01.10.2014.

ОРДО МУНДИ 3

СРБ :


ОРДО МУНДИ 3


4-



Fabula docet - prica nas uci

Kako sam vise od dve decenije zaradivao pisuci, uglavnom za drzavu, odlucio sam, dosavsi do slobodnog vremena, da napisem knjigu o Novom svetskom poretku.Iskreno, verovao sam da ce mi taj posao biti zabavan i slican nekakvoj razbibrizi s obzirom da sam se tokom profesionalne karijere, kao sekretar jedne od komisija Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i savetnik u analitici Sluzbe drzavne bezbednosti Republike Srbije, cesto susretao s tekstovima i poverljivim informacija koje su se, direktno ili indirektno, odnosile na ovu temu.Pored saznanja kojim sam raspolagao odlucio sam da, sa ciljem sveobuhvatnijeg sagledavanja ove teme, prikupim jos neke knjige, dokumenta, i clanke iz specijalizovane, dnevne i nedeljne stampe. No, ubrzo sam se suocio s dilemom: nakupilo se toliko materijala da sam poceo da se osecam kao komarac na nudistickoj plazi; znao sam sta zelim, ali nisam znao odakle da pocnem.Nakon punih sest godina proucavanja dostupnih knjiga, dokumenata i tekstova shvatio sam da Alisa bolje poznaje Zemlju cuda nego ja korene savremenih svetskih zbivanja. Darvinov majmun mi je sve vise postajao blizak. Posebno me je iznenadilo to sto su me sva nova saznanja o Novom svetskom poretku sve vise udaljavala od aktuelnih dogadaja i usmeravala ka davno proslim vremenima. Postajalo je sve jasnije da koncept Novog svetskog poretka ima korene u dalekoj proslosti i da obuhvata mnogo grupa i pojedinaca koji, svaki za sebe, imaju poseban znacaj i osobenu istoriju.
Proslost koju proucavamo je proizvod naseg uma, koji mozemo da prihvatimo kao nesto valjano samo ukoliko smo u stanju da se odredimo prema onome sto jeste i onome sto nije. Istorija uvek nosi obelezja epohe svog autora, njegovog verovanja i zivotnog iskustva, koji su uvek, na neki nacin, uslovljeni ideoloskim i drugim predrasudama njegovog okruzenja. Kad je istorija u pitanju mozemo, s velikom sigurnoscu, reci da sve sto nam nudi ima svoju, manje ili vise, izrazenu politicku funkciju, ili svrhu, a one su obavezno povezane s nekom specificnom socijalnom ili politickom grupom, ili organizacijom... U svakom slucaju, uvek se moze raspravljati o tome sta su prave cinjenice i kako ih tumaciti, a kad je to nemoguce precizno utvrditi sporovi i razmirice mogu da potraju godinama, decenijama, pa i vekovima...
5 -
Srbska istorija je dobrano instrumentalizovana u korist stete samog naroda.
Napredovanje turske drzave Devlet-i Aliye-i Osmaniye (Osmanlijska uzvisena drzava zvanican naziv turske drzave tog vremena) ka Evropi Srbi su prvi put sprecili 1386. u velicanstvenoj bici na Plocniku ali se o ovoj pobedi gotovo nigde ne govori. Istorija se, prosto neverovatno, bavi samo navodnim srbskim porazom u Boju na Kosovu na Vidovdan 15. juna (po starom kalendaru) leta Gospodnjeg 1389. Mesec dana nakon ove velike bitke crkvena zvona na katedrali Notre-Dame u Parizu, crkvi Sant'Agostino u Denovi, nedovrsenoj katedrali Santa Maria del Fiore u Firenci... nisu prestajala da se oglasavaju u cast hriscanske pobede i smrti Murata I (Muratova majka je bila vizantijska princeza Jelena). Nije Evropa slavila uspeh Srba u njihovoj odbrani drzave vec su zvona zvonila u cast srbske odbrane Carstva nebeskog i Krsta casnog. Tim povodom ostace zabelezene reci kneza Lazara Hrebeljanovica ca ,,самодржац всјем Србским " како nije vazno protiv kolike sile se boris, vec kakvu Svetinju branis!" I tako, dok su hriscanska zvona odzvanjala, u Turskoj je doslo do svenarodne pobune zbog ovog, za njih, sramnog poraza. U tako zlokobnoj situaciji Bajazit staje na celo Otomanskog carstva i pokusava novim ratovima da povrati Turcima samopuzdanje i spere sram i stid zbog izgubljenog Kosovskog Boja. I imao je bratoubica uspeha sve do bitke kod Angore 28. jula 1402. kada je porazen, zarobljen i utamnicen sve dok nije umro 9. marta 1403.
