01.10.2014.

ОРДО МУНДИ 3 СУМЕР

СРБ :









ОРДО МУНДИ 3





SUMER 

Poglavlje prvo 
Mesopotamija na grckom (MeaoKorapiia) znaci Izmedju dve reke - medurecje; u geografskom smislu, to je pojam za teritoriju izmedu reka Tigra i Eufrata. Velik broj arheoloskih istrazivanja nedvosmisleno nam je ukazao da o Mesopotamiji mozemo govoriti kao o mestu gde je pocela da se radja savremena civilizacija. Oko 3760.g.p.n.e. na ovo podrucje su se sa Tibeta - iz jedne kotline okruzene sneznim vrhovima Himalaja, doselili i trajno nastanili Sumerci - narod bele puti i plavih ociju, razvijene kulture i, za ono vreme, velikog znanja. Zivot u Mesopotamiji Sumerci su organizovali u njenom juznom delu (na severu su ziveli Asirci) i to u i oko dvanaest gradova: Ur, Uruk, Lagas, Nipur, Eridu, Kis, Akad, Adab, Kulab, Isin, Larsa i Ngirsu. Svi gradovi su bili okruzeni odbrambenim bedemima koji su pruzali efikasnu zastitu od raznih nomadskih plemena, a pre svega od ratobornih Akadana. Najstariji grad je bio Eridu, medutim Ur, u Kaldeliji, s oko 20.000 stanovnika je bio najveci i najznacajniji. U centru svih sumerskih gradova nalazio se zigurat (hram) E'kur oko koga su bile izgradene najvaznije administrativne zgrade, trgovacki i zanatski objekti, a tek potom su se sirile stambene cetvrti sa kucama od cerpica dimenzija od 100 do 600 kvadratnih metara. E'kur je inace bio svojevrsna religiozna struktura koja je, ne retko, bila spojena sa drugim vecim kompleksom hramova. Ovi gradovi predstavljaju prvi pocetak stvaranja gradskih naselja u ljudskoj istoriji. Najveci broj ljudi u Sumeru ziveo je u gradovima baveci se proizvodnjom predmeta od metala i keramike, trgovinom, naukom... Da bi to bilo moguce Sumerci su razvili intenzivnu poljoprivredu, stocarstvo i ribolov. Kompleksnim sistemom kanala navodnjavali su velike obradive povrsine, a vremenom su pripitomili mnoge divlje zivotinje koje su koristili za ishranu. Kolicina proizvedene hrane bila je dovoljna za celokupno stanovnistvo, ali je znacajan deo preostajao i za trgovinu sa susednim narodima kojima su, osim hrane, nudeni i najfiniji zanatski predmeti. Sumerci su bili poznati i kao umesni metalski radnici koji znalacki koriste zlato, srebro, bakar i bronzu. Pored ovog, oni su poceli da koriste i mnoge nove materijale, medu kojima je najpoznatije staklo, a tocak koji su konstruisali je verovatno jedno od najvaznijih svetskih otkrica. Pored svojih zanatskih vestina u svoje vreme bili su postovani i kao izvanredni poljoprivrednici i stocari. Kako se Mesopotamija nalazi ispod izoheje (koja - 14 oznacava juznu granicu padavina), odnosno kako u njoj i po osam meseci nema kisa Sumerci su razvili kompleksan i vrlo efikasan irigacioni sistem. Tako su dosli do veceg broja godisnjih zetvi sto im je omogucilo stvaranja viskova hrane, neophodne za kontinuiranu ishranu gradskog stanovnistva i trgovinu. Pored unapredenja poljoprivrede i razvoja zanatstva Sumerci su razvili i klinasto pismo koje nije jezik, vec sistem pisama koji su koristili za zapisivanje razlicitih jezika. Neovisno od toga koji su jezik zapisivali grafeme koje su oni koristili bile su u obliku klina i to tako sto je pisar utiskivao trscani stilus u glinene plocice koje su potom susene na suncu. Sumersko klinasto pismo se sastojalo iz hiljada simbola koji su oznacavali slogove, reci ili gramaticke oznake. Paralelno sa razvojem pisma oni razvijaju i matematiku tako da su prvi kreirali pisani brojni sistem gde im je osnova bila 60 - seksagezimalni brojni sistem. Ovaj matematicki sistem je funkcionisao teko sto su brojevi od jedan do sezdeset nastajali kombinacijom elemenata jednog desetoclanog i jednog dvanaestoclanog ciklusa. Radi sto boljeg planiranja unapredili su i astronomiju; podelili su godinu na dvanaest meseci, a potom su, zeljni predvidanja buducih dogadaja, osmislili i usavrsili astrologiju sa svim astroloskim znacima. To je zapravo ono sto mi danas poimamo kao znake zodijaka koji odrazavaju figurativnu putanju Sunca koje prolazi kroz dvanaest velikih sazvezda tokom jedne godine. Izraz zodijak je uzet iz prostog razloga s obzirom da su sazvezda zapravo personifikovana zivotinjskim oblicima. Za sumerske religiozne hramove E'kur Herodot (Hp68oxo<; A^iKOpvaaasui;), otac istorije, je govorio da su to bile zapravo svojevrsne astronomske opservatorije koje su, pored toga, predstavljale i spomenik bogu. Sumerskim gradovima, koji su bili male drzave, upravljali su monarsi, odnosno svestenici-kraljevi poznati kao ensi. Oni su komandovali vojskom, sudili u svim gradanskim ili trgovackim sporovima, predvodili religiozne obrede i td. Sumerci su, ne bez razloga, verovali da njihovi monarsi poseduju znanja drevnih civilizacija i da su najbolji, najmudriji i najmoralniji medu njima. Sumerski monarsi primali su vladarska ovlascenja od bogova pa je tako ovozemaljski vladar bio i nadzornik kojem su poverena na upravu sva bozanska imanja. Svoja ovlascenja kralj je koristio preko niza svestenika- birokrata, koji su bili duzni da ga slusaju i bezpogovorno sprovode njegove odluke. Sumerci su osmislili i sveobuhvatan pravni sistem za ciju primenu je bila odgovorna centralna vlast s kraljem na celu. Svi zakoni su bili pisani i morali su se postovati, ali nisu vazili za sve podjednako. Naime, posto su Sumerci bili klasno drustvo zakoni su se u celosti primenjivali na obican narod, a na vise klase samo selektivno. Arheolozi se danas slazu da je cuveni Hamurabijev zakon samo inoviran sumerski zakon. Pored svega sto su nam Sumerci ostavili, mozda su, na kraju, ipak najvazniji njihovi zakoni i religija (Izraz religija vodi poreklo od latinskog religare povezati, svezati). Religija je za njih bila osnov zivota jer su verovali da su - 15 bogovi stvorili sve na svetu, pa i sam svet koji je samo jedna velika ravna ploca koja pluta po moru beskonacnosti. Religiozna ucenja su