02.10.2014.

Regno degli Slavi (Краљевство Словена)

Мавро Орбин
дубровачки историчар, писац и бенедиктински монах.
Лични подаци
Датум рођењапосле 1563.
Место рођењаДубровник
Датум смртидо маја/јуна 1611.
Занимањебенедиктински опат, писац, историчар
Стваралаштво
Књижевни правацбарок
Период стварањакрај 16. — почетак 17. века
Жанристорија
Тематикаисторија Словена, римокатоличка теологија
Под утицајемРанија дубровачка и хуманистичка историографија, посебно Винко Прибојевић, дубровачка и српска народна традиција
Утицао наИван Гундулић, Џоно Палмотић, Мартин Русић, Андрија Змајевић, Андрија Качић Миошић, Јурај Раткај, Павле Ритер Витезовић, гроф Ђорђе Бранковић, Пајсије Хиландарац, Шарл Диканж, Луиђи Фердинандо Марсели…
Дела
Краљевство Словена
превео Зрцало духовно

Мавро Орбин

СРБ :


Мавро Орбин, такође познат у венетској италијанској верзији презимена као Орбини, (1563 — 1610) био је дубровачкибенедиктински монах и историчар 16. века, који је постао славан захваљујући свом чувеном делу Il Regno degli Slavi(Краљевство Словена). У њему говори о слави и величини „словенске нације“ и настоји да за учени свет на Западу прикаже прошлост тог народа.

Биографија

Рођен је у Дубровнику 1563, у трговачкој породици пореклом из Котора и добио је име Франо. Са 15 година је ступио у бенедиктински ред и узео монашко име Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono; оно ни до дан данас није објављено, теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересује за историју. Посвећено је Орбинијевом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који је касније помогао његово главно дело.
У последње две деценије свог живота, Орбин је заузимао важне положаје у црквеној хијерархији Дубровника. Био је најпреопат манастира Свете Марије, па је имао водећу улогу у бенедиктинској конгрегацији на Мљету; био је опат манастира Светог                                                                                                   
Михајла на Шипану, опат манастира Светог Јакова у Вишњици (најзначајнији бенедиктински манастир на територији Дубровачке републике), да би га папа Клемент VII 1597. поставио за опата манастира у Бачу, који је био седиште бачко-калочке надбискупије, тада под турском влашћу.
Године 1599. Орбин одлази у Италију да заврши рад на свом главном делу и надгледа његово штампање. У предговору Краљевству Словена он наводи како је у неколико наврата обилазио Италију посећујући библиотеке у којима је трагао за историјским делима. Највећи број историјских дела нашао је у библиотеци војводе од Урбина у Пезару. Приступ тој библиотеци му је сигурно омогућио његов мецена Марин Бобаљевић, који је преузео и трошкове објављивања Краљевства Словена. Дело је објављено 1601. у Пезару.
Године 1606. Орбин је на молбу богатог дубровачког трговца Рада Сладојевића превео са италијанског дело Анђела Елија Зрцало духовно од почетка и сврхе живота човечанског, које је објављено 1614. године. Орбин то није доживео -- умро је 1610. године.

Краљевство Словена



Мавро Орбини Краљевство Словена
Краљевство Словена се може поделити у три дела:
ПРВИ ДЕО - говори уопштено о Словенима почев од најстаријих времена (позног старог века) и између осталог, о њиховој прапостојбини Скандинавији;
ДРУГИ ДЕО - представља превод на италијански Летописа попа Дукљанина; аутор је Летопис схватио као српску историју преднемањићког периода, а како за ту епоху није имао других извора, објавио га је у целини;
ТРЕЋИ ДЕО - говори о јужнословенским земљама (Србија,Босна, Хум, Хрватска, Бугарска) и њиховим владарским кућама, са генеалогијом сваке од њих.
У свом излагању Орбин наводи велики број писаца и дела, најчешће западних, али је ретко критички бирао оне изворе на које се треба ослонити. Због тога што помиње неке, у католичком свету непожељне ауторе - православне Грке и немачке протестанте,Папска курија Орбиново дело 1603. ставља на попис забрањених књига. Краљевство Словена је 1722. преведено на руско-словенски и штампано у Петровграду.
Србска историја заузима средишњи положај у делу, и обимом и концепцијски. Такво гледање на прошлост карактеристично је за читаву ренесансну и барокну Далмацију. За разлику од српског средњовековног историзма који почива на издвојености оног дела србске историје који се отвара делатношћу Немање и светог Саве, далматински историзам је идејно био (јужно) словенски. Но, и у њему србска историја заузима привилеговано место.
————————————————————