Medu sacuvanim pisanim dokumentima koji govore o srpskoj pobedi u Boju
na Kosovu svakako treba spomenuti pismo kralja Tvrtka Trogiru od 1. avgusta 1389. gde on, na osnovu saznanja dobijenih od vojvode Vlatka Vukovica koji je predvodio desno krilo srbske vojske u Boju, govori o velikoj srbskoj pobedi i smrti turskog sultana i sina mu Jakuba. Zatim, u Rimskim arhivama je sacuvano i pismo Koluci Salutatija (Lino Coluccio Salutati), kancelar Firence, od 20. oktobra 1389. kralju Tvrtku, u kome se istice kako su Firentinci medu prvima imali saznanja o hriscanskom trijumfu „kako iz prispelih glasova, tako i iz pisama mnogih ljudi". Firentinci su srbski trijumf posebno sagledavali kroz ubistvo sultana Murata ciju pogibiju ovako opisuju: „Srecno i tri puta i cetiri puta srecno dvanaest zaklete vlastele, koja je prodrevsi kroz cete neprijatelja i kroz lancima uokrug vezane kamile junacki dosla do Muratovog satora. Srecan nada sve druge onaj koji je vodu takve sile macem hrabro ubio udarivsi ga u grlo i trbih". U arhivama francuske drzave se nalaze dokumenta na osnovu kojih je Filip Mezijer (Philip Mezieur) zabelezio da je „Murat porazen od hriscana i da je poginuo zajedno sa sinom u boju". Tu je onda i jedan tipicno diplomatski dokument od 28. jula 1389. u kome se tadasnje venecijansko rukovodstvo, na celu sa duzdom Antonijom Venirom (Antonio Venier), obraca Muratovom nasledniku, ne znajuci jos da li je to Bajazit ili Jakub, u kome stoji da se „o Boju na Kosovu razne stvari govore, kojima se ipak verovati ne moze".
6 -
Za Boj na Kosovu je vezan i lazni mit o izdajstvu srpskog velikasa gospodina (gospodin je bila titula u ono vreme) Vuka Brankovica. On je jos punih sedam godina nakon Boja vojevao sa Turcima da bi, na kraju, umro u osmanlijskom ropstvu 6. oktobra 1397. Bajazit I je pocetkom 1398. dozvolio da se posmrtni ostaci gospodina Vuka Brankovica prenesu na Svetu goru i sahrane u manastiru svetog Pavla ciji je on najveci dobrotvor bio i gde mu je rodeni brat Grgur bio monah pod imenom Gerasim! I sada, ako su to istorijske cinjenice, a jesu, ostaje pitanje: kome je i zasto bilo potrebno da od blagorodne loze, poslednjeg izdanika svetih Nemanjica, jednog casnog coveka pretvara u izdajnika i prokletnika?!
Drugi primer krivotvorene istorije vezan je za narodno verovanje da je Marko Mrnjavcevic, u narodu poznat kao Kraljevic Marko, srbski junak, a on je zapravo jos od 1371. bio turski vazal. Poginuo je u bici na Rovinama protiv vlaskog vojvode Mirceta 1395. Marko je inace bio sin srpskog velikasa Vukasina koji je sa bratom Ugljesom prvi poceo da rovari protiv cara Urosa, naslednika cara Dusana. I dok je Marko ili Krahn Oglu kako su ga Turci zvali pristao da sluzi sultanu njegova mlada braca Andrijas i Dmitar su to odbila pa su, da se sa bratom nebi sporili, otisli u Madarsku. Marko jeste bio srpskog roda ali je toliko bio protiv srpskog poroda da su ga Bugari smatrali svojim narodnim junakom nazivajuci ga Kрале Марко,крал на блгарско Прилепско кралевство. I sad, opet pitanje: Kome i zasto je uopste bilo potrebno da od njega stvara srpskog nacionalnog heroja?!