im, po njihovom shvatanju, bila predata od strane prethodne (cetvrte) civilizacije, a koja ih je primila od Svetog duha, odnosno Univerzalnog energo-informacionog polja kako bi se to danas tumacilo. Coveka je, shodno ovom verovanju, stvorio Bog sa ciljem da mu sluzi na zemlji, a zagrobni zivot je za Sumere bio samo smisleni nastavak zemaljskog obitavanja. Bili su mnogobozci i njihovi bogovi (Enlil - bog vazduha, tvorac sveta, vladar covecanstva i bog koji je birao i krunisao sumerske kraljeve; Enki - bog slatkih voda, mudrosti, zastitnik umetnosti, zanatstva, knjizevnosti i nauke; Ninlil - Enkijeva zena, smatrana je za boginju majku; Nana - bog meseca, je u sumerskom verovanju vaznije bozanstvo od Sunca. Potom tu su jos i bogovi Baba, Nanse, Ninisa, Ningiri, Nisaba, Ninurtu, Utu, Lilit...) su bili veoma mocni; kontrolisali su sve prirodne sile. Pokolenjima su ostavili niz poruka o svojim bozanstvima - Anu- na-Kijima (Annu = nebesa, na = i, Ki = zemlja) koji, ocigledno, ni do danas nisu adekvatno protumaceni. Bozja volja se na zemlji pokazivala na razne nacine, a svestenici su bili bozji ljudi s posebnim privilegijama. Vrhovni Bozji predstavnik bio je kralj, koga su Sumerci doslovce zvali Velik covek. Bozje kuce su bili hramovi u kojima su ziveli svestenici, svestenice i razni umetnici. U njima su se obavljali verski obredi, ali i poslovi od interesa za drzavu. Hramovi su se nalazili u centru svih gradova i oko njih se odvijao sav svakodnevni zivot. Unutrasnjost hramova bila je od postojanog cerpica, a sa spoljne strane se koristio glazirani cerpic sa adekvatnom dekoracijom. Visina hramova je varirala ali je uglavnom bilo 33 kaskada (16 malih, 16 srednjih i jednu veliku) od kojih je svaka imala naziv po nekoj od tada poznatih zvezda. Vrh hramova je bio zaravnjen i njemu su mogla da pristupe samo najvisi svestenici. Ova mesta su, zapravo, bila najvise tacke gradova, s kojih su svestenici gledali u bogove i opstili s njima. Bogovi su im bili poznati po dobroti i prastanju, ali im nisu bili strani ni izlivi ljutnje. Boziji gnev se ispoljavao kroz haos i citav niz nesreca, uglavnom izazvanih vremenskim nepogodama (vetrovima, jakim kisama, poplavama, susama, zemljotresima...). Jedan takav bes bogova prouzrokovao je Veliki potop nakon koga su Sumerci nestali, ali ne i njihova civilizacija. Postoje mnoge verzije ove price o Velikom potopu, ali se cini da je samo jedna prava i to ona Sumerska. Eridu Genesis - sumerska prica o Velikom potopu otkrivena je tek 1914. godine i tada su naucnici shvatili da su sve potonje price o potopu, kod Akadana, Vavilonaca, Asiraca i, pre svega, kod Jevreja, samo interpretacije onoga sto su Sumerci ostavili za sobom. Prema sumerskom zapisu Eridu Genesis bogovi, pre svih Enlil, su resili da uniste sve ljude (ne navodi se razlog zasto) ali se Enki pobunio i odlucio da spase covecanstvo tako sto ce postedeti poboznog i cestitog kralja Ziusudru. Enki daje kralju uputstva kako da spase sebe i zivot oko sebe (nedostaje deo teksta u kome je opisana gradnja broda). Nastavak teksta govori o strasnim vetrovima - 16 i kisama koje su trajale sedam dana i noci i velikom potopu koji je tada nastupio. Nakon tih sedam dana i noci pojavio se Utu na nebu, a Ziusudra, kad je shvatio da je spasen, prinosi zrtvu bogovima u znak vecne zahvalnosti. Po izlasku sa broda Ziusudra se nastanjuje u Dilmunu - obecanoj zemlji i prebivalistu bogova. Danas je jasno da se Veliki potop odista dogodio, naravno ne u Biblijskim proporcijama, i da je torn prilikom stradalo gotovo celokupno sumersko stanovnistvo i svi njihovi gradovi. U proslom veku arheolozi su kraj iskopina najveceg sumerskog grada Ura otkrili naslage gline od oko dva i po metra. Kasnija istrazivanja pokazala su da sloj gline, koju je pre vise hiljada godina nanela voda, zahvata povrsinu vecu od 100.000 kvadratnih kilometara sto je upravo povrsina doline izmedu Tigra i Eufrata. Iz istorijskih knjiga mozemo videti da su se preziveli Sumerci, u traganju za novim zivotnim prostorom, podelili u dve grupe - manju i vecu, i uputili na razlicite strane sveta. Razlozi za napustanje Mesopotamije, odnosno Sumera, lezali su u cinjenici da broj prezivelih nije mogao da obnovi sve poruseno niti da se odbrani od vekovnih neprijatelja Akadanja i Elamita, njihovih starih suseda koji su se svojim bogovima klanjali, pre svega na jugu Mesopotamije oko mesta Abu Salabikh, odnosno na prostorima istocno od Sumera i Akada koja su, sto se potopa tice, bilo znatno manje pogodeno velikim vodama. Nakon ovoga na prostorima Mesopotamije zapocinje elamski period koji se danas smatra pocetkom istorije Irana. Manja grupa Sumeraca i njihov pravac kretanja iz Mesopotamije nikada nije bio ozbiljno istrazivan i, sto se glavnih istorijskih prikaza ovog perioda i regije tice, kao da nikada nisu ni postojali. Medutim, nekolicina istoricara je gotovo bila opsednuta bas ovom zaboravljenom i izvesno zapostavljenom grupom Sumeraca. Danas se osnovano pretpostavlja da se ova grupa prikljucila poslednjim pripadnicima plemena „belih ljudi plavih ociju" koje je iz Indije krenulo, krecuci se u pravcu kretanja Sunca - od istoka ka zapadu, put Evrope da bi se tamo, konacno, nastanilo na delu Jugoistocne Evrope (Balkan). Beli ljudi plavih ociju ili Arya kako su ih Sumeri zvali su govorili sanskritskim jezikom drya-bhasa - starodavnim indoiranskim ili arijskim jezikom iz koga su nastali svi indo-evropski jezici. Najveci poznavaoci ovog jezika kao sto su Fritc Stal (Frits Staal), Antoni Varder (Anthony Kennedy Warder), Vilijam Vitni (William Dwight Whitney), Salmon Ricard (Salomon Richard) i dr. konstatuju da se u najstarije ocuvanoj gramatici sanskrita - Ashtadhyayi (sto znaci osam poglavlja) rec Serbh (pojam za rod, ljudsko seme i pojedinca) pojavljuje u gotovo svim potonjim jezicima nastalim iz sanskrita: Kod Persijanaca rec Sarb