11.10.2014.

Срђан Тодоров - КОРЕН РЕЧИ "КАСНИТИ" И "ДОЦКАН"



КАСАН, f -СНА = КАСАН, f КАСНА (касни крумпири ЖК), придев, прасловенски (КЫБЯГ), »serus, tardus«, жив у западним наречјима, позна Вук само у прилогу КАСНО и у денормалу (инхоативу) на –ИТИ: КАШЊЕТИ, КАСНИМ имперфекат, (ЗА-), поред којега постоји према презенту и КАСНИТИ (15. в.) (ЗА-) према имперфекту, ЗАКАШЊАВАТИ, -КАЖЊАВАМ. У приолошким синтагмама ДО + КАСАНА (СЕ) = ДО + лок. КАСАШЕ доживео је придев знатне фонетске измене које су узрок што су изведенице од две наоко различне основе. Испадањем полувокала Ъ и метатезом КС > СК СКМТИ, СКНИМ имперфекат (Baraković, Vila 204) > ЦК (гледе С > Ц) настаде основа ЦКН > ЦН. Одатле прилози ДÒЦНА (16. в.) = ДОЦНĂ поред ДОЦНĀ (Космет) = ДÒЦКНА (16. и 18. в.), ДОЧКÁН (по Вуку) = ДОЧКÁН (Космет), ДÒЦНЕ (17. в., Вук), ДОЦКНЕ (17. в.), с деноминалом на -ИТИ ДÒЦНИТИ СЕ (Србија) (ПРИ-) = ДОЦМТ (Космет) = ДОЦЊЕТИ (Вук), ЗАДÒЦЊЕТИ, ЗАДÒЦНИТИ перфекат, ÒДОЦНИТИ СЕ, -ИМ према имперфекту, ЗАДОЦЊИВАТИ, -ДÒЦЊУЈЕМ и нови придев ДÒЦАН, f ДÒЦНА (16-18. в.), поименичен на –ИЦА ДОЦНИЦА f »смоква која доцна зрије «. Прилог ДОЦНО. Депрефиксацијом настаде одатле имперфекат, ЦКНИЕТ > ЦКЊĚТИ, -ИМ (15. в.) (ДО-, И-) = ЦКНРТИ. Одатле поименичен парт. перф. актива на -ЬЦ: ЦКНИЛАЦ, ген. ЦКНИЛЦА. Придев КАСАН поименчује се са -ӢК m према f -ИЦА: КАСНИК према КАСНИЦА »синоним: КРСМАЛАЦ према КРСМАЛИЦА «, на -АРКА КАСНАРКА f »име што га млада придава младој жени « ; у апстрактима на -ОЦА = -ОСТ КÄСНАТА (18. в.) = КÄСНАСТ. Деминутивни придев КАШЊАХАН (Стулић). На -ОВИТ КАСНОВИТ. Деноминали: на –ОВАТИ КАСНÒВАТИ, КÀСНУЈЕМ; КАСНУТИ, - М. Одатле апстрактум на -ТЈЕ: КÄСНУТЕ поред КАСНИТЕ (18. в.), од КАСНИТИ. Радне именице на –ЛАЦ и -ТЕЉ: КĂСНИЛАЦ, ген. -ЛЦА m према КАСНИЛИЦА f = КАСНИТЕЉ m према КАСНИТЕЉИЦА. Мађари позајмише КЕСО »касно« од КÉСНИ < КТСБНĚТИ, где је –НЕТИ замењено мађарским инфинитивним наставком -НИ. Придев КАСАН у преводној је вези са КИСЕО, КИША и КВАС, од индоевропског корена *quat(K)- са формантом -so. У балтичкој групи очувана су још првобитна значења: литвански KŪSĀT »wallen, sieden«, летонски KUST »schmelzen, ermüden, faulen«. Словени пренесоше то конкретно значење у догутрајни временски процес извесним резултатима »остајати, оклевати, исправитисе, киселити се «.

08.10.2014.

Теорије о пореклу Карашована



ТЕОРИЈЕ О ПОРЕКЛУ КАРАШОВАНА


Југоисточна Европа је многокултурална и многоетнографска област, а у њој особито место заузима област Банат. Од краја Првог светског рата (1918 г.) Банат је подељен између Румуније, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (данас Србија) и Мађарске, након што је кроз средњовековље била део Римског царства, Хунске државе, Аварије, Србије, Влашке, Угарске, а касније и Аустријског царства. Данас у Банату живе Срби, Румуни, Мађари, Немци, Русини, Чеси и други етноси, међу којима се налазе и такозвани „Карашовани”. За сваку речену групу су израђене обимне и многобројне студије, укључујући и за саме Карашоване, ну, већ више од два столећа, српски, хрватски, бугарски, мађарски, румунски, чешки и руски учењаци састављају многобројне теорије (често противречне) о пореклу, прапостојбини, језику и култури Карашована, те је и дан-данас суштество Карашована мистерија за науку.

