27.09.2014.

ЈАНКО ШАФАРИК - СРБСКИ СПОМЕНИЦИ МЛЕТАЧКИХ АРХИВА

СРБ :




СРБСКИ СПОМЕНИЦИ МЛЕТАЧКИХ АРХИВА


Acta archivi Veneti spectantia ad historiam Serborum et reliquorum Slavorum meridionalium / collegit et transcripsit Joannes Schafárík
Аутор: Šafařík, Janko, 1812-1876.
Језик : Latin
Штампа: Београд : In Typographia Principatus Serbia, 1860-<1862
Објављена 1860 Србско учено друштво - Društvo srbske slovesnosti.




ЈАНКО ШАФАРИК

1.
Исцрпне биографске податке о овом вредном научнику, лекару, нумизматичару, музеологу и библиотекару саопштио је најпре Стојан Новаковић у некролошком тексту: Др. Јанко Шафарик (Рад Југославенске академије знаности и умјетности, Загреб, 1877, књ.XLI , стр. 190-226). Након Новаковића, а претежно на основу његових навода, о Јанку Шафарику су писали: Милан Ђ. Милићевић: Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба (Београд, 1888, стр. 845-847); Никола Радојчић: Шафарик Јанко др., Народна енциклопедија србско-хрватска-словеначка (Загреб, 1929, књ. XV, стр.983) и Милен М. Николић: Јанко Шафарик (1814-1876), Годишњак Народне библиотеке Србије за 1978 (Београд, 1979, стр. 11-28).
Јанко Шафарик је Словак, рођен 14. новембра 1814. године у мађарској вароши Киш - Керешу, у пештанској жупанији, а у евангелистичкој породици. Његов отац Јан, богати земљопоседник био је старији брат чувеног слависте Павла Јосифа Шафарика, страственог истраживача српских и словенских старина. Јанкова мајка Зузана била је кћер јевангелстичког свештеника и проповиједника и словачког књижевника Мартина Лаучека Галика.
Основну школу Јанко Шафарик је учио у месту рођења. Године 1821. отишао је у Нови Сад, гдје је његов стриц био професор и директор србске гимназије. Ту је учио немачку школу и гимназију. Најпре је становао у кући Стјепана Лешка, свога рођака и новосадског евангелистичког свештеника, а затим се преселио код стрица Павла Јосифа, где је остао до 1829. године, односно до краја гимназијског школовања. Стојан Новаковић даје пресудан значај тим новосадским годинама Јанка Шафарика:
„Бављење, ово, и по кући и по школи, одлучило је за навек будући правац младога Шафарика. Упознавање са србским језиком и дружба с децом србском види се да су га привезали за србски народ, присвојивши србској књижевности и повести ону радљивост,коју је позније многостручно образован Јанко Шафарик имао развити; становање у кући знаменитога словенисте и историка пробуди у њему љубав ка историји и старинама југославенским, око којих је сâм П. Ј. Шафарик у то време највише радио, те је после сва готово Јанкова радња кретала се око тога предмета.”1)
Након завршетка новосадске гимназије 1829. године, Јанко Шафарик је отишао у Пожун (данашња Братислава), где је почео да студира филозофске и правне науке. Тај град је тада био центар пансловенског покрета, на чијем челу је био Људевит Штур. Тада се испољавало немерљиво одушевљење и љубав према словенској народности, језику и историји, као и жеља да Словени заузму достојно место у европском простору. „Траг овога идеализма оних времена могао се опазити на нашем Ј. Шафарику до смрти његове. У познија времена, када је у правцу више овладала критика, он је једнако показивао оно с малим задовољно одушевљење првијех година” - писао је Стојан Новаковић.2)
Јанко Шафарик је 1832. године напустио Пожун и дотадашње студије, отишао у Пешту и уписао медицину. Двије године касније, прешао је на бечки универзитет, где је 1837, завршио студије, да би 21. јула 1838. године постао доктор медицинских наука. После тога је близу годину дана боравио у Прагу где се, у кругу свога стрица и других чешких научника, интензивно бавио археологијом и славистичким студијама.
Тај Шафариков боравак у Прагу није остао незапажен. Стојан Новаковић наводи речи Јакуба Малија, познаника Јанка Шафарика, који се сећао: „Године 1838. приспе у Праг др. Ј. Шафарик, синовац славног стрица, истом проглашени доктор медицине, и оста ту без мало годину. Са живахним тим младићем познамо се нас неколико изближе, те се сећам и сад с радошћу слатких оних дана у којима смо заједно читали класична дела дубровачких песника. Беху то минути најчистијег душевног уживања, које сам икад проживео.”3)
У том прашком периоду Јанко Шафарик је написао неколико расправа које су се односиле на јужнословенске писце (О Ивану Гундулићу, на пример), чиме је већ показао своје почетно научно усмерење. По свој прилици, породичне околности су вратиле Јанка Шафарика у завичај. Већ 1839. године он живи у Пешти као лекар, а и у родном Киш-Керешу, где се, након очеве смрти, брине о породичном имању. Из његове касније преписке са стрицем уочава се његова исконска, сељачка љубав за земљу, воће, поврће и коње, која му је усађена још у детињству док је живио у очевој газдинској кући.
Поновни долазак у Нови Сад, где је 1840. године постао градски лекар, означио је и нову етапу у животу Јанка Шафарика, а и враћање међу народ према коме је он испољавао искрене симпатије и љубав. Тада је почео да сарађује у „Летопису Матице србске”, дајући своје преводе са чешког и руског језика. Поред осталог, ту је објавио и србски превод Путовања у Лужице о пролећу 1839-40. Павла Јосифа Шафарика.
Тај други новосадски период Јанка Шафарика трајао је до априла 1843. године, када је од српског „попечитеља правосудија и просвештенија” добио уверење да ће бити постављен за професора физике на београдском Лицеју. Напустио је Нови Сад и одмах прешао у Београд, где је 7. јуна (26. маја) 1843. године примио и званично решење о постављењу на професорску дужност. Од тога времена, сав живот и рад Јанка Шафарика припада Србији и њеној науци и култури.
