05.10.2014.

СРЂАН ТОДОРОВ - ЋИПРОВСКИ УСТАНАК 1688.



СРЂАН ТОДОРОВ - ЋИПРОВСКИ УСТАНАК 1688. – ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА

Ћипровски устанак (бугарски: Чипровско въстание - Чипровско в’станије) је био устанак Срба Торлака и Загораца (Срба данашње северозападне Бугарске, као и пиротске, књажевачке и зајечарске области) који су се дигли на оружје у току Великог аустријско-турског рата у пролеће 1688. године. Устанак је завршио са неуспехом неколико дана након што је аустријска војска ослободила Београд (6. септембар 1688.) када су Ћипровци сравњани са земљом од стране турске војске.


ПОЗАДИНА

1. Ћипровци под турском владавином

Град Ћипровци је били богата рударска варош средњовековне Србије. У његовој близини постоје богата налазишта руда злата, сребра, бакра, олова, те су град развили чувени рудари – Саси, који су се у њему у мањем броју настанили у 13. столећу (као и у другим српским рударским градовима) те покренули рударску привреду. Отуда вероватно и сам назив Ћипроваца – од латинске речи CUPRUM што значи БАКАР (МЕД), мада постоји и других етимологија. Константин Јиричек је, рецимо, изводи од српскословенског ЋИПУРИЈА што значи ПОВРТАРСТВО, БАШТОВАНСТВО, а из народног предања Ћипровци су добили име по мушком имену Ћипро, Ћипра које значи гиздав, леп. Н. Рашев, стручњак за рударство, тврди да су Ћипровци били највеће и најзначајније рударско средиште између Београда и Пловдива.

После освајања Србије, Отомански Турци, из многобројних разлога, поједина села, варошице или области нису прикључивали устаљеном административном систему Отоманског царства, већ су давали одређену аутономију. Тако је било и са  маленом српском варошицом Ћипровци која се налази на обронцима Старе Планине северно од врха Миџор. У турским документима из XVI и XVII столећа Ћипровац се именује као средиште војводства (!), а не нахије, казе или вилајета. Без обзира на то што не знамо какав је тачно статус Ћипроваца био, са сигурношћу знамо да је хришћанска српска аристократија (и римокатоличка и правоверна) имала власт у Ћипровцима, а не Турци. Захваљујући надбискупу Софије - Петру Богдану, знамо и финансијске обавезе Ћипровчана према Султану – првобитно четири, а касније и шест товара дуката годишње. Извори из Дубровника бележе породицу СОЈМИРОВИЋ, чији су чланови живели овде као локални владари од краја 14. столећа. Након отоманског освајања већи део породице се преселио у Дубровник, где је постао део дубровачке аристократије и вероватно примио римокатоличанство без губљења својих поседа. Друге познате властелинске породице из Ћипроваца јесу ПЕЈАЧЕВИЋ, ПАРЧЕВИЋ, ЧЕРКИЋ (или ЦРКИЋ), МАРКАНИЋ, КНЕЖЕВИЋ и друге.

Током следећег столећа, Ћипровци су били ХАС султанове породице, а касније и вредан ХАНИМ (имање султанове мајке). Права самоуправности Ћипровчана вероватно су наслеђена из Милутинове и Душанове Србије, а касније обновљена и у доба Турака након што су Ћипровци престали бити хас и ханим. Средином 17. столећа, по читавом Српству је била посута идеја о римокатолицизму као средству за обнову српске државе (уз помоћ европских римокатоличких држава), те је тако и добар део Ћипровчана прешао на римокатоличку веру, премда су и пре преласка многи Срби Ћипроваца били римокатолици, што је била одлика и других српских рударских градова у коме су били трговински центри Дубровчана.

2. Организација

Додатни фактори који су утицали на устанак јесте догађај у другој половини 17. столећа – пораз Турака испред зидина Беча 1683. године. ПЕТАР ПАРЧЕВИЋ, високообразовани српски римокатоличких клир и дипломата, спровео је јаку дипломатску кампању на дворовима Средње Европе између 1630. и 1645. године. Заједно са ПЕТРОМ БОГДАНОМ и ФРАНЧЕСКОМ СОЈМИРОВИЋЕМ, посетио је аустријског монарха Фердинанда II, краља Пољско-Литванске уније Сигисмунда III Васу и његовог наследника, Владислава IV Васу, као и војводу Влашке, Матеју Бесараба. Године 1647. Отомани су се готово сасвим повукли из Загорја и Торлака (простор  између Тимока, Искра, Дунава и Старе Планине, то јест данашња северозападна Бугарска) због рата са Венецијом око Крита. Матеј Бесараб послао је писмо где је обећаи 20.000 тешких коњаника као подршку устанка. У одсудном часу, међутим, Владислав IV Васа умире (20. мај 1648.), те се устанак опозива.