Карашовани (Крашовани, Красовани, Красовање, Карашевци, Корошек, рум. - Carasoveni, Carsoveni, Krashovans, буг. Карашовени) су јужнословенско житељство по језику, римокатолочко по вероисповести, које живи у долини банатске реке Карашове и западним обронцима планине Семеник. Данас живе компактно у седам насељених места (Карашова, Лупак, Нермет, Рафник, Клокотић, Водник и Јабалча), премда у ХІХ веку мађарски учењак Геза Цирбус тврди, да Карашовани живе и у Карлсдорфу, Избишку, Николинцима и др. Данас су карашованска села административно део румунских општина Карашове и Лупака у округу Караш-Северин са административним центром у граду Решица. Факт је, да су утицаји румунског правоверног становништва у околини, као и пропагандни рад хрватских и других организација пресудно важни за њихово етничко, црквено и културно самоопредеље.

Све до друге половине ХХ века нико не оспорава српско порекло тих 7500 човека. На пописима у Хабзбуршком царству, као и пописима Румуније свугде се записују као Срби (на пример – на румунском попису 1968 г. – 6423 Срба, ниједан Хрват, ниједан „Карашованин“). Први који су започели својатање Карашована јесу Бугари још у ХIХ столећу (познати „научни“ радови Бугарске академије наука), а други Хрвати, који су од деведесетих година започели силовиту пропаганду која је уродила великим успехом. Већ на попису 1992. године од око 6500 Карашована, три хиљаде се определило као Срби, а осталих 3500 – као Хрвати или као Карашовани. На попису 2002 г. већ видимо да се 5581 ових Срба изјаснило да су „Хрвати“, 230 као „Карашовани“, а само 17 као Срби. Поврх свега тога – Карашова постаје румунски регион са највећом хрватском мањином, где се стога ту случује и седиште „Савеза Хрвата у Румунији“.

До данашњих дана у науци су се угнездиле неколике теорије за етничку принадлежност, језик, прапостојбину Карашована. Ако за део тих теорија може да се каже да трпе критику због генералне оскудности података о Карашованима, за друге се може рећи да су у целини полод политике и иредене.


1. ТЕОРИЈЕ О СРПСКОМ ПОРЕКЛУ

Прву савремену научну тезу за српско порекло Карашована (које је до тада, разуме се, било аксиом, те се и није особито проучавало у науци) дао је бугарски учењак, професор др Љубомир Милетић 1900. године [1], док је први српски учењак који је научном студијом доказао српско порекло Карашована И. Живојновић, 1907 године [2]. Током следећих десетелећа о Карашованима пишу наши славни учењаци: Јован Ердељановић [3], М. Московљевић [4] , Иван Поповић [5] итд. а у новије време их настављају П. Влаховић [6], Н. Жутић [7] и Павле Ивић [8], језикословац (дијалектолог) који је јасно доказао да карашовански говор припада тимочко-лужником дијалекту српског језика. Основни аргументи прврженицима српске теорије, нај-систематичније оформљени од С. Чакића су: постојање падежног система у карашованском говору, демографски пописи становништва које подржавају и подаци о српском досељавању у област Карашова (кнез Ђорђе Бранковић 1423 г. са 2 хиљаде породице, патријарх Арсеније Црнојевић 1690 г. с 30 хиљда породица) [9].
Године 1935 румунски учењак Георге Котошман, бранећи српску тезу, даје податак да су се Карашовани ту доселили након Косовске битке 1389 г. [10] Други румунски слависта - Виктор Веску решава питања порекла неких особености румунског језика кроз „српски карашовански говор“ (удвојавање  атрибута, винителан падеж уместо предложног итд.) [11]. Први румунски учењак, пак, који даје потпуну студију о српском пореклу Карашована јесте румунски слависта српског порекла Емил Петровић, професор на универзитету у Клужу и Букурешту. У крајње занимљивој монографији и другим својим студијама, он, користећи се језикословљем и прошлошћу Карашована, изводи закључак да су они Срби који су се у Банат населили после ХV века, а говор им припада косовско-ресавском типу [12]. Други Србин Румунског Баната - Миле Томић, пак, тврди да је карашовански говор српски говор који припада тимочко-лужничком дијалекту који има и извесне црте данас западнобугарских и македонских дијалеката, а највеће су разлике (између говора Карашована и стандардног српског) у лексици и фонетици – именице су српске, али се види румунски, немачки и мађарски утицаји” [13]. Други румунски научник - Михај (Миља) Н. Радан, овај пут Карашованин, такође доказује српско порекло својих Карашовљана, ну иде и даље, те казује да је „цео Банат био насељен Србима-Карашевцима, који су асимилирани од стране Румуна и само Карашова и Свиница су опстали” [14].



2. ТЕОРИЈЕ О ХРВАТСКОМ ПОРЕКЛУ

Први човек који постаје аутор тезе за хрватско порекло и идентитет Карашована јесте професор П. Влашић. Према његовим речима „Карашовани су чисти Хрвати, запазили у нај-чистијем виду „лимбе илирике” [15]. У међуратном периоду други озбиљни хрватски ученици не деле мишљење Влашића. Тек деценијама касније, делатност хрватских свештеника, учитеља и других пропагандатора, и са посебним организацијама Републике Хрватске, прави актуелне популарне хрватске тезе. Оне су основна тема истраживања Хрвата Ст. Крпана [16], Јосипа Лисача [17] , Сање Вулић [18] , а напослетку - од Карашованина са хрватским самоодређењем, Ивана Бирте [19].


