29.09.2014.

О Душановом Законику

О Душановом Законику

Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као год и канони и правна правила византијске цркве, преузети као своји, а том, сопственом кодификацијом требало је разрешити противречности и разлике у правном поретку између „Романије” и старих српских земаља, где се до тада владало по „обичајима српским”. Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави. Тиме је византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.[1]
Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре његовог званичног проглашења на сабору у Скопљу 1349. године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана нека законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек онда изнесен на сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства — панова (великаша) спречио је да Мajestas Karolina буде примљена у сејму.[2] У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.


 Дечани 1347

Државно-правно уређење

Развитак друштвених и државних односа у Србији био је подложан утицају развијенијег Византијског царства, које је и у периоду опадања своје моћи вршило снажан уплив на православне земље. Овај утицај је посебно значајан када се посматра правни живот средњовековне српске државе. Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком XIII века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић — Св. Сава је по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон , који је, као скуп црквених и световних правних прописа, добио велику важност у Србији. У Номоканону светога Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони) са тумачењем канониста, али је ту био и читав Прохирон и део Јустинијанових новела, оно што се називало „градски закон”. Номоканон је и у Душаново време задржао угледан положај у српском правном систему. У Византији су се тада јавили и нови правни зборници. Значајна је појава Синтагме Матије Властара, солунског монаха и канонисте, написане на грчком језику 1335. године. То је такође био номоканонски зборник којим је обухваћена грађа црквеног и грађанског права. Сви прописи су у грчком оригиналу Синтагме груписани у тзв. „саставе”, по реду грчког алфабета (укупно 24 састава). У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одговарајућим словом. Од византијских правних коментатора Матија Властар користи тумачење Јована Зонаре (почетак XII века) и нарочито Теодора Валсамона, чија канонска тумачења из 1169-1177. леже у основи овог Зборника. При томе се Властар обично не позива на своје изворе и не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, Валсамонови тенденциозни ставови добијају исти ауторитет као и сами канони, и тако постају прворазредни извор права.
Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та „скраћена Синтагма” очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у „Романији”, одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве.[3] Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.
Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из византијског законодавства, и то Земљорадничког закона са краја VII или почетка VIII века, а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. Ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самосталан рад српских правника. Поред Скраћене Синтагме и Правила Јована Посника (цариградски патријарх 582-595), прераде духовног приручника од стране Матије Властара, Јустинијанов закон је ушао углавном у све зборнике Душановог законодавства.[4]
Сам Душанов законик је настао у време развијене феудалне државе. Србији нису више били довољни правни обичаји, постојећи појединачни писани законски прописи домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодофикаторском раду чији је најважнији резултат био управо Душанов законик.
Посебну целину представља први део Законика из 1349. године, који садржи 135 чланова. Законик је допуњен 1354. године од члана 136. до краја. Динамичан развој друштвених односа условио је нове ситуације, које је требало правно регулисати. Осим тога, вероватно су у току примене првог дела Законика уочене неке празнине. Тако је новелирано дотадашње Душаново законодавство да би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа.
У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавезност црквеног брака, предвиђене су санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних јереси. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњовековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Однос тесне међусобне сарадње и повезаности државе и цркве прихваћен је из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. И у Византији и у Србији се истовремено са утврђивањем велике моћи цркве истичу њене обавезе према православном становништву, а пре свега њене каритативне дужности.
„Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Феудално устројство државе и друштвено-економских односа овде је добило свој највиши правни израз .”[5] С обзиром на то да Законик регулише основне сталешке односе и одређује карактер државног и друштвеног уређења, могао би се условно назвати „уставом” средњовековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.



Владар

Владар је био, пре свега, врховни војсковођа. У средњем веку, испуњеном сталним ратовима, често је лично вршио ту функцију. Као носилац врховне судске власти издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и поверио их свом суду. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја посебно у доношењу Законика. Управна власт је ојачала баш у доба Стефана Душана и остваривала се преко разгранатог феудално-чиновничког апарата, што је имало за последицу увођење нових титула и звања по угледу на Византију.[6] Владар је био господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва и зависност и независног. За средњи век је карактеристична тзв. подељена својина. Владар је имао сву земљу у врховној својини — dominium eminens; део својинских права преносио је на световну и црквену властелу и неке институције, пре свега манастире — dominium directum; најзад, један део својинских права припадао је и зависном слоју људи — dominium utile. Владар је себи задржавао право да од властеле одузме dominium directum у неким случајевима, нарочито у случају издаје. Један одређени фонд земље је увек био у потпуној својини владара (осим dominium utile). Владар је одатле је црпео један део својих и државних прихода, који нису били разграничени, одатле је властели давао баштине и проније и богате поклоне цркви и манастирима. У тај фонд је улазила пронијарска земља после смрти пронијара и свако конфисковано имање, а ту је било настањено становништво зависно директно од владара.[7] Мада је врховна власт владара према целокупном зависном становништву била несумњива, она се према насељеницима властелинских и црквених поседа остваривала само посредним путем.
Између владара и његових феудалаца постојало је непрекидно супарништво. Владар је желео јаку централну власт, док је властела желела јачање своје моћи и увећавање поседа. Да ли је у одређеном периоду била јача или слабија централна власт, зависило је од многих унутрашњих и спољашњих фактора, као и од личности самога владара. Да би на неки начин обуздао самовољну властелу, владар је обично држао јаку најамну војску. Најамну војску је држао и цар Душан. Ова војска, састављана од професионалних војника различитих народа, била је један од ослонаца његове моћи. Цар Душан је успевао да ограничи властелу и да одредбама Законика предвиди различите мере у том циљу.[8] На западу се владар често ослањао на грађанску класу, чији су интереси били супротни интересима властеле. У Србији грађанска класа није била развијена, мада су се за то почели стварати одговарајући услови.
И Византији и Србији је током целог срењег века остао стран компликовани хијерархијски однос вазалности, који је карактеристичан за западне феудалне државе. Јака централна власт и зависност великог и малог племства директно од владара, била је карактеристика овог типа феудалних односа. Не разумевајући специфичност крунског вазалитета, неки западни аутори су побијали могућност постојања феудализма у Византији и њено државно уређење упоређивали са старим источним деспотијама.[9]



Сабори

Сабори о којима има највише помена у законским споменицима управо за владе цара Стефана Душана, јесу стара установа. Извори помињу саборе од краја XII столећа, али су они, несумњиво, још старији, јер су у време Немањића већ „стабилизована установа” обичајног права.[10] Сабор се састојао из свештенства, властеле, владаоца и његове породице. Сазивао га је сам владар у свим ситуацијама у којима је то налазио за потребно. Врло је вероватно да многе важне одлуке владар ипак није могао донети без учешћа сабора и да би таквим покушајем довео себе у незавидан положај. Властела је морала учествовати у доношењу одлука, а не давати само формалан пристанак. Немањићи, који су често долазили на престо насилним путем уз помоћ властеле, нису могли властелу потпуно уклонити из одлучивања и употребљавати саборе само као формално тело, које акламацијом потврђује већ донете одлуке. Сабор је сазиван писменом наредбом, приликом владаочевог крунисања или абдикације, затим када је требало приказати савладара или наследника престола, када је требало поставити новог архиепископа или отворити нове епископије, а понекад и приликом оснивања нових манастира.[11] Сабор је био феудална, а не народна установа, преостала из преддржавног периода.[12] То није било народно представништво, већ скуп привилегисаних сталежа с владарем на челу.[13]