Када је Јанко Шафарик стао за катедру београдског Лицеја, који је био тек у петој години рада, србска држава је доживљавала крупне управне, културне и школске промене. За нове идеје и подухвате било је веома мало способних и образованих људи, али их је носио велики занос и крупни циљеви. У ту снажну струју одмах се укључио и Јанко Шафарик, дајући јој не само подстицај и допринос него и усмерење. Стојан Новаковић је то сликовито представио:
„На ту мобу огромног рада, у којој су разни правци и упливи тадашњег литерарног стања били представљени кроз разне људе, колико их и каквијех их у онај мах бијаше, донио је Ј. Шафарик идеје чешкога словенофилства, везаног с оном љубављу за старине и историчке споменике, које је могао имати један учен и даровит синовац П. Ј. Шафарика, при том храњеник његове куће.”4)
Иако је био професор физике, Јанко Шафарик је, већ прве школске 1843/44. године, тражио одобрење од министарства просвјете да може у недељне и празничне дане држати јавна предавања о словенској историји и књижевности. И сâм је том приликом истицао:
„најсрдачнија моја жеља и најмилије је моје занимање историја и литература словенска, као што је и Високославном попечитељству познато да сам ње ради овамо и прешао.”5)
Овим предавањима, Шафарик је желео да надокнади недостатак славистичке катедре у Београду, где околности још нису биле повољне да се она оснује. Жеља му је била да Срби упознају своју давну и славну историју, као и прошлост своје словенске браће. У правом пансловенском заносу, Шафарик је писао министарству просвете: „Из дугог столетног санка буди се народ славенски, да већ једном, после што је телесном силом, храбром мишицом и драгоценом крвљу својом роду човеческом толике небројене и велике услуге учинио, и на пољу душевном достојно своје величине и својих способности место заузме".6)
Србско министарство просвете је свесрдно прихватило Шафарикову жељу да држи та предавања. Не зна се колико су она трајала ни какав је био њихов одјек у тадашњој србској културној јавности. Новаковић истиче да су то била „ у истину прва предавања о словенству у новој држави србској”.7)
Посебну јавну и научну активност испољио је Јанко Шафарик као члан и један од обновитеља Друштва србске словесности (од 13. августа 1844. године). У оквиру једног од главних програмских задатака овог друштва било је и утврђивање србске научне терминологије. У том циљу, министарство просвете, у сагласности са Друштвом србске словесности, одредило је Шафарика да се укључи у такав посао, као и да успутно проналази старе предмете који имају музејску намену и историјску важност. Од 29. јула до 5. септембра 1846. године Шафарик је пропутовао велики дио Србије. Тада је боравио у Шапцу, Обреновцу, Ваљеву, Лозници, Чачку, Карановцу (Краљеву), Жичи, Студеници, Љубостињи, Крушевцу, Раваници, Манасији, Пожаревцу, Смедереву и у још неким србским градовима.
О овом путовању Шафарик је 10. октобра 1846. године поднео опширан изештај, илустрован његовим цртежима.8) Том приликом је забиљежио мало речи, односно термина који су се односили на биље и дрвеће, на справе и оруђе за рад, али се зато „свом душом бацио на старине, доста их открио, указао, обележио, исписао и нацртао.”9) Једносмерна намера тадашњег министарства просвете, при чему је главну реч имао Јован Стерија Поповић, није одговарала Јанку Шафарику. А ни министарство није било задовољно Шафариковим резултатима са тога његовог научног путовања, јер је од њега тражило да, пре свега, скупља „називословне” речи, а тек узгредно и старине.
Указујући на заблуде Друштва србске словесности везане за наш језик, а нарочито на намеру да оно утврди и октроише научне термине, што није било подударно са основном Шафариковом преокупацијом, Стојан Новаковић је дао и овај врло чврст и тачан суд:
„Међутим, оно што је главно, чим је Ј. Шафарик могао и чим је доиста највише привредио Србији, јесте управо љубав његова ка историјским старинама, к прибирању, чувању и тумачењу њихову, она страна његове радљивости, за коју му је тад ’попечитељство приговарало што јој је тако велику, а ’не само узгредну’ пажњу поклонио. Тој страни приложио је он мноштво једва виђеног, мало знаног, а доиста многог труда; њој ми имамо да захвалимо што имамо данас у Биограду онај и онолики народни музеј, коликим се данас, спрам незгодних и оскудних прилика наших, с разлогом поносити можемо.”10)
Првом музејском збирком у Београду (од 1844. до 1848. године) управљао је Јован Стерија Поповић, а када се он вратио у Аустрију, онда је решењем министарства просвете, руковођење преузео Јанко Шафарик. Од 1848. до 1870. године он је велики део својих укупних напора посветио управо музеју, а остао му је привржен и касније, све до смрти. Као страствен нумизматичар, доста је учинио на сакупљању старог србског новца, чему је посветио и више својих научних текстова.
У животопису Јанка Шафарика посебно место има његово начуно путовање у Млетке 1857. године. Прије њега било је неколико сбрских историчара, као што је Јован Гавриловић, који су упозоравали на важност млетачког архива за изучавање србске историје. Такво мишљење је владало и у Друштву србске словесности, које је још 1852. године одредило да у Млетке отпутује Јанко Шафарик. Непредвиђене тешкоће одгодиле су његов одлазак, што се види из једне биљешке у „Гласнику Друштва србске словесности” из 1854. године у којој се каже: „Друштво је, као што је познато, раније још предузело кораке ради истраживања писмени, старе србске историје тичући се, споменика у великој млетачкој архиви; но ову намеру своју ни у прошлој години удејствовати није могло, почем су одређеном бившем за тај предузетак садашњем подпреседатељу Друштва г. др. Ј. Шафарику препреке у том смотренију на пут стављене.”11)