3. ТЕОРИЈЕ О БУГАРСКОМ ПОРЕКЛУ

За Фр. Миклошића Карашовани су Бугари [20] , а Павел Шафарик наводи сведочанство фрањевца Гроздић, који је „написао буквар 1779 г. за бугарске ученике из његове Карашевска епархије” [21]. Чешки учитељ у Силистри Карел Махек [22], као руски учењак Сирку [23] такође говоре о бугарском карактеру Карашовљана.

Почетак бугарских проучавања је започео крајем ХІХ века од Б. Цонева, који посећује Карашову и објављује Annales Minorum (Romae, 1773, VІІІ, 195-196). У њему описује покрштавање у римокаталочанство „на десетине хиљада православних Бугара из Видинског царства 1366 г. који су извршили фрањевци које је послао босански епископ Перегрин.“ Новопокршени видински крај се након пада под Турке 1393 г. засељава у Банату уз допуст угарског краља [24]. Бугарски учењаци, потом, углавном стајући иза бугарског академика Милетића негирају било какве везе Карашована и Бугара. Ну, брзо после тога, банатски бугарин (Парћанин) Георги Телбиз из познанства са Карашованима „убеђен је“ да су они Бугари и да им је језик бугарски [25]. Такође, и Карол Телбизов такође уз помоћ науке покушава да докаже бугарско порекло Крашована [26].
У потоњим времена, тезу о бугарском пореклу Карашована заступају Максим Младенов [27], Благовест Нягулов [28], Пламен Павлов [29], Тодор Балкански [30] , Данијела Андреј [31] и др. Занимљиву теорију заступа Благовест Нягулов, који тврди да су се „видински Бугари покатоличени 1365 г. иселили 1393 г. у Јужну Угарску и у току ХV и ХVІ в. се помешали са католичким Србима са Космета и Албаније.“ А Тодор Балкански и румунска бугаристкиња Данијела Андреј спроводе теренска истраживања Карашове и Свинице 90-их г. ХХ века, где, на основу информација о језику, топонимији итд. изводе закључак да је „карашованско становништво чисто бугарско које је сачувало многе црте својих средњовековних прадедова из Видинског“, па чак и „утврђују“ прадомовину Карашована – Ново Село код Видина.


4. ТЕОРИЈЕ О ЧЕШКОМ ПОРЕКЛУ

Године 1939. румунски учењак Барбулеску одриче српско порекло Карашоваа, те их идентификује као Чехе [32], игноришући непобитне језичке и историјске истине о њиховој јужнословенској припадности. Због неозбиљности, непоткрепљивости научне теорије Барбулескуа она није имала никаквог одјека међу озбиљним научницима.


5. ТЕОРИЈЕ О МЕШОВИТОМ ПОРЕКЛУ

Током исте 1939 г. румунски учењак, Трајан Симу, покреће карашованско питање, у духу тадашњег румунског национализма. Одриче српско порекло Карашована, користећи етноним „словенски”. Тврдо казује: „Карашовани нису чистог словенског порекла, већ словенско-румунска смеса са албанским примесама ” [33].


6. ТЕОРИЈЕ О КАРАШОВАНИМА КАО ПОСЕБНОМ НАРОДУ

Повучени идејом Трајана Симуа и решењима Коминтерне за дробљење балканских нација, највише српске („македонска“, „црногорска“, „муслиманска“, а касније и „бошњачка“, „буњевачка“, „шокачка“, „горанска“, „бањанска“, „шопска“, „торлачка“ итд.) аутори „Мале енциклопедиjе” лаке руке објављују да су Карашовани независан етност, који „има сличности с Хрватима, Србима, Бугарима и Румунима, ну није идентичан са њима” [34].


З А К Љ У Ч А К

Прође 250 година од како су Карашовани објекат научног интереса, али, извесно, недовољних да се дође до општеприхваћене чињенице о пореклу те етнографске групе. Напротив, неколике саздане теорије су толико удаљене једна од друге, да оправдано звуче фантастично, апсурдно. У многима од њих научне су чињенице намерно, па чак и бестидно очигледно искривљене да би послужиле за конретне политичке циљеве и то на нашу, српску жалост, зато што су Карашовани старо српско становништво са јасно запаженим српским цртама у језику, ношњи, музици и другој свеколикој културној баштини  која вуче корене из средњовековне српске традиције. Овоме се, пре свега, можемо захвалити потпуном политичком немару српске државе за судбину ових (сада већ бивших) Срба који су, очигледно, осуђени на то да више никада не буду део српског народа.