znaci glava; kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja rec Srb oznacava slobodnog coveka; kod Belorusa rec Cjapdu oznacava mocne ljude; Ukrajinci za gospodare kazu Cupdun i td. Ruska rec za Srbe je Cep6u, a isto tako nazivaju i ljude koji su pre oko tri - 17 hiljade godina pre Hrista iz Indije dosli u Mesopotamiju, oko reka Eufrata i Tigra, i odakle su se, nakon neke velike kataklizme, preselili u Malu Aziju, a potom i Evropu. Rusi kulturu ovih ljudi nazivaju Cpydnan xynbmypa i o tome su pisali mnogi, a posebno lingvista Vasili Abaev i istoricar, arheolog i profesor na Moskovskom univerzitetu Aleksandar Veljtman . Veljtman krajnje nadahnuto, u knjizi Atila i Rusi stampanoj 1858. godine, razvija tezu kako su Ka3aKiI (Kozaci) nastali mesanjem lokalnog naroda i Srba. Izmedu ostalog on navodi kako u XIX veku oko reke Volge, kao nekada pored Urala i Dona, rec Cep6u oznacava porodicu, rod, a da kod Belorusa rec CjapObi znaci silu, dok Ukrajinci gospodare nazivaju Cupdun. Prvi spisi u kojima se spominju Srbi vezani su za grcke istoricare Herodota (Herodotos) i Diodora sa Sicilije koji su pisali o jezeru Serbonis u Egiptu, a koje je dobilo ime po istoimenom narodu. Cuvene istoricare podrzava i rimski senator Tacit (Publius Cornelius Tacitus) koji o Srbima (Serboi) govori kao o plemenu koje iz jugozapadne Azije u Evropu dolazi preko obala Pontus Exinus (Crnog mora). O Srbima sredinom II veka nove ere pise i Ptolomej (Claudius Ptolemaeus): „Srbi mahom zive izmedu Kerunijskih planina i reke Pa". Dalje, Ptolomej, koji je bio rimski gradanin u Egiptu i koji je pisao iskljucivo na Grckom, govoreci o rimskoj provinciji Pannonia naglasava kako je srbski grad Serbinum jedan od vecih i lepsih. No, medu prvim tekstovima u kojima se Srbi direktno dovode u vezu sa plemenom Arya je spis sa pocetka XIV veka poznat kao Kronika tak feceneho Dalimila. Iako nema jedinstvenog stava o tome ko je autor ovog prvog spisa na ceskom jeziku ipak se pretpostavlja da je njegov autor svestenik Dalimil (Mezificsky) koji kaze: „Srbi su narod koji je skoro tri hiljade godina pre Hrista napustio Indiju i odatle se preko Juzne i Male Azije nastanio na prostore Jugoistocne Evrope (Balkan)". Mnogi savremeni istoricari, a pre svih oni iz Nemacke, kada danas pisu i promisljaju o poreklu Srba ne retko se pozivaju na pisanje vizantijskog cara, pisca i istoricara Konstantina VII Porfirogeneta ( roden 905. umro 959.). Porfirogenetova vladavina politicke tacke gledista, nema nekog posebnog znacaja, ali je zato njegova knjizevna delatnost jedna od najvaznijih u vizantiskoj kulturnoj istoriji. Porfirogenet oko sebe nije okupljao ratnike vec sposobne i obrazovane ljude, koji su mu pomagali oko pronalazenja i obrade materijala za pisanje dela iz istorije i drugih nauka. Na zalost, najveci deo njegovih spisa nije pronaden ali medu onima koji su sacuvani izdvajaju se odlomci iz spisa O izaslanstvima, O vrlinama i porocima, O sentencijama, O ratnoj vestini i O javnim govorima. Cuvena je Konstantinova knjiga O temama (De thematibus), posvecena uredenju drzave, kao i spis O upravljanju carstvom (De - 18 administrando imperio) u kojem mnogo pise o narodima s kojima je Vizantijsko carstvo dolazilo u dodir, i u kome nalazimo i podatke o doseljavanju Srba, odnosno Sarbana kako ih je nazivao, na Balkansko poluostrvo u VII veku. U spisu O upravljanju carstvom Porfirogenit pise kako su balkanski Srbi dosli iz zemlje Bojky, koja se na zapadu granici sa Franackom, a na istoku sa danasnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od pocetka". On posebno ukazuje na mocni savez Srba (Wenda, na nemackom), koji je suvereno vladao ovim prostorima i to tako sto je drzao mnostvo utvrdenih gradova medu kojima posebno istice Stargrad (danas Oldenburg blizu granice sa Danskom), pa Lupek (danas Lubeck na Baltiku) i potom Vinet-u, njihovu prestonicu i najvecu luku na Baltickom moru. O moci srpskog grada Vinet-e u IX veku pise i Ibrahim ibn Jakub izaslanik Kalifa od KordobeAbd ar Rahman III.U svojim spisima on Vinet-u opisuje kao velicanstvenu luku sa dvanaest kapija koje cuva vojska superiornija od svih ostalih sila na severu Evrope. Gotovo istim recima Vinet-u 1075. godine opisuje i nemacki srednjovekovni hronicar Adam (Adamus Bremensis). U svojim spisima (Liber I, Liber II, Liber III, Descriptio insularum aquilonis i M. Adami epilogus ad liemarum episcopum) poznatim pod jedinstvenim nazivom Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum on izlaze situaciju u severnoj Evropi od 788. pa sve do sredine XI veka i torn prilikom posebno se osvrce na moc i uticaj Vinet-e kao glavnog grada Wenda (Srba) koji su, u mnogo cemu, bili superiorniji u odnosu na svoje neposredne susede - dva stara nemacka plemena Sasa (Saxones) i Dane (Dane ili Dani po kojima je kasnije Danska dobila ime). Nemacki hronicar iz XII veka Helmond (Helmond von Bosau) pise o rusevinama velicanstvenog starog grada Vinet-Q, izmedu usca reke Odre i grada Kamenja u danasnjoj Pomeraniji, koji su nastanjivali pripadnici raznih srbskih plemana. Pored detaljnog opisa kuca Helmond belezi i sledece: „Ovaj grad bio je najveci od svih koji okruzuju Evropu i koji su nastanjivali Sloveni zajedno sa drugim narodima, Grcima i Varvarima, a kada su naisli Saksonci i oni su dobili dozvolu da stanuju u njemu." Jasno je dakle, zakljucuje Helmond, ko je ovde bio stranac, a ko doseljenik. Vinet-a koja se nalazila na samom uscu Odre u Balticko more poplavljena je 1 159. godine kada je danska flota koja je napala grad uspela da unisti odbrambene nasipe. Poslednji ostaci grada nestali su pod udarima valova sredinom XVI veka. Danas se u Wdlin-u, Zinnowitz-u i Usedom-u nalaze muzeji i odrzavaju festivali posveceni Vinet-i. O Srbima u XII veku pisao je i Nestor Kijevski , srednjovekovni monah iz Kijevsko-pecerske lavre koji je napisao neke od