Izvorni mit o Boju na Kosovu stvorila je i negovala Srpska pravoslavna crkva u okviru koje najznacajnije mesto pripada patrijarhu Danilu Banjskom (1390.- 1400.). Neposredno nakon Boja on je sacinio cetiri spisa i posvetio ih knezu Lazaru. Nakon toga nastalo je jos desetak dela koja dosta precizno iznose tok samog Boja ali i sve ono sto mu je prethodilo i sve ono sto se nakon njega dogadalo. Na zalost, zahvaljujuci austro-ugarskoj propagandi i pojedinim Srbima koji su zapravo bili i ostali Vienna Stallbursche (becki konjusari) ova su dela potisnuta i uklonjena od ociju javnosti. Ovi Stallbursche su is li cak tako daleko da su srpsku srednjovekovnu knjizevnost nazivali „bolesnom"!
Da u Srbiji nije bilo i da jos uvek nema beckih konjusara sigurno je da bismo svi u skoli ucili kako je Boj otpoceo nakon sto su knez Lazar i srpska vlastela u crkvi Samodrez primili pricesce. Ucili bismo i da je pocetak kraja Boja otpoceo nakon sto je desno krilo srbske vojske, predvodeno gospodinom Vukom Brankovicem, desetkovalo tursko levo krilo predvodeno Bajazitom i otpocelo napad na centralni deo turske ordije iza koje se nalazio sultan Murat. U pratnji dvanaest viteza do Murata se, sat ili dva posle podneva, prvi probio Milos Obilic i sultana prvo ranio kopljem, a potom ga sasekao macem. Boj je ovim bio okoncan, a Turci su se dali u panicno bezanje. Na bojnom polju je tako ostala srpska vojska koja ga je pocela napustati tek oko tri sata kada se i knez Lazar sa nekoliko vitezova uputio ka crkvi Samodrez kako bi sluzio
7 -
sluzbu Bogu na zahvalnost. Nakon sto su se Srbi razisli na Gazimestan (mesto heroja) se vratio Bajazit kako bi preuzeo tela oca i brata kojom prilikom je cuo da je knez Lazar, sa malom pratnjom, u crkvi Samodrez. To je ovaj, treba reci, hrabri ratnik iskoristio kako bi opkolio Samodrez i ubio srpskog kneza. Tako je knez Lazar postradao ne u Boju vec u crkvi Samodrz posvecenoj Usekovanju glave svetog Jovana Krstitelja.Boju su, na ovaj nacin i po ovom sledu dogadaja, pisali turski hronicari (hodze) ali i trgovci iz Denove, Firence, Pariza i Marseja koji su ceo tok Boja posmatrali sa jednog od obliznjih brda. 
Upravo su ovi trgovci i prosirili pricu o velicanstvenoj hriscanskoj pobedi i slavi srpskog vitestva. U njihovimzapisima se moze naci i podatak da su se u Boju po prvi put, sa obe strane,koristili topovi koji su, iako dobrano neprecizni, podigli dosta buke i prasine.Za datum kada se odigrao Boj na Kosovu moze se reci da je, ne slucajno, onakav kakav danas jeste. Ipak, valja znati da je Stefan Lazarevic poznat i kao Stevan Visoki, podizuci Mramorni stub na mestu pogibije svoga oca kneza Lazara na stubu ostavio zapis o datumu Kosovske bitke.
„и ово све сврши се
Лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
A час је био шести или седми,
Не знам , Бог зна".
Na Smederevskoj tvrdavi slovima je ispisano da je Durd Brankovic
Smederevac (drugi sin Vuka Brankovica i Mare, cerke kneza Lazara) tvrdavu sagradio 6938. Kralj Milutin je podigao crkvu Joakima i Ane u Studenici 6822, a crkvu Svetog Dorda u Starom Nagoricanu 6821. godine. Sveti Sava je na Karejskoj isposnici na Svetoj Gori uklesao u kameni nadvratnik tekst: „3бог тога писах и написах рукопис, 6707. године". Tako, ako ni zbog cega drugog, zbog elementarne istorijske pismenosti treba znati da srbski narodni kalendar racuna vreme od nastanka sveta, a to je datum kada je prvi covek, Adam, stvoren: u podne, u petak, na dan prolecne ravnodnevice, 5508 godine pre nove ere. Ovaj datum je u VII veku, kada su prvi Srbi poceli da prihvataju hriscanstvo, potvrdila i Vaseljenska patrijarsija u Konstantinopolju.
No, krivotvorenje istorije ne mora biti tako direktno kao sto su navedeni