Литература:

[1] Милетич, Л. Книжнината и езикът на банатските българи. - В: Сборник за народни умотворения, наука и книжнина. С., 1900, кн. ХVІ-ХVІІ, с. 485-531; Miletic, Lj. Veber die Sprache und Herkunft der sog. Krasovaner in Sud-Ungarn. - B: Archiv fur slavische Philologie. Berlin, 1903, XXV, p. 161-180
[2] Живојиновић, И. Крашовани (краша-крашевци) белешке, народни обичаји и примери jезика. - В: Летопис Матице Српске. Београд, 1907, кн. 6
[3] Ердељановић, Ј. Трагови наjстаријег словенског слоjа у Банату. - В: Jужнословенски филолог. Београд, 1925, VІІ, с. 229-231
[4] Московлевић, М. Диjалектолошка карта Војводине. Београд, 1938
[5] Popovi
ć, Ivan. Istorija srpskohrvatskog jezika. Novi Sad, 1955
[6] Влаховић, П. Неке етничке одреднице крашована. - В: Књижевни живот. Београд, 1992, бр. 4
[7] Жутић, Н. Крашовани. - В: Istorija 20 века. Београд, 2005, бр. 2
[8] Ivi
ć, P. Odnos izmedu karasevskog govora. - B: Makedonski jazik, XL- XLІ, 1989-1990, str. 201-215; Diјalektologija srpskohrvatskog jezika. Novi Sad, 1956, str. 320
[9] Чакић, С. Велика Сеоба Срба 1689-1690 г. и Патријарх Арсеније ІІІ Црнојевић. Нови Сад, 1982
[10] Kotosman, G. Din trecutal Banatului. Timisoara, 1935, І, p. 101-113
[11] Веску, В. Румынское влияние на синтаксисе сербского диалекта в Банате. - В: Romanoslavica, 1958, №1, p. 70-72; Observatii asupia contactelor lingvistice romano-sirbe in Banat . - B: Analele universitatii din Bucuresti. 1970, p. 131-138
[12]
Petrovici, Em. Graiul carasovenlor. Bucuresti, 1935
[13] Tomici, M. Antroponimija Kara
ševaca. - B: Зборник за филологиjи и лингвистику. Нови Сад, кн. ХV/2, 1972, 213-226; Tomici, M. Uni tatea graiurilor carasovene. - B: Studii de limba literature si folklore. Resitsa, 1971: Tomici, M. Elemente romanesti in antroponimia carasovenilor. - B: Studii si carcatari lingvistice. Bukuresti, 1974, № 1, 45-60
[14] Радан, М. Реципрочни српско-румунски и прожимана огледани у алмашкоj односно карашевскоj топонимиjи и последица тог вишевековног процеса. - В: Књижевни живот, 1992, бр. 3 (90), 11-15
[15] Vlasi
ć, P. Hrvati u Rumunskoj. Beograd, 1928
[16] Krpan, St. Hrvati u Keci. Zagreb, 1983
[17] Lisac, J. Govori kara
šovenskih I kosovskih hrvata. - B: Kolo, №20, 2001
[18] Vuli
ć, S. Osvrt na karaševske govore. - B: Tjedan Hrvata iz Rumunske. Zagreb, 1994, str. 19-24
[19]
Birta, Iv. Karaševaci. - B: Narodne umotvorine sa etnološkim osvrtom. Bukuresti, 1993
[20] Mikloschic. Die sprache der Bulgaren in Siebenburen, 1856
[21] Schsfarik, P. Geschihte der Sudslavischen y Literatur, ІІ, p. 101
[22] Махек, К. Пътеписни бележки. - В: Училищен преглед. С., 1898, с. 825-826
[23] Сырку, П. А. Наречие карашевцев. - В: Изв. Отд. Русского языка и словесности имп. Академии и наук. Санктпетербург, т. 4, кн. 2, 1899, с. 641-660
[24] Цонев, Б. Трансилванските българи и техните молитви. - В: Български преглед. С., ІІ, 1884, кн. 1, с. 44-45
[25] Телбиз, Г. Банатските българи. - В: Нация и политика. С., 1937, бр. 3-5, с. 69-70
[
26] Telbizov, K. La question de l’origine definitive. - В: Etudes Balkanique. Sofia, 1977, № 4, p. 89-91
[27] Младенов, М. Българските говори в Румъния. С., 1993, с. 54
[28] Нягулов, Бл. Сърби, хървати…или българи. - В: Балканите днес. С., 4-10 февруари 1994, бр. 1 (28), с. 8
[29] Павлов, Пл. Българите извън България. - В: http: //www.vmro-Rousse.hit.bg
[30] Балкански, Т. Карашовените са забравените българи в Северински Банат. - В: Македония. С., бр. 18, 10-17 май 1994, с. 9; Балкански, Т., Д. Андрей. Модалният глагол „лам” в говорите на южнобанатските българи. - В: Български език. С., 1995, кн. 1-2, с. 107-117
[31] Андрей, Д. Свиница и свиничанските българи. Велико Търново, 1998, с. 15, 80, 149-155
[32] Barbulescu, I. Carasoveni din Banat sint sirbocroati nu cehi. - B: Arhiva. Iasi, 1939, № 1-2, 99-101
[33]
Simu, Tr. Originea crasovenlor. Lugoj, 1939
[34]
Мала енциклопедиjа. Београд, 1986, с. 390

05.10.2014.