najstarijih ruskih spisa (Kijevske Rus'i; Zivot svetog Teodozija; Citanja o - 19 knezevima Borisu i Glebu i td). U svojoj Hronici minulih leta zapisao je kako je slovenska civilizacija nastala u predelu Dunava odakle se rasirila na sve cetiri strane sveta. Nestor posebno naglasava kako je Nojev sin Jafet, nakon Potopa, stigao do Dunava i odlucio da se tu nastani i otpocne potpuno novi zivot. Jafetovi naslednici su poznati kao Nova Rasa, a istorija ih pamti, prvenstveno, kao Rase, Rasene ili Rasene koji su vremenom osnovali i svoju drzavu Rasku. Prvobitna drzava Srba - Raska, bila je u slivovima reka Lima, gornje Drine sa Pivom i Tarom, dolinom Ibra i gornjim tokom Zapadne Morave sa glavnim gradom Rasom, odakle i naziv Raska. Prvi srbski vladar, za koga se danas po osnovu postojecih istorijskih spisa zna, bio je Samovlad koji se na prestolu ustolicio 492 god. po Hristu. Tokom svojih 38 godina vladanja Samovlad je srbske zemlje znacajno prosirio tako da su se one prostirale od Stare Planine do Rila pa do Jadranskog mora, i od nize Avlone do Portoroza. Jedan od onih koji se ozbiljno i sistematski bavio istorijom i poreklom Srba bio je Austrijanac Sigismund Herbestajn (Sigismund Freiherr von Herberstein) istoricar, diplomata i clan Saveta Svetog Rimskoh Carstva (Sacrum Romanum Imperium). U svom delu Rerum Moscoviticarum Commentarii (Moskovski zapisi) stampanom 1549. godine za potrebe austrijskog dvora Herbestajn objasnjava, kao autoritet za rusku istoriju, da su Srbi stariji od Rusa i svih ostalih slovenskih naroda i da se, prema misljenju svih tada relevantnih istoricara, njihov dolazak na prostore Evrope moze odrediti kao pocetak evropske istorije. Do gotovo identicne spoznaje o poreklu Srba dosao je i madarski grof i Austro-Ugarski drzavnik Benjamin Kalaj (Beni Kallay de Nagy-Kallo). Kalaj koji nikada nije bio naklonjen Srbima u svojoj istoriji srpskog naroda Geschichte der Serben stampanoj u Lajpcigu 1878. pise: "Po ispitivanju najboljih naucnika svi slovenski narodi u prastaro doba nazivali su se Serbi". Cuveni francuski slavista i profesor na Sorboni Robert Siprijan (Robert Cyprien) zakljucuje 1852. u svom spisu Svet grcko-slovenski (Monde greco- slave) da su Srbi najstarije stablo medu slovenskim narodima i da ih je zapadna istorija pogresno nazivala Vendima. Siprijan je razvio i teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj od Podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltickog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe Donjeg Dunava on naziva Proto-Srbi ili Prvobitni Srbi i za Proto-Srbe tvrdi da su tu od pre Mojsija. A za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaze da su oni samo dosli sabraci u pomoc u borbama protiv Rimljana. U ovom kontekstu treba naglasiti i da Luzicki Srbi za sebe kazu da su oni iz balkanske Srbije, sto svojim delima potvdjuju nemacki istoricari Setgen (Schottgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajuci za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Slovacki istoricar i filolog Pavel Safarik (Pavel Jozef Safarik) pisuci o - 20 korenima Slovenau svom delu O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom (Uber die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki) stampanom 1828. kaze da su Sloveni na prostore Jugoistocne Evrope stigli gotovo tri hiljade godina pre Hrista i da ni za jedan evropski narod, osim za Slovene kao najbrojniju etnicku i lingvisticku grupu, nema konkretnih dokaza o njihovom eventualnom poreklu iz Indije. U knjizi Slovanske starozitnosti koju je 1837. stampao u Pragu Safarik pise: „Srbi zive u Evropi od najdavnijih vremena, a njihovo poreklo nas vodi do najdalje proslosti". Pisuci o Dusanovom Zakoniku koji je i prvi srbski ustav Safarik kaze: "Ovaj Zakonik je Srpsko obicajno tradicijom osvestano pravo i ova odlika nesme da se rasplinjava nekakvim neodredenim opisima"! Konstantin Jiricek (Konstantin Jirecek), ceski istoricar, u svojoj knjizi Istorija Srba (Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien: historisch- geographische Studien) iz 1879. pise kako staroserbska drzava nije nikada imala stalne prestonice jer je vladalac veci deo godine provodio na putu, iduci iz jednog dvora u drugi. No, kako su se pocetkom drugog milenijuma imena drzava ne retko davala prema prestonim gradovima i „ime Srbije najpoznatije u zapadnoj Evropi izvedeno bese od prestonice velikog zupana, grada Rasa grcki Paaov, na reci Raskoj, kod danasnjeg Novog Pazara. U ovoj tvrdavi u gradu Rasu bila je, jos u doba Komena, s vremena na vreme, vizantijska posada koja je motrila na srpskog vladara. Prvi trag da se Srbija naziva imenom Rassia, Raxia odnosno Rascia nalazimo u izvestaju t.z. Anzberta - Magni comitis de Sarvia et Crassia - o trecem krstaskom ratu... U mletackim ispravama sasvim je obican naziv rex Rassie ili Raxie, docnije imperator Raxie, i najzad, despotus Rassie. U Ugarskoj, a isto tako i u papskoj kancelariji, takode se stalno upotrevljavaju izrazi regnum Rascie" . Svoju paznju Srbima i srpskom rodu posvetili su i najznacajniji nemacki filosof Hajdeger (Martin Heidegger) i Nice (Friedrich Wilhelm Nietzsche), radikalni nemacki filosof, filolog, pesnik, psiholog i jedan od najvecih modernih mislilaca uopste. Pisuci o logosu Hajdeger upozorava da se prvo treba zapitati kako je nastala logika? Sta je uslovilo njen nastanak? Pitanja koja postavlja Hajdeger su kako logos postaje sustina misljenja, kako dolazi do iz-stupanja i na-stupanja logosa i kako taj logos kao um i razum dolazi do gospodarenja nad bitkom u pocetku grcke filozofije. U jednom momentu on upucuje na cinjenicu da je Xoyoq kao temeljni filosofski pojam antike, u stvari srpska rec koja se izvodi iz reci pa3-Jios. S druge strane, Nice koji je kao mladic bio opsednut Rihardom Vagnerom (Wilhelm Richard Wagner) komponovao je oko tridesetak dela, a svom