08.10.2014.

Теорије о пореклу Карашована



ТЕОРИЈЕ О ПОРЕКЛУ КАРАШОВАНА


Југоисточна Европа је многокултурална и многоетнографска област, а у њој особито место заузима област Банат. Од краја Првог светског рата (1918 г.) Банат је подељен између Румуније, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (данас Србија) и Мађарске, након што је кроз средњовековље била део Римског царства, Хунске државе, Аварије, Србије, Влашке, Угарске, а касније и Аустријског царства. Данас у Банату живе Срби, Румуни, Мађари, Немци, Русини, Чеси и други етноси, међу којима се налазе и такозвани „Карашовани”. За сваку речену групу су израђене обимне и многобројне студије, укључујући и за саме Карашоване, ну, већ више од два столећа, српски, хрватски, бугарски, мађарски, румунски, чешки и руски учењаци састављају многобројне теорије (често противречне) о пореклу, прапостојбини, језику и култури Карашована, те је и дан-данас суштество Карашована мистерија за науку.

Карашовани (Крашовани, Красовани, Красовање, Карашевци, Корошек, рум. - Carasoveni, Carsoveni, Krashovans, буг. Карашовени) су јужнословенско житељство по језику, римокатолочко по вероисповести, које живи у долини банатске реке Карашове и западним обронцима планине Семеник. Данас живе компактно у седам насељених места (Карашова, Лупак, Нермет, Рафник, Клокотић, Водник и Јабалча), премда у ХІХ веку мађарски учењак Геза Цирбус тврди, да Карашовани живе и у Карлсдорфу, Избишку, Николинцима и др. Данас су карашованска села административно део румунских општина Карашове и Лупака у округу Караш-Северин са административним центром у граду Решица. Факт је, да су утицаји румунског правоверног становништва у околини, као и пропагандни рад хрватских и других организација пресудно важни за њихово етничко, црквено и културно самоопредеље.

Све до друге половине ХХ века нико не оспорава српско порекло тих 7500 човека. На пописима у Хабзбуршком царству, као и пописима Румуније свугде се записују као Срби (на пример – на румунском попису 1968 г. – 6423 Срба, ниједан Хрват, ниједан „Карашованин“). Први који су започели својатање Карашована јесу Бугари још у ХIХ столећу (познати „научни“ радови Бугарске академије наука), а други Хрвати, који су од деведесетих година започели силовиту пропаганду која је уродила великим успехом. Већ на попису 1992. године од око 6500 Карашована, три хиљаде се определило као Срби, а осталих 3500 – као Хрвати или као Карашовани. На попису 2002 г. већ видимо да се 5581 ових Срба изјаснило да су „Хрвати“, 230 као „Карашовани“, а само 17 као Срби. Поврх свега тога – Карашова постаје румунски регион са највећом хрватском мањином, где се стога ту случује и седиште „Савеза Хрвата у Румунији“.

До данашњих дана у науци су се угнездиле неколике теорије за етничку принадлежност, језик, прапостојбину Карашована. Ако за део тих теорија може да се каже да трпе критику због генералне оскудности података о Карашованима, за друге се може рећи да су у целини полод политике и иредене.