Однос цркве и државе

Црква у Србији није имала претензија на световну власт, па се и њен положај према владару, представнику државе, разликује од положаја цркве на западу. У Србији је црква била увек уз владара и помагала његову борбу против властеле. Када се српска црква одвојила од охридске и добила свог архиепископа, њен углед је знатно порастао. Српска црква је под окриљем државе и у складу са интересима српске средњовековне државе прешла вишестепени развојни пут. Од несамосталне рашке епископије, која је била ослобођена подређености охридској архиепископији 1219. године, она је израсла до патријаршије 1346. године. Такав њен развој јачао је позиције српске државне независности, али истовремено он је одговарао и посебним верским и друштвеним интересима и захтевима цркве.[14] Потврђујући велику улогу вере и цркве у српској држави, Душанов законик почиње речима — „Најпре за хришћанство...”. Нема толеранције за јереси, па ни за „јерес латинску”, односно католичку веру. Мада припадници дубровачких колонија у српским градовима слободно исповедају католичку веру, мада Саси, који живе у рударским насељима, имају велике повластице и нико их не прогони због њихове припадности западној цркви, оштра одредба се упућује православном живљу — „И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца” (чл. 6). У следећем члану Законик налаже да се поставе протопопи по свим градовима и трговима, да би одвраћали хришћане од вере латинске и вратили покрштене у православну веру. Највећи број католика се налазио у градовима и њихов утицај је ту био најснажнији, те је стога била неопходна законска мера да се осигурају интереси православне цркве баш у тим деловима царства. Католичка црква се није никад помирила са губитком покрајине Илирик и у сваком је погодном моменту покушавала да поврати свој утицај. За то су били најпогоднији ктолички свештеници који су се налазили у средишту православне земље. Законик предвиђа оштре санкције у борби против католичког прозелитизма (чл. 8). Православна црква није допуштала мешовите бракове, па их следствено томе забрањује и држава. Низ одредби у Законику има за циљ онемогућавање утицаја католичке цркве на истоку. Дужност је православног цара да сачува и ојача православну веру, и Душан, који себе сматра наследником свих претходних православних византијских царева, жели да то постигне. У Србији је однос међусобне сарадње државе и цркве био углавном непомућен током целог средњег века. Није било многобројних јеретичких покрета као у Византији, па се није никада десило да се цар и патријарх нађу у два супротна табора. Српски владари су генерацијама јачали српску цркву, па је српски цар чинио то исто свим расположивим средствима.
Овакав однос државе и цркве је прихваћен из Византије. Цар је заштитник цркве, а патријарх царев саветник. Сарадња византијске цркве и државе, тесна и стална, била је диктирана непосредним интересом обеју страна. Држава је прогањала јеретике као државне преступнике, а црква је анатемисала бунтовнике. Онога ко се супротставио православном владару, црква је кажњавала екскомуникацијом, онога ко се није потчињавао православној цркви, одбацивала је држава.[15] Неки научници су овај однос државе и цркве назвали цезаропапизмом, желећи да докажу да је византијска црква у свему била подложна држави и представљала само њен саставни део.[16] То се мишљење не може прихватити, мада је чињеница да је однос државе и цркве у Византији, па и у другим православним земљама које су биле под утицајем свега што је долазило са ортодоксног истока, био неупоредиво ближи него на западу. Идеал Византије је био савез царства и цркве, њихово прожимање под руководством цара и патријарха. Наравно, у пракси је долазило до честог одступања од оваквог идеала, али у сукобима није цар увек био победник. Црквени обред крунисања није у средњем веку било само спектакуларна формалност. Овим црквеним обредом се и узурпатор, каквих је било много у дугој византијској историји, проглашавао легитимним царем. Евентуални изостанак крунисања, односно одбијање цркве да цару да свој „благослов”, могло је имати непријатних последица.[17] Важност крунисања је добро знао и цар Душан. Великим трудом и богатим даровима успео је да стекне наклоност српског и бугарског свештенства, грчког свештенства из освојених византијских крајева и монаха Свете Горе. Оснивање патријаршије и избор патријарха Јоаникија били су неопходна припрема за крунисање. Тек је цар са патријаршијом и после црквеног обреда крунисања могао бити легитимни цар по средњовековним схватањима.
Уплив цркве у држави био је олакшан и економском моћи њених установа. Црквене установе нису биле само идејни актери већ и накрупнији корисници феудалног начина производње.[18] И пре доношења Законика црква је поседовала велика феудална имања. Било је манастира с пространим поседима, налик на велике опатије у Угарској, Италији и Немачкој.[19] Црквена имања су имала веће повластице од властелинских. На црквеним имањима није постојала обавеза великих и малих работа (чл. 26). У чл. 23 црква се ослобађа дужности преноса ствари за државне, војне или какве друге важне потребе; та обавеза постоји само када путује цар са својом великом пратњом.
„Црква је уживала управни, економски и судски имунитет, који је био већи од имунитета властеле. Право имунитета није хришћанска црква стицала из милости држава, у којима се инсталирала, него га је носила са собом као своје рођено, а од Бога установљено право, које су јој новопокрштене државе признавале као установу божанственог закона. Историјски је хришћанска црква наследила повластице од цркве јеврејске, за коју је генетички била везана. У светом писму старог завета, које је хришћанска црква усвојила, наишла је на готове одредбе Божанственог закона о црквеном имунитету, које су постале обавезне за сваку хришћанску државу. И у Србију је институција црквеног имунитета дошла као готова и несумњива.”[20] Црква има право да суди за извесне ствари, које спадају у искључиву надлежност црквених судова, свим православним поданицима царства (чл. 12). Сви спорови који се тичу клера такође спадају у надлежност цркве. Законик предвиђа могућност да властела путем силе тражи неко своје право од припадника клера и покушава да то спречи (чл. 30). Као велики феудални поседник, црква је судила све спорове између зависног становништва насељеног на њеној земљи.

            Дечани 1347

Властела

Властела је чинила моћни повлашћени сталеж у Србији. У Законику се помињу велика и мала властела. Моћ властеле се заснивала на њеним земљишним поседима, баштинама, које су једна од основних карактеристика феудалног система. Баштином је властелин могао слободно располагати, могао ју је продати, дати у мираз, или поклонити, и то без икаквих ограничења. Баштински посед је по правилу био наследан.[21] Законик потврђује права властеле: „Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци, што је коме дало царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до овога сабора баштине да су сигурне” (чл. 39). Посед једном добијен у баштину остајао је у трајном власништву властелина (чл. 40). Владар га је могао одузети само у специјалним случајевима, нпр. у случају издаје. С друге стране, властелин је имао одређене обавезе према владару и држави. Те обавезе су биле: плаћање годишњег пореза „соће” и војна служба [22]. Други тип феудалног поседа у Србији била је пронија. Ова установа је примљена из Византије, што је у српској историографији утврђено још у XIX веку. С. Новаковић је мислио да је пронија давана као накнада војничким или управним старешинама и да је у свему била слична са старим војничким добрима.[23] Он је увидео велику разлику између баштине и проније: „Пронија је по Душановом законику сасвим различита од баштине. Дати коме у пронију значило је дати му само на уживање, или уступити му над неком земљом, селима или жупом, извесна права работе, која је државни поглавар имао право тражити од људи на оној земљи насељених. Пронијар је имао само работу, и то у одређеној мери и ништа више.”[24] Скоро сви писци, и старији и савремени, истичу разлику између баштине и проније. Очигледно је да су феудални господари могли имати и баштине и проније. Баштина је била наследна потпуна земљишна својина, а пронија је била условљена својина.[25]
Пронија несумњиво води порекло из Византије. Настала је у доба владавине династије Комнина. После великих војничких пораза крајем XI века, у XII веку Византија доживљава епоху војне славе и спољњег сјаја. При успостављању византијске војне снаге велику улогу одиграла је пронија, установа за коју није знала претходна епоха. Везана дужношћу вршења војне службе, пронија је добила нови и велики значај, али је тиме порасла и снага феудалне дезинтеграције, коју је носила у себи установа проније.[26] За пронију је током целог постојања карактеристична везаност обавезом војне службе. Исто тако, она све време остаје условљено привремено држање са правом уживања, али без права располагања. Нови моменат у установу проније унео је оснивач династије Палеолога, Михаило VIII Палеолог (1261-82), после пада Латинског царства и обнављања византијске власти. Он је дао могућност наслеђивања проније, желећи да себи осигура подршку утицајних елемената царства.[27] У време грађанског рата између Јована V Палеолога (1341-91) и Јована VI Кантакузина (1347-54),, пронија је све чешће постајала наследно добро. Претварањем проније у наследне поседе оба цара су привлачила себи присталице. Ипак, наследници пронијара и даље остају у обавези војне службе.[28] Претварање пронија у наследна породична власништва било је у XIV веку свакако врло честа и потпуно уобичајена појава. Само тиме се може објаснити да су право на поседе умрлог пронијара почели да истичу не само његови синови него понекад и удовице.[29] С тим у вези јавља се и нови термин „побаштињавање”. Ипак, за свако „побаштињавање” проније била је потребна посебна даровница која се добијала на основу претходне молбе заинтересованих. Никако се не може прихватити мишљење о потпуном изједначавању проније и баштине. Пронијар и после преласка проније у породично власништво није стекао право да свој посед продаје, даје у мираз, прилаже цркви или манастиру, ни да га остави ма коме сем својим наследницима способним да га замене у својству пронијара.[30]
Из Византије систем проније је прешао у словенске земље Балканског полуострва, јер је одговарао условима и потребама феудалног поретка у тим земљама.[31] Први податак о пронији налазимо у Србији, у повељи краља Милутина манастиру Св. Ђорђа у Скопљу.[32] Међутим, то не мора да значи да је пронија тада и настала. Српска држава се територијално ширила на рачун Византије још од Стефана Немање. Већ у то време пронијарски систем је постојао у Византији. Како се византијски утицај у многим областима осећао за све време владавине династије Немањића, могуће је да је пронијарски систем прихваћен у Србији много раније него што је забележено у сачуваним и нама доступним споменицима.[33] У Србији се пронија такође могла претварати у наследни посед, међутим, тиме она није губила своју специфичност и није се изједначавала са баштином. Све до пропасти српске државе пронија задржава војни карактер и остаје посед са правом уживања, али без права отуђивања. Као и у почетку, владар има право да је одузме пронијару и да је да неком другом, кога обавезује на исти начин.