prvencu iz 1862. dao je naziv Serbischer Marschl Na kraju, pomenimo i nemackog orijentalistu i vodeceg intelektualca sredinom XX veka Valetra Vusta (Walther Wiist), rektora Univerziteta u Minhenu (Ludwig-Maximilians-Universitat Miinchen) i clana Anenerbe - 21 (Ahnenerbe - Studiengesellschaft fiir Geistesurgeschichte, Deutsches Ahnenerbe e.V). Za Anenerbe je vazno reci da se sastojala iz 41 instituta koji su se, svaki u svom domenu, bavili istrazivanjem praistorije, arheologije i misticizma. Pod njenim okriljem su se, zbog znacajnih finansijskih sredstava kojima je raspolagala, od februara 1936. pa sve do sredine 1945. sprovodila gotovo sva arheoloska istrazivanja. Clanovi Anenerbe su bili mnogi poznati nemacki intelektualci i akademici ali i strani naucnici medu kojima je svedski istrazivac Sven Hedin (Sven Anders Hedin) bio izvesno najpoznatiji i najuticajniji. Jedno od mnogobrojnih istrazivanja koje je finansirano od strane Anenerbea bilo je i ono koje su 1938. poduzeli profesor Univerziteta u Frankfurtu dr Franc Althajm (Franz Altheim) i njegova saradnica Erika Trautman (Erika Trautmann) na Bliski istok. Cilj ove misije bio je da se otkrije sustina borbe za prevlast unutar Rimskog carstva, a za koju se, inace, pretpostavljalo da se vodila izmedu nordijskih i semitskih naroda. Nakon putovanja kroz Atinu, Istambul i Damask Althajm i Trautmanova sa ekspedicijom stizu u drevni Bagdad gde ih docekuje Fric Groba (Eric Grobba), nemacki izaslanik. Preko nemacke ambasade organizovan im je susret sa lokalnim istrazivacima, a potom i prevoz do parcanskih i persijskih rusevina u juznom delu Iraka i kasnije do Vavilona. U gradu Asura ekspedicija se srela sa vodom beduinskog plemena Shammar i nekadasnjim komandantom Kernel korpusa (Northern Camel Corps) seikom el Javarom (Adjil el Yawar). Uz njegovu podrsku ekspedicija je nastavila put ka rusevinama drevnog grada Hatra koji se nalazi u irackoj oblasti Al DZazira 110 km jugozapadno od Mosula, a koji je, u svoje vreme, bio na granici Rimskog i Persijskog carstva. Zahvaljujuci svojim arapskim vezama ekspedicija je prikupila mnogo dokumenta koji su sa saznanjima Anenbergove Tibetanske ekspedicije iz 1937. godine navele Valtera Vusta (Walter Wust), profesora i rektora Minhenskog univerziteta, da 1939. kaze kako se od svih evropskih naroda samo Srbi spominju u Rig Vedi. Po njemu, u ovoj najstarijoj vedskoj zbirki himni, Srbi se spominju kao Srbinda sto, primecuje i obrazlaze Vust, odgovara srpskoj reci Srbenda. Sta vise, Vust objasnjava kako srpska rec Srbenda, kao Srbinda u sanskritu, oznacava nekoga ko nikad ne zaboravlja na svoje korene i tradiciju i koji, zbog svega toga, jeste najbolji i najpostovaniji. U okviru izdanja Instituta za orijentalne studije Beckog univerziteta (Wiener Zeitschrift fiir die Kunde des Morgenlandes) Vust objavljuje svoju studiju Uber das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Fruhgeschichte u kojoj doslovce pise: Srbinda wurde demnoch soviet heissen wie Herr, Furst, Erster der SRB-s und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus vedischer und nachvedischer Zeit gelaufig ist, darnach die Srb's selbst (Srbinda bi, koliko ja znam, znacilo isto sto i vlastelin, princ, prvi medu Srbima, sa znacenjem koje je nastalo u vedskom i postvedskom vremenu, i bilo rasprostranjeno i medu samim Srbima za njih same). - 22 Vazno je znati da se vecina srbskih reci vezanih za religiju kao sto su: crkva, kandilo, oltar, post, bog, visnji i mnoge druge nalaze u sanskrtu, zajedno sa nacionalnim obelezjima: svilen jelek, anterija, opanak. Profesor Radmilo Stojanovic, ucenik Mihaila Petrovica Alasa i Milutina Milankovica, sin velikog srpskog matematicara i tvorca kibernetske teorije Koste Stojanovica, uoci smrti je, kao jednu od svoje dve velike zelje, naveo kako bi voleo da "buduci poznavaoci otkriju dubinske gramaticke i sintaksicke srodnosti izmedu sanskrita i srpskog i ispod naplave tudih uticaja otkriju i razjasnie najstarije, najkarakteristicnije i najupornije slojeve srpskog bica, osvetljavajuci istovremeno jezicke uzroke slaganja i neslaganja, razumevanja i nerazumevanja sa drugim entitetima. Srpstvo ima srbski jezik, a ako je bice jezik i ako je on najblizi rodak sanskrtu, onda se dubina srbskih korena mora meriti jezikom. Samo sanskrt moze biti etalon!" Profesor Stojanovic je na svojim predavanjima voleo da podseti prisutne kako je jos u najstarijoj gramatici na svetu, napisana od strane cuvenog Paninija (Panini) iz Kandahara u Indiji, zapisano da Sanskrit u svojoj osnovi predstavlja zavrseni ili savrseni jezik. Onaj, dakle, jezik kome nista vise nije potrebno niti dodati niti oduzeti. Sanskrit slozene gramatike, cistih vokala i velike transparentnosti, predloga gotovo da nema i svaka rec u recenici, bez obzira na broj reci u njoj, moze da zauzme mesto sveke druge reci, bez ikakvih posledica po smisao izraza. Svojom pricom o sanskritu Stojanovic je zapravo zeleo da ukaze na cinjenicu da sustina proucavanja sanskrita lezi u tome da se uoce zaboravljeni elementi jezika koji su jos zivi u srpskom i da se obnovi ono sto je izgubljeno u toku vremena. Stojanovic se sve do smrti zalagao za obnovu srpskog jezika koji je, narocito tokom XIX veka, osakacen cime je naneta neizmerna steta srpskom bicu jer, kako kaze Edvard Sapiro (Edward Robert Shapiro), "Prava je iluzija zamisljati da se covek prilagodava stvarnosti u osnovi bez upotrebe jezika i da je jezik samo slucajno sredstvo za resavanje specificnih problema opstenja i razmisljanja." Za istoriju, zapadnu svakako, je od sankrita - jezika koji se nikada nije menjao, Arya i onih koji stoje iza ovog naziva bila vaznija veca grupu Sumeraca koju je predvodio svestenik koga su jednostavno nazivali Lugal (Kralj ili veliki covek). Ova grupa Sumeraca se uputila ka Nilu, odnosno Egiptu, gde su zivela mnoga plemena specificne