         Acta archivi Veneti spectantia ad historiam Serborum et reliquorum Slavorum meridionalium

Те су препреке касније ипак уклоњене, па је Јанко Шафарик, преко Сегедина, Беча и Загреба, отпутовао у Млетке, како се то види из његових путних забиљешки. Стојан Новаковић је сматрао: „Опис тога пута има лепе вредности у поучној путничкој литератури, која је у нас толико оскудна. Обилат разноструким образовањем, какав је био покојник, имајући лепих знања и из историјских и из природних наука, он сваки час прича и објашњава разне знаменитости. Дошавши у Млетке, даје укратко занимљив преглед млетачке историје, потом описује све главне знаменитости тога града и живота у њему.”12)
И поред интензивног научног рада, Јанко Шафарик је дуго био и стални професор на београдском Лицеју. Када је 1849. године прерано и изненада преминуо његов колега историчар Исидор Стојановић, Шафарик је добио одобрење да остави физику и лати се предавања историје - своје омиљене научне дисциплине. Историју је предавао до почетка октобра 1859. године, када га је заменио Пантелија Срећковић, који се тада вратио са студија у Русији. Шафарик је школске 1860/61. године поново на Лицеју преузео катедру физике. У јуну 1861. године напустио је професорску службу, због болести у грлу, како је то сâм оправдавао, па је постао руководилац („чувар”) Народног музеја и библиотекар (управник) Народне библиотеке у Београду. На дужности библиотекара остао је до 1869. године, када је постао државни саветник, док је Музејом руководио до краја 1870. године.
Били су то послови који су се веома додиривали и допуњавали са Шафариковим основним научним амбицијама. Према тврђењу Стојана Новаковића, Шафарик је дочекао радост„да се први пут у Србији библиотека и музеј сместе у новој згради Велике школе, што је било прољеће 1863. године. Колика је могла бити радост онакоме пријатељу старина и збирака, свак ће лако познати, кад му се каже да дотле музеј није имао ниједне своје собице, ни једног излога, него да су све дотадашње збирке биле управо стрпане у орманима, који су под кључем стајали”.13)
Врло значајну активност показао је Јанко Шафарик у Друштву србске словесности, чим је1844. године изабран за његовог редовног члана. Пошто је министар просвете био само номинални председник, Шафарик је био потпредседник овог друштва и његов стварни руководилац. На ту функцију биран је 1853, 1857, 1858, 1861, и 1862. године. Када је, као продужетак Друштва србске словесности, 1865. године основано Србско учено друштво, Јанко Шафарик је био његов секретар до 1867, а од 1869. до 1875. године и председник.
Поред бирања у још неке значајне институције, посебно треба истаћи да је Шафарик био члан Друштва за повесницу и старине Југословена у Загребу, затим московског археолошког друштва, друштва руских лекара, дописни члан Југословенске академије знаности и уметности у Загребу и члан Императорског друштва љубитеља природних наука у Москви. Године 1861. одликовао га је руски цар Александар орденом Свете Ане другог степена, а пруски краљ Вилхелм орденом краљевске круне другог реда. Као изасланик србског ученог друштва, Шафарик је 1867. године учествовао на етнографској изложби у Москви. Године 1869. изабран је за члана Државног савета Кнежевине Србије. Запамћено је да је 1871/72. године предавао курс археологије чак и кнезу Милану Обреновићу, будућем србском краљу.
Јанко Шафарик је умро у ноћи између 18. и 19. јула 1876. године у Београду. Тада је Србија почињала рат са Турском. Стојан Новаковић је био сведок Шафариковог погреба 21. јула: „У то време Биоград, изаславши на границу највећи део одабранијех својијех, изгледаше мутно и забринуто, чекајући с бојажњу и надом гласове са границе. Тек оно што је остало одличних и знаменитих, од којих се мало који не би могао бројати у ђаке његове, почастовало је озбиљни и тужни погреб његов, обављен по обредима еванђеличке цркве, спустивши у гроб књижевног радника који је и рејчју и пером будио знање о прошлости и историји народној.”14)
2.