Ватикан забранио књигу Краљевство Словена

————————————————————
Ватикан[1] је због у јавност изнесених података, забранио једног аутора, тј. да будемо прецизнији једну његову књигу „Краљевство Словена“[2], због њеног садржаја, а иста је веома занимљива за историју Серба.
Ватикан[1] је због у јавност изнесених података, забранио једног аутора, тј. да будемо прецизнији једну његову књигу „Краљевство Словена“[2], због њеног садржаја, а иста је веома занимљива за историју Срба.
Ова књига је дуго чувана у Ватикану, односно у Ватиканској библиотеци[3] са напоменом да је – „Недоступна за Србе“.
Сва каснија оспоравања овог аутора, коме је име Франо-Мавар[4] Орбин[5] (1563-1610) су научно неутемељена, тј. заснивају се на тражењу грешака у његовом делу, мада је оно само компилација других извора или неких локалних предања, чији су аутори понекад и понегде и погрешили.
Кажемо да критике немају научно покриће, јер се на пример данас, цео Свет држи података, које је о Германији[6] изнео Публијус Корнелијус Тацитус (56-117)[7] у наводно „свом делу“ „Германија“[8], а сви знају да од тог аутора немамо ни један примерак оригиналног дела (само поседујемо копије), односно знамо да у њему постоје бројне контрадикторности, односно нетачности.
Тако, у преписима његовог дела „Германија“, ова домовина Германа[9] залази (читај: прелази) чак и источно од реке Лабе[10], мада источно од ње није никада било никаквих германских насеобина, нити постоје било какви докази за тако нешто (источно од Лабе, буквално нема никаквих германских топлонима пре 9. века), пошто су источно од ње (у његово време, па све до 9. века) живели једино Срби (корпус србских племена), које овај аутор зове Свеби[11], али их ипак у једном делу књиге потпуно јасно разликује од Германа, са којима су увек били у непријатељским односима.
Из тог истог разлога не може да се оспорава и ниподаштава Орбиново дело у целини, односно у његовом највећем делу, те оно има и даље изузетан значај за историју Срба и Словена уопште.
У питању је књига, чија чак 241. страна (нечијом одлуком) никада није преведена на сербски језик.
Ко год жели, може ове наводе проверити прегледом превода у књизи „Краљевство Словена“ (1968[12] и 2006[13]).
Заиста, никоме нормалном није јасно, који (и мало позитиван) смисао може имати прећуткивање историје Срба пре Немањића[14]?
Јасно је, да историја Серба нити почиње, нити се завршава са овом познатом династијом.
Из свега изнетог произилази логично питање коме то смета (забележена) србска историја после пропасти 4. септембра 476. године на западу Романског царства[15] (753. г. п. н е. -476), односно после пада Рима[16]?
У више извора су забележена имена свих сербских владара од 490. године па до Немањића, али о њима генерацијама кроз образовни систем у Србији нико никада није ништа чуо.
Мавар је дело посветио слављењу историје Срба, јер говори кроз скоро цело своје дело о србским династијама и племићким породицама, а на пример за Хрвате је одвојио једва три странице свог дела које има 528 страна.
————————————————————
Извор и назив дела :
Назив дела: „Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc“
Аутор: Франо-Мавар Орбин (1563-1610), сербски историчар
Издавач: Girolamo Concordia
Место штампе: Pesaro (Ducato di Urbino 1213-1625 // Imperium Romanum Sacrum 962-1806)
Година издања: 1601