Зависно становништво

У Душановом законику често наилазимо на један термин који је био повод за стварање различитих мишљења о правној и економској подели становништва. То је термин себар. У Законику се себар обично противставља властелину и због тога су неки научници дошли до закључка да је то збирна именица за целокупно неповлашћено становништво. У ту категорију би спадало и зависно становништво и градско становништво у унутрашњости Србије. Овакво мишљење је заступао Никола Крстић, а њега су следили Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Касније С. Новаковић донекле мења свој став и претпоставља да су себри само зависни сељаци, док малобројно грађанство, занатлије, трговци итд. сачињавају слој „средњих људи”, који се помињу у чл. 152: „Како је био закон у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дужини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника”. У категорију средњих људи С. Новаковић у свом другом издању Законика убраја и малу властелу. М. Полићевић претпоставља да се у Србији задржао велики број слободних сељака, да ти сељаци такође спадају у себре и да појам себар означава целокупан хетероген „трећи сталеж”. Т. Тарановски сматра да су слободни сељаци, ако их уопште има, једна сасвим занемарљива категорија. Он закључује да Законик целокупно становништво дели на две најмногобројније категорије „на властелу, као господаре земље, и на себре, као насељенике на земљама, земљораднике.”[34] При томе Законик занемарује малобројно становништво по градовима у унутрашњости Србије, чија права нису издиференцирана и чији положај битно не одступа од положаја зависног становништва. Као најтачније се може узети једно новије објашњење: „Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници — меропси, феудално зависни сточари — Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци — средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова — невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима.”[35]
Меропси — зависни земљорадници, који живе и раде на псоедима властеле, цркве и цара, односно државе, имају веома много сличности са византијским парицима. После смрти Василија II Македонца (976-1025) његови наследници нису продужили борбу за заштиту слободног сељачког поседа. Феудално племство је успело да извојује победу и да убрза везивање сељака за земљу, да од слободних сељака створи зависне парике. Парици дугују одређене намете и кулуке. Њихова слобода кретања је ограничена. Али кад испуне своје обавезе према поседнику, парици могу слободно располагати својом земљом. Могу је продати, поклонити, дати у мираз или оставити у наслеђе. Господар их са земље не може отерати, али то му и није у интересу. Земље је увек било довољно, док се скоро стално осећао недостатак радне снаге. На различитим поседима радио је различити број парика, па је негде њихов положај био лакши, а негде тежи. Због тога парици беже са једног имања на друго, тражећи повољније услове за живот. С обзиром на то да на црквеним имањима парици нису имали војну обавезу, која је била веома тежак терет у средњем веку, парици су углавном бежали са имања световних господара на црквене поседе. Бежање парика постаје масовно пред крај царства, када је Византија била у тешкој економској кризи, повећаној грађанским ратом.[36]
У Србији су меропси имали до доношења Законика различите обавезе и, зависно од поседа на коме су радили били су у лакшем или тежем положају. Законик није повећао дотадашње обавезе меропаха, него их је само унифицирао и потврдио дотадашње стање.[37] За Србију је крактеристична радна феудална рента, али са освајањем нових византијских крајева долази до неких измена.
У границе српске државе улазе и крајеви у којима је рента обрачунавана у новцу. Међутим, византијски порески систем, напреднији и савршенији од система „работа”, није одговарао српској држави, јер ни српско друштво, ни привреда, ни администрација нису били способни да га прихвате. Ови утицаји, мада снажни, нису били прихваћени у потпуности, већ су прилагођени потребама нове средине.[38]
Стални ратови, епидемије куге и других заразних болести, као и глад која је наступала с времена на време, смањивали су број зависног становништва. То је проузроковало сталну несташицу радне снаге и дешавало се да читави крајеви остану необрађени. У таквој ситуацији није било ретко да и властела на недозвољен начин преводи туђе меропхе на своје поседе. Законик покушава да то спречи предвиђајући казну за свакога ко омогући меропху бекство од претходног господара (чл. 93, 140, 141).
Властела се није много освртала на прописане терете, повећавала их је по својој вољи, а то је доводило до исцрпљивања меропаха. Законик жели да осујети те злоупотребе: „Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, и ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху” (чл. 139).
Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да заједно са својим властелином поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима због сталне опасности од разбојника, да примају на стан и храну цара и његову пратњу и властелина када се налази на путу. У Византији су све ове обавезе замењене одређеним износима у новцу, али је у Србији постојала потреба баш за извршавањем оваквих обавеза по систему „работа”. Пошто би испунили све што је у Законику прописано, меропси су могли располагати својом земљом. Могли су је продати, поклонити цркви или дати у мираз, али увек под једним условом — да онај ко прими земљу по ма којем основу, прими и све терете које земља са собом носи.
Власи су били сточари и њихов положај је изгледа био бољи од положаја меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе Влаха, што не значи да тих обавеза није било. Вероватно је да су обавезе остале исте као и пре и да су биле одређене другим актима и обичајним правом. Власи су живели номадским животом, али су се касније почели настањивати по сточарским селима. Чл. 74, 75 и 76 регулишу право паше између села и жупа, предвиђајући накнаду штете и казну за попашу.
Отроци, средњовековни робови, разликују се од робова у робовласничком уређењу. Господар може отрока продати, оставити у наслеђе, али га не може дати у мираз. Предвиђена је тешка казна за онога ко прода хришћанина нехришћанину: „И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже” (чл. 21). У неким селима отроци живе заједно са меропсима и Законик не прави између њих разлику (чл. 67). У Византији су осим парика на феудалним поседима живели и надничари који нису имали своју земљу. Њихов положај је био између парика и робова. Вероватно су њима били слични отроци који су у једном селу живели и радили заједно са меропсима.
Занатлије и трговци се помињу у Законику, мада ова занимања нису била ни близу тако развијена као у Византији. У Србији има сеоских занатлија по којима су и цела села добијала имена.[39] У време када су рудници племенитих метала представљали значајан извор прихода за државу, нарочито се развило златарство. Златарима је тада забрањено да живе по селима. Они су могли живети само у градовима у којима је било допуштено ковање новца и тада су могли радити и друге златарске послове (чл. 168, 170). Ако би се у граду или селу нашао златар који кује новац без дозволе, био је кажњаван спаљивањем (чл. 169). Трговци су често били странци и то највише Дубровчани и имали су велике повластице у Србији. Трговце Законик штити у више чланова — 118, 119, 120, 121, 122. Да се трговином почиње бавити и домаће становништво видимо из чл. 121: „Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе, или друге трговце, да не иду на тргове царева, но да иде сваки слободно”.
Сокалници представљају специфичну категорију становништва коју не налазимо нигде изван Србије. Овај назив је изазвао полемике и различита мишљења у српској историографији. Може се прихватити као највероватније мишљење А. Соловјева, којим се потврђује објашњење С. Новаковића, да су сокалници били послуга на великим имањима, да раде углавном кухињске послове и да временом, задржавајући стари назив, добијају и друге дужности.[40]



Градско становништво

Градови су у Србији били различити и по постанку и по величини и по својој важности за државу. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места која су служила и као тргови и иза чијих су се зидина склањали становници из подграђа и околних села у време непријатељских упада. Ту су долазили трговци из Србије, Дубровника, па чак и из Венеције. Средњовековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. Ту су махом живели странци — Саси који су уживали специјалне повластице.[41] Законик ограничава, дотле неограничено, крчење шума и претварање крчевина у плодну земљу. Дозвољава сечу шуме само онолико колико је то потребно за рад у руднику (чл. 123).
Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај. Њима Законик потврђује постојеће повластице: „Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа” (чл. 124). Ова потврда права понавља се још једном у чл. 137 и истиче се да ни сам цар није овлашћен да им повластице измени. Мир у грчким градовима и њихова наклоност били су веома потребни цару. Осим тога, грчки градови су имали велику традицију и потпуно развијено градско становништво, те је било неопходно оставити их да живе као и до тада. Нису се могли ни поредити са градовима у унутрашњости Србије, у којима је градско становништво било тек на почетку свога развоја.[42]
Приморски градови се у Законику уопште не помињу, мада је њихова улога веома важна у средњовековној Србији. Међутим, сви ти градови, као Дривост, Скадар, Улцињ, Бар, Будва и Котор, имају своје статуте по којима живе и владају се њихови становници.[43] Царева потврда њихове традиционалне аутономије није била потребна. Српска властела је у тим градовима сматрана за странце. Приморски градови су веома снажно привлачили себре, који су у њима могли добити толико жељену слободу. И док Законик оштро кажњава свако примање одбеглих меропаха, не помиње примање „туждих људи” од стране приморских градова. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања у унутрашње ствари.

