29.09.2014.

СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА

СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА

СРБ :



Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371; 1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.
Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син  жупана Десе Вукановића, познатог и као Деса Урошевић Војислављевић . Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. (26.) фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).
Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13. (26.) фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару).
Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа четвртог. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 21. јуна (5. јула) пре 1200. године.
Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симеон упокојио овога дана 1227. године.
Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14. (27.) јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14. (27.) јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду.
Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља).
Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1. (14.) маја 1277. године.
Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавског православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима, када је спомен на светитеље атоске који су просијали на Светој Гори.
Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра (12. новембра) под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стевана Децанског.
Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра (12. новембра).
Краљ Стеван Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11. (24.) новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стеван (Урош IV, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару).
У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана / Неда) подвижавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију.
Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак.
Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. године. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2. (15.) децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године.
Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422 / 1423. године.

12 НЕМАЊИЋА

СТЕВАН НЕМАЊАМонах Симеон (1166-1196)



Стеван Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач „светородне династије Немањића” која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста „личне карте” знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стевана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.

РАСТКО НЕМАЊИЋСвети Сава (1175-1235)



Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стеван трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је „чин свете обновљене истине вере православља”. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стевану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве.

СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИСвети Краљ (1196-1228)



Средњи син Стевана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стеван Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу


КРАЉ РАДОСЛАВ(1223-1233)



Радослав је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

КРАЉ ВЛАДИСЛАВ(1234-1243)



Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош.

КРАЉ УРОШ I НЕМАЊИЋ(1243-1276)



Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста — угарског краља — напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.

КРАЉ ДРАГУТИНПреподобни монах Теоктист (1276-1282)


Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.



Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време (од 1276. до 1282. године). Mного је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Пре смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.




КРАЉ МИЛУТИН(1282-1321)




Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.

СИМОНИДА(1289-1340)



Византијски цар Андроник II приликом закључења мира са Србијом 1299.године „даривао” је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму „Краљева јесен”. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене.

КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ(1321-1331


Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стеван Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стеван је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.


ЦАР СТЕВАН ДУШАНДушан Силни (1331-1355)





Владавина Стевана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар — највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА” уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК” који је допуњен 1354.године.


ЦАР УРОШ(1355-1371)


Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја.







Аутор : Крсто Крцун Драговић



Нема коментара:

Постави коментар