28.03.2015.

Милан Младеновић од Лужице - ТРЕНУТАК НАШЕГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (1982)





НОВОСРПСКИ:

ТРЕНУТАК НАШЕГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

- из светлости два упоредна тока наше културне повести –


Приступ

Приступајући предмету ове расправе, осећам обавезу да осветлим онај посебан угао посматрања, из којега ће се, у чврстој међусобној повезаности, указивати њени садржаји, те да осим тога јасно одредим обим и садржај појмова, које сам истакао у њеном наслову. Тиме не желим да обезбедим себи тек јасност и разговетност у излагању; него ми се овај поступак чини неопходним, будући да нас на најкраћи начин уводи у саму срж разматраних питања.

Тренутак нашег данашњег језика битно је обележен учинцима реформе, коју је у првој половини протеклог столећа, неодољивом снагом свог генија, и неупоредивим догматизмом своје воље, спровео један једини човек, чије су заслуге колико хваљене, толико и неоспорне, чије је пак целовито посланство у истој мери промакло свестраном испитивању у којој је и остало нерасветљено. Ако ми данас имамо суштинских разлога за незадовољство стањем, у којем нам се књижевни језик налази, тада имамо и обавезу да посегнемо за суштинским преиспитивањем самих основа његовога устројства. Нико није позванији да се бави преиспитивањем, и нико обученији у изградњи чврстих, и разградњи климавих темеља, него што је то философија. Настојећи да философиски мислим питање нашег књижевног језика, дакле да приступим испитивању битних токова, који су га саобразили, и преиспитивању темељних претпоставки, на које се он ослања, не могу а да не кажем да је наша философија, на томе подручју, које се тиче устројства нашег народног бића, потпуно затајила. Не треба превише наглашавати истину, са којом ће се у начелу, сложити чак и наши философи, против којих је уперена њена оштрица; наиме истину, да једна философија може исцрпсти свој појам, и одговорити свом највишем одређењу, само ако своје клијање дугује семењу, посејаном у духу једног народа, и ако листови њенога стабла бивају обликовани налогом, којега, на своме језику, изричу најдубљи коренови народног бића. Не само да се наша философија није дотакла огромне повесно-културне грађе, која промишљању нуди нерасветљене сплетове узрока наших узвинућа и наших страдања, него је њеној пажњи потпуно промакло питање сасвим посебне судбине језика, којим се обраћа свету, и од чије изражајне носивости зависи дубина њених мисли. Осим што је највећим својим делом писана једним накарадним српским језиком, наша се философија ни по чему другом не може називати *нашом*, макар се по некад и односила на поредак постојећег; јер круг њених решења потпуно промашује опсег идеја, сазревалих кроз дугу повест у крилу нашег народног живота.

Додуше, и у другим народима луча философске мисли палила се у позним вековима њиховог повесног згодовања, и то управо у временима, када су им, с једне стране, нагомилане противуречности њихових друштава чиниле непрозирним облике даљег опстанка, и када су, с друге стране, њихови језици досезали до зрелости појмовног сажимања многолике искуствене збиље. У оба ова правца српски народ налази се пред обавезом да из свога духа изнедри једну свестрано засновану философску мисао, која ће просијавањем неупоредиво прозирне и свеже коренске основе нашег језичког блага, представљати не само једно ново тумачење смисла и судбине свеколиког Бића, него ће бити и основ устројавања његовог друштвеног, државно-правног и културног живота.

Управо са осећањем такве обавезе приступам излагању својих погледа на путеве, којима је наш књижевни језик доспео у свој данашњи облик појавности, надајући се да ћу тиме побудити позорност наших философа, песника, језикословаца и, уопште, културних, посленика, посебно оних, који су сигурно позванији од мене, да о питањима, која ћу поставити, кажу своју реч. Само се по себи разуме да ћу своја схватања, и своју тачку гледишта, изнети више као предлог једног могућног тумачења, него као једини могући образац разумевања нашег језичко-културног наслеђа. Ако се коме учини да су извесни искази сувише оштро зацртани, посебно они, који се тичу једног таквог горостаса, какав је био Вук Караџић, према коме иначе, гајим лично дивљење, какво дугујемо људима, који су себе умели да учине заштитним знаком свога времена, то ће бити зато, што покушај другачијег вредновања једног готово неприкосновеног оклопа захтева методолошко пренаглашавање његових мање познатих видова.