Грађанско право

Одредбе из области грађанског права су у Законику веома малобројне. То не значи да није било различитих приватноправних односа у које су свакодневно ступали припадници и повлашћених и зависних слојева становништва. У Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону има велики број грађанскоправних одредби. Осим тога, за неке односе је вероватно још увек важило обичајно право. Чланови Законика који регулишу односе грађанског права налазе се у различитим деловима Законика и поређани су без икаквог система.
Стварно право се појављује само у два института — својини и залози. Својина је била, као што је већ речено, подељена феудална својина. На истом земљишту цар је имао dominium eminens, властелин dominium directum, а зависни сељак dominium utile. Законик потврђује неприкосновеност властелинских баштина и допушта слободу располагања: „... да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити или продати кому било” (чл. 40). Када је у питању земља зависног сељака, слобода располагања је ограничена условом да на њој увек мора бити „работник”. Ако га не буде, земљу може узети властелин да би на њој населио неког другог зависног сељака. Својина се могла прибавити различитим правним пословима. Оригинерно стицање својине путем крчења шума Законик забрањује.
Залога је давана као јемство за враћање дуга. Вероватно је постојао рок после кога залога није могла бити откупљена, што је доводило у неповољан положај зајмопримца, јер су заложене ствари по правилу вредније од позајмљене суме новца. Законик не допушта такву злоупотребу, остављајући могућност откупа заложене ствари без обзира на рок (чл. 90).
Облигационо право није било развијено у Душановој држави. Битне карактеристике феудалног система су натурална привреда и неразвијеност робно-новчаних односа, те је разумљиво да се облигацијама бави мали број чланова Законика. Ипак, више одредаба из ове правне области има у Властаревој Синтагми и Јустинијановом закону.
Купопродаја и покретних и непокретних ствари је несумњиво постојала у Србији, али нам нису сачувани уговори на основу којих бисмо могли нешто више сазнати о форми у којој је вршена. Анализирајући „Призренску тапију” А. Соловјев је закључио да је она од почетка до краја писана по узору на византијске купопродајне уговоре.[44] Ово је био утицај византијског писаног права, које је било нарочито брзо усвајано у областима близу грчке границе или областима освојеним од Византије. „Јер су норме грађанског права врло конзервативне, и када једна култура губи своју политичку превласт, њезине приватно-правне норме и формулари обично живе још дуго времена.”[45] Посебан вид купопродаје у Србији била је купопродаја плена, регулисана у чл. 132.
Поклон се помиње у чл. 40 и чл. 174, који регулишу властелинску и потчињену баштину. У средњем веку је религиозност била веома изражена, па су били чести поклони цркви. Поклоне цркви давали су и припадници повлашћеног властелинског сталежа и њихово потчињено становништво. С обзиром на хришћанско учење о милосрђу, као особини сваког човека који жели да заслужи царство небеско, ти поклони су најчешће давани са одређеном наменом. Манастир или црква су били дужни да из дарованих средстава деле милостињу сиромашнима, да воде бригу о убогима итд. У оквиру манастирских имања било је болница и прихватилишта за људе са тешким физичким манама које су их чиниле неспособним за рад. Њихово издржавање је такође плаћано из поклона религиозних давалаца.[46]
Размена је још увек постојала, мада је њен значај вероватно био прилично незнатан (чл. 43).
Остава се помиње само на једном месту, и то када гостионичар одговара за ствари путника (чл. 125).
Брачно право се налазило у домену црквеног права, али је у Законику било неколико чланова који су имали задатак да заштите интересе православне цркве. Њима се забрањује склапање брака без одређеног црквеног обреда (чл. 2). На други начин склопљен брак се не признаје: „такови да се разлуче”. (чл. 3). Забрањено је и склапање брака са припадником друге вере (чл. 9).[47]
Наследно право је такође недовољно регулисано у Душановом законику. Том важном облашћу права бави се само неколико чланова. Имање властелина наслеђује после његове смрти потомство. Из Законика се не види да ли је наслеђивање некретнина било ограничено на мушко потомство: „Који властелин узима децу, или опет и не узима децу, те умре, и по његовој смрти баштина пуста остане, где се нађе од његова рода до трећега братучеда, тај да има његову баштину” (чл. 41).[48] Наслеђивање потчињене баштине није регулисано Закоником. На селу је било много породица које су живеле у задругама и тада се проблем наслеђивања и није могао појавити. Ипак, било је и инокосних породица и можемо претпоставити да се тада непокретна имовина могла наслеђивати. Највероватније је постојао услов да наследник буде „работник”, као и de cius и да са наслеђем преузме и све обавезе. У чл. 174 помињу се „људи” који имају своју баштину. Они су од те земље могли давати поклоне цркви, мираз, или су је могли продати, али увек под веома важним условом — да на земљи остане „работник”. Ако га не буде, „ономе господару чије буде село, аколи не буде работника за оно место ономе господару чије буде село, да је властан узети оне винограде и њиве”. Такав поступак можемо сматрати вероватним и када је у питању наслеђивање.
Недостатак већег броја чланова који би регулисали брачно и наследно право у Душановом законику постаје јаснији када се утврди да у Скраћеној Синтагми једну трећину одредби сачињавају управо оне које регулишу брачно право, а да се велики број одредаба односи на наследно право, обухватајући и законско и тестаментално наслеђивање.[49]



Кривично право

Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву. Уводи се и нови термин за кривично дело — „сагрешеније”, што подразумева прекршај извесне државне норме или моралне заповести која је имала значаја за државу. Ово је у складу са византијским схватањем да је свака непослушност закону световног карактера истовремено уперена и против божанског закона. По библијском учењу, сваки закон је резултат божије мудрости која је пренета на човека. Стога ће се сваки паметан човек покоравати законима. Појмови о кривичном делу су се развијали под утицајем цркве у свим оним земљама које су заједно са хришћанством примиле црквену организацију и црквено право из Византије.[50]
У кривичном праву највише долази до изражаја сталешка разлика, карактеристична за сва средњовековна права. За иста кривична дела припадници различитих сталежа се кажњавају различитим казнама. Та разлика се нарочито осећа када је кривично дело учињено између припадника два различита сталежа, властелинског и себарског: „И ако властелин, или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди” (чл. 55). Међутим, некада је предвиђена различита казна и за припаднике истог сталежа који се разликују по богатству и моћи: „Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима” (чл. 50). Властелин плаћа исту казну када опсује властеличића или себра, а властеличић подлеже телесној казни, мада је припадник повлашћене класе. Разлика између властелина и властеличића је очигледно велика. Постоје и тешка кривична дела за чије је извршиоце казна једнака, без обзира на припадност повлашћеном или потчињеном сталежу: „Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу”. (чл. 96). Поред овог члана, такви су чланови у којима се предвиђа казна за кривична дела против цркве и религије, за убиство свештеног лица (чл. 95), за паљевину (чл. 99), за мађионичарство и тровање (чл. 109), за разбојништво (чл. 145) итд.
Кривична одговорност је по Законику углавном индивидуална, мада још увек постоји колективна одговорност за нека кривична дела. За неверу коју почини властелин плаћа и његова кућа (чл. 52). Кућа, која уједно означава и породицу, одговорна је за „зло” које учини њен члан: „И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио” (чл. 71). Најчешће се предвиђа колективна одговорност за село за разноврсна кривична дела — вађење мртваца из гробова (чл. 20), скривање разбојника у селу (чл. 145), забрањивање трговцу да преноћи у селу (чл. 159), скривање златара у селу (чл. 169) итд.
Виност је била непознат појам док се судило по објективној одговорности. „Ипак утицај римско-византијског (и још више утицај црквеног) права ствара и код словенских народа тачно појмове о виности, о томе да се код кривца: voluntas, non exitus inspicitur” (гледа на намеру, а не на исход).[51] Појам виности детаљније обрађује Властарева Синтагма, док се у Законику налази неколико чланова у којима се прави разлика између умишљаја и нехата: „Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсеку” (чл. 87). „Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да” (чл. 57).
Урачунљивост се не помиње у Душановом законику, али се одредбе о урачунљивости налазе у Властаревој Синтагми и у Прохирону. Законик предвиђа дело извршено у пијаном стању, али пијанство узима као отежавајућу, а не као олакшавајућу околност (чл. 166).