Не можемо се лако определити у одређивању које су старине биле и највише присутне у Шафариковим научним истраживањима и описивањима. Он се није задржавао само на ономе што припада србској прошлости, историји и култури. Ипак нам се чини да је највише страсти испољио у тражењу давних римских трагова на данашњем србском простору. У томе смеру било је и Шафариково бављење нумизматиком. Он је поседовао важну збирку старог сребрног, бронзаног и златног новца, којега су ковали србски и други европски владари. Ту збирку је при крају 1846. године купило министарство просвете за београдски Музеј.
Без обзира на разноврсност његовог рада, ипак је Шафариково интересовање за србску прошлост дало додатну садржину његовим научним доприносима. Он је сматрао да би стари србски рукописи чинили и посебну част србском музеју, јер су према његовом мишљењу верни сведоци душевног живота и развитка старих Срба. У већ споменутом извештају министарству просвете 1846. године, он је писао: „Зато би се сад још, док сасвим не ишчезну и у стране руке не пређу, од стране Високославног попечитељства и целог височајшег правитељства србског све могуће мере употребити могле, да су касателне духовне и мирске старешине где год у сеоским црквама, манастирима или у приватним рукама нагодећи се рукописи изнађу, побележе, овамо Високославном попечитељству пријаве, а потом да се сви, који се год добити могу, или новим печатним књигама замене или откупе и у музеуму на славу и част народа србског сачувају.”15)
Уз овај свој апел, Шафарик је изложио и предлог да се у пределе Старе Србије, Македоније и Албаније, а о трошку србске владе, пошаље способно и стручно лице које би скупљало и куповало старе рукописе, „јер каже даље Шафарик и у суседним старосрбским пределима драгоцене реткости ове све већма нестају и ишчезавају, будући их путујући странци за скупе новце купују и собом односе, као што то из сопственог искуства знам.”16)
Шафарик је такође предлагао да се, на владин трошак, „у сва ова старославна места”,17) пошаље један искусан уметник који би верно копирао старе слике, фреске, иконе, а нарочито ликове српских краљева, светитеља и архиепископа, које би затим доставио Народном музеју у Београду. А онда би ти ликови били верно изрезани у бакру или камену и затим растурени по народу. „Ово би заиста за сваког Србина било најсходније украшеније куће, које би га свагда на славне претке опомињало и благородна чувства у њему побуђивало.”18)
Први целовитији и иначе једини библиографски попис радова Јанка Шафарика сачинио је Стојан Новаковић и додао га своме овде чешће навођеном тексту. На основу тога Новаковићевог пописа и из других извора, дознајемо да је Јанко Шафарик, бавећи се дуже и интензивно проналажењм старих србских рукописа, објавио ове радове: Натпис на завеси великих царских двери пред олтаром цркве хиландарске монахиње Јефимије (Гласник Друштва Србске словесности, Београд, 1853, V, стр. 297 - 301); Србскиј летописац из почетка XVI-ог столетија (Гласник Друштва србске словесности, Београд,1853, В, стр. 17-113); Житије Стефана Уроша III списано Григоријем мнихом (Гласник Друштва србске словесности, Београд, 1858, XИ, стр. 35-95); Хрисовуља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. архангела Михаила и Гаврила у Призрену године1348 (Гласник Друштва србске словесности, Београд, 1862, XI, стр. 266-318); Типик Св. Саве првог архиепископа и просветитеља србског за манастир Хиландар у Светој Гори Атонској (Гласник Србског ученог друштва, Београд, 1866, XX, стр. 157-213) и Живот деспота Стефана Лазаревића, великог кнеза србског (Гласник Српбког ученог друштва, Београд, 1870,XXVII , стр. 363-429).
Као резултат Шафариковог научног путовања у Италију 1857. године настали су његови радови: Известије др Ј. Шафарика о његовом путу у млетачку архиву и истраживању споменика србске историје (Гласник Друштва србске словесности, Београд, 1857, IX, стр.292-308); Пут из Београда у Млетке (Србске новине, Београд, 1857, бр. 107-146);Попис акта принадлежећи к историји Срба и остали Југословена, наодећи се у цес. кр. млетачком генералном архиву (Гласник Друштва србске словесности, Београд, 1858, X, стр. 1-158) и Србски споменици млетачког архива, објављено најпре у „Гласнику Друштва србске словесности" од 1859. до 1862, књ.XI, XII, XIII, XIV и XV , а затим и засебно у две књиге.