СРЂАН ТОДОРОВ - ЋИПРОВСКИ УСТАНАК 1688.



СРЂАН ТОДОРОВ - ЋИПРОВСКИ УСТАНАК 1688. – ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА

Ћипровски устанак (бугарски: Чипровско въстание - Чипровско в’станије) је био устанак Срба Торлака и Загораца (Срба данашње северозападне Бугарске, као и пиротске, књажевачке и зајечарске области) који су се дигли на оружје у току Великог аустријско-турског рата у пролеће 1688. године. Устанак је завршио са неуспехом неколико дана након што је аустријска војска ослободила Београд (6. септембар 1688.) када су Ћипровци сравњани са земљом од стране турске војске.


ПОЗАДИНА

1. Ћипровци под турском владавином

Град Ћипровци је били богата рударска варош средњовековне Србије. У његовој близини постоје богата налазишта руда злата, сребра, бакра, олова, те су град развили чувени рудари – Саси, који су се у њему у мањем броју настанили у 13. столећу (као и у другим српским рударским градовима) те покренули рударску привреду. Отуда вероватно и сам назив Ћипроваца – од латинске речи CUPRUM што значи БАКАР (МЕД), мада постоји и других етимологија. Константин Јиричек је, рецимо, изводи од српскословенског ЋИПУРИЈА што значи ПОВРТАРСТВО, БАШТОВАНСТВО, а из народног предања Ћипровци су добили име по мушком имену Ћипро, Ћипра које значи гиздав, леп. Н. Рашев, стручњак за рударство, тврди да су Ћипровци били највеће и најзначајније рударско средиште између Београда и Пловдива.

После освајања Србије, Отомански Турци, из многобројних разлога, поједина села, варошице или области нису прикључивали устаљеном административном систему Отоманског царства, већ су давали одређену аутономију. Тако је било и са  маленом српском варошицом Ћипровци која се налази на обронцима Старе Планине северно од врха Миџор. У турским документима из XVI и XVII столећа Ћипровац се именује као средиште војводства (!), а не нахије, казе или вилајета. Без обзира на то што не знамо какав је тачно статус Ћипроваца био, са сигурношћу знамо да је хришћанска српска аристократија (и римокатоличка и правоверна) имала власт у Ћипровцима, а не Турци. Захваљујући надбискупу Софије - Петру Богдану, знамо и финансијске обавезе Ћипровчана према Султану – првобитно четири, а касније и шест товара дуката годишње. Извори из Дубровника бележе породицу СОЈМИРОВИЋ, чији су чланови живели овде као локални владари од краја 14. столећа. Након отоманског освајања већи део породице се преселио у Дубровник, где је постао део дубровачке аристократије и вероватно примио римокатоличанство без губљења својих поседа. Друге познате властелинске породице из Ћипроваца јесу ПЕЈАЧЕВИЋ, ПАРЧЕВИЋ, ЧЕРКИЋ (или ЦРКИЋ), МАРКАНИЋ, КНЕЖЕВИЋ и друге.

Током следећег столећа, Ћипровци су били ХАС султанове породице, а касније и вредан ХАНИМ (имање султанове мајке). Права самоуправности Ћипровчана вероватно су наслеђена из Милутинове и Душанове Србије, а касније обновљена и у доба Турака након што су Ћипровци престали бити хас и ханим. Средином 17. столећа, по читавом Српству је била посута идеја о римокатолицизму као средству за обнову српске државе (уз помоћ европских римокатоличких држава), те је тако и добар део Ћипровчана прешао на римокатоличку веру, премда су и пре преласка многи Срби Ћипроваца били римокатолици, што је била одлика и других српских рударских градова у коме су били трговински центри Дубровчана.

2. Организација

Додатни фактори који су утицали на устанак јесте догађај у другој половини 17. столећа – пораз Турака испред зидина Беча 1683. године. ПЕТАР ПАРЧЕВИЋ, високообразовани српски римокатоличких клир и дипломата, спровео је јаку дипломатску кампању на дворовима Средње Европе између 1630. и 1645. године. Заједно са ПЕТРОМ БОГДАНОМ и ФРАНЧЕСКОМ СОЈМИРОВИЋЕМ, посетио је аустријског монарха Фердинанда II, краља Пољско-Литванске уније Сигисмунда III Васу и његовог наследника, Владислава IV Васу, као и војводу Влашке, Матеју Бесараба. Године 1647. Отомани су се готово сасвим повукли из Загорја и Торлака (простор  између Тимока, Искра, Дунава и Старе Планине, то јест данашња северозападна Бугарска) због рата са Венецијом око Крита. Матеј Бесараб послао је писмо где је обећаи 20.000 тешких коњаника као подршку устанка. У одсудном часу, међутим, Владислав IV Васа умире (20. мај 1648.), те се устанак опозива.