После овог неуспеха, Парчевић одлази у Венецију заједно са својим пријатељем, кнезом Ћипроваца – ФРАНЧЕСКОМ МАРКАНИЋЕМ, те затим одлазе у посету новом пољском краљу, Јану II Казимирцу Васи, као и аустријску владарску кућу, и на сва три места мисија доживљава неуспех. Парчевић, такође, посећује и Папу Иноћента X, као и Немачку, Мађарску, Трансилванију и Влашку након 1651. године. Године 1655. среће се са својим сународником, српским патријархом Гавраилом, са ким се договара о даљем заједничком деловању православне и римокатоличке цркве по питању све-српског устанка против Турака. Али и поред великог договора са православним патријархом, нуспех пређашњих мисија, као и устезање Аустрије и Пољске од започињања новог рата са Турцима, омело је све идеје о устанку у том периоду.

Рат између Пољске и Османског царства започет 1671. године поново је активирао Богдана и Парчевића. Савез против Турака још једном није формиран, јер је Парчевић умро у Риму 23. јула 1674., а Богдан у септембру исте године.

Пољски краљ Јан III Собјески задао је снажан ударац турској војсци испред Беча 12. септембра 1683. који је Турцима онемогућио свако даље појављивање у Средњој Европи. Аустрија и Пољска закључише савез против Турака на пролеће 1684. коме се касније прикључила и Венеција. Русија је такође приступила савезу 1686. године. Савез је овога пута затражио помоћ Срба хришћана. Од стране софијског епископа забележено је да је преко 500 римокатолика данашње северне Албаније подигло устанак против Турака. Народне вође Ћипроваца и суседних градова и села, под вођством тадашњег кнеза Ћипровског, Луке Андрејевића (наследио кнеза Николу Кнежевића Пејачевића), одлучили су да је најбољи тренутак да устанак подигну када аустријска војска ослободи Београд, што се и десило 6. септембра 1688. године.


ВОЈНА АКТИВНОСТ

Ток и организација Ћипровског устанка није довољно документована. Устаничке јединице под командом ЂОРЂА ПЕЈАЧЕВИЋА, напустиле су Ћипровце да би се прикључиле аустријској војсци у пролеће 1688. године, где су биле ангажоване на освајању Оршове и целог данашњег румунског (високог) Баната. Устанак се распламсао по читавон Торлаку и Загорју (данашња северозападна Бугарска) након ослобађања Београда. Напредовање Шесте Аустријске Регименте није успело да координише торлачко-загорске јединице у циљу ометања турског регруписања. Одлучна битка десила се у октобру 1688. у Жеравици код Кутловице (данас град Монтана), где су устаничке снаге потучене од стране војске Отоманског царства и њихових мађарских савезника. Премда је борба била крвава са великим губицима на обе стране, устанак беше угушен падом Ћипроваца 18. октобра 1688. Остало је забележено да су варошицу локални српски устаници јуначки бранили до смрти, до последњег живог борца, а коначним поразом Турци до темеља спаљују Ћипровце и суседна села Копиловци, Железна и Клисура. Готово целокупно житељсто је побијено или отишло у робље. Устанак је, и поред тога, наставио следећих месеци, али не као организован, већ као отпор преосталих устаника који се нису предали, већ отишли у шуму да хајдукују. Међутим, и поред свега тога, аустријске трупе које су тада биле на свега двадесетак километара, са књажевачке стране Старе Планине, нису учиниле ништа, већ су наставиле свој пут ка Видину који су и опсели  и освојили у јесен 1689. године.