Казнени систем

Обичајноправни начин кажњавања извршиоца кривичног дела путем крвне освете и систем законске композиције замењени су у Душановом Законику казнама које предвиђа и извршава држава. Установа обичајног права — вражда, по којој је извршилац кривичног дела убиства био дужан да да одређену суму новца као накнаду породици убијенога, веома се дуго задржавала у Србији.[52] Душановим закоником прихваћен је византијски систем казни. За лакша кривична дела предвиђена је новчана казна, али се она сада плаћа држави, а не оштећеноме. Уместо новцем, казна се некада плаћа одређеним бројем стоке, што је остатак давне прошлости. Једна од главних сврха казне у средњем веку је одмазда. Осим тога, јавно извршавање сурових телесних казни служило је као генерална и као специјална превенција. Поправљање кривца није било предвиђено и није се сматрало дужношћу државе. Црква је, у складу са учењем о покајању греха, узела ту дужност на себе, користећи у ту сврху сложени систем црквених епитимија поред редовне државне казне.[53] Желећи да ову идеју унесе у световно право, црква препоручује изрицање казни које дају времена „грешнику” да се покаје.[54]
Душанов законик је преузео из византијског права скоро све казне сакаћења осим кастрације. Сакаћење је углавном тако вршено да се сакатио онај део тела којим је извршено кривично дело — за пристава који би узео више него што је то предвиђала писмена пресуда, предвиђена је казна сечења обе руке и језика (чл.162); руке су одсецане и ономе ко би продао хришћанина иноверцу (чл. 21); иста казна је примењивана за убиство са умишљајем (чл. 87). Овај тип казне је примењиван и на припаднике повлашћеног сталежа и на себре. Међутим, ако би дело било учињено између припадника ова два сталежа, казна сакаћења је примењивана само на себре: „Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије; да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера” (чл. 94). Батинање се као казна користи за све поданике осим велике властеле — ако властеличић опсује властелина (чл. 50), ако себар „рече бабунску реч” (чл. 85) итд. Смуђење косе или браде је одређено само за себре — ако себар опсује властелина или властеличића (чл. 55), или ако учествује на недозвољеном сабору (чл. 69). Жигосањем се кажњава меропах ако побегне од свога господара (чл. 201). Прогонство се предвиђа у два случаја — ако католик узме „христијанку”, а не покрсти се, и ако се нађе јеретик да живи међу хришћанима (чл. 9 и 10). Имовинска казна се плаћа у разним случајевима — за вађење људи из гробова (чл. 20), за убиство себра од стране властелина (чл. 94), за напад на трговце (чл. 118), за неоправдано задржавање трговаца (чл. 122) итд. Глоба се предвиђа најчешће у новцу, а понекад и у стоци: „Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже” (чл. 169). „Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом” (чл. 193). Конфискација имовине се користи за кажњавање невере (чл. 52), за кажњавање онога ко би осрамотио судију (чл. 111) итд. Имовина се конфискује целокупном селу ако се у њему нађе разбојник (чл. 145). У Душановом законику је смртна казна добила широку примену. Она се предвиђа за низ кривичних дела — ако себар силује властелинку (по другом објашњењу, ако отме властелинку) (чл. 53), ако неко убије епископа или попа или калуђера (чл. 95), ако убије неког од најближих крвних сродника (чл. 96), ако сруши цркву у време рата (чл. 130), ако разбојник буде ухваћен на делу (чл. 149) итд. Казна лишења слободе се не помиње у Душановом законику као главна казна или као уобичајена споредна казна. Предвиђа се на пример за пијаницу „да се врже у тамницу”, али се не одређује трајање казне. Постојао је велики број тамница на црквеним, властелинским и државним поседима, на царском и патријарховом двору. Могуће је да су ове тамнице служиле за испитивање оптужених, као и за кажњавање зависног становништва за разне повреде њихових дужности. „По себи се разуме, да није тамница била за приватне поданике увек казнени затвор, него и истражни притвор и принудно средство за наплаћивање од њих глоба и свакојаких дажбина.”[55]



Организација судова

Судска организација у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова, чија је надлежност била подељена и по категоријама становништва и по врстама кривичних дела, односно спорова.
Чланови 171. и 172. Законика истичу принцип законитости и налажу судијама да суде по правди и законику „а да не суде по страху од царства ми”. Уколико је упутство из царевог писма било у супротности са законом, требало је обавезно поступити по закону. Принцип законитости је византијског порекла, а своје је место у српском праву нашао после припајања новоосвојених крајева Душановој држави.[56] Може се приметити да у скоро свим државама средњег века постоји тежња племства да се обавезним законима признају само они који су донети на сабору. [57]
Црквени суд је постојао, не као творевина државе, која је део својих судских права пренела на цркву, већ као самостална и независна институција. Црквени суд је доспео у Србију из Византије заједно са црквеном организацијом. У то време је црквени суд био већ потпуно оформљен, са надлежношћу која је била шира од изрицања дисциплинских пресуда клеру. Црква суди припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. Пред црквеним судом су одговарали сви припадници православне вере за тзв. духовне дугове: „И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве” (чл. 4). Одлучење је била веома оштра казна у средњем веку и повлачила је многе последице. Надлежност цркве се протезала и на брачне и наследне спорове. Законик штити надлежност црквених судова и у чл. 12 забрањује козмицима (световњацима) да суде било који од „духовних дугова”.
Као власник великих земљишних поседа, моћни феудалац, црква има право да преко својих представника суди целокупном зависном становништву, насељеном на сопственим имањима: „Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве” (чл. 33). Из надлежности црквених судова, где се црква појављује као феудалац, изузети су „царски дугови” за које је надлежан државни суд. Спорови око земље које води црква, такође спадају у надлежност државног суда који је дужан да о томе обавести цара, да би он пресудио.
О постојању властелинских судова нема никаквих директних података у Душановом законику. Међутим, ако нема директних, има индиректних података на основу којих се може закључити да су ти судови ипак постојали. У чл. 115 помиње се „суд господарев”: „И ко је чијега човека примио из туђе земље а он је побегао од свога господара, од суда...” На властелинствима је било тамница, што значи да је властелин имао право да у њих затвара своје зависне људе ако би их због нечег испитивао или кажњавао. Чл. 103 говори о праву господара да суди своме отроку за сва дела осим „царских дугова”. Врло је вероватно да се то може донекле пренети и на право суђења меропсима. Последњи члан Законика је важан за ово питање: „Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу или у цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме” (чл. 201). Ако је, дакле, било предвиђено право властелина да казни меропха у Законику предвиђеном казном, онда је вероватно постојало претходно право да га на такву казну осуди.
Душановим закоником су установљени државни судови. У целој земљи су по областима распоређене државне судије. Како нови судски органи нису имали устаљену традицију, Законик им је неким своји одредбама осигуравао услове рада и обезбеђивао достојанство: „Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има” (чл. 107). „Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени.” (чл. 111). Државни судови су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела, спорове између манастира или цркве и властелина око земље, све спорове зависних становника насељених на државним доменима и сва кривична дела која би они починили, као и све спорове и кривична дела градског становништва из градова у унутрашњости Србије. Зависном становништву са властелинских имања судили су државни судови за „царске дугове”. То су била дела од посебног значаја за државу — убиства, тешка телесна повреда, помагање меропху у бекству, крађа коња и парнице о земљи.[55] „Убоги и ништи” који не припадају ниједном властелинском или црквеном имању, такође потпадају под надлежност државних судова. Међу људима се још није била створила навика да се обраћају обласним државним судијама, па их на то опомиње чл. 182: „Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону”. Законик предвиђа одредбе којима штити становништво од евентуалне злоупотребе службеног положаја. „Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље” (чл. 110).
Осим државних судова по областима, постојао је суд на самом царевом двору. Властели која је живела на двору судио је тај суд: „Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди.” (чл. 177). Овај суд може и да исправи неправде нанесене било коме, осим отроцима властелинским (чл. 72). Дворски суд суди и за свако „зло” које се учини на царском двору. Ако се парничари случајно задесе на двору, може им такође судити дворски суд, али се забрањује самоиницијативно позивање пред овај суд: „мимо област судија, које је поставило царство ми; само да иде свако пред свога судију” (чл. 175).
Као што је напред речено, у оквиру српско-грчког царства било је градова са различитим статусом. То се у пуној мери одражава и на уређење судова. Приморски градови су имали сопствену судску организацију, предвиђену својим статутима. Неки градови, као на пример Котор, не дозвољавају ни најмању повреду своје аутономије и предвиђају казну за свкаког грађанина који би се обратио суду у Србији.[58] Град Будва има нешто друкчији став. Будвански статут предвиђа „царске дугове” за које суде српски државни судови. То су — издајство, убиство, спорови о робу, робињи и о коњу.[59] Дубровчани су према свом статуту били обавезни да све међусобне спорове решавају у Дубровнику пред својим судијама или пред дубровачким конзулима који су боравили у Србији. Ови конзуларни судови су били регулисани обичајним правом све до 1387. године. Из надлежности дубровачких или конзуларних судова није било изузето ниједно дело које би евентуално представљало „царски дуг”. Међусобне спорове су Срби и Дубровчани решавали на нарочитој врсти мешовитог суда који се називао „станак”.[60]
У грчким градовима је остављена постојећа судска организација. Постоје судови који суде све спорове и кривична дела својих грађана, па чак и проширују своју надлежност на спорове између својих грађана и становника околне жупе. То су мешовити судови, састављени од световних судија и припадника клера: „Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. А за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађана, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону” (чл. 176).[61]
У рударским градовима у унутрашњости Србије живели су рударски стручњаци Саси, затим Дубровчани, Которани и, разуме се, Срби. Овакав етнички разнолик састав становништва морао се одразити и на уређење судства. Вероватно је положај Саса био сличан положају Дубровчана — међусобне спорове судили су аутономно, а спорове између Саса и Срба судили су мешовити судови. Осим тога, вероватно је да су постојали и рударски судови који су били надлежни за рударске спорове.[62]
Обласни државни судови су у Србији прихваћени из Византије.[63] Међутим, за Византију је нарочито карактеристично учествовање свештенства у организацији државних судова, што у Србији није било прихваћено. Када је цар Андроник II желео да спроведе реформу судства, конституисан је 1269. године Врховни суд у Цариграду који се састојао до 12 чланова. Суд су сачињавали највиши представници свештенства, и државни достојанственици у рангу сенатора. Његов задатак је био да прекине корупцију, која је већ дуго времена била велико зло у византијском државном животу. Међутим, ова реформа није оправдала очекивања и нови суд се није показао отпорним према већ традиционалној подмитљивости. Стога је Андроник III био принуђен да потражи ново решење. Основан је нови врховни суд од 4 члана чија је дужност била да контролише рад и пресуде свих судова у царству, када се за тим покаже потреба. Пресуда овог суда је била коначна. И овај суд је био мешовитог карактера — двојица судија су били државни чиновници, а друга двојица припадници високог клера.[64] Нова реформа није имала више успеха од претходне. Ипак, „генерални суд Ромеја” се одржао све до пропасти царства. „За позновизантску судску организацију карактеристичан је јак удео клера у државном судству. Утицај цркве на правни живот био је утолико већи што је, поред царског суда генералних судија, од којих су двојица по правилу припадали клеру, постојао и духовни суд при патријаршији, који је делао упоредо са царским, допуњавао га, понекад и конкурисао му, а у периоду криза могао и да га замењује”.[65]