1. ТЕОРИЈЕ О СРПСКОМ ПОРЕКЛУ

Прву савремену научну тезу за српско порекло Карашована (које је до тада, разуме се, било аксиом, те се и није особито проучавало у науци) дао је бугарски учењак, професор др Љубомир Милетић 1900. године [1], док је први српски учењак који је научном студијом доказао српско порекло Карашована И. Живојновић, 1907 године [2]. Током следећих десетелећа о Карашованима пишу наши славни учењаци: Јован Ердељановић [3], М. Московљевић [4] , Иван Поповић [5] итд. а у новије време их настављају П. Влаховић [6], Н. Жутић [7] и Павле Ивић [8], језикословац (дијалектолог) који је јасно доказао да карашовански говор припада тимочко-лужником дијалекту српског језика. Основни аргументи прврженицима српске теорије, нај-систематичније оформљени од С. Чакића су: постојање падежног система у карашованском говору, демографски пописи становништва које подржавају и подаци о српском досељавању у област Карашова (кнез Ђорђе Бранковић 1423 г. са 2 хиљаде породице, патријарх Арсеније Црнојевић 1690 г. с 30 хиљда породица) [9].
Године 1935 румунски учењак Георге Котошман, бранећи српску тезу, даје податак да су се Карашовани ту доселили након Косовске битке 1389 г. [10] Други румунски слависта - Виктор Веску решава питања порекла неких особености румунског језика кроз „српски карашовански говор“ (удвојавање  атрибута, винителан падеж уместо предложног итд.) [11]. Први румунски учењак, пак, који даје потпуну студију о српском пореклу Карашована јесте румунски слависта српског порекла Емил Петровић, професор на универзитету у Клужу и Букурешту. У крајње занимљивој монографији и другим својим студијама, он, користећи се језикословљем и прошлошћу Карашована, изводи закључак да су они Срби који су се у Банат населили после ХV века, а говор им припада косовско-ресавском типу [12]. Други Србин Румунског Баната - Миле Томић, пак, тврди да је карашовански говор српски говор који припада тимочко-лужничком дијалекту који има и извесне црте данас западнобугарских и македонских дијалеката, а највеће су разлике (између говора Карашована и стандардног српског) у лексици и фонетици – именице су српске, али се види румунски, немачки и мађарски утицаји” [13]. Други румунски научник - Михај (Миља) Н. Радан, овај пут Карашованин, такође доказује српско порекло својих Карашовљана, ну иде и даље, те казује да је „цео Банат био насељен Србима-Карашевцима, који су асимилирани од стране Румуна и само Карашова и Свиница су опстали” [14].



2. ТЕОРИЈЕ О ХРВАТСКОМ ПОРЕКЛУ

Први човек који постаје аутор тезе за хрватско порекло и идентитет Карашована јесте професор П. Влашић. Према његовим речима „Карашовани су чисти Хрвати, запазили у нај-чистијем виду „лимбе илирике” [15]. У међуратном периоду други озбиљни хрватски ученици не деле мишљење Влашића. Тек деценијама касније, делатност хрватских свештеника, учитеља и других пропагандатора, и са посебним организацијама Републике Хрватске, прави актуелне популарне хрватске тезе. Оне су основна тема истраживања Хрвата Ст. Крпана [16], Јосипа Лисача [17] , Сање Вулић [18] , а напослетку - од Карашованина са хрватским самоодређењем, Ивана Бирте [19].


3. ТЕОРИЈЕ О БУГАРСКОМ ПОРЕКЛУ

За Фр. Миклошића Карашовани су Бугари [20] , а Павел Шафарик наводи сведочанство фрањевца Гроздић, који је „написао буквар 1779 г. за бугарске ученике из његове Карашевска епархије” [21]. Чешки учитељ у Силистри Карел Махек [22], као руски учењак Сирку [23] такође говоре о бугарском карактеру Карашовљана.

Почетак бугарских проучавања је започео крајем ХІХ века од Б. Цонева, који посећује Карашову и објављује Annales Minorum (Romae, 1773, VІІІ, 195-196). У њему описује покрштавање у римокаталочанство „на десетине хиљада православних Бугара из Видинског царства 1366 г. који су извршили фрањевци које је послао босански епископ Перегрин.“ Новопокршени видински крај се након пада под Турке 1393 г. засељава у Банату уз допуст угарског краља [24]. Бугарски учењаци, потом, углавном стајући иза бугарског академика Милетића негирају било какве везе Карашована и Бугара. Ну, брзо после тога, банатски бугарин (Парћанин) Георги Телбиз из познанства са Карашованима „убеђен је“ да су они Бугари и да им је језик бугарски [25]. Такође, и Карол Телбизов такође уз помоћ науке покушава да докаже бугарско порекло Крашована [26].
У потоњим времена, тезу о бугарском пореклу Карашована заступају Максим Младенов [27], Благовест Нягулов [28], Пламен Павлов [29], Тодор Балкански [30] , Данијела Андреј [31] и др. Занимљиву теорију заступа Благовест Нягулов, који тврди да су се „видински Бугари покатоличени 1365 г. иселили 1393 г. у Јужну Угарску и у току ХV и ХVІ в. се помешали са католичким Србима са Космета и Албаније.“ А Тодор Балкански и румунска бугаристкиња Данијела Андреј спроводе теренска истраживања Карашове и Свинице 90-их г. ХХ века, где, на основу информација о језику, топонимији итд. изводе закључак да је „карашованско становништво чисто бугарско које је сачувало многе црте својих средњовековних прадедова из Видинског“, па чак и „утврђују“ прадомовину Карашована – Ново Село код Видина.