Језик: италијански (староиталијански)
Писмо: латиница
————————————————————
[1] Лат. Status Civitatis Vaticanæ.
[2] Лат. Il regno degli slavi, hoggi corrottamente detti schiavoni: historia, nella quale si vede l’origine quasi di tutti i popoli che furono della lingua slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa, etc.
[3] Лат. Biblioteca Apostolica Vaticana. Орбини је своју књигу посветио свом мецени, Марину Андријином Бобаљевићу (1556-1605), познатом дубровачком Србину, који је као и Марво био хришћанско-католичког верског опредељења.
[4] Лат. Mauro, или ит. Mavro. Мавар је његово монашко име аутора, које је веома популарно међу бенедиктинцима (лат. Ordo Sancti Benedicti), монашком реду коме је и Орбин припадао. У историјској литератури присутно је више различитих облика имена овог писца. Често се јавља облик Мавро Орбини, али тај облик је писац употребљавао само када је писао италијанским језиком. На србском језику он се (као монах) звао само – Мавар Орбин, како су га и његови суграђани називали и како се потписао 20. априла 1606. године у посвети (на србском језику) свог дела „Зрцало духовно“.
[5] Лат. Mauro Orbin, или ит. Mavro Orbini. Орбин је по националности био Србин, али не православни хришћанин по верском опредељењу, већ као и већина Дубровчана (града у коме је живео) и он је био следбеник хршћанско-католичке цркве, а породица му је пореклом из Котора.
[6] Ватикан је после успостављања Каролиншког царства, односно од периода када њиме почињу да доминирају Германи, чак и измислио непостојећу земљу, која назива „Велика Германија“ (лат. Germania Magna).
[7] Лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus.
[8] Лат. De Origine et situ Germanorum.
[9] Лат. Germani.
[10] Нем. Elbe.
[11] Лат. Suebi или Suevi.
[12] Прво издање (Београд: Српска књижевна задруга, 1968).
[13] Друго издање (Зрењанин: Sezam book.d.o.o., 2006).
[14] Овде је списак владара из династије Немањића, који су господарили Србијом на Хему (Балкану): Стефан I Немања (око 1113-1199), велики жупан Рашке[1] (владао: 1166-1196), Стефан II Немањић (око 1165-1228), велики жупан Рашке[2] (владао: 1196-1202 и 1204-1217) и краљ Србије (владао: 1217-1228), Вукан II Немањић (1170 – после 1208), велики жупан Рашке[2] (1202-1204) и краљ србске Дукље (1190 – после 1208), Стефан III Радослав Немањић (1192 – после 1235), краљ Србије (владао: 1228-1234), Стефан IV Владислав Немањић (1198-1267), краљ Србије (владао: 1234-1243), Стефан V Урош Немањић (око 1220-1277), краљ Србије (владао: 1243-1276), Стефан VI Драгутин Немањић (пре 1253-1316), краљ Србије (владао: 1276-1282) и краљ Срема (владао: 1282–1316), Стефан VII Урош Милутин Немањић (око 1253-1321), краљ Србије (владао: 1282-1321), Стефан VIII Владислав Немањић (1280-1326), србски краљ Срема (1316-1325), Стефан IX Урош Немањић (1276-1331), краљ Србије (владао: 1322-1331), Стефан X Урош Душан Немањић (око 1308-1355), краљ Србије (владао: 1331-1346) и цар Србије (владао: 1346-1355) и Стефан XI Урош Немањић (око 1337-1371), краљ Сербије (владао: 1346-1355) и цар Србије (владао: 1355-1371).
[15] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, или Ῥωμανία.
————————————————————












































                                                                Аутор : Крсто Крцун Драговић

Нема коментара:

Постави коментар