        Acta archivi Veneti spectantia ad historiam Serborum et reliquorum Slavorum meridionalium                                                                                                                                                                      

Издвојено треба навести Шафариков текст Свети Константин (Кирил) и Метод учитељи Словена (Голубица, Београд, 1844 и 1845, В, стр. 327-350), као и Житије Светог Методија првог архиепископа моравског раноапостолског учитеља и просветитеља Словена (Гласник Српског ученог друштва, Београд, 1869, XVI, стр. 23-41).
Објављивање старих србских рукописа, који би могли да буду историјски извори, био је програмски задатак Друштва србске словесноти, па и самог Јанка Шафарика. Тако он у предговору за Троношки летопис изричито наглашава: „Читајући ово родословије, нашли су чланови Историјског оделенија нашег Друштва да садржава у себи неке ствари, које се досад не спомињу, или су овде много обширније и подобније изложене, него у другим летописцима, или бар у нечем одступају од познатог менија; зато су предложили у редовном заседанију да се овај рукопис печата у Гласнику Друштва, као грађа за стару србску историју.”19)
Из овог предговора може да се уочи и Шафариков приређивачки поступак и жеља да, у аутентичном и погодном облику, представи овај стари текст: „Подписаном поверено је било уједно да овај рукопис за печатњу приуготови, које се он трудио по могућности учинити тако да је гледао текст исправно преписати, и сва скраћења у њему наодећа се разрешити, а ради лакшег прегледа поделио га је на главе и параграфе, и како се у самом тексту поредко наводе године, држао је за целисходно додати бар код најважнији догађаја лето у затворителном знаку, ситним бројевима.”20)
Свестан времена у коме објављује овај летопис и немогућности да се изврши компарирање са садржином сличних текстова, Шафарик је на крају овог предговора рекао и ове карактеристичне речи: „Само критичко оцењивање овог дела и сравњивање у њему наодећи се потврђивања, са одступајућим од њега мненијами други летописаца и историописаца србски, морамо оставити за доцније време, кад извори србске повестнице сви, колико је могуће подпуније, скупљени и приступни учињени буду, а засад предајемо га онако свету, а нарочито љубећим историју свога рода Србима, као што смо га пријмили.”21)
Када је у питању стара србска књижевност, онда је Шафариков лични допринос свакако најбоље испољен у објављивању Житија Стефана Уроша III (Дечанског), које је написао монах Григорије Цамблак. Након првог штампања овог житија, које је, са пуно крупних грешака, учинио Иван Кукуљевић Сакцински у „Аркиву за повјестницу југославенску” (Загреб, 1857, књ.IV , стр. 1-29), у Друштву србске словесности је одлучено да се штампа ново издање и да се тога посла прихвати Јанко Шафарик.
Прво издање било је према руском рукопису, којег је, у Тројицко-сергејевској лаври код Москве, преписао Александар Горски, а за потребе Александра Ф. Гиљфердинга, а овај га је уступио Кукуљевићу. Тај руски рукопис бугарске рецензије имао је доста грешака, а Кукуљевић га је објавио без довољне спретности и грађанском азбуком, уместо старим ћирилским словима. Када је приступио своме приређивању, Шафарик је за основу узео рукопис Житија Стефана Дечанског који се чувао у Народној библиотеци у Београду, затим и још један препис који му је уступио професор Лицеја Алекса Вукомановић. На тај начин је Јанко Шафарик најбоље утврдио пропусте и грешке које је учинио Иван Кукуљевић.