Судски поступак

У византијском праву су пооштрена начела истражног инквизиционог поступка у кривичним споровима. Примењује се мучење, искључује се заступништво и са стране окривљеног и са стране тужиоца, а за разлику од грађанских спорова, у кривичном поступку сведоци се позивају одлуком судских органа и обавезни су да приступе суду. Немају право да сведоче малолетни, жене, најамници, слабоумни, убоги, слуге, укућани, ортаци за ортаке, синови за очеве и очеви за синове, глуви, неми, откривени у лажима, јеретици и Јевреји против хришћана.[66] У извесним случајевима суд може захтевати од сведока да положи заклетву.
У Србији није било поделе између кривичног и грађанског поступка. Поступак је био углавном исти и покретао се на иницијативу оштећене стране. Међутим, већ се осећају неке разлике, као на пример у борби против разбојника. Појава разбојничких чета, које су нападале насеља и путнике на друмовима, карактеристична је за средњи век и у источним и у западним феудалним државама. Стога су били дужни сви становници градова, жупа и крајишта да воде рачуна о појави разбојника, да их гоне и предају властима, без обзира на то што они сами нису били оштећени.

Позивање на суд

Позивање на суд се, према Душановом законику, врши од стране тужиоца у присуству државног органа, пристава. Велики властелин се позива друкчије од осталих: „Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом” (чл. 62). Властелин не сме бити позван увече, него „пређе обеда”. Сваком војнику се даје повластица да по повратку кући може остати три недеље и да је после тога рока обавезан да дође на суд (чл. 61). Удата жена није смела бити позивана без мужа. Муж, ако је на путу, није одговоран за недолазак све док му жена не јави за позив. Недолазак тужиоца ослобађао је туженог од одговорности. Ако није дошао, тужени је плаћао казну — „престој”. У неким случајевима су странке могле имати заступника. Када је био позван члан породичне задруге, могао је уместо њега доћи на суд неки други члан задруге: „Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара” (чл. 66). Чл. 73 такође предвиђа заступника: „Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати.”

               Лесново 1349

Доказна средства

У Душановом законику су предвиђена следећа доказна средства: обличеније, лице, свод, сведоци, исправе, заклетва странака, клетвеници, Божији суд, признање.
Обличеније, хватање кривца на делу, био је веома значајан доказ, као и лице, corpus delicti, па се помињу у већем броју чланова — чл. 92, 109, 149, 154 и 180.
Свод је ушао у законик као установа обичајног права и углавном се употребљавао када је била у питању крађа стоке — чл. 180 и 193.
У Законику ниједан члан не говори о сведоцима, што не значи да сведоци нису били доказно средство. Међутим, овај начин доказивања је детаљно регулисан у Властаревој Синтагми, те нема никакве потребе да се сличне одредбе понављају у Законику.
Исправе су познато доказно средство и то су углавном разне повеље, даровнице и друге „књиге”.
Осим ових, рационалних доказних средстава постојала су и ирационална њихова велика примена карактеристична je за сва средњовековна права.
Заклетва странака се употребљавала, али није регулисана у Законику с обзиром на то да се о њој говори у Властаревој Синтагми.
Клетвеници су људи који, за разлику од сведока, не сведоче о ономе што су лично видели или сазнали на други начин, него својим заклетвама подржавају изјаве странака. Они се често помињу у Законику и изгледа да су се као доказно средство много користили. Законик одређује број клетвеника према значају дела: „Отсада унапред да је порота и за много и за мало: за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника” (чл. 151). На чијој се страни заклело више поротника, тај се сматрао „правим”.
Божији суд је, као ирационално доказно средство, био доста дуго у употреби код многих народа. „Божији суд се састојао у томе, што се оптуженик подвргавао неким нарочитим операцијама, опасним по његов живот, његово здравље или интегритет његовог тела. Ако би кроз њих прошао жив, здрав и неповређен, онда се сматрало да је Божијим судом оправдан те невин.”[67]
Било је више облика Божијег суда. У српском средњовековном праву имамо котао и железо. Котао: у пун котао вреле воде стављен је комад усијаног гвожђа или камен и оптужени је то гвожђе или камен морао рукама извадити. Уколико би се опекао, сматран је кривим. Железо: пред црквеним вратима би се усијало гвожђе на ватри, а оптужени је морао усијано гвожђе положити на свету трпезу у цркву. Ако би се опекао, сматрало се да је његова кривица доказана. Веровало се да сам Бог штити праведног у оваквом начину доказивања кривице.[68]
Признање странке се не помиње у Законику. Међутим, с обзиром на то да је поступак био оптужни, може се претпоставити да се ово доказно средство користило. Вероватно се после признања и није тражио други доказ, јер се у оптужном поступку признање не проверава.

Доношење пресуде

Пресуда треба да се заснива на закону. Поред Душановог законика, то подразумева и византијске законе који су важили у Србији, црквене законе и неке одредбе обичајног права. Законик даје свакоме право да путем суда дође до правде и заштите, а ако му то не успе путем редовних судова, може доћи на царев двор. То се, ипак, не односи и на робове : „И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога” (чл. 72). Пресуда је можда и раније била писана, али Законик уводи као опште обавезну писану пресуду у два примерка: „Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши, друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да шаљу приставе добре, праве и веродостојне” (чл. 163). Ова обавеза се понавља у чл. 181: „и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву.”



Извршење пресуде

Извршење пресуде је дуго времена имало приватни карактер. Касније ову обавезу преузима држава на себе и забрањује приватним лицима да сама извршавају пресуду. То је био посао инокосног судског органа — пристава. Он је са собом морао носити писмену пресуду, коју је требало извршити и у свему се морао строго придржавати те пресуде. Извршеник је пристава могао тужити за злоупотребу, а када би се злоупотреба доказала, казна је била веома строга: „аколи се нађе да су преправили суд, да им се руке отсеку и језик одреже” (чл. 162). С друге стране, нико није смео одбити извршење пресуде од стране судског органа: „Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има.” (чл. 107). У случају да пристав због противљења не успе да изврши пресуду, судија треба да напише званично писмо кефалији или властелину, у чијој се области налази „преслушник”, да они изврше пресуду: „Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не сврше власти да се казне као непокорници” (чл. 178).