После овог неуспеха, Парчевић одлази у Венецију заједно са својим пријатељем, кнезом Ћипроваца – ФРАНЧЕСКОМ МАРКАНИЋЕМ, те затим одлазе у посету новом пољском краљу, Јану II Казимирцу Васи, као и аустријску владарску кућу, и на сва три места мисија доживљава неуспех. Парчевић, такође, посећује и Папу Иноћента X, као и Немачку, Мађарску, Трансилванију и Влашку након 1651. године. Године 1655. среће се са својим сународником, српским патријархом Гавраилом, са ким се договара о даљем заједничком деловању православне и римокатоличке цркве по питању све-српског устанка против Турака. Али и поред великог договора са православним патријархом, нуспех пређашњих мисија, као и устезање Аустрије и Пољске од започињања новог рата са Турцима, омело је све идеје о устанку у том периоду.

Рат између Пољске и Османског царства започет 1671. године поново је активирао Богдана и Парчевића. Савез против Турака још једном није формиран, јер је Парчевић умро у Риму 23. јула 1674., а Богдан у септембру исте године.

Пољски краљ Јан III Собјески задао је снажан ударац турској војсци испред Беча 12. септембра 1683. који је Турцима онемогућио свако даље појављивање у Средњој Европи. Аустрија и Пољска закључише савез против Турака на пролеће 1684. коме се касније прикључила и Венеција. Русија је такође приступила савезу 1686. године. Савез је овога пута затражио помоћ Срба хришћана. Од стране софијског епископа забележено је да је преко 500 римокатолика данашње северне Албаније подигло устанак против Турака. Народне вође Ћипроваца и суседних градова и села, под вођством тадашњег кнеза Ћипровског, Луке Андрејевића (наследио кнеза Николу Кнежевића Пејачевића), одлучили су да је најбољи тренутак да устанак подигну када аустријска војска ослободи Београд, што се и десило 6. септембра 1688. године.


ВОЈНА АКТИВНОСТ

Ток и организација Ћипровског устанка није довољно документована. Устаничке јединице под командом ЂОРЂА ПЕЈАЧЕВИЋА, напустиле су Ћипровце да би се прикључиле аустријској војсци у пролеће 1688. године, где су биле ангажоване на освајању Оршове и целог данашњег румунског (високог) Баната. Устанак се распламсао по читавон Торлаку и Загорју (данашња северозападна Бугарска) након ослобађања Београда. Напредовање Шесте Аустријске Регименте није успело да координише торлачко-загорске јединице у циљу ометања турског регруписања. Одлучна битка десила се у октобру 1688. у Жеравици код Кутловице (данас град Монтана), где су устаничке снаге потучене од стране војске Отоманског царства и њихових мађарских савезника. Премда је борба била крвава са великим губицима на обе стране, устанак беше угушен падом Ћипроваца 18. октобра 1688. Остало је забележено да су варошицу локални српски устаници јуначки бранили до смрти, до последњег живог борца, а коначним поразом Турци до темеља спаљују Ћипровце и суседна села Копиловци, Железна и Клисура. Готово целокупно житељсто је побијено или отишло у робље. Устанак је, и поред тога, наставио следећих месеци, али не као организован, већ као отпор преосталих устаника који се нису предали, већ отишли у шуму да хајдукују. Међутим, и поред свега тога, аустријске трупе које су тада биле на свега двадесетак километара, са књажевачке стране Старе Планине, нису учиниле ништа, већ су наставиле свој пут ка Видину који су и опсели  и освојили у јесен 1689. године.




ПОСЛЕДИЦЕ

Устанак и његово гушење створили су велики талас исељавања Срба из данашње северозападне Бугарске, и то углавном већински хришћанске области, то јест са севера (уз Дунав - Видин, Кула, Лом, Белоградчик) и југа (Ћипровци, Годеч, Берковица, Пирот, Цариброд, Софија) целокупне области. Највећи део Срба побегао је у Влашку где су разбијени у мање насеобине и асимиловани, а мањи део је пребегао у Аустрију заједно са другим Србима које је предводио Арсеније IV Црнојевић – и то, углавном, у Будим, Пешту и Сентандреју. Овим Србима Шопске области прикључили су се и Павлићани из околине Никопоља и Свиштова, који су се такође населили у Банат, а чији су потомци данас познати под именом „Банатски Бугари“.


КРАТКО О ЋИПРОВСКИМ ПОРОДИЦАМА XVII ВЕКА


1. ЈУГОВИЋИ

Прва позната ћипровска властелинска породица, најбогатија средњовековна српска властелинска породица која је владала Новим Брдом и другим великим рударским градовима. У својој монографији „Бугарска сеоска општина од XV до XVIII в.“ („Българската селска община през XV—XVIII в.” (С., 1979)) Елена Грозданова изложила је документ из 1617. године где се први познати ћипровски управник, ПЕТАР ЈУГОВИЋ потписао као „кнез Ћипроваца, Железне, Копиловаца, Клисуре, околине, сиреч Петар Југовић“

Други Југовићи: Петар, игуман ћипровског римокатоличког манастира (1601.)

