вуканова еванђеља којих нема ни у једном старословенском еванђељу." [38]      

Вуканово јеванђеље

                Нове речи узимане су из народног језика - живог језика.
                Вуканово јеванђеље је модернијег језика од Мирослављевог (које спада под хумску књижевност), и већ представља традицију рашке књижевности. Наука ће тек имати прилике да истражи ово благо, и да утврди како је Вуканово јеванђеље утицало на развој српскога језика, као и на остале старословенске језике.

 2.2.7. Апокрифи[39]

                Током X, XI и XII века, на територијама под српском влашћу, преводе се многе грчке књиге. Осим библијских текстова и црквено-службених књига, долази до превођења романа и путописа, као и до превода апокрифних књига. Публику су веома занимали текстови који су обрађивали теме као што су Евина прича о рају: "Књига о Адаму",  затим разговор о душама од којих једне иду у рај, а друге у пакао, а који се води између Авраама и арханђела Михајла: "Књига о Авраму", затим "Виђење пророка Исаије" где се описује будуће рођење и страдање Христово, затим "Виђење апостола Павла", па "Виђење Богородичино", "Јаковљево протојеванђеље", итд...
                Занимљиво је да су богумили (бабуни, патарени) имали утицаја на српску преводилачку књижевност. Један од најпознатијих, презвитер Василије - познат још и као поп Драгољ, оставио је за собом читав зборник апокрифних књига.
                Богумили су се бунили против црквене јерархије и против насиља, а у име "еванђеоског равенства" (једнакости). Према њиховој науци сви су људи браћа, а међу браћом не може да буде сиротиње. Међу њима влада једнакост, братство и слобода. Мушкарци и жене су били равноправни. Крстили су се молитвом, постом и полагањем на главу Јовановог еванђеља. Постоје документи према којима су многи од њих знали читаво еванђеље напамет. Ову земљу су сматрали за ђаволску, па су зато оклевали да имају децу, а веровали су да је прави живот тек на оном свету. Богумили су одбацивали Стари завет (осим Псалама). Нису прихватали Мојсија и остале пророке.

"Поред изучавања канонских књига богумили су изучавали и преводили апокрифне црквене књиге, које су у X, XI i XII веку биле у највећем поштовању, па их и преводили на ондашњи српски књижевни језик."[40]
  О настанку и судбини богумила на нашим просторима много је писано, али се још увек мало зна. Међутим, вреди забележити једно виђење др Луја Бакотића (југословенског дипломате у Ватикану, писца и једног од преводилаца Светога писма у XX веку) који, у својој књизи "Срби у Далмацији" објављеној 1938. године, каже:

"Као што је познато у Босни и Херцеговини пређоше у муслиманску веру већином ранији богумили, који нису били ништа друго до православни протестанти, који су из православља прешли богумилству."[41]

                Како се држава Стефана Немање разрачунавала са богумилима, они су прогањани, убијани, имања су им одузимана и поклањана цркви, а књиге су спаљиване. Тако су апокрифне књиге, углавном брзо, биле уништене. Избегавши прогоне у Бугарској и Србији, богумили су уточиште нашли у тадашњој Босни у којој је владар бан Кулин такође био богумил. У Синодику православља богумили-бабуни се проклињу:
"Зли јеретици, триклети бабуни, који се лажно називају хришћанима, и који се ругају нашој правој вери, изостављајући из светих књига речи и преокрећући на зловерје, и који се откидају од свете и православне цркве, и који се ругају светоме и часноме крсту, и који се ругају светим иконама и не клањају им се - да буду проклети."[42]
  У нашој књижевности појављивале су се следеће апокрифне књиге:[43



Апокалиптичне књиге



1. Књига Енохова (II век пре Христа), код нас млађа верзија из И века са хришћанским додацима познатија и као "Словенски Енох";

2. Књига Варухова (II век), превод са грчког;

3. Књига Аврамова (из I века);

Легенде - новеле:



1. Легенда о Адаму (из I века), постојала је краћа и дужа верзија;

2. Мучеништво Јеремијино (јеврејска књига са хришћанским додацима);

3. Виђење Исаијино (из III века пре Христа, са грчког);

Новозаветни апокрифи:



1. Прво (прото) јеванђеље Јаковљево (из II века)

2. Јеванђеље младенства (о Исусовој младости)

3. Јеванђеље Никодимово

4. Легенда о Авгару (из III века)

5. Апокрифна дела
6. Виђење св. Павла
7. Виђење богородичино
8. Други долазак Христов, итд.
                Свети Сава је у Номоканону (Законоправилу, Крмчији)  навео Атанасијев попис канонских књига и друге пописе, како би спречио употребу апокрифних рукописа. Крмчијом су положени темељи црквено-законске организације својине, личних права, уређења живота у манастирима и др. у Србији.