ПОСЛЕДИЦЕ

Устанак и његово гушење створили су велики талас исељавања Срба из данашње северозападне Бугарске, и то углавном већински хришћанске области, то јест са севера (уз Дунав - Видин, Кула, Лом, Белоградчик) и југа (Ћипровци, Годеч, Берковица, Пирот, Цариброд, Софија) целокупне области. Највећи део Срба побегао је у Влашку где су разбијени у мање насеобине и асимиловани, а мањи део је пребегао у Аустрију заједно са другим Србима које је предводио Арсеније IV Црнојевић – и то, углавном, у Будим, Пешту и Сентандреју. Овим Србима Шопске области прикључили су се и Павлићани из околине Никопоља и Свиштова, који су се такође населили у Банат, а чији су потомци данас познати под именом „Банатски Бугари“.


КРАТКО О ЋИПРОВСКИМ ПОРОДИЦАМА XVII ВЕКА


1. ЈУГОВИЋИ

Прва позната ћипровска властелинска породица, најбогатија средњовековна српска властелинска породица која је владала Новим Брдом и другим великим рударским градовима. У својој монографији „Бугарска сеоска општина од XV до XVIII в.“ („Българската селска община през XV—XVIII в.” (С., 1979)) Елена Грозданова изложила је документ из 1617. године где се први познати ћипровски управник, ПЕТАР ЈУГОВИЋ потписао као „кнез Ћипроваца, Железне, Копиловаца, Клисуре, околине, сиреч Петар Југовић“

Други Југовићи: Петар, игуман ћипровског римокатоличког манастира (1601.)

2. ПАРЧЕВИЋИ

Најзнаменитија породица из Ћипровца, потичу од Парчије, сина босанског краља Стјепана Дабише. Парчија се (вероватно због сукоба са властелом) иселио из Босне у Трново, где је развио трговину са Дубровчанима. 1399. се селе у Ћипровце. Од њих су грана ПЕЈАЧЕВИЋИ, ћипровски Срби који су касније постали и хрватска грофовска породица у Хабзбуршкој монархији. Потомци Пејачевића се одржали у селу ПЕЈАКОВО или ПЕЈАЧЕВО код Ћипроваца. Породично стабло Парчевића/Пејачевића:

1. Парчија – забележен 1386., син Стјепана Дабише (босански краљ 1391-1395.)
  2. Никола I Парчевић – син Парчије
  2. Андрија I Парчевић – син Парчије
    3. Петар I Парчевић – син Андрије I, умро после 1423.
      4. Никола II Парчевић – Син Петра I, забележен 1437-1470.
        5. Ђони (Јован) Парчевић – син Николе II, имао синове:
          6. Јован Парчевић – забележен 1563.
          6. Стјепан Кнежевић
          6. Томислав (Томо) Томађоновић
          6. Дмитар ПЕЈАЧЕВИЋ – забележен 1561-1563., први Парчевић са презименом Пејачевић
            7. Никола I Пејачевић
              8. Јурај (Ђуро) I Пејачевић – барон, оженио Маргариту Парчевић
                9. Марко I Пејачевић
                9. Матија I Пејачевић – оженио Агату Кнежевић, умро око 1688.

Други Парчевићи: златар Михаил, градски чиновник Антоније, марцијанопољски надбискуп Петар, дон Крсто Пејкић (књижевник), Франц-Ксавер Пејачевић (професор философије),

О кроатизованом делу српске властелинске породице Пејачевић/Парчевић много је писано и ми се овде нисмо бавили њима, јер то није тема нашег текста, а и њихова историја је врло позната. Поставши етнички Хрвати били су преставници хрватских националних интереса у Хабзбуршкој царевини, Краљевини СХС/Југославији закључно са НДХ. Њихови потомци су се пропашћу НДХ углавном иселили у Аргентину, мањим делом у Аустрију и САД, а (занимљивост) садашњи министар одбране Немачке, Карл-Теодор цу Гутенберг, је такође потомак Парчевића по женској линији.

3. КНЕЖЕВИЋИ – огранак Парчевића, потомци се одржали у селу КНЕЖЕ код Ћипроваца. Неки Кнежевићи: Никола Кнежевић Пејачевић (трговац), Марко (градски чиновник)

4. СОЈМИРОВИЋИ или СОЈИМИРОВИЋИ – стара ћипровска властелинска породица, већи део се у доба турске најезде преселио у Дубровник, али је стално одржавао контакте са ћипровским Сојмировићима, а то знамо из разлога што су ћипровски Сојмировићи одлазили код својих рођака у Дубровник на школовање, те се враћали као школовани у свој крај, неретко и као римокатолички великодостојници. Дубровначки Сојимировићи су касније променили презиме и ПИЈЕРИЦИ (ПЕРИЋИ).