2. ПАРЧЕВИЋИ

Најзнаменитија породица из Ћипровца, потичу од Парчије, сина босанског краља Стјепана Дабише. Парчија се (вероватно због сукоба са властелом) иселио из Босне у Трново, где је развио трговину са Дубровчанима. 1399. се селе у Ћипровце. Од њих су грана ПЕЈАЧЕВИЋИ, ћипровски Срби који су касније постали и хрватска грофовска породица у Хабзбуршкој монархији. Потомци Пејачевића се одржали у селу ПЕЈАКОВО или ПЕЈАЧЕВО код Ћипроваца. Породично стабло Парчевића/Пејачевића:

1. Парчија – забележен 1386., син Стјепана Дабише (босански краљ 1391-1395.)
  2. Никола I Парчевић – син Парчије
  2. Андрија I Парчевић – син Парчије
    3. Петар I Парчевић – син Андрије I, умро после 1423.
      4. Никола II Парчевић – Син Петра I, забележен 1437-1470.
        5. Ђони (Јован) Парчевић – син Николе II, имао синове:
          6. Јован Парчевић – забележен 1563.
          6. Стјепан Кнежевић
          6. Томислав (Томо) Томађоновић
          6. Дмитар ПЕЈАЧЕВИЋ – забележен 1561-1563., први Парчевић са презименом Пејачевић
            7. Никола I Пејачевић
              8. Јурај (Ђуро) I Пејачевић – барон, оженио Маргариту Парчевић
                9. Марко I Пејачевић
                9. Матија I Пејачевић – оженио Агату Кнежевић, умро око 1688.

Други Парчевићи: златар Михаил, градски чиновник Антоније, марцијанопољски надбискуп Петар, дон Крсто Пејкић (књижевник), Франц-Ксавер Пејачевић (професор философије),

О кроатизованом делу српске властелинске породице Пејачевић/Парчевић много је писано и ми се овде нисмо бавили њима, јер то није тема нашег текста, а и њихова историја је врло позната. Поставши етнички Хрвати били су преставници хрватских националних интереса у Хабзбуршкој царевини, Краљевини СХС/Југославији закључно са НДХ. Њихови потомци су се пропашћу НДХ углавном иселили у Аргентину, мањим делом у Аустрију и САД, а (занимљивост) садашњи министар одбране Немачке, Карл-Теодор цу Гутенберг, је такође потомак Парчевића по женској линији.

3. КНЕЖЕВИЋИ – огранак Парчевића, потомци се одржали у селу КНЕЖЕ код Ћипроваца. Неки Кнежевићи: Никола Кнежевић Пејачевић (трговац), Марко (градски чиновник)

4. СОЈМИРОВИЋИ или СОЈИМИРОВИЋИ – стара ћипровска властелинска породица, већи део се у доба турске најезде преселио у Дубровник, али је стално одржавао контакте са ћипровским Сојмировићима, а то знамо из разлога што су ћипровски Сојмировићи одлазили код својих рођака у Дубровник на школовање, те се враћали као школовани у свој крај, неретко и као римокатолички великодостојници. Дубровначки Сојимировићи су касније променили презиме и ПИЈЕРИЦИ (ПЕРИЋИ).

У дубровачкој архиви за Сојимировиће пише да су „древна и значајна породица која је владала градом Ћипровцем и облашћу Градиште са златним и сребрним рудницима, пре притиска Турчина да заузме речена места и нека села...“.
Постоји још неколико докумената у Дубровнику, али не дају много више информација од овде реченог.

5. ЧЕРКИЋ или ЦРКИЋ – стара ћипровска властелинска породица, одржали се у селу ЧЕРКА код Ћипроваца. Неки Черкићи: Ганчо (градски чиновник)

6. НЕНЧИЋИ, огранак Парчевића (кнез Јован, 1633.)

7. МАРКАНИЋИ или МАРКОВИЋИ (кнез Петар Марковић 1611., кнез Матеј Марканић 1637., кнез Франческо Марканић 1640-1658.)

8. МАРИНИЋИ или МАРИНОВИЋИ (софијски бискуп Илија Маринић, градски чиновник Јован)

9. ТОМАЋЕВИЋИ, огранак Парчевића (златар Ђура)

10. ДЕЛИЋИ (златар Илија)

11. ЛУКИЋИ или ЛИКИЋИ (кнез Франко, 1633., златар Никола)

12. БОГДАНОВИЋИ (градски чиновник Јован)

13. ПЕТРОВИЋИ (трговац Јован)

14. МАНЧИЋИ (Ђорђе, викар софијске надбискупије)

15. МАРТИНОВИЋИ (трговац Јовица)

16. ИЛИЋИ (златар Јован)

17. ЛИЛИЋИ (учитељ Јован)

19. НИКОЛИЋИ (Матеј)

20. НАЛЕКОВИЋИ (Франко)

21. ДЕЈАНОВИЋИ (Јован из Ћипроваца, био учитељ у Копиловцима)

22. СТАНИСЛАВЉЕВИЋИ (Филип, аутор књиге „Абагар“ штампане у Риму 1651.)

23. БОГОСЛАВИЋИ (Андреј, монах Ћипровског манастира)

и многе друге.