primeri. Ona se veoma cesto krivotvori i kroz precutkivanje odredenih
istorijskih zbivanja koja tako polako blede iz svesti naroda. Primer par
excellance za ovo je prica o srpskom Prvom i Drugom ustanku. Kad danas
citate o Prvom ustanku iz 1804. sticete utisak da se Srbi nikada pre toga nisu dizali protiv turskog zuluma. A, sve ce biti da tako biti nece. Pobuna naroda iz 1804. je u svesti srprskog naroda poznata kao Kara Dordev rat (Kara Yorgi Savas) dok se Drugi ustanak iz 1815. ispravno naziva Miloseva buna. Pre ovih srbskih buna poziva na oruzje bilo je bezbroj, a izvesno jedan od najpoznatijih
8 -
je Banatski ustanak iz 1594. Te godine Srbi u oblasti Banata, koji je tada bio u sastavu otomanskog Temisvarskog vilajeta, su pokrenuli veliki ustanak pod vodstvom episkopa vrsackog Teodora Nestorovica, bana Save i vojvode Velje Mironica.Banatski ustanak je zapoceo upadom Srba iz Erdelja i ubrzanim proterivanjem Turaka iz Vrsca, Beckereka, Beceja, Titela, Lipova... Celokupno srpsko oruzje je tada bilo pod zastavama sa likom svetog Save. Medutim, Srbi nisu mogli protiv Turaka sami da se bore vec su, verujuci recima pape Klementa VIII o novom hriscanskom savezu, racunali na austrijsku pomoc koja, naravno, nikada nije stigla. Kada je izostanak pomoci iz Beca postao izvestan Sinan-pasa Beogradski je naredio da se vojske budimskog i temisvarskog pase spoje i da se na bojno polje protiv Srba donese zelena zastava Muhameda iz Damaska na kojoj je pisalo ,, أشهد أن لا إله إلا الله وأن محمدا رسول الله,,(Svedocim da nema boga do Allaha i da je Muhamed Boziji poslanik). Umesto da se povuku Srbi su na celu sa episkopom Teodorom izasli na megdan i u krvavoj bici bili porazeni ali po cenu koju Turci nikako nisu mogli da oproste. U znak odmazde Turci su episkopa Teodora u Vrscu zivog odrali, a odmah potom, po naredenju Sinan-pase, preneli mosti svetog Save iz manastira Mileseva u Beograd i 27. aprila ih spalili na Vracaru, najvisoj koti grada Beograda.
Mnogi neznaju pricu o Jovanu Nenadu, potomku vizantijskih i srbskih vladara. Bitkom na Mohackom polju 29. avgusta 1526 Turci su unistili vojsku ugarsko-ceskog kralja Ljudevita Jagelovica (II. Lajos magyar kiraly), koji je i sam tu poginuo. Posle ove bitke Ugarska prestaje da postoji kao nezavisna drzava, a njena teritorija biva podeljena izmedu Turskog i Habzburskog carstva. Kako je u Ugarskoj doslo do borbe oko vlasti situaciju je iskoristio Jovan Nenad ili Cserni Jovdn kako su ga Ugari zvali pa se sa svojom srpskom cetom pojavio izmedu Tise i Dunava. Nakon samo par uspesnih prepada na Turke uspeo je da ih protera iz Backe, a potom oslobodi i delove Banata i Srema. Tako Jovan Nenad stvara nezavisnu srpsku drzavu sa prestonicom u Subotici gde se i krunisao za srpskog cara. Na vrhuncu moci imao je vise od 15.000 vojnika koji su, pod rukovodstvom vojvode Radoslava Celnika, uspesno odbijali sve turske napade. Nastojeci da obezbedi sto brze priznanje srbske drzave Jovan Nenad osniva i drzavni resor za spoljne poslove na cijem su celu nalzili uceni i uvazeni iriski vojvoda Jovan Dolic i Fabijan Literat, franjevacki svestenik iz Iloka. Evropski dvorovi su se intresovali za njega, a engleski poslanik Valop (John Wallop) otposlao je u London depesu naglasavajuci da je novostvorenena srpska drzava respektibilna sila sa ,,9.000-10-000 vojske svih nacija". Kako ni drzave ni carstva nema bez vere Jovan Nenad odmah pocinje da pomaze i mrezu pravoslavnih manastira (Vojlovica, Mesic, Zlatica, Hodos, Drenovac, Sveti Durad) sa zeljom da se oni u najvecoj meri ukljuce u obrazovanje naroda.