Говорећи о „нашој културној повести“ и о два њена „упоредна тока“ имам на уму културно-повесни оквир живота српског народа у свим оним подручјима, у којима је он имао своја етничка упоришта. Отуда, под „нашим књижевним језиком“ подразумеваћу књижевни језик српског народа, не устручавајући се да га, самим тим, називам српским језиком, а не српскохрватским, како се уобичајило да се данас каже. Образложити такво опредељење веома је сложено, јер оно, у постојећим околностима, може изазвати многа подозрења. Моји разлози су, међутим, искључиво научне природе. Крајни је час да се они једном отворено кажу, тј. да ствар истине најзад претегне над политичким и политиканским, побудама. Никога, наиме, не може угрозити непобитна истина, да је хрватски народ, у једном тренутку своје повести, изабрао источно-херцеговачко наречје српскога народног говора за свој књижевни језик; никога добронамерног не може угрозити истина, да је тај говор, потом, постајао говором образованих слојева хрватског грађанства, да затим продре и у широке масе кајкавског и чакавског подручја; трагаоца за истином не може угрозити и чињеница, да је тај језик у последња два столећа обавио добар део оног посла, којега је кроз толике векове спроводила религиозна Унија, тако да се под хрватску заставу постепено сврставало покатоличено српско становништво; пробитак истине не може угрозити ни чињенице, да је по неповратној ћуди згодовања повести, хрватски народ, тако установљиван, стекао право да свој језик назива по своме имену (иако ми знамо толико супротних примера, јер Американцима не пада на памет, да свој енглески језик називају амерички, нити Мексиканцима њихов шпански мексичким); али тек у овој тачки пробитак истине тражи од нас да сагледамо један тежак, и темељан, неспоразум: Не постоји, наиме, никакав разлог, да брига хрватског народа за установљењем свог идентитета обавезује другу, српску, страну; ако Хрвати имају својих оправданих разлога, да српском књижевном језику, којим се служе, калеме хрватско име, потпуно је неразумно да исто, са својим, чине Срби. На политиканску природу те Даничићеве мистификације толико убедљиво скренуо је пажњу Лаза Костић у доба несрећних аустрофилских странпутица династије Обреновића, да човек данас остаје збуњен пред потпуним оглушењем читавих нараштаја о благовремено упозорење великог песника и философа.

Невоља је у томе, што је у нашој повести питање књижевног језика заузимало почасно место на списку горућих политичких неразрешености. Брига за јединство књижевног језика, у јеку борбе за уједињење Јужних Словена, служила је више политичким него књижевним сврхама, што је довело до тога, да се темљно побркају етничке и државно-политичке категорије, и да се под заштитом високих повесних циљева стави у стање упитности суштинско јединство једног, етнички и културно самониклог, и самоодређеног, огранка нашег државно-политичког састава.


Два упоредна тока

У животу свих племена постојао је један такав тренутак, у којем се унутрашња самодовољност кружног, неповесног времена, засновала на обичајности, истемељивала из своје постојаности, и нови облици живота постајали толико разгранати и неухватљиви, да је у постојећем виду њихов даљи опстанак бивао у најмању руку доведен у питање, ако ли не и сасвим онемогућен. Такав потрес долазио је у „друштва понављања“ увек споља, а означавао је укључивање односног племена у сложено устројство сваковрсних размена са другим, најчешће узнапредовалијим племенима, и припајање једном додуше разгранатом, но ипак уједносмереном току згодовања повести.

На разини језика захтевало је ово проширење животних оквира велико напрезање постојеће баштинске основе ради правилног усвајања нових искустава и одговарајућег именовања и поистозначавања до тада непознатих предмета и немишљених садржаја. Тешко је у неколико потеза распетљати сложени замршај који сада настаје сплитањем најразноврснијих услова; чини се, међутим да је даљи развој језика појединих племена бивао одређиван.