4. ТЕОРИЈЕ О ЧЕШКОМ ПОРЕКЛУ

Године 1939. румунски учењак Барбулеску одриче српско порекло Карашоваа, те их идентификује као Чехе [32], игноришући непобитне језичке и историјске истине о њиховој јужнословенској припадности. Због неозбиљности, непоткрепљивости научне теорије Барбулескуа она није имала никаквог одјека међу озбиљним научницима.


5. ТЕОРИЈЕ О МЕШОВИТОМ ПОРЕКЛУ

Током исте 1939 г. румунски учењак, Трајан Симу, покреће карашованско питање, у духу тадашњег румунског национализма. Одриче српско порекло Карашована, користећи етноним „словенски”. Тврдо казује: „Карашовани нису чистог словенског порекла, већ словенско-румунска смеса са албанским примесама ” [33].


6. ТЕОРИЈЕ О КАРАШОВАНИМА КАО ПОСЕБНОМ НАРОДУ

Повучени идејом Трајана Симуа и решењима Коминтерне за дробљење балканских нација, највише српске („македонска“, „црногорска“, „муслиманска“, а касније и „бошњачка“, „буњевачка“, „шокачка“, „горанска“, „бањанска“, „шопска“, „торлачка“ итд.) аутори „Мале енциклопедиjе” лаке руке објављују да су Карашовани независан етност, који „има сличности с Хрватима, Србима, Бугарима и Румунима, ну није идентичан са њима” [34].


З А К Љ У Ч А К

Прође 250 година од како су Карашовани објекат научног интереса, али, извесно, недовољних да се дође до општеприхваћене чињенице о пореклу те етнографске групе. Напротив, неколике саздане теорије су толико удаљене једна од друге, да оправдано звуче фантастично, апсурдно. У многима од њих научне су чињенице намерно, па чак и бестидно очигледно искривљене да би послужиле за конретне политичке циљеве и то на нашу, српску жалост, зато што су Карашовани старо српско становништво са јасно запаженим српским цртама у језику, ношњи, музици и другој свеколикој културној баштини  која вуче корене из средњовековне српске традиције. Овоме се, пре свега, можемо захвалити потпуном политичком немару српске државе за судбину ових (сада већ бивших) Срба који су, очигледно, осуђени на то да више никада не буду део српског народа.




Литература:

[1] Милетич, Л. Книжнината и езикът на банатските българи. - В: Сборник за народни умотворения, наука и книжнина. С., 1900, кн. ХVІ-ХVІІ, с. 485-531; Miletic, Lj. Veber die Sprache und Herkunft der sog. Krasovaner in Sud-Ungarn. - B: Archiv fur slavische Philologie. Berlin, 1903, XXV, p. 161-180
[2] Живојиновић, И. Крашовани (краша-крашевци) белешке, народни обичаји и примери jезика. - В: Летопис Матице Српске. Београд, 1907, кн. 6
[3] Ердељановић, Ј. Трагови наjстаријег словенског слоjа у Банату. - В: Jужнословенски филолог. Београд, 1925, VІІ, с. 229-231
[4] Московлевић, М. Диjалектолошка карта Војводине. Београд, 1938
[5] Popovi
ć, Ivan. Istorija srpskohrvatskog jezika. Novi Sad, 1955
[6] Влаховић, П. Неке етничке одреднице крашована. - В: Књижевни живот. Београд, 1992, бр. 4
[7] Жутић, Н. Крашовани. - В: Istorija 20 века. Београд, 2005, бр. 2
[8] Ivi
ć, P. Odnos izmedu karasevskog govora. - B: Makedonski jazik, XL- XLІ, 1989-1990, str. 201-215; Diјalektologija srpskohrvatskog jezika. Novi Sad, 1956, str. 320
[9] Чакић, С. Велика Сеоба Срба 1689-1690 г. и Патријарх Арсеније ІІІ Црнојевић. Нови Сад, 1982
[10] Kotosman, G. Din trecutal Banatului. Timisoara, 1935, І, p. 101-113
[11] Веску, В. Румынское влияние на синтаксисе сербского диалекта в Банате. - В: Romanoslavica, 1958, №1, p. 70-72; Observatii asupia contactelor lingvistice romano-sirbe in Banat . - B: Analele universitatii din Bucuresti. 1970, p. 131-138
[12]
Petrovici, Em. Graiul carasovenlor. Bucuresti, 1935
[13] Tomici, M. Antroponimija Kara
ševaca. - B: Зборник за филологиjи и лингвистику. Нови Сад, кн. ХV/2, 1972, 213-226; Tomici, M. Uni tatea graiurilor carasovene. - B: Studii de limba literature si folklore. Resitsa, 1971: Tomici, M. Elemente romanesti in antroponimia carasovenilor. - B: Studii si carcatari lingvistice. Bukuresti, 1974, № 1, 45-60
[14] Радан, М. Реципрочни српско-румунски и прожимана огледани у алмашкоj односно карашевскоj топонимиjи и последица тог вишевековног процеса. - В: Књижевни живот, 1992, бр. 3 (90), 11-15
[15] Vlasi
ć, P. Hrvati u Rumunskoj. Beograd, 1928
[16] Krpan, St. Hrvati u Keci. Zagreb, 1983
[17] Lisac, J. Govori kara
šovenskih I kosovskih hrvata. - B: Kolo, №20, 2001
[18] Vuli
ć, S. Osvrt na karaševske govore. - B: Tjedan Hrvata iz Rumunske. Zagreb, 1994, str. 19-24
[19]
Birta, Iv. Karaševaci. - B: Narodne umotvorine sa etnološkim osvrtom. Bukuresti, 1993
[20] Mikloschic. Die sprache der Bulgaren in Siebenburen, 1856
[21] Schsfarik, P. Geschihte der Sudslavischen y Literatur, ІІ, p. 101
[22] Махек, К. Пътеписни бележки. - В: Училищен преглед. С., 1898, с. 825-826
[23] Сырку, П. А. Наречие карашевцев. - В: Изв. Отд. Русского языка и словесности имп. Академии и наук. Санктпетербург, т. 4, кн. 2, 1899, с. 641-660
[24] Цонев, Б. Трансилванските българи и техните молитви. - В: Български преглед. С., ІІ, 1884, кн. 1, с. 44-45
[25] Телбиз, Г. Банатските българи. - В: Нация и политика. С., 1937, бр. 3-5, с. 69-70
[
26] Telbizov, K. La question de l’origine definitive. - В: Etudes Balkanique. Sofia, 1977, № 4, p. 89-91
[27] Младенов, М. Българските говори в Румъния. С., 1993, с. 54
[28] Нягулов, Бл. Сърби, хървати…или българи. - В: Балканите днес. С., 4-10 февруари 1994, бр. 1 (28), с. 8
[29] Павлов, Пл. Българите извън България. - В: http: //www.vmro-Rousse.hit.bg
[30] Балкански, Т. Карашовените са забравените българи в Северински Банат. - В: Македония. С., бр. 18, 10-17 май 1994, с. 9; Балкански, Т., Д. Андрей. Модалният глагол „лам” в говорите на южнобанатските българи. - В: Български език. С., 1995, кн. 1-2, с. 107-117
[31] Андрей, Д. Свиница и свиничанските българи. Велико Търново, 1998, с. 15, 80, 149-155
[32] Barbulescu, I. Carasoveni din Banat sint sirbocroati nu cehi. - B: Arhiva. Iasi, 1939, № 1-2, 99-101
[33]
Simu, Tr. Originea crasovenlor. Lugoj, 1939
[34]
Мала енциклопедиjа. Београд, 1986, с. 390

2 коментара:

  1. Анониман9.12.14

    требали сте да укључте рад прф Др Миље Радана које је "дете тог краја" он је објавијо доста радова о Карашевцима ( и његова ћерка Милијана) где је дефинитивно доказао србско порекло и корен Карашвка и побијо устако комунистичку пропаганду Загреба

    ОдговориИзбриши