9 -
No, nakon sto se situacija u Ugarskoj konsolidovala Zapoli Janos (Zapolya Janos), erdeljski vojvoda i knez i osmanski sticenik, pokrece vojsku na Nenada i Srbe koji su na sve nacine pokusavali da izbegnu borbu na dva fronta. U dve velike bitke Srbi su do nogu potukli Ugare koje su predvodili njihovi plemici Laslo (Laszlo Csaky) i Perenji (Perenyi Peter). Posle ovih pobeda Jovan Nenad srpskoj drzavi cak pripaja i deo Transilvanije sa gradom Aradom. No u trecoj bici, na Sedfalskom polju (Szodfalvi csata) u blizini Segedina, Srbi koji su, pre bitke, izdvojili znatne snage za ocekivani napad Turaka, pretrpeli su odlucan poraz protiv brojcano gotovo dvostruko jacih ugarskih snaga na cijem su se celu nalazili biskup Cibak Imre (Czibak Imre) i Perenji Peter, ugarski knez kome je car Jovan Nenad postedeo zivot u Seleskoj bici (Szolosi csata). Iako je na Sedfaldu poginulo oko 5.000 Srba Jovan Nenad je brzo konsolidovao svoje redove (oko 6.000 vojnika) i prepremio se za novi sukob do koga nikada nije doslo jer su ga ugarski agenti Sebesti (Sebestyen Vid) i Istvan (Istvan Zakany) ubili u Tornjosu, nedaleko od Segedina, 25. jula 1527. Odsecenu glavu cara Jovana Nenada ugarskom kralju je predao Balint Torok (Balint Torok), komandant vojske sa kojom su Srbi trebali da se sukobe. O srpskoj drzavi koju je stvorio car Jovan Nenad se nije govorilo gotovo puna cetiri veka, a onda su Srbi u Vojvodini 1927. odlucili da mu u njegovom prestonom gradu Subotici podignu spomenik sa natpisom: „Tvoja je misao pobedila". Spomenik su 1941. madarski fasisti srusili, a glavu odvojili od trupa.Poznat i svakako vredan pomena i secanja je i ustanak koji je 9. februara 1788. pokrenuo Koca Andeljkovic iz sela Panjevaca kod Jagodine. Kada je cuo da se Austrija sprema da Turskoj objavi rat on je presao u Kovin gde je okupio oko 500 srbskih dobrovoljaca i sa njima odmah presao u Srbiju. Na svojoj zemlji on, samo nakon dve nedelje borbe, zauzima Pozarevac, Kolare, Palanku, Batocinu i Bagrdan u svojoj rodnoj Jagodini. Sa pojacanjem koje dovodi Jovan Branovacki broj srbskih ustanika se povecava na gotovo dve hiljade, a kada su im se pridruzili frajkori Mihaila Mihaljevica Turci bivaju proterani i iz Sabca i Valjeva. Na celu srbskih ustanika je gotovo od samog pocetka bio i episkop Jovan Jovanovic koji je u ime krsta casnog i carstva nebeskog pozivao ljude na ustanak i bodrio sve borce nalazeci se u prvim borbenim redovima. Iako su Srbi postigli niz znacajnih pobeda bilo je jasno da bez pomoci Austrije nece moci da sacuvaju oslobodene teritorije. No, iako je toga bio svestan i Bee, komandi austrijskog korpusa pod baronom Lihtenstajnom (Baron Von Lichtenstein) i marsalom Laudonom (Ernst Gideon Freiherr von Laudon) nije ni padalo na pamet da se upusti u ozbiljnije sukobe sa Turcima. Istina, zadivljen hrabroscu i uspesima srbskih ustanika Josif II iz dinastije Habsburg-Lothringen dodeljuje Koci Andelkovicu cin kapetana ali odbija da vojno pomogne Srbe. Tako je, usled izostanka pomoci austrijske soldateske, Hasan-pasa sa svojih deset hiljada vojnika uspeo, u boju kod Brzaske, da pobedi izmorene i malobrojne Srbe. Tom prilikom je zarobljen kapetan Andelkovic koji ce samo par dana kasnije, zajedno sa episkopom

