14.01.2015.

Милош Ђурић: AVE, INDIA! (1929)

Ђурић, Милош Н. (1929): AVE INDIA, предговор у Бхагавад Гита (превео са санскрита Др Павле Јефтић), Земун, стр. 3-7


Ни у кога народа нису се Философија и Религија развиле у тако присно органско јединство као у Хиндуса. "У извесном смислу - каже Чемберлен - духовни живот Индоаријаца недостижно високо стоји изнад нашега: у колико је наиме тамо Философија била Религија, и Религија била Философија." Философија, Религија и Етика исказане су у Бхагавад-Гити у песничком облику на један тако органски начин, у једној таквој органској целини, да се оне не могу раставити једна од друге. И та религиозно-философско-етичка делатност идијског духа представља се као нарочита његова особина. Такво сваралаштво пониче из индијског духа, као што из крви Хелена пониче Грчка Уметност, која је једна, и у Сапфиним строфама, и у архитектури Партенона, и у композицији Софоклових трагедија, и у дијалектичкој драми Платонових дијалога. То не значи да је у Индији свако био философ и свештеник, и у Хелади свако био уметник, али је Индијско религиозно-философско стваралаштво било душа Хиндуса, као што је Грчка Уметност била душа Хелена. Те особине одређивале су им спољашњи Живот и давале облик садржини њиховог унутрашњег живота. Могу песници Калидаса и Бавабути Шриканта, или мислиоци Капила и Шанкара, или свеци Буда и Рамакришна, надмашивати друге својом обдареношћу, као што су песници Хесиод и Хомер, Есхил и Софокло, или вајари Фидија и Скопас, превазилазили друге снагом свога стваралаштва, али они нису по суштини свога талента или генија, и по начину свога стваралаштва, сви слични један другоме. Она иста снага религиозно-философских заноса која зрачи из Ригведе и најстаријих Упанишада веје и даље кроз Веданге, Шастре, и разне законике, веје кроз велике епопеје Махабхарату и Рамајану, добива нове облике у Будизму, индијском, китајском, и јапанском, кристалише се у различним философксим системима и коментарима, живи и даље у Пуранама, Агамама, Тантрама, и безбројним другим делима. Било је разних смерова у индијској философији - има у њој и строго систематских и аналитичко-дискурзивних творениа, - али сви аријски заноси, од најстаријих до данашњих, дишу Религијом и Философијом, и ко није био мислилац κατ' εξοχην, је по њиховим резултатима осмишљавао свој живот и заузимао свој став према сфингама васељене.

И као што је српска земља била υλη и δυναμις  за Српску Народну Песму као њена ентелехија, тако је и простор Индије, са неслућеним сјајем и неисцрпним богатством живота и боја, али и са брзом сменом појава, био твар и снага за Бхагавад-Гиту као њена εντελεχεια. И она припада Индији и Хиндусима, као Лаоце са Књигом о Тау Китајцима, као Платон Хеленима, као Бекон и Спенсер Енглезима, као Декарт Французима, као Кант Немцима, као Џемс Американцима, као Достојевски Русима, као Смрт мајке Југовића Србима.

Бхагавад-Гита је философска песма коју Wilhelm von Humboldt назива "најлепшом, чак можда једином истински философском песмом што је све познате књижевности могу да покажу". Писац ових редова не жели да на овом месту говори о самом садржају песме. Као што каже њен немачки преводилац Leopold von Schroeder, боље је пустити нека говори сам текст, јер неког нарочитог развитка мисли и нема у њој. Она има једну основну мудрост којој се Кришна на различним путевима увек поново враћа. И Richard Fritzsche приказујући Дојсенову књигу Четири философска текста Махабхарате, међу којима се налази и Бхагавад-Гита, исправно примећује: "Текстови се могу разложити као реченице у Библији, и не показују никакав нарочити развитак основне мисли, него је све као што каже Гете у Западноисточном Дивану:

"Dein Lied ist drehend wie das Sterngewölbe,
Anfang und Ende immerfort dasselbe."

Бхагавад-Гита је дело које ће нас увести не само у тајну Хиндуизма него и у дубоку тајну Азије, која је једна, иако гигантски Хималаји растављају две моћне културе, китајску са Таоизмом и Конфучијевим комунизмом и индијску с индивидуализмом Веда. Јер, оно што везује те две културе то је она "љубав ка бескрајном и универзалном, она љубав која је зајдничко духовоно наслеђе свих азијских народа и која их је оспособила да донесу у живот све светске религије. По тој љубави, они се разликују од народа Средоземнога и Балтичкога Мора, који претпостављају да остану при појединостима и да траже средство а не циљ живота." (Какузо Окакура, The Ideals of the East). У нашој књижавности има врло мало превода из санскрта, јер је тај језик старији од грчкога и од латинскога језика, и учење таквога језика изискује веома велике напоре. Први је такав превод Пет приповиједака из санскрта у забавнику народне читаонице дубровачке Дубровник за годину 1867, стр. 329 и даље, од ученог и веома обдареног нашег филолога Петра Будмана. Он је превео и Шакунталу, драму староиндијскога песника Калидасе. Тај превод штампан је у дубровачком часопису Словинац год. 1879. После та два превода превео је Тома Маретић Песму о краљу Налу, уломак из Махабхарате, и тај превод изашао је у издању Српске Књижевне Здруге, коло XXVII, бр. 181, Београд 1924.