"Свети Сава је оснивач оних интимних односа између православне цркве и Немањићке државе, који су се одржали све до краја националне самосталности, па су продужени и после овога у оданости цркве националним идеалима и у идентификовању српства са православљем, које почиње тако још са Савом."[44]

Најстарији сачувани фрагмент јеванђеља по Јовану из II века




БИБЛИОГРАФИЈА

[1] Ћирило је име Константин узео када се замонашио у Риму, кратко пре смрти

[2] Наведено према: Јиречек, Константин: ИСТОРИЈА СРБА


[3] NJare, Timothy, Bishop Kallistos of Diocleia: THE ORTHODOX CHURCH, Penguin Books, 1993

[4] ПЕТ ВЕКОВА СРПСКОГ ШТАМПАРСТВА, 1494-1994, Српска академија наука и уметности - Матица српска - Народна библиотека Србије, Београд, 1994. године

[5] Пешикан, Митар: НАША АЗБУКА И ЊЕНЕ НОРМЕ, Вукова задужбина - Политика - Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1993. године

[6] Лекционар - Књига библијских текстова из које се чита на богослужењима. Израз се нарочито користи за грчке рукописе Новога завета у којој су еванђеља и посланице написане не по реду какав је у Светом писму, већ у одломцима по реду читања током црквених служби. Лекционари имају огроман значај за текстуална проучавања Новога завета. Уколико књига садржи само делове Еванђеља онда се назива евађелистар, ако садржи делове  посланица зове се епистолар; уколико садржи текстове из оба дела онда се назива пленар. Наведено према: ENCYCLOPEDIA OF THE BIBLE, Волуме 3, Х-Л, Зондерван, Гранд Рапидс, 1990; и према: Вујаклија, Милан: ЛЕКСИКОН СТРАНИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА, А.Д. Геца Кон, Београд, 1936. године

[7] Паримејник - зборник одабраних одломака старозаветних књига. Словенски превод паримејника који су припремили Ћирило и Методије је најстарији познати превод старозаветних књига на словенске језике. Значај ћирило-методијевског паримејника за Србе је утолико већи што су они не само могли на да свом језику да проучавају Божију реч, већ је историја српскога језика и књижевности умногоме заснована на овим изворима. Најстарији српски паримејници су Београдски и Српски. Београдски је нестао 1915. године (касније пронађен и тек 1969. године враћен), а Српски је изгорео у Народној библиотеци 1941. године. Наведено према:  ЗБОРНИК ИСТОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ, књига 10, Српска академија наука и уметности, Београд, 1976. године

[8] Радовановић, Тихомир Д. др: ИСТОРИЈА ПРЕВОДА СТАРОГ ЗАВЕТА, Београд, 1928. године
[9] R. Kilgour: THE BIBLE THROUGHOUT THE NJORLD, NJorld Dominion Press, Лондон, 1939

[10] Исто као број 37.

[11] Кашанин, Милан: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, Просвета, фототипско издање из 1975. године, Београд, 1990. године

[12] Шмеман, Александар протојереј: ИСТОРИЈСКИ ПУТ ПРАВОСЛАВЉА, Митрополија цетињска Атос, Цетиње, 1994. године

[13] Богдановић, Димитрије: ИНВЕНТАР ЋИРИЛСКИХ РУКОПИСА У ЈУГОСЛАВИЈИ (XI-XVII в.), Српска академија наука и уметности, Београд, 1982. године

[14] Епитрахиљ - део одежде православних свештеника који се носи о врату и који означава Божију благодат и право које свештеник има на вршење богослужења.

[15] Ђурић, Војислав приређивач: КЊИГА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА, Српска књижевна задруга, Београд, 1976. године

[16] Из овога периода позната је још Оригенова редакција еванђеља која садржи форме примерене западној цркви (Зографско еванђеље, на пример, које је такође на глагољици).

[17] Стари српски запис, под бројем: 10027 у Стојановић. Љ: СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, ВИ, Краљевска српска академија, Београд, 1926. године

[18] Исто као број 26.
[19] Зборник: ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, Српска академија наука и уметности и др., Београд, 1981. године

[20] Грујић, М. Радослав: ПРАВОСЛАВНА СРПСКА ЦРКВА, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1921. године, фототипско издање 1995. године

[21] Павић, Милорад приређивач: СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, Просвета-Српска књижевна задруга, Београд, 1986. године

  • [22] Зборник: ПЕТ ВЕКОВА СРПСКОГ ШТАМПАРСТВА 1494-1994, Српска академија наука и уметности-Народна библиотека Србије-Матица српска, Београд, 1994. године