У предговору за своје издање Житија Стефана Уроша III (Дечанског) Шафарик је изложио околности у којима је припремао то издање, како би могао бити „саопштен свету верно и подпуно наштампан овај споменик, и то у својој србској форми. Јер при печатању точно сам сравнио ова два позната нам рукописа, србскиј то јест наше Народне библиотеке, из ког сам начинио веран препис за печатање, и бугарскиј, наодећи се у библиотеци Свето троицке сергејевске лавре код Москве, по ком је у Аркиву напечатан, а за кои посао употребио сам осим Аркива један препис, који има професор Алекса Вукомановић.”22)
Добар познавалац књижевног рада Григорија Цамблака, па и овог Шафариковог издања, проф. Дамњан Петровић каже: „Шафарик није изложио принципе којима се руководио приликом припремања рукописа за штампање. У његовом издању скраћенице су разрешене, надредни знаци су уклоњени, али је вероватно задржао графију каква је била у рукопису (...). Његов је препис свакако био сачињен према правописним правилима Ресавске правописне школе, али без употребе јусова. Текст је штампан врло савесно, тако да се поткрало свега неколико словних грешака - врло мали број када се узме у обзир да је дело Цамблаково доста великог обима."23)
Јанко Шафарик се интересовао и за још нека дела српске житијске књижевности. У његовој оставштити нађени су преписи Живота краљице Јелене и Живота краља Драгутина из познатог житијског зборника архиепископа Данила II, а према рукопису Владислава Граматика, који се у Шафариково вријеме чувао у Народној библиотеци у Београду. Живот краљице Јелене био је Шафарик наменио за објављивање у „Гласнику Србског ученог друштва”, али га је предухи трио Ђура Даничић, који је у то време почео да штампа читав Данилов зборник.
Уз препис Живота краљице Јелене Шафарик је написао и предговор у коме је саопштио своја истраживања порекла ове србске владарке из рода францускога. У томе му је помагао и Павле Јосиф Шафарик. Према заједничкој верзији двојице Шафарика, цариградски цар Балдуин молио је своју рођаку француску краљицу да му уступи његову сестричину Јелену, како би је прогласио за своју наследницу (јер није имао порода) и онда је удао за султана иконијског, да би му постао савезник у борби против непријатеља. Чим је та Балдуинова молба била удовољена, Јелену су упутили у Цариград. Пут је водио преко Млетака, па морем до Скадра, а онда копном преко Албаније и Македоније. Када је та свита пролазила кроз србску земљу, Јелену је задржао краљ Урош I, а онда богатим даровима и обећањем да ће му бити савезник, измолио Балдуина да му је дâ за жену.24)
Поред житијâ, Јанко Шафарик је пронашао и још једно вредно литерарно дело и објавио његов превод са чешког на србски језик. Реч је о мемоарској књизи Константина Михаиловића из Островице (највероватније на Косову), која је код нас први пут објављено под насловом: Мијаила Константиновића, Србина из Островице: Историја или летописи турски, списани око године 1490 (Гласник Србског ученог друштва, Београд,1865, И (XVIII), стр. 25-188). И поред труда и племените намере Јанка Шафарика, тада ипак није обраћена и права пажња на оно што је садржала ова вредна хроника Константина Михаиловића. Много година касније, а највише заслугом Ђорђа Живановића, она је коначно постала и интегрални део србске књижевности.
Наводимо једну карактеристичну забелешку од 23. септембра 1873. године са седнице Одсека за науке историјске и државне Србског ученог друштва, која се односи на Јанка Шафарика: „Председник друштва г. др Ј. Шафарик јавља како је, по казивању путника,
сада већ врло тешко наћи у Егри (Хебу) дом, у коме је последњи деспот србски Ђорђе Бранковић у заточењу живео и преминуо, па стога предлаже да се замоли чешко Археолошко друштво да на трошак Србског уч. друштва, подигне какву спомену плочу, да би се колико толико и на месту сачувала успомена на овај знаменити догађај у судбини србскога народа. Одсек пристаје с великом вољом на овај предлог, остављајући одбору друштвеном да изврши ову замисао.”25)