kulture i vere. Sumerci su, do tada, s njima vekovima uspesno trgovali i razmenjivali mnoga iskustva. S druge strane, odlazak u Egipat za njih nije bio drasticna promena jer su Egipcani s Sumercima delili mnoge kulturoloske slicnosti i bili veoma gostoljubiv narod. Broj Sumeraca koji su stigli u Egipat nije bio mali ali su se oni relativno brzo asimilovali. Vrhovni sumerski svestenici su nakon nekog vremena najveci deo svojih Bozijih znanja iz matematike, astronomije, astrologije i td. prepustili Egipcanima. O ovom sumerskom davanju se dugo nista nije znalo - 23 vec se za mnoge stvari verovalo da su plod egipatske kulture. Medutim, cuveni francuski areheolog Pol Emil Bota (Paul-Emile Botta) je 1843.g.n.e. pronasao palatu Sargona II (Sarru-kinu, na akadskom), kralja Asirije, i u njoj, i oko nje, na hiljade glinenih plocica na kojima su klinastim pismom zapisani mnogi detalji iz njihovog zivota. Sadrzaj sumerskih plocica je bio tajna sve dok se nemacki lingvista Georg Grotefend (Georg Friedrich Grotefend) nije studiozno posvetio prevodenju klinastog pisma koje je, na kraju, prihvaceno kao posebno sumersko pismo koje danas slovi za najstarije. Grotefend se posebno iznenadio kada je otkrio da su Sumerci imali zapravo dva jezika: muski i zenski; tek tada su naucnici desifrovali tekstove sa glinenih plocica iz palate kralja Sargona II i spoznali da su mnoge stvari za koje se verovalo da su proizvod staroegipatske kulture zapravo ponikle u Sumeru. Najvazniji su svako zapisi- kodeksi ponasanja poznatih kao Ur-Nammu nastali jos za vreme trece dinastije Ura u juznoj Mesopotamiji 2112. g.p.n.e. U ovom kontekstu je interesantno potsetiti se da je ceo koncept Astronomije, s krugom od 360 stepeni, zenitom i horizontom, delo starih Sumeraca. Zodijak kakav danas poznajemo je njihova tvorevina, zasnovana na verovanju u dvanaest bogova. Njihovo poznavanje kretanja Sunca i Meseca dovelo je do stvaranja prvog kalendara, koji su koristili Egipcani i Grci. Sat od sezdeset minuta, i minut od sezdeset sekundi, je njihovo otkrice zasnovano na seksagezimalnom sistemu (l + 24/60 + 51/60 2 + 10/60 3 ). Mnoga sumerska otkrica je danas tesko, ako ne i nemoguce, objasniti ako se zna da je njihova civilizacija trajala nesto vise od 2000 godina, a da nebeski ciklus koji su oni precizno odredili traje skoro 26000 godina. Odista, kako je moguce daje jedno, s danasnje tacke gledista, prvenstveno lovacko i zemljoradnicko drustvo doslo do tako sofisticiranih znanja? Mnoga znanja koje se danas pripisuju Egipcanima, kao sto vidimo, su zapravo ucenja koja su sa sobom u Egipat doneli Sumerci. Egipcani su ih dodatno produbili i poceli prakticno da primenjuju. Najveci broj piramida koje su sagradene izmedu Gize i El Fajuma danas vise ne postoje - unistene su. No, od svih sacuvanih egipatskih piramida (anticko egipatska rec za piramidu je mr) najvise interesovanja privlace tri u Gizi: Keopsova ili Velika piramida, Kefrenova i Mikerinova. Sve one, iako razlicite po velicini, imaju odredene konstante koje su veoma intrigantne. O cemu je rec moze se najbolje sagledati na primeru Keopsove, odnosno Velike piramide kako se najcesce naziva. Jedna stranica ove piramide izgradene, prema savremenim istoricarima, 2500 g.p.n.e. - iznosi tacno osminu minuta stepena u duzini, a to je deo mere Zemljinog obima - minut je sezdesetina stepena. Baza Velike piramide iznosi oko 230 metara. Ako pomnozimo 230 sa 8, a zatim sa 60, pa onda sa 360, dobijamao otprilike cetrdeset hiljada kilometara - sto je zapravo duzina ekvatora. Piramide su fakticki projektovane uz pomoc merne jedinice koja se temelji na Zemljinoj velicini, a to je 1 podeljen sa 216.000. Naime, grcka - 24 merna jedinica za duzinu je stadij koji ima 600 grckih stopa. Ako bismo Zemljin obim (216.000) podelili sa 360 stepeni u krugu, dobili bismo da jedan stepen ima tacno 600 grckih stopa, odnosno 1 stadij. Ispada da su Egipcani 2500 g.p.n.e. znali tacan obim Zemlje. Pored toga, odnos sirine osnove i visine jednakostrane piramide jednak je 2Pi. Pi je matematicka konstanta cija je vrednost 3,14 a u Keopsovo doba izvesno nije bila poznata. Visina piramide je 147,5 metara, a kada ovaj broj pomnozimo sa milijardom dobijamo tacnu razdiljanu izmedu Zemlje i Sunca. Na kraju, polozaj piramida u Gizi potpuno se poklapa, u vreme njihovog nastanka, sa polozajem tri zvezde u sazvezdu Oriona, koje su Egipcani poistovecivali sa Ozirisom. Takode, sve piramide, ma gde gradene, usmerene su u pravcu severnog magnetnog polja planete (29°58'45.25"N,31°08'03.75"E). Isto, sve piramide, ma gde gradene, sa sobom nose tajne poruke. U svim do sada otkrivenim i istrazenim piramidama pronadeno je oko 800 izreka za koje se dugo mislilo da je svaka celina za sebe. Medutim, danas naucnici otkrivaju da se kombinacijom izreka dobijaju razliciti tekstovi i da su svi oni, ma kakav redosled izreka da uspostavite, uvek smisleni. Takode, sve do XX veka se verovalo da egipatske slike koje prikazuju ljudske figure sa dve leve ruke predstavljaju jednostavnu gresku umetnika, odnosno njegovu nezainteresovanost za detalje. Kada su naucnici izucavajuci rimske statue konjanika otkrili da konj sa podignutom levom nogom oznacava konjanika koji je izgubio bitku, a da propet konj oznacava da su i konj i konjanik nastradali u bici okrenuli su se ponovo egipatskim slikama. Odmah je utvrdeno da slike ljudi sa dve leve ruke zapravo znace da je slika nastala nakon njihove smrti; ljudi sa normalnim rukama slikani su za zivota; oni sa jednom uzdignutom rukom u laktu imali su jedan status u drustvu, a oni sa dve drugi i si. Takode, naucnici danas znaju da krune koje su nosili egipatski kraljevi, odnosno faraoni nisu medu sobom bile razlicite samo iz estetskih razloga; one su jasno odredivale ulogu i polozaj svog vlasnika u njegovom politickom, duhovnom i moralnom statusu. Hijeroglifsko pismo