У дубровачкој архиви за Сојимировиће пише да су „древна и значајна породица која је владала градом Ћипровцем и облашћу Градиште са златним и сребрним рудницима, пре притиска Турчина да заузме речена места и нека села...“.
Постоји још неколико докумената у Дубровнику, али не дају много више информација од овде реченог.

5. ЧЕРКИЋ или ЦРКИЋ – стара ћипровска властелинска породица, одржали се у селу ЧЕРКА код Ћипроваца. Неки Черкићи: Ганчо (градски чиновник)

6. НЕНЧИЋИ, огранак Парчевића (кнез Јован, 1633.)

7. МАРКАНИЋИ или МАРКОВИЋИ (кнез Петар Марковић 1611., кнез Матеј Марканић 1637., кнез Франческо Марканић 1640-1658.)

8. МАРИНИЋИ или МАРИНОВИЋИ (софијски бискуп Илија Маринић, градски чиновник Јован)

9. ТОМАЋЕВИЋИ, огранак Парчевића (златар Ђура)

10. ДЕЛИЋИ (златар Илија)

11. ЛУКИЋИ или ЛИКИЋИ (кнез Франко, 1633., златар Никола)

12. БОГДАНОВИЋИ (градски чиновник Јован)

13. ПЕТРОВИЋИ (трговац Јован)

14. МАНЧИЋИ (Ђорђе, викар софијске надбискупије)

15. МАРТИНОВИЋИ (трговац Јовица)

16. ИЛИЋИ (златар Јован)

17. ЛИЛИЋИ (учитељ Јован)

19. НИКОЛИЋИ (Матеј)

20. НАЛЕКОВИЋИ (Франко)

21. ДЕЈАНОВИЋИ (Јован из Ћипроваца, био учитељ у Копиловцима)

22. СТАНИСЛАВЉЕВИЋИ (Филип, аутор књиге „Абагар“ штампане у Риму 1651.)

23. БОГОСЛАВИЋИ (Андреј, монах Ћипровског манастира)

и многе друге.

Важно је напоменути да су све забележене ћипровске породице биле непобитно српске, што по презименима, што по исказаној свести о српској припадности, што по јаким сродничким везама са Србима са друге стране Старе Планине, што по томе што су многобројни Ћипровчани живели и радили у другим српским земљама (Прокупље, Београд, Дубровник, Босна, Сплит, Нови Сад, Будим, Сентандреја), док не постоји нити један забележени Ћипровчанин који је радио и живео у тадашњим центрима Бугарске (Трново, Бургас, Варна, Никопољ, Русе итд.).

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ЋИПРОВЧАНА

Као још један доказ српског карактера Ћипровчана не сме се нипошто занемарити ни језик којим се писало и учило у ћипровским школама – ИЛИРСКИ ЈЕЗИК, то јест српски језик базиран на западним српским говорима, врло сличан српскословенском, а готово сасвим идентичан потоњем славеносрпском језику којима су писали Доситеј, Његош, Стерија. На пример, књига Петра Богдана „Размишљенија на бележитија  францискански светац Бонавентура за страстите господњи“ (Рим, 1638) и „Благонравије небесно“ (Рим, 1643) биле су преведене са латинског на „илирски језик“, али на латиници. Но, многобројне књиге су биле штампане и на ћирилици. Из извештаја босанских франковаца јасно видимо да је једини литературно-црквени језик у школама данашње Бугарске био управо српски језик. На њему је Ћипровчанин Филип Станислављевић написао чувено дело „Абагар“ штампано у Риму 1651., а Крсто Пејкић „Зарцало истине мед царкве источне и западне од дон Карсту Пејкића од Ћипровац каноника Печуанскаго“ (1716.)