- 10
Jovanom, biti pogubljen nabijanjem na kolac. Danas je ovaj srbski ustanak poznat pod nazivom Kocina krajina - po teritoriji koju su srbski ustanici oslobodili i jedno vreme drzali slobodnom.Usled ovako pisane istorije danas gotovo da i nema Srbina koji zna da je poslednji vladar srednjovekovne Srbije bio despot Pavle Bakic. Posedovao je velika imanja oko brda Vencaca u Sumadiji gde je ziveo i stolovao. Narod ga je postovao i to ne samo zbog njegove neizmerne hrabrosti i cestitosti vec i zbog njegovog visokog obrazovanja (govorio pet jezika). Bakica je postovao i austrijski car Ferdinand I (Ferdinand I. Kaiser des Heiligen Romischen Reiches) koji mu 20. septembra 1537. dodeljuje, u znak zahvalnosti za pomoc u borbi protiv Turaka, titulu srpskog despota u Ugarskoj. Car je Bakicu dodelio i mnoga imanja: Lak, Gyor, Szombathely, Hedervdr i dr. Bakic je, nek ostane zabelezeno, poginuo u bici kod Gorjana 9. oktobra 1537. kada ga je, bezeci sa bojnog polja sa Osmanlijama, izdao austrijski general Hans Kacijaner (Hans Katzianer). Njegovu glavu veliki vezir Mehmed-pasa Sokolovic salje u Carigrad, a mnogo godina kasnije - 1557. izdaje se berat o obnavljanju Pecke patrijarsije. Na celo Patrijarsije dolazi brat od strica Mehmed-pase Makarije Sokolovic koji ce tako postati prvi patrijarh Srbske pravoslavne crkve kada je ona obnovljena na temeljima nekadasnje autokefalne crkve sa sedistem u Peci. Nakon Makarija na patrijarsiski presto dolazi njegov bratanac Antonije Sokolovic, pa Gerasim Sokolovic, Jerotej Sokolovic, Filip Sokolovic i Savatije Sokolovic koji ce postati poznat kao ktitor manastira Pive - najvece crkvene gradevine (Crkva Uspenja Presvete Bogorodice) izgradene za vreme turske vlasti. Ako znamo, a znamo, da sadasnja Srpska pravoslavna crkva predstavlja obnovljenu Pecku patrijarsiju onda treba da znamo da kao vernici dugujemo toliko toga dinastiji Sokolovica (Ferhad-pasa Sokolovic, Mustafa-pasa Sokolovic, Mehmed-pasa...) koja je, iako na najvisim polozajima Osmanliske imperije, zasluzna za obnavljanje Srbske pravoslavne crkve i ocuvanje srpskog jezika koji je u njihovo vreme bio drugi zvanicni jezik Osmanlijskog carstva.Valja znati da je u periodu od 1543. do 1612. maternji jezik 13 velikih vezira
(predsednika vlade) i sedam njihovih zamenika i 23 vezira bio srbski. Valja znati da je osam kapudin-pasa (admirala), tridesetak guvernera provincija i bezbroj velikih defterdara (sefovi finansija) i najvisih administrativnih sluzbenika govorilo srbski kao svoj maternji jezik. Kod nas se odavno ne uci u skolama da su na prostorima Osmanlijske imperije u sluzbenoj upotrebi bila cetiri jezika: turski kao jezik za svakodnevne razgovore; arapski kao vrhovni religijski jezik s obzirom da je na njemu napisan Kuran; persijski kao knjizevni i, naravno, serbski (Sirpca) kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili Sirpga jer se smatralo da samo neobrazovani ne govore ovaj jezik.Ovi primeri pokazuju samo delic krivotvorene ili precutkivane srbske istorije u kojoj je, onima koji su je pisali, bilo vazno da predstave Srbe kao vekovne
- 11