                                    Историчар Јанко Шафарик (аутор Анастас Стојановић)

3.
Издвајајући Јанка Шафарика из круга словенских научника и сврставајући га у ред србских, не можемо а да без емоције опет кажемо да је његов живот, рад и деловање било непосредно везано за Београд, где је био професор, оснивач Народног музеја, сакупљач старог србског новца, старих рукописа и књига и управник Народне библиотеке. Као посебан књижевни споменик и историјски извор, издвајају се житија која су написали Григорије Цамблак и Константин Филозоф, а која је управо Јанко Шафарик представио србској читалачкој и научној јавности.
До сада није објављен било какав попис литературе о Јанку Шафарику. То отежава упознавање његовог лика и научног дела. Зато смо се ослонили на оно што нам је у овом тренутку доступно. После праве мале студије о њему, коју је написао Стојан Новаковић, упечатљиву слику Јанка Шафарика дао је Милан Ђ. Милићевић у своме Поменику знаменитих људи у србског народа новијега доба: „Шафарик је био средњега раста, пун, плав, увек с наочарима на очима; тих у покретима, јасан и разборит у беседи, мио у друштву, готов да поучи и помогне у чем се год позове. Његова врло лепо погођена слика налази се у србском Музеју у Београду.”26)
У енциклопедијском тексту о Јанку Шафарику, историчар Никола Радојчић је написао:
„Шафарик је у историским пословима самоук. Највише се бавио издавањем историских споменика и србском нумизматиком, коју није сам дефинитивно обрадио, него је свој богати материјал уступио Сими Љубићу за његов Опис. Према спреми, коју је имао и приликама, у којима је радио, учинио је Шафарик доста.”27)
У пригодном и биографском тексту, Милен М. Николић је написао: „Шафарик је припадао оном кругу научних радника који су с пуно љубави, одушевљења, па и романтике неговали славистику и, посебно, историју као науку. Одушевљени слависта и романтик, он ће такав остати до краја живота, мада су се, крајем шездесетих и седамдесетих година нарочито, и код нас и другде схватања изменила (...). Па ипак, не могу се оспорити Шафарикове заслуге за србску историјску науку. Он је, не науштрб историјске истине, сматрао да је историја и васпитна наука и тражио да се историјска дела пишу лаким, занимљивим стилом како би ушла у шире народне слојеве."28)
Кратким текстом Рада Михаљчића, Јанко Шафарик је уврштен у Енциклопедију србске историографије (Београд, 1997). Ту су донесени само елементарни биографски подаци, преузети углавном из текста Стојана Новаковића, и наведени главни Шафарикови радови који се тичу србске историје и књижевности. Из овог Михаљчићевог текста издвајамо овај део: „Иако се није школовао за историчара, Шафарик је задужио историјску науку и музеологију. Србски народни музеј његов је ’највеће дело’. Он је организовао скупљање старина, а као члан Друштва србске словесности старао се о прикупљању писане грађе и споменика за старију србску историју, док је изворе за новију историју прикупљао Исидор Стојановић."29)
Данас, без оптерећења било које врсте, враћамо у нашој свести лик Јанка Шафарика. Он је неминовно, али и необавезно спојен са големим значењем и делом његовог стрица Павла Јосифа Шафарика. Чини нам се да се већ тим повезивањем даје предност његовом стрицу и претходнику, па Јанко Шафарик неминовно добива подређену позицију. Независно од тога, он је својим марљивим радом, оданошћу србпској националној идеји и научним доприносом у истраживању наше прошлости, потпуно заслужио захвалност нашег народа. Ако имамо на уму да ту захвалност добива неко ко генетски не потиче из србског народа, онда је њена вредност још већа.