Напомене

  1. Д. Јанковић, Српска феудална држава од XII до XV в., Историја државе и права југословенских народа (до 1918), Београд 1962, стр. 49 (даље: Д. Јанковић, Српска феудална држава); Д. Богдановић, Душаново законодавство, Историја српског народа, I, Београд 1981, 558 (даље: Д. Богдановић, Душаново законодавство).
  2. Т. Тарановски, Majestas Carolina и Душанов Законик, Глас СКА, CLVII, Београд 1933, 9; М. Костренчић, Душанов Законик као одраз стварности свога времена, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 27-42.
  3. Д. Богдановић, Душаново законодавство, 560; А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, 1928, 88 (даље: А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана).
  4. Д. Богдановић, Душаново законодавство, 560.
  5. Исто, стр. 568.
  6. С. Новаковић, Византијски чинови и титуле у српским земљама XI до XV века, Глас САН LXXVIII, Београд 1908, 236-270.
  7. Историја народа Југославије I, Београд 1953, 376-400.
  8. На пример чл. 57, 101, 111, 121, 122, 142, 156 итд.
  9. S. Ransimen, Vizantijska civilizacija, prevela Bosanka Kurtovich, Subotica — Beograd 1964, 58.
  10. Б. Недељковић, О саборима и законодавној делатности у Србији у време владавине цара Стефана Душана, са посебним освртом на доношење Законика цара Стефана Душана, Законик цара Стефана Душана, I, Струшки и Атонски рукопис,САНУ, Београд 1975, 26
  11. К. Јиречек и Ј. Радонић, Историја Срба II, Београд 1952, 32.
  12. Д. Јанковић, Српска феудална држава, 73-75.
  13. Б. Недељковић, О саборима, 59.
  14. М. Мирковић, Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу (1459-1766), Београд 1965, 33.
  15. Г. Острогорски, Однос цркве и државе у Византији, О веровањима и схватањима византинаца, Сабрана дела, V, Београд 1970, 235.
  16. S. Ransimen, Vizantijska civilizacija, 58.
  17. Г. Острогорски, Однос цркве и државе у Византији, 234-237.
  18. В. Чубриловић, Око проучавања средњовековног феудализма, Историјски часопис III, Београд 1952, 195
  19. К. Јиречек и Ј. Радонић, Историја Срба, II, 67.
  20. Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, I, Београд 1931, 90 (даље: Т. Тарановски, Историја српског права).
  21. Д. Јанковић, Српска феудална држава, 65.
  22. А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Београд 1980, 208-209, (даље: А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана).
  23. С. Новаковић, Пронијари и баштиници, Глас САН, I, Београд 1887, 18-21.
  24. Исто, 23-24.
  25. В. Чубриловић, Око проучавања средњовековног феудализмастр. 197; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана, 222-223.
  26. Г. Острогорски, Пронија. О византијском феудализму, Сабрана дела V, Београд 1969, 147.
  27. Исто, 203.
  28. Исто, 227-232.
  29. Исто, 235.
  30. Исто, 237-238.
  31. Исто, 282.
  32. Т. Тарановски, Историја српског права, II, 53.
  33. Т. Тарановски, Историја српског права, I, 34.
  34. Исто, 48.
  35. Д. Јанковић, Српска феудална држава, 52.
  36. Г. Острогорски, Привредне и друштвене основе развоја Византијског царства, Привреда и друштво Византијског царства, Сабрана дела, II, Београд 1969., 72-93.
  37. М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 339-396.
  38. Исто, 397.
  39. К. Јиречек и Ј. Радонић, Историја Срба, II, 170-173.
  40. А. Соловјев, Сокалници и отроци у упоредно-историјској светлости, Гласник Ск. Н. Д., књ. 19, Скопље 1938, 130.
  41. Т. Тарановски, Историја српског права, I, 114-115.
  42. Исто, 83-84.
  43. Исто, 84-85.
  44. А. Соловјев, Уговор о куповини и продаји у средњевековној Србији, Архив за правне и друштвене науке, књ. XV, 1927, 446.
  45. Исто, 447.
  46. Т. Тарановски, Историја српског права, I, 96.
  47. А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана, 172-173, 178.
  48. Исто, 207-208.
  49. А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, 129-140.
  50. Исто, 141-142.
  51. Исто, 148-149.
  52. Д. Јанковић, Српска феудална држава, 87.
  53. А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, 157-160.
  54. Т. Тарановски, Историја српског права, II, 5-6.
  55. Исто, 67.
  56. Н. Радојчић, Снага закона по Душановом законику, Глас СКА CX, књ. 62, Сремски Карловци 1923, Т. Тарановски, Majestas Carolina и Душанов законик, Глас СКА, CLVII, књ. 80, Београд 1933.
  57. А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана, 313-316.
  58. Т. Тарановски, Историја српског права, III-IV, 161-162.
  59. Исто, 144-145.
  60. Исто, 145; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана, 318-319.
  61. А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана, 318-319.
  62. Исто, стр. 277-278 М. Т. Тарановски, Историја српског права, III-IV, стр. 149; Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Београд 1962, 51-52.
  63. А. Соловјев, Законодавство Стефана Душана, 207-208.
  64. Г. Острогорски, Историја Византије, Сабрана дела,VI, Београд 1969, 469.
  65. Исто, 469.
  66. И. Д. Мартисевич и други, Општа историја државе и права, II — феудализам, превео Б. Недељковић, Београд 1949, 100.
  67. Т. Тарановски, Историја српског права, III-IV, 194.
  68. Исто, 194.