Важно је напоменути да су све забележене ћипровске породице биле непобитно српске, што по презименима, што по исказаној свести о српској припадности, што по јаким сродничким везама са Србима са друге стране Старе Планине, што по томе што су многобројни Ћипровчани живели и радили у другим српским земљама (Прокупље, Београд, Дубровник, Босна, Сплит, Нови Сад, Будим, Сентандреја), док не постоји нити један забележени Ћипровчанин који је радио и живео у тадашњим центрима Бугарске (Трново, Бургас, Варна, Никопољ, Русе итд.).

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ЋИПРОВЧАНА

Као још један доказ српског карактера Ћипровчана не сме се нипошто занемарити ни језик којим се писало и учило у ћипровским школама – ИЛИРСКИ ЈЕЗИК, то јест српски језик базиран на западним српским говорима, врло сличан српскословенском, а готово сасвим идентичан потоњем славеносрпском језику којима су писали Доситеј, Његош, Стерија. На пример, књига Петра Богдана „Размишљенија на бележитија  францискански светац Бонавентура за страстите господњи“ (Рим, 1638) и „Благонравије небесно“ (Рим, 1643) биле су преведене са латинског на „илирски језик“, али на латиници. Но, многобројне књиге су биле штампане и на ћирилици. Из извештаја босанских франковаца јасно видимо да је једини литературно-црквени језик у школама данашње Бугарске био управо српски језик. На њему је Ћипровчанин Филип Станислављевић написао чувено дело „Абагар“ штампано у Риму 1651., а Крсто Пејкић „Зарцало истине мед царкве источне и западне од дон Карсту Пејкића од Ћипровац каноника Печуанскаго“ (1716.)

1. ПИСМО ЋИПРОВЧАНА АУСТРИЈСКОМ ГРОФУ АЛТАНУ (који је рођен у Ћипровцу). Текст пребачен на савремену ортографију

„Привисока и Присветла Господа! Ми сви оздол подписани крстјани од Ћипровац с господином мештром (учитељ – прим. прев.) од скуле од Ћипровац, видећи од једна страна корист и велико добро од своје њихове скуле, кого од њу изходи, а од друге стране така размишљају сиромашество и неволу нашу да се не може и немогући, одредимо и идемо понижно молити свето престолије и сву пресветагу Господу нашу гардинами, да би преди њими нашли место ова наша мала молба, то јест да би се смиловали сврху нас придати вашему и нашему мештру јоште 15 скуди, да буду на годиште 30, да моћи се он удражит и ову вашу користнија скуле у срамо у Господу Богу и видимо очито да је веће у напредак уватети; а млин или воденица господина Алтана, како все послони колико мобили, толико и нему заради мутацион од ползе и зловаденије од фрута наша мало мање, коју милост будећи ми од ваше привеличанства примали и шњом помогли се, остајемо воздаргани, колико ми кога молимо, толико наш народ, кој је се у ту вашу скулу је ваше милостију и помоћи учит веће Господу Богу за ваше здрави, душе спасеније молити и за умноженије свете вере католичке љубићи сви понижно ваше свете скуте.

Из Ћипроваца, на 27 август 1653 г., ми подписани стављајемо си гил комунски (савет општински)

Подписали: Франческо Марканић, Никола Ликић, Франка Налековић, Ђура Таменовић, Петар Ликић, Матеј Николић, Крсто Којић, Иван Хлебар, Стефан Којић, Јован Ликић, Илија Делић, Михаил Парчевић, Мишело Конти (Михаил Кнежевич – прим. прев.); Павел Петровић, Богдан Митровић, ...”


ЛИТЕРАТУРА

1. Петар Чоков – „Ћипровски устанак 1688. г.“, Народна Просвета, Софија, 1988 г.
(Петър Чолов  – Чипровското въстание 1688 г. (Народна Просвета, София, 1988 г.))

2. Иван Дујчев – „Софијска католичка надбискупија у XVII в.“, Софија, 1939.
(Дуйчев, Ив. Софийската католишка архиепископия през XVII в. С., 1939)

3. Иван Сак’зов – „Ћипровци – стари рударски град“, Архив рудника Перник,1, 1930, №5
(Сакьзов, Ив. Чипровци — стар рударски град. — Архив на мини Перник, 1, 1930, №5)

4. Јордан Захаријев – „Ћипровци. Сеоско-географска проучавања и историјске белешке“, Софија, 1938.
(Захариев, Й. Чипровци. Поселищно-географски проучвания и исторически бележки. С., 1938;

5. М. Миланов – „Ћипровци“, Софија, 1977.
(Миланов, М. Чипровци. С., 1977)

6. Иван Батаклијев – „Ћипровци. Једна важна 250-годишњица“, Мир, 43, № 11188, 10. јул 1937.
(Батаклиев, Ив. Чипровци. Една важна 250-годишнина. — Мир, 43, № 11188, 10 юли 1937)

7. В. Атанасов – „Црква „Св. Николај“ у селу Железна, Фердинандско“, Мир, № 11141, 11. септембар 1937.
(Атанасов, В. Църквата „Св. Николай” в с. Железна, Фердинандско. — Мир, № 11141, 11 септ. 1937.)

8. Јаков Пејачевић - „Peter Freiche von Parcevich”, Загреб, 1880.