Напомене
1) Стојан Новаковић: нав. дело, стр. 191-192.
2) Исто, стр. 192.
3) Исто.
4) Исто, стр. 195.
5) Исто.
6) Исто, стр. 196.
7) Исто.
8) Недавно је тај извјештај штампан у посебној публикацији: Др Јанко Шафарик: Извјестије о путовању по Сербији 1846. године. Приредили Љ.Дурковић-Јакшић и М. Ж. Николић. Ваљево, 1993.
9) Стојан Новаковић: нав. дело, стр. 200.
10) Исто, стр. 201-202.
11) Гласник Друштва србске словесности, Београд, 1854, св. VI, Стр. 329.
12) Стојан Новаковић: нав. дело, стр. 216.
13) Исто, стр. 212.
14) Исто, стр. 190.
15) Исто, стр. 203.
16) Исто.
17) Исто.
18) Исто, стр. 204.
19) Др Јанко Шафарик: Србскиј летописац из почетка XVI-г стжолетија, Гласник
Друштва србске словесности, Београд, 1853, V, стр. 19.
20) Исто.
21) Исто.
22) Јанко Шафарик: нав. дело, стр. 35-36.
23) Дамњан Петровић: Књижевни рад Григорије Цамблака у Србији, Академија наука и уметности Косова, Приштина, 1991, стр. 96.
24) Стојан Новаковић: нав. дело, стр. 218-219.
25) Гласник Србског ученог друштва, Београд, 1877, књ. XLIV, стр. 377.
26) Милан Ђ. Милићевић: нав. дело, стр. 847.
27) Никола Радојчић: нав. дело, стр. 983.
28) Милен М. Николић: нав. дело, стр.23.
29) Раде Михаљчић: нав. дело, стр. 719.
Резиме
Словак Јанко Шафарик (1814-1876) од 1821 године школује се у Новом Саду код свог стрица Павла Ј. Шафарика чије је присуство у њему пробудило љубав за југословенске старине, језик и историју, која се још више утемељује у Братислави где је студирао филозофске и правне науке. Године 1832. прелази у Пешту где уписује медицину, коју завршава тек у Бечу 1837. године, али и на даље остаје веран археолошким и славистичким студијама, па боравећи у Прагу од 1838. године објављује неколико расправа из тих области.
Од 1840. године Ј. Шафарик борави у Новом Саду и активно учествује у „Летопису Матице србске”. После 1843. године прелази у Београд где бива постављен за професора на Београдском лицеју, где је осим физике предавао словенску историју и књижевност. Био је члан и један од обновитеља Друштва србске словесности. Руковођење Првом музејском збирком у Београду преузео је и водио од 1848-1870. године, где се доказује као веома страстан нумизматичар и музеолог. Због болести од јуна 1861. године напушта Београдски Лицеј и постаје руководилац Народног музеја и библиотекар (управник) Народне библиотеке у Београду (до 1869.) Дуги низ година био је потпреседник Друштва србске словесности, а од 1865. секретар Србског ученог друштва (од 1869-1875. председник). Био је и члан низа југословенских и међународних друштава научног усмерења, а и добитник је великог броја одликовања. Као посебан књижевни споменик и историјски извор издвајају се житија која су написали Григорије Цамблак и Константин Филозоф, које је Ј. Шафарик представио србској читалачкој и научној јавности.








Аутор : Крсто Крцун Драговић

Нема коментара:

Постави коментар