Бхагавад-Гита је четврти превод из санскрта у нашој Књижевности, а извршио га је Г. Павле Јевтић, кој је прошле године дао значајан прилог општој индолошкој литератури својом лондонском инаугуралном дисертацијом Karma and Reincarnation in Hindu Religion and Philosophy (1). И Јевтићев превод Бхагавад-Гите улази у Српску Књижевност као по неком предодређењу. Јер, Европа данас представља за нас одсвирану мелодију. Одиграну улогу европскога импулса у развитку историје и духа већ је осећао Фридрих Ниче, и други западњаци после њега, а од Словена нарочито ју је у данашње време нагласио чувени руски историософ Никола Берђајев. Империјалистички идеали и тврди национални егоизам старога Рима били су опасни обрасци за моделаторе еврпоских држава. Рим је злоупотребљавао своју државну моћ, и ту лежи узрок распада нејгове моћи. У томе лежи опасност и за данашње западне државе. Изникла из грчко-римскога раслеђа, европска свест се у свом дугом и сложеном историском животу и сувише израдила и постала једна духовна свршеност. И ту лежи сва тежина проблема Европе. И оно што обележава данашњи евроамерички дух то је: прекомерно уважавање материјалног блага и старање само за оно што годи доњој половини човековој; насилнички цинизам у спољашњој и унутрашњој политици; једно страшно беспуће од човека до човека, од душе до душе; у науци духовна кратковидост, јалова анализа, и регистрација ради регистрације; одметништво од вечних живих стваралачких снага васељене и очајно одсуство богосиновског осећања; на све стране царовање техницизма, који је уништио ведри мит боговског живота, разорио здравље честитога тела и опустошио елементарну лепоту просте душе. Погледи на свет не мењају се више од епохе до епохе, него од дана до дана, од часа до часа; етичка убеђења смењују се као сукње и политичке партије. Немајући корена у дубинама духа, она се купују и продају као ма која роба, као метреса и проститутка. Свуда живот in puris naturalibus.

Евроамерички човек заборавио је да зло лежи у самом човеку. Другим речима, Западу недостаје онај огањ духа и онај занос понирања у себе који је освајао мислиоце Индије и који би могао извршивати лековит утицај на савременога човека, чији став према животу, у ово материјалистичко време, личи на вијање гладнога курјака у степи. Кад мислим о сутону данашњег западњачког стваралаштва, често ми пада на памет једна мала слика, у једном талијанском изадању Дантеа. Један раскошни пејзаж пролетњи и у њему крст високо подигнут. На крсту је Христос, оборио очи, а на лицу му израз дубоког бола. Поред крста, доле, седи један калуђер, који је лице покрио рукама и тихо јеца. То је Фрања Асишки. Око њега и око крста свуда самоћа, пуста, очајна, ужасна самоћа. Људи су без трага побегли, и само је остао он, другар голубова и брат ветрова и киша. А под сликом написане речи: "L'amore che non e amato".

Homo Europaeus је испевана песма, нешто што је дато, а homo Balcanicus је песма која се почиње певати, нешто што је задато. И зато је од великих култура Истока, Китаја, Индије, Јапана за развитак српскога духа најважније упознавање културе индијске, нарочито њено учење о дарми, што га износи и Бхагавад-Гита, а што значи за Хиндуса оно што и за Јапанца бушидо, т.ј. етос, врлину, правду, заслугу, дужност, функцију, велики закон. Дарма одговара нашем схватању правде, оне божје правде којој сина учи Јевросима, класична госпа израјанка, и коју је у својим Говорима и чланцима често наглашавао Јован Цвијић, praeceptor Serbiae. Као свака јединка, тако и сваки народ има своју дарму, која одговара његовој историјској мисији у космосу, и његова је васељенска дужност живети по тој дарми и на тај начин остваривати етичку аутономију у одсвиравању своје мелодије у васељенској симфонији свебића.

Данашња еонска функција Србије, посматрана у екуменској перспективи, налаже што присније додиривање српскога духа са сновима и визијама старе и модерне Аријаварте, са мудростима старих ришија и са проповедима савремених пророка слободне и сутрашње Индије. Песништво је већ почео уводити Г. Богдан Поповић својим сјајним упоредним преводом прекрасне Биљанине песме Чаурина елегија. И Г. Павле Јевтић, мој драги пријатељ и један од првобораца у нашем нараштају за сутрашњу, бољу и духовнију, Србију учинио је овим преводом велику услугу не само нашој књижевности, нашој научи, нашој философији и религији, него и свему нашем животу.

Овом приликом треба истаћи и уредничку пажњу Г. Жике Милићевића, који је схватио значај овога превода и уступио му места у неколико пројева часописа Мисао.

- Милош Ђурић

(1) Види наш приказ и оцену овог дела у Српском Књижевном Гласнику, 1 јула, 1927. Види приказе и оцене у овим страним часописима: Journal of the Royal Asiatic Society (Landon, oct. 1927), The Asiatic Review (London, April 1928); Revue des Sciences Philosophiques et Theologique (paris, April 1928); The Week (Calcutta, Dec. 1928) etc.

1 коментар:

  1. Анониман28.3.15

    Sjajan tekst, aktuelan, potreban...

    Momo Cv.

    ОдговориИзбриши