а) Природом „цивилизацијског тока“ у којега се племе „уливало“ и који је настојао да га „преплави“ и „прогута“ (што ће рећи језиком, саставом вере, правнополитичким устројством, једном речју „културним обрасцем“ односног тока), и у једнакој мери

б) Снагом, или боље рећи начином, на који се племе одупирало губљењу своје истоветности, чувајући облике своје етничке и баштинске својеврсности при усвајању туђих, или проширујући опсег значења свога наслеђа при наметању својих садржаја. Који год да је од могућих смерова живота језик племена даље узимао, чини се неоспорним да је пресудни догађај за њихову судбину увек бивао стварање властитог, или преузимање туђег, *писма*: описмењавање, ступила су племена у заједницу образованих и стављала своју изворност у службу нових културних задатака. Ми познајемо различите облике овог „укључивања у повест“: једна су племена наметала своју власт другима, али преузимала њихову културу и њихово писмо, друга су бивала и покорена, и етнички, културно и језички асимилована, трећа су губила језик, али задржавала свој пантеон, четврта сасвим обратно, код петих се стварала нова било етничка, било културна мешавина, итд.

Највећи део широко распрострањеног словенског племена наметао је при својим сеобама свој језик домороцима, и при том их још и етнички асимиловао. Али ни један његов огранак није одржао свој изворни многобожачки пантеон, јер су се на читавом подручју свог распростирања, и у пресудним столећима свог „цивилизовања“, Словени сусрели са моћним мисионарским утицајем хришћанства, подупртим једнако моћном спрегом политичких и економских интереса. Ни једно од ових племена није пружило толики отпор христијанизацији у оној мери у којој је то учинило српско племе (премда одмах треба рећи да је мало које, потом, истрајало са таквом упорношћу на изједначавању своје вере и своје племенске истоветности). Доказа за то има много и ја ћу набројати најважније, јер се управо они налазе у средишту предмета ове расправе:

а) Пример без свога двојника у читавом словенском (па и хришћанском) свету јесте епски круг српских јуначких песама, који показује, да је као упоредни ток, поред високог ступња хришћанске образованости, опстојавало у народу живо сећање на многобожачка, предхришћанска, времена. (Овде треба споменути занимљиву претпоставку В. Ђаковића о *нужном* постојању једног изгубљеног, тј. незабележеног, *митолошког* циклуса). Та је чињеница од посебног значаја за језик, јер је неукљученошћу сеоског живља у преображаје „цивилизованог“ живота било конзервирано једно стање језика из „неповесних“ времена;

б) Већ сам облик, у којем је српско племе примило византијско предање хришћанства, јасан је знак да је један добар део многобожачког наслеђа сачуван у брижљиво прилагођеним видовима хришћанског ритуала. Ови, додуше, никада нису постали саставни део званичне литургије, вековима чишћене од свих облика паганских наслага, али су не само толерисани, него и живо подржавани од Цркве, када је већ једном постало јасно да се непокорено племе тешко одриче своје старине, и када је њено неговање у христијанизованом облику постало заштитни бедем против исламизације.

У светлости овако постављеног разлоговања, недвосмислено се појављује закључак, да је дуг и спор ток прерастања српског племена у српски народ крчио себи два упоредна корита, од којих је свако другоме убризгавало срж своје матице: Паганство хришћанству живо сећање на раскошну многоликост прастарих предачких обичаја, обреда и култова, хришћанство паганском хероизму благочестиву усрдност евангелске врлине. Није, међутим, спорно да су ова два тока покадшто била раздвојена тешко пробојним гребенима, и да су их само, додуше пенушави, но ипак уски и маловоди брзаци повезивали. Само је та раздвојеност у једном посебном, и тешком, готово пресудном тренутку страшно преувеличана, и уместо да буде разлог повећане бриге за њихово поновно повезивање, штавише за откривање заједничког ушћа, она је послужила као окосница потпуног расцепа, у коме треба тражити разлоге многих потоњим невољама, које су задесиле јужнословенска племена.


Погром уместо срастања

Нема ничег незахвалнијег од подухвата, који хоће да баци другачију светлост на један крупан повесни чин, за којега се беспоговорено држи, да је добио своју коначну оцену и своје непомериво место у оном делу науке о повести, који се бави вредновањем. Мало је шта толико неоспорено међу повесничарима и језикословцима, колико оцена о вредности оног сплета догађаја, њихових узрока и учинака, који је познат под именом „Вукова реформа“. А управо тај сплет, тај, назовимо га повесни чин, и преокрет, не може да заобиђе поменута „другачија светлост“ на чијем смо зраку кренули према пореклу, и природи, наше образованости. Њој се управо он обелодањује као преломна, и преламајућа, тачка, у чијем се сабирном огледалу у једнакој мери зрцале и обриси далеких, предусловених, почетака, и ликови потоњих, нама данас значајних, учинака: и разуђени слојеви језика, и одговарајући видови „народног бића“, који се у растегљиву твар језика понајизражајније урезују; и етно-религиозни састав са својим тамним контрапунктима, и економско-политички склоп, у којега су се спрегли Јужни Словени још у времена када су своју многотвориву свежину донели на балканску раскрсницу.