1. ПИСМО ЋИПРОВЧАНА АУСТРИЈСКОМ ГРОФУ АЛТАНУ (који је рођен у Ћипровцу). Текст пребачен на савремену ортографију

„Привисока и Присветла Господа! Ми сви оздол подписани крстјани од Ћипровац с господином мештром (учитељ – прим. прев.) од скуле од Ћипровац, видећи од једна страна корист и велико добро од своје њихове скуле, кого од њу изходи, а од друге стране така размишљају сиромашество и неволу нашу да се не може и немогући, одредимо и идемо понижно молити свето престолије и сву пресветагу Господу нашу гардинами, да би преди њими нашли место ова наша мала молба, то јест да би се смиловали сврху нас придати вашему и нашему мештру јоште 15 скуди, да буду на годиште 30, да моћи се он удражит и ову вашу користнија скуле у срамо у Господу Богу и видимо очито да је веће у напредак уватети; а млин или воденица господина Алтана, како все послони колико мобили, толико и нему заради мутацион од ползе и зловаденије од фрута наша мало мање, коју милост будећи ми од ваше привеличанства примали и шњом помогли се, остајемо воздаргани, колико ми кога молимо, толико наш народ, кој је се у ту вашу скулу је ваше милостију и помоћи учит веће Господу Богу за ваше здрави, душе спасеније молити и за умноженије свете вере католичке љубићи сви понижно ваше свете скуте.

Из Ћипроваца, на 27 август 1653 г., ми подписани стављајемо си гил комунски (савет општински)

Подписали: Франческо Марканић, Никола Ликић, Франка Налековић, Ђура Таменовић, Петар Ликић, Матеј Николић, Крсто Којић, Иван Хлебар, Стефан Којић, Јован Ликић, Илија Делић, Михаил Парчевић, Мишело Конти (Михаил Кнежевич – прим. прев.); Павел Петровић, Богдан Митровић, ...”


ЛИТЕРАТУРА

1. Петар Чоков – „Ћипровски устанак 1688. г.“, Народна Просвета, Софија, 1988 г.
(Петър Чолов  – Чипровското въстание 1688 г. (Народна Просвета, София, 1988 г.))

2. Иван Дујчев – „Софијска католичка надбискупија у XVII в.“, Софија, 1939.
(Дуйчев, Ив. Софийската католишка архиепископия през XVII в. С., 1939)

3. Иван Сак’зов – „Ћипровци – стари рударски град“, Архив рудника Перник,1, 1930, №5
(Сакьзов, Ив. Чипровци — стар рударски град. — Архив на мини Перник, 1, 1930, №5)

4. Јордан Захаријев – „Ћипровци. Сеоско-географска проучавања и историјске белешке“, Софија, 1938.
(Захариев, Й. Чипровци. Поселищно-географски проучвания и исторически бележки. С., 1938;

5. М. Миланов – „Ћипровци“, Софија, 1977.
(Миланов, М. Чипровци. С., 1977)

6. Иван Батаклијев – „Ћипровци. Једна важна 250-годишњица“, Мир, 43, № 11188, 10. јул 1937.
(Батаклиев, Ив. Чипровци. Една важна 250-годишнина. — Мир, 43, № 11188, 10 юли 1937)

7. В. Атанасов – „Црква „Св. Николај“ у селу Железна, Фердинандско“, Мир, № 11141, 11. септембар 1937.
(Атанасов, В. Църквата „Св. Николай” в с. Железна, Фердинандско. — Мир, № 11141, 11 септ. 1937.)

8. Јаков Пејачевић - „Peter Freiche von Parcevich”, Загреб, 1880.

1 коментар:

  1. Анониман6.10.14

    Дакле ја сам професор Историје Владимир Лалић а ово су моје речи. Исто се поновило и током : ,,1. Србског/Српског устанка" у времену од 1805. до 1809. године, боље рећи 101., када су Срби из околине Видина и Белоградчика бежали у Србију са хајдук Вељком Петровићем, а и 1878. смо целу Софију могли припојити Књажевини Србији што су тамошњи Срби и хтели јер је цела западна Булгариа била 100 % етнички Србска Земља, Уосталом Булгари данашњи су : Срби, Срби, Срби и Валгари/Волгари по имену река ,,Валга/Волга" што је опет 100 % Србско име а они су Турани нека врста Турака због чега их Турци=Људи што је опет Србско име од : Таурин=Човек, одакле паорин и каурин . . . и данас називају својим најближим генетским рођацима иако су ,,Славијани" а опет су они мрзели Турке јер су они заправо Срби али су и Србе мрзели такође што је идиотски такође.

    ОдговориИзбриши