Изабрана литература

  1. Авакумовић Ј., Стара српска порота поређена са енглеском поротом, Глас СКА, XLIV, Београд 1894, 1-36.
  2. Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, превод Л. Мирковић, Београд 1935.
  3. Barker E., Social and political thought in Byzantium, Oxford 1961.
  4. Беговић, М., Трагови нашег средњовековног права у турским правним споменицима, Историски часопис, III, Београд 1951'52, 67/84.
  5. Белић А., Шест стотина година Душанова Законика, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 7-12.
  6. Благојевић М., Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973.
  7. Bogisic V., Pisani zakoni na slovenskom jugu, I, Zagreb 1872.
  8. Божић И., Доходак царски. Поводом 198 члана Душановог Законика Раковачког рукописа: Пос. изд. САНУ, SSLIV, књ. 18, Београд 1956. 1-84.
  9. Божић И., Параспор у скадарској области, Зборник радова Византолошког института САН, XLIV, књ. 4, Београд 1956.
  10. Божић И., Коњ добри и оружје. Уз чл. 48 Душановог законика, Зборник Матице српске, 13-14, Нови Сад 1956.
  11. Боргхрав Е. де, Српски цар Стеван Душан и Балканско полуострво у XIV веку, превео Д. Јеврић, Митровица 1886.
  12. Веснић М., „Јустинијанови закони” и старо српско право, Бранич, св. 3-5, Београд 1889, 137-148, 221-230.
  13. Вукићевић М., Кратак преглед имовинских облика земље у старој српској држави, Годишњица Николе Чупића, XXIII, Београд 1904, 1-50.
  14. Вучо Н., Економика средњовековне Србије кроз Душанов Законик и манастирске повеље, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951.
  15. Герасимовић Ј., Старо српско право, Београд 1925.
  16. Динић М., Српска владарска титула за време царства, Зборник радова Византолошког института САН, LIX, књ. 5, Београд 1958.
  17. Динић М., Душанова царска титула у очима савременика, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 87-118.
  18. Ђорић С., Основна питања о Душановом Законику, Архив за правне и друштвене науке, XVII, св. 3, Београд 1914, 190-204.
  19. Ђорић С., Постанак домаћих компилација византијског права код православних Словена, Архив за правне и друштвене науке, VII, Београд 1909, св. 4, 295-306.
  20. Законик цара Стефана Душана, I, Струшки и Атонски рукопис САНУ, Београд 1981, (група аутора), II, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, САНУ, Београд 1981; III, Барањски, Призренски, Шишатовачки,Раковачки, Раванички и Софијски рукопис, САНУ, Београд 1997.
  21. Зигеъ Д. Д. Законик Стефана Душана, С. Петербургь 1872.
  22. Историја Југославије, Београд 1973, (група аутора) стр. 55-90.
  23. Историја народа Југославије I,група аутора, Београд 1953, стр. 365-407.
  24. Историја српског народаI,група аутора, Београд 1981, стр. 511-565.
  25. Јанковић Д., Богишићеви коментари Душановог Законика, Анали Правног факултета у Београду, I, бр. 3-4, Београд 1953, 393-409.
  26. Јанковић Д., Значај Душановог Законика, Историски гласник, св. 3, Београд 1949, 24-32.
  27. Јанковић Д., Српска феудална држава од XII до XV в. 'Историја државе и права југословенских народа (до 1918), Београд 1978, 49-113.
  28. Јиречек К. и Радонић Ј., Историја Срба I и II, Београд 1952.
  29. Јовановић А. С., Наследно право у старих Србаприлог чл. 100 и 101 Душанова Законика, Отаџбина, XIX, Београд 1888, 257-290.
  30. Jorga N., Formes byzantines et realites balcaniques, Bucurest — Paris 1922.
  31. Костренић М., Душанов законик као одраз стварности свог времена, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 27-44.
  32. Крстић Н., Историја србског народа, друга свеска, Београд 1864.
  33. Крстић Н., Разсматраня о Душановомъ законику, Гласник Друштва србске словесности, VI, Београд 1854, 88-149.
  34. Крстић Н., >Разсматраня о старимъ србскимъ правима, Гласник Друштва србске словесности, IX, Београд 1857, 60-126 и књ. XI, Београд 1859, 204-261.
  35. Лапчевић Д., Себри нису имали право на саборе, Просветни гласник, XXXIX, Београд 1922, 749-751.
  36. Мартисевић И. Д., Општа историја државе и права, II део, феудализам, превео Б. Недељковић, Београд 1949.
  37. Мацыеовски В., История славенского права, превео Н. Крстић, Будим 1856.
  38. Метохит Т., Посланица, превео М. Апостоловић, Летопис Матице српске, Нови Сад 1902.
  39. Мирковић М., Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу (1459-1766), Београд, 1965.
  40. Мошин В., Византијски утицај у Србији у XIV в., Југословенски Историјски часопис,III , св. 1-4, Београд 1937, 147-160.
  41. Mosin V., Bogisicev Dalmatinski rukopis i mladja redakcija Dusanova zakonodavstva, Anali Historijskog instituta Jugoslavenske akademije u Dubrovniku, sv. I, Dubrovnik 1953, 9-58.
  42. Mosin V., Vlastareva sintagma i Dusanov zakonik u Studenickom „Otacniku”, Starine JAZU, knj.42, Zagreb 1949, 7-93.
  43. Мошин В. и Соловјев А., Грчке повеље српских владара, Београд 1936.
  44. Mosin V., Pastrovski spisak Dusanova zakonodavstva prema Zagrebackom rukopisu, Starine JAZU, 43, Zagreb 1951, 7-27.
  45. Намисловски Л., Нацрт развоја судства у средњовековној Србији, Архив за правне и друштвене науке, V, (XXI), св. 1, Београд 1922, 23-34.
  46. Наумов Е. П., Господствующий класс и государственная власть в Сербии XIII-XV вв., Москва 1975.
  47. Недељковић М. Б., О саборима и законодавној делатности у Србији у време владавине цара Стефана Душана, са посебним освртом на доношење Законика цара Стефана Душана, Законик цара Стефана Душана, Струшки и Атонски рукопис, Београд 1975.
  48. Новаковић С., Византијски чинови и титуле у српским земљама XI-XV века, Глас СКА, LXXVIII, Београд 1908.
  49. Новаквић С., Законик Стефана Душана цара српског 1349 и 1354, Београд, 1898.
  50. Новаковић С., Матије Властара Синтагмат, Београд 1907.
  51. Новаковић С., Римско-византијско право и народни правни обичаји, Годишњица Николе Чупића, IX, Београд 1887, 214-234.
  52. Новаковић С., Пронијара и баштиници, Глас САН, I, Београд 1887.
  53. Новаковић С., Удава или самовласно апшење за дуг, Правник, I, св. 1-2, Београд 1892, 13-21, 97-107.
  54. Острогорски Г., Автократор и самодржац, Византија и Словени, Сабрана дела, IV, Београд 1970.
  55. Острогорски Г., Аграрне прилике у Византијском царству у средњем веку, Привреда и друштво Византијског царства, Сабрана дела, II, Београд 1969.
  56. Острогорски Г., Византијски систем хијерархије држава, О веровањима и схватањима Византинаца, Сабрана дела, V, Београд, 1970.
  57. Острогорски Г., Византијски цар и светски хијерархијски поредак, О веровањима и схватањима Византинаца, Сабрана дела, V, Београд 1970.
  58. Острогорски Г., Византијско царство у својој унутарњој структури, Привреда и друштво Византијског царства, Сабрана дела, II, Београд 1969.
  59. Острогорски Г., Душан и његова властела у борби са Византијом, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951.
  60. Острогорски Г., Историја Византије, Сабрана дела, VI, Београд 1969.
  61. Острогорски Г., Однос цркве и државе у Византији, О веровањима и схватањима Византинаца, Сабрана дела, V, Београд 1970.
  62. Острогорски Г., Привредне и друштвене основе развоја Византијског царства, Привреда и друштво Византијског царства, Сабрана дела, II, Београд 1969.
  63. Ostrogorskу G., Problemes des relations byzantino-serbes au XIVe siecle, Oxford 1966.
  64. Острогорски Г., Пронија, О византијском феудализму, Сабрана дела, I, Београд 1969.
  65. Погодинъ А. Л.Исторiя СербiиС. Петербург, б. г.
  66. Полићевић М., Устројство правосуђа у старој српској држави — у XIII и XIV в., Архив за правне и друштвене науке, VI, (XXIII), св. 1-6, Београд 1923, 1-16, 88-98, 193-209, 262-280, 330-354.
  67. Радојковић Б., О сокалницима, Београд 1937.
  68. Радојчић Н., Век и по проуачвања Душановог Законика, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 244-246.
  69. Радојчић Н., Душанов Законик и византиско право, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951.
  70. Радојчић Н., Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354, Београд 1960.
  71. Радојчић Н., Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Београд 1962. 72. Радојчић Н., Ј емство личне и имовинске слободе по Душановом Законику, Историски часопис, V, Београд, 1955, 7-17.
  72. Радојчић Н., Развитак српске државе у средњем веку, Просветни гласник, LVIII, Београд, 1942.
  73. Радојчић Н., Снага закона по Душановом Законику, Глас СKA, CX, Сремски Карловци 1923, 100-139.
  74. Радојчић Н., Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940.
  75. Радојчић Н., Струшки рукопис Душанова Законика, Јужнословенски филолог, XXII, Београд 1958, 49-63.
  76. Радојчић Н., Судије и закон у средњевековној Србији, Летопис Матице Српске, 305, Нови Сад, 1925, 53-68.
  77. Радонић Ј., Међународни положај Србије у XIV веку, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд 1951, 13-26.
  78. Ransimen S., Vizantijska civilizacija, prevela Bosanka Kurtovic, Subotica — Beograd 1964.
  79. Соловјев А., Два прилога проучавању Душанове државе, Гласник Ск Н.Г., II, Скопље 1927, 25-46.
  80. Соловјев А., „Градски закон” у средњевековној Србији, Архив за правне и друштвене науке, XVI, (XXXIII), св. Б, Београд 1928, 342-349.
  81. Соловјев А., Жене као поротници у Душановом Законику, Архив за правне и друштвене науке, XXXVIII, Београд 1939, 403-407.
  82. Соловјев А., Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Београд, 1981.
  83. Соловјев А., Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Скопље 1928.
  84. Соловјев А., Значај византијског права на Балкану, годишњица Николе Чупића, XXXVII, Београд 1928, 95-141.
  85. Соловјев А., Књига привилегија Грбаљске жупе (1647-1767) са Душановим Закоником, Споменик СКА, LXXXVII, Београд 1938, 21-79.
  86. Solovieff A., Le droit byzantin dans la Codification d' Etienne Douchan, Paris 1928.
  87. Соловјев А., Одабрани споменици српског права од XII дo XV века, Београд 1926.
  88. Соловјев А., П ојам државе у средњевековној Србији, Годишњица Николе Чупића, XIII, Београд 1933, 64-92.
  89. Соловјев А., Постанак и значај Душанова Законика, Београд 1931.
  90. Соловјев А., Правни положај сељака и занатлије у средњем веку, Просветни гласник, 59, св. 3-4, Београд, 1943, 82-92.
  91. Соловјев А., Предавања из историје словенских права, Београд 1939.
  92. Соловјев А., Себров збор, Архив за правне и друштвене науке, XVII, (XXXIV), св. 3, Београд 1928, 170-177.
  93. Соловјев А., Сељаци — племићи у историји југословенског права, Архив за правне и друштвене науке, XXXI (XLI), Београд 1935, 435-464.
  94. Соловјев А., Сокалници и отроци, Гласник Ск. Н. Д., XIX, Скопље 1938, 103-132.
  95. Соловјев А., Судије и суд по градовима Душанове државе, Гласник Ск. Н. Д., VII-VIII, Скопље 1930, 147-162.
  96. Соловјев А., Уговор о куповини и продаји у средњевековној Србији, Архив за правне и друштвене науке, XV, Београд 1927, 429-488.
  97. Станојевић С., Краљ Милутин, Београд 1937.
  98. Тарановски Т., Душанов Законик и Душаново царство, Нови Сад 1926.
  99. Тарановски Т., Историја српског права у Немањићкој држави, I, II, III-IV, Београд 1931.
  100. Тарановски Т., Majestas Carolina и Душанов Законик, Глас СКА, CLVII, Београд 1933, 17-88.
  101. Трицки С., Ктиторско право у Византији и у немањићкој Србији, Глас СКА, CLVIII, књ. 86, Београд 1935, 81-132.
  102. Ћирковић С., Православна црква у средњовековној српској држави 1219-1969, Споменица о 750-годишњици аутокефалности, Београд 1969, 31-51.
  103. Ћирковић С., Удава. Зборник филозофског факултета у Београду XI-1 (1970) 345-351.
  104. Ћирковић С., Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355, 541-556.
  105. Ћирковић С., Србија уочи царства, Дечани и византијска уметност средином XIV века, Београд,САНУ, 1989, 3-13.
  106. Флорински Т. Д., Памятники законодательной деятельности Душана царя Сербовъ и ГрековъКiевь 1888.
  107. Hube R., Droit romain a greco-byzantin chez les peuples slaven, Paris — Toulouse 1880.
  108. Черниловски З. М., Всеобщая история государства и права, Москва 1973.
  109. Чубриловић В., Око проучавања средњовековног феудализма, Историски часопис, III, Београд 1952, 189-203.


                                                    Аутор : Крсто Крцун Драговић 

Нема коментара:

Постави коментар