Није ни случајно, ни чудно, да се један, за судбину читавог народа толико важан, готово и судбоносан чин, збио на попришту језика. Вуковом подухвату претходила је једностолетна предигра, у којој политички мотиви нису имали ништа мањег удела од језичких. Када су почетком друге четвртине 18. века у Сремске Карловце дошли руски учитељи, најпре Максим Суворов, а затим и Емануил Козачински, родила се замисао, да се стари српско словенски језик богослужења замени руско словенским, јер се за њега веровало, да је то исти онај старословенски језик, из којега се, у 12. веку, издвојила његова српска редакција. Тај језик, наметан потом са невероватном упорношћу од стране нашег свештенства у Сремским Карловцима, требало је да етнички и религиозно угрожен српски живаљ у Аустро-Угарској приближи његовом словенском врелу, заштитивши га тако од германизације с једне стране, и од унијаћења са друге. Дабоме да је у целој тој ствари царска Русија имала своје значајне интересе: интерес Аустрије био је, напротив, да се на Балкану сузбије руски утицај. Но када је аустријски цар Јосиф ИИ почео да води еластичнију политику према народима Царства, прожет просветитељским идејама, али и истанчанијим осећајем за далекосежне добити од једног лукавије замишљеног образовно - политичког програма, положај „српског национа“ нагло се поправио. Борба за српске привилегије допринела је повећању сигурности српског грађанства, а масовно исељавање у Русију, чије је разлоге Црњански у „Сеобама“ тако велелепно осликао, тиме је било заустављено. Велика замах школства, крунисан отварањем прве српске гимназије у Сремским Карловцима 1791. године, као и престанак непосредне опасности од унијачења, учинили су да ослаби потреба за политичким и културним ослањањем на Русију. Природно је да је у таквим околностима устукнула и замисао, да се књижевни језик ствара срастањем српскословенског са руским језиком, и да су најбољи духови, које је „српски национ с оне стране Саве“ одгајио, посегнули за оним говором који се већ неговао по образованијим грађанским кућама. Тако је настао славено-сербски језик, мешовит у својој основи утолико, што се у њега сливала лексичка, морфолошка и синтаксичка грађа црквеног српскословенског језика и језика грађанског слоја у Војводини, али и многобројни облици из руског и из чистог „народног“ говора. На томе језику стали су писати највећи писци онога времена, не пропуштајући, при томе, да се у посебним приликама, када је непосредна сврха то захтевала, са мање или више успеха окушају и у писању и чистим народним језиком. Нема никакве сумње да је славено-сербски, језик без своје граматике, у ономе стању, у којем га је затекао Вук, био далеко од оног ступња развијености, у којем би могао испоручити задовољавајућу основу за стварање опште важеће књижевне норме; али је, у једнакој мери, претерана и произвољна оцена, да је он био јалов, неплодан језик. То је био језик у стварању, широке отворености и за упијање богатих искустава са више језичких и културних врела, чије је срастање са живом матицом народног говора било само ствар времена и стрпљења. При томе, ми се морамо сложити да је „народни језик“ требало да послужи као природна основица тога срастања, али не можемо прихватити да се оно могло, на ваљан начин, извршити порицањем читаве једне половине народног искуства, и то оног његовог дела, којега је српско племе вековима уграђивало у свој хабитус, преко којега је најзад, равноправно суделовало у повесном животу „заједнице образованих“. Вук је пред собом видео само вештачки славеносербски језик, који је ипак, у неку руку, на природан начин израстао из више него сложених српских прилика; али да је хтео да погледа даље у прошлост, он би морао видети да је стари црквенословенски језик кроз дуге векове искушавао изражајну носивост наше језичке основе, ослањајући на њу широку грађевину, чијој запремини нису недостајали ни највиши спратови духовног живота него се он напросто снабдео справама за рушење, што ће рећи својим љутим анти-клерикализмом и ресантиманом неуспелог ђака, и ставивши се под утицај, и заштиту, једног, додуше генијалног, католичког поданика, чији су, међутим