je za vreme faraona predstavljalo osnovni pisani nacin komunikacije. U to vreme oko 1.000 simbola je bilo u svakodnevnoj upotrebi i onaj ko ih je sve znao smatrao se za pismenog coveka. Tumacenje hijeroglifskih zapisa sve do 1822. godine nije bilo uspesno, a tada je njihove tajne, uz pomoc kamena iz Roste (La pierre de Rosette), otkrio i desifrovao francuski naucnik Zan Sampolion (Jean-Frangois Champollion). Do tada naucnici nisu pravili razliku izmedu prikaza osoba koji su na telima imali, kako ko i kako gde, po jednu tackicu. Verovalo se da se radi o majstorskoj gresci ili nekoj posebnoj oznaci distinkcije. Medutim, utvrdeno je da se tackice, bez obzira na broj licnosti na kojima se prikazuju, uvek pojavljuju na samo nekom od devet precizno lociranih delova tela. Kada su spojili tih devet tackica dobili su preciznu sliku ljudskih zlezda: hipofize, hipotalamusa, epifize, tiroide, grudnjace, pankreasa, jajnika, odnosno testisa i nadbubrezne zlezde. Proizilazi da su stari Egipcani znali za vaznost ovih ljudskih centara - 25 koji bitno uticu na fizicki, duhovni i emocionalni zivot coveka. Danas svi znamo da su osnivaci geometrije i aritmetike u sestom veku pre Hrista bili Tales i Pitagora . Ono sto nam kroz sistem obrazovanja nije nikada predoceno je cinjenica da su njih dvojica, pre nego sto su postali poznati po svom ucenju, vise godina proveli u Egiptu. Pitagora je, na primer, imao osamnaest godina kada je na Olimpijskim igrama pobedio sve svoje protivnike u pesnicenju. Tada su Grci prvi put culi za njega i to ga je proslavilo. Nakon toga, sa zeljom da se duhovno uzdigne, on provodi kod Talesa nekoliko meseci ali ubrzo, po nagovoru samog Talesa, odlazi u Siriju kod fenicanskih mudraca. Iz Sirije prelazi u Libiju da bi na kraju stigao u Egipat. Pitagora je prepesacio sve od Nila do obale Eufrata, od Tebe do Vavilona. U hramovima na obalama Nila provodi dvadesetak godina gde su ga svakodnevno poducavali egipatski svestenici. Iz Egipta on prelazi u mesopotamsku prestonicu Vavilon gde boravi punih dvanaest godina uceci od vavilonskih pisara i magova. Nakon visedecenijskog ucenja vraca se u Grcku ali je, iste godine, napusta i trajno se nastanjuje u italijanskom gradicu Krotonu. Tu osniva svoju cuvenu filosofsko-versku Skolu koja ce trajati punih 150 godina i koja, za sve vreme postojanja, nije imala vise od 218 ucenika. Od svojih ucenika Pitagora je zahtevao da se pridrzavaju sledecih nacela: 1. da je stvarnost u svom najdubljem nivou matematicke prirode 2. da se filosofija moze iskoristiti za duhovno prociscavanje 3. da se dusa moze uzdici do jedinstva s bogom 4. da odredeni simboli imaju misticni znacaj 5. da se sva braca reda moraju pridrzavati zaveta odanosti i tajne U Krotonu Pitagora svojim ucenicima prenosi tajne vezane za poseban nacin odevanja (uvek je bila obavezna bela odeca kako bi se i najmanja necistoca lako videla) i ishrane (nikad se nije jelo meso i nikada se nije smela dostici puna sitost), uci ih obavezama medusobnog postovanja, pomaganja i zajednistva, moralnim doktrinama (osnovno je bilo postovanje starijih, jer ono sto je vremenom ranije zasluzuje vece pocasti) i starim i tada vec skrivenim tajnama matematike, muzike i astronomije. U svom obracanju ucenicima voleo je da kaze kako su ono sto ce cuti zapravo samo secanje na prvobitna, od ove stvarnosti skrivena stanja i znanja. Skola je bila ustrojena kao bratstvo - svojevrsna tajna organizacija, a sve sa ciljem da njena znanja ne budu otkrivena nedostojnim, odnosno ljudima losih namera. Sva svoja znanja Pitagora je ucenicima prenosio usmeno i nikada nista pisano nije iza sebe ostavio. Ono sto se o njemu moze naci zapisano potice od njegovih ucenika, a i ti tekstovi su, bez izuzetka, svi bili sifrovani, odnosno pisani su simbolima i enigmama. Ucenici su bili podeljeni u dve grupe: akusmatike, pocetnike koji su mogli da slusaju ali ne i da vide Pitagoru koji im se obracao zaklonjen iza zastora. Oni su bili upucivani u rezultate naucnih otkrica ali ne i u nacine na - 26 koje se do saznanja doslo. Drugu grupu su cinili matematicari kojima se Pitagora licno obracao i koji su bili upuceni u sve tajne i sva znanja skole. Kako je njegovo ime bilo zabranjeno za izgovaranje svi gu nazivali „Onaj koga necu imenovati". Kada je Pitagora iz Grcke krenuo ka Siriji za grcke naucnike brojevi su pocinjali od broja dva. Jedan je za njih govorio o postojanju, a ne o kolicini. Tek je Arhit (Apxuxag), Pitagorin ucenik, jedan pretvorio u broj, modalitet kolicine kao sto su i ostali brojevi. Koristeci se svojim egipatskim ucenjima koja je, celog svog zivota, smatrao bozijim i tajnim Pitagora je ustanovio pravila u racunu vezana za parnost. Par plus par jednako par. Nepar plus nepar jednako par. Par plus nepar jednako nepar. Par puta par jednako par. Nepar puta nepar jednako nepar. Par puta nepar jednako par. Mnoga ucenja starih Grka su zapravo ingeniozna nadogradnja ucenja starog Sumera, odnosno Egipta. Sta su za zaostalu i u mrak obavijenu zapadnu civilizaciju znacila ucenja sa istoka govori i podatak da su Arapi preuzeli iz Indije matematicki koncept kao broja i prenali ga svetu kada je bagdadski geograf, astronom i matematicar Abu Dzafar Muhamed ibn Musa al-Kvarizmi , clan Kuce mudrosti (Bait al-Hikma) iz Bagdada napisao knjigu O indijskom oduzimanju i sabiranju brojeva. U ovoj cuvenoj matematickoj studiji al- Kvarizmi potanko razraduje znacaj kao broja. Ni algebra nije, kao sto mnogi misle, stvorena u Grckoj - rodena je u Bagdadu; rec algebra izvedena je iz arapske reci al-gabr. U knjizi Racunska rasprava o kompleksnim brojevima i ostacima al-Kvarizmi uvodi arapske brojeve u matematiku i postavlja osnove algebre; on uvodi kvadratne jednacine i pojam kompleksnih brojeva: 24 x 2 - 8 x = 16 x 2 + 4 x + 60, sto daje 8 x 2 - 12 x = 60, odnosno 8 x 2 - 60 = 12 x. Ove knjige, nakon sto su