turske robove, a nikako kao narod koji se 500 godina borio protiv okupatora i ciji pojedinci, i kada su postajali saradnici okupatora i njegov vazan cinidbeni deo, nikada nisu zaboravljali ko su, sta su i odakle su. To krivotvorenje istine i nije nista novo jer je, kao i prostitucija, u korpusu najstarijih zanata na svetu. Dzordz Orvel (Eric Arthur Blair) u svom romanu 1984 pise: „Onaj ko kontrolise proslost, kontrolise sadasnjost, a koји kontrolise sadasnjost odreduje buducnost"! Baron Minhauzen (Hieronymus Carl Friedrich Freiherr von Miinchhausen) nije, kao sto neki misle izmisljena licnost. Ne, na zalost, on je odistao postojao, ziveo i radio u vojvodstvu Welfa Churfurstentum Braunschweig und Luneburg, a za sobom je evidentno ostavio nevideni broj kopiladi! Napomenimo samo jos i to da upravo iz ovog nemackog vojvodstva jos od 1714. dolaze i aktuelni vladari britanske krune. Tokom cele istorije, a danas vise nego ikada pre, pojedinci govore da sve sto cine rade za dobrobit obicnih ljudi. Ovde treba znati da su ti obicni ljudi tek prosecno inteligentni i ispod proseka obrazovani. Pa zasto bi se onda neko bogat i mocan, neko k'o dvoglavi Arapin ima sve sto mu i treba i ne treba, zalagao za dobrobit tih prosecnih? Zasto bi se nas dvoglavi Arapin, uopste, zalagao za demokratiju u kojoj ce upravo vecina prosecno inteligentnih i ispod proseka obrazovanih odlucivati o upravljanju drzavom. Da li je, a sve ce biti da jeste, Arapin pronikao u sustinu Isusovih reci: "blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko". Tim prosecnim nas Arapin ne dozvoljava da upravljaju njegovim imanjima, firmama, akcijama ili cim vec ali im zato velikodusno nudi da u igri zvanoj demokratija upravo oni odlucuju o ljudima koji ce upravljati drzavom. Zna nas Arapin, kao i svi drugi njemu slicni, da je sustina demokratije u prikrivanju klasnih suprotnosti, neutralizaciji socijalnih tenzija, obmani potcinjenih i ponizenih i njihovoj trajnoj marginalizaciji.
Ono sto svi znamo, i sto vise nije sporno, je da ovi nasi dusebriznici nikad ne bi postali lepi i mocni da na torn putu nisu stvarali one kojima sada, navodno, zele da pomognu. Od kada je sveta sva drustva su stvarana bas zbog tih malih, obicnih ljudi. Nijedno istorijski poznato drustvo nije nastalo radi bogatih i mocnih. Svet nikad nije osmisljavan radi necije koristi! Ili, mozda jeste? A, ako jeste, onda mozemo govoriti o zaveri bogatih radi sopstvene koristi i to po cenu stvaranja velike bede i patnje ostalih... Jer, kako bi rekli stari Latini: Dominium invito non adquiritum - svojina se ne moze steci protiv svoje volje.
Svestan toga, odlucio sam da celu pricu pocnem ab ovo - od jajeta, od samog pocetka, odnosno da se vratim u 3500.g.p.n.e. Pri tome, vazno je da naglasim da ovo sto pisem ne cinim sa namerom da nekog o necemu, ne daj Boze, poducim. Ovo je moja prica, i nista vise od toga. Solo una storialNa kraju ove knjige necete naci Bibliografiju, popis mnogih knjiga, clanaka, novinskih isecaka, citata iz enciklopedija i pozivanja na relevantna dokumenta. Ne, ovo je samo jedna prica nastala kao deo moje ljudske potrebe



- 12
da ono sto naucih prenesem dalje. Takode, tekst koji se nalazi pred Varna nije naknadno doterivan vec je sve piece touchee - taknuto maknuto, rekli bi sahisti. Sve sto budete procitali je iz „prve ruke", iskreno i bez naknadne pameti i stoga ne zamerite na mogucim greskama. Jedinu bitnu intervenciju na tekstu nacinio je moj dobar poznanik Slobodan Nenin, knjizevnik i novinar, koji je tekst podelio na poglavlja kako bi bio pregledniji. I na kraju, sta mi je reci nego ponoviti onu latinsku Dixi et salvavi animam
meam - Rekoh (napisah) i spasih svoju dusu. 























Извор :
ORDO MUNDI – misterija Novog svetskog poretka Srbija
Autor knjige Nenad Minić
Bačka palanka,2009 god





                                                                Аутор : Крсто Крцун Драговић

1 коментар:

  1. Hvala Nenade Miniću, veliko hvala! Neka Ti Bog da platu za Tvoje delo.

    ОдговориИзбриши