  • [23] Поповић, Павле: ПРЕГЛЕД СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Београд, 1921. године

  • [24]  Зачела - представљају одломке из еванђеља и апостола (Дела апостолска и посланице апостолске). Првога дана почиње се са читањем првог одломка из Еванђеља по Јовану. Упоредо са зачелима из еванђеља, истога дана се читају и зачела из апостола. За читања из еванђеља коришћено је Мирослављево јеванђеље. Зачела се читају полако, свечано и узвишеним гласом. У најстаријим словенским јеванђелистарима (изборним јеванђељима) посебни (екофонетски) знаци упућују како треба читати текст зачела. Наведено према: Ђорђе Трифуновић: АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА, Нолит, Београд, 1990. године

  • [25] Родић, Никола - Јовановић, Гордана: МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (критичко издање), Српска академија наука и уметности, Београд, 1986. године

  • [26] Кашанин, Милан: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, Просвета, Београд, 1990. године, фототипско издање из 1975. године

  • [27] према К. Јиречеку: ИСТОРИЈА СРБА, друга књига, Змај, Београд, 1990. године

  • [28] Оба навода према: СТАРИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, приредио Милорад Павић, Просвета - Српска књижевна задруга, Београд, 1986. године

  • [29] према Веселиновић, Рајко Л., др: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СА НАРОДНОМ ИСТОРИЈОМ, Св. Арх. Синод СПЦ, Београд, 1966. године

  • [30] Зборник: СТУДЕНИЦА, Књижевне новине, Београд, 1968. године

  • [31] Зборник: ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, Српска академија наука и уметности, Београд, 1981. године

  • [32] Кашанин, Милан: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, Просвета, Београд, 1990. године

  • [33] Зборник: СВЕТИ САВА, Врхунци цивилизације, Београд, 1989. године

  • [34] Станојевић, Ст. и Глумац, Д. др: СВЕТО ПИСМО У НАШИМ СТАРИМ СПОМЕНИЦИМА, Српска краљевска академија, Београд, 1932. године

  • [35] Мајков, Аполон Александрович: ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, превод Ђуре Даничића, репринт према издању из 1876. године, Ново дело, Београд, 1990. године

  • [36] Радојичић, Ђ. Сп.: ТВОРЦИ И ДЕЛА СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Титоград, 1963. године

  • [37] Радојчић, Светозар: УЗОРИ И ДЕЛА СТАРИХ СРПСКИХ УМЕТНИКА, Српска књижевна задруга, Београд, 1975. године

  • [38] Ђоровић, В.: ЈУЖНА СРБИЈА У НАШОЈ КУЛТУРИ, свеска 1, Библиотека Народног универзитета у Београду, 1921. године

  • [39] ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, осми том, Југославенски лексикографски завод, Загреб, 1971. године

  • [40] Врана, Јосип: ВУКАНОВО ЕВАНЂЕЉЕ, Научно дело, Београд, 1967. године
  • [41] Апокрифи, апокрифне књиге - тајне, скривене књиге. Званично забрањене од хришћанске цркве. Све канонске књиге су пописане на лаодикијском сабору 360. године. Остале књиге су спадале у списак забрањених књига: "Индеx либрорум прохибиторум""Index librorum prohibitorum". И поред свих спискова, апокрифи су у српској књижевности много и дуго преписивани, све до 19. века. Неки су и у цркви читани; "Протојеванђеље Јаковљево" (на дан Богородичиног рођења), и "Никодимово јеванђеље" (на Велику Суботу за Васкрс). Наведено према: Трифуновић Ђорђе: АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА, Нолит, Београд, 1990. године

  • [42] Срећковић, Славков Пантелија: ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА, књига прва, Београд, 1884. године

  • [43] Бакотић, Лујо др: СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ, Београд, 1938. године

  • [44] наведено према: Петровић, Миодраг М.: ПОМЕН БОГУМИЛА - БАБУНА У ЗАКОНОПРАВИЛУ СВЕТОГА САВЕ И "ЦРКВА БОСАНСКА", Београд, 1995. године

  • [45] Поповић, Павле: ПРЕГЛЕД СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, Књижара Геце Кона, Београд, 1921. године

  • [4лијепчевић, Ђоко др: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, књига прва, БИГЗ, Београд, 1991. године



  •                                                      
                                                                   Аутор : Крсто Крцун Драговић  









1 коментар:

  1. Анониман14.9.14

    Не можете написати "посветєн". Погледайте предговоръ Вуковогъ рѣчника и негово обясненіе происхождения гласа ћ. Ако желите да напишете "посвећен", правилно є єдино написати "посвещенъ".

    ОдговориИзбриши