prevedene na latinski, postaju najprodavanije knjige na Zapadu i uvrstavaju se u klasiku. Jedno od tajnih ucenja koje je Pitagora preneo svojim ucenicima odnosilo se na znanja drevnih mistika o tajnama brojeva - numerologiji (ApiOLxo^oyia) koja je, izvesno, bila jedna od najstarijih naucnih disciplina. Osnova njegovog ucenja o brojevima bila je da se tajna Univerzuma jedino moze spoznati preko brojeva i formi. Preneo je ucenicima orficke misterije i tajne egipatskih svestenika kako vatra, voda, vazduh i zemlja cine svetu cetvorostrukost - Tetratiks (xsxpaKxui;). Ovaj broj je, po njemu, kljuc objasnjenja postojanja mnogih stvari pa i poretka u samom Kosmosu. Tako su pitagorejci dosli do zakljucka da je Zemlja sfericna i da nije srediste Kosmosa i da se, shodno tome, Zemlja, planete i Sunce okrecu oko jedne centralne vatre koju su identifikovali s brojem Jedan. Grci su u vreme Pitagore poznavali 9 planeta, a Pitagora je tvrdio da ih ima 10. Na pitanje svojih nekadasnjih sugradana koja je to 10. planeta odgovorio je - „anti-zemlja". Zbunjeni Grci su pitali kako je to moguce kada je niko nije video, a Pitagora im je jednostavno pojasnio - 27 kako je niko i ne moze videti jer je uvek na suprotnoj strani. U nuznost postojanja desete planete Pitagora je verovao naprosto zbog savrsenstva broja 10 i cinjenici da su svi drugi brojevi samo kombinacije prvih 10 cifara. Tetraktis sadrzi ukupno deset tacaka i prikazuje strukturu dekade u obliku jednakostranicnog trougla. Teme tog trougla je monada, iz koje se nesporedno rada dijada - dve tacke u drugom redu, treci red cini trijadu - tri tacke u redu, a cetvrti red i sve stranice pokazuju tetradu. Izvedeni zbir tacaka po redovima daje sveti Tetraktis: 1+2+3+4=10. Iz ovoga vidimo u stvaranju Dekade sudeluju svi relevantni brojevi do Pet, koji je vec sam napola Dekada. Pitagorejci su govorili da se „Bog, koji ureduje vestinom, rukovoden svojim Umom, posluzio Dekadom kao zakonom za sve... i zato su celine i delovi svih stvari neba i Zemlje odnosi sklada, na njoj zasnovani, i po njoj uredeni". Iz ovakvog proucavanja brojeva pitagorejci su zakljucili da su brojevi isto sto i ziva bica s obzirom da se bica u, krajnjoj liniji, mogu rastaviti na trouglove, koji bi u torn slucaju bili pravi atomi prirode. Tako su oni svim brojevima dali smisao objasnjavajuci, na primer, da priroda treba da bude izjednacena s brojem cetiri, a Koupog (= zgodan cas, prilika) se ogledala u broju sedam, dok je zivot trebalo izjednaciti s brojem sest. Za njih je sveti cin vencanja bio pretocen u broj pet, jer je pet tvorevina trojke - prvog muskog broja i dvojke - prvog zenskog broja. Kako je broj Deset bio sveti broj pitagorejci su mu se svakodnevno klanjali, a tekst molitve upucene Dekadi glasio je: „Blagoslovi nas bozanski broju, ti koji si stvorio bogove i ljude! O sveti, sveti Tetraktise, ti koji sadrzis koren i izvor vecnog toka stvaranja! Jer bozanski broj pocinje cistim i dubokim jedinstvom i doseze sveto cetiri; potom stvara majku svega, koja sve povezuje, prvorodenu, onu koja nikad ne skrece, koja se nikad ne zamara, Sveto Deset, koje drzi kljuc svih stvari" . Razmisljajuci o pitagorejcima, Aristotel zakljucuje kako su oni, kao niko pre njih, uspeli da elemente brojeva stave ispred elemenata stvari sto im je i omogucilo da ceo kosmos objasne kao broj i harmoniju. Tako ce pitagorejsko ucenje o brojevima, kao sustinama stvari, posluziti Platonu da, bez izucavanja prirode, izgradi idealisticku filosofiju koja postaje primarno kosmoloska, misticka i teoloska. Jedan od najzasluznijih evropskih matematicara za uvodenje velikih tajni arapskih brojeva u Evropu je Leonardo Fibonaci (Leonardus Pisanus Fibonacci). Kao sin poznatog diplomate republike Pize Dulema Fibonacia (Gulielmo Fibonacci) Leonardo se obrazovao po skolama racunanja Severne Afrike gde se ne samo upoznao sa tajnama arapskih decimalnih brojeva vec i zaljubio u matematiku kao nauku bez granica. Kombinujuci novostecena - 28 znanja i svoju nicim sputanu imaginaciju Leonardo je napisao niz tekstova koji su bitno doprineli sveopstem ineteresovanju ka nizu drevnih matematickih vestina. Tako je u svojoj raspravi Liber abbaci (Knjiga o abaku) 1202. godine izlozio praktican aritmeticki problem:"Koliko pari zeceva ce reprodukovati jedan par za godinu dana ako se pretpostavi da svakog meseca jedan par rodi novi par koji za dva meseca postane reproduktivan?" U ovom, na izgled, decijem pitanju Fibonaci je otkrio jednu od starih arapskih matematickih tajni koriscenih i prilikom izgradnje piramida. Naime, u njegovom resenju ove zagonetke zanimljiv je redosled brojeva: prvog meseca eksperiment pocinje jednim parom zeceva, u drugom mesecu ce postojati samo taj jedan par, u trecem mesecu ce ih biti 2, u cetvrtom 3, u petom 5, u sestom 8, u sedmom 13, u osmom 21 i td. Ovom nizu brojeva < f «'«=i, odnosno 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 ... u kojem je svaki broj suma predhodna dva broja francuski matematicar Edvard Lucas (Francois Edouard Anatole Lucas) dao je ime Fibonacijevi brojevi i otkrio svetu vaznost njihove primene. U knjizi Liber abbaci Fibonaci, iako na izgled zabavljajuci se, zapravo vrlo ozbiljno razmatra saznanja iz aritmetike i algebre do kojih je dosao tokom putovanja islamskim svetom i, uglavnom neprosvecenoj Evropi, prezentuje, po prvi put, indijsko-arapski decimalni brojni sistem koji ce znacajno unaprediti evropsku trgovinu kroz adekvatnije formiranje cena roba, proracun profita u transakcijama, konverziju razlicitih valuta koje su se tada koristile u mediteranskim zemljama i td.




















Извор :
ORDO MUNDI – misterija Novog svetskog poretka Srbija 
Autor knjige Nenad Minić 
Bačka palanka,2009 god





                                                                Аутор : Крсто Крцун Драговић



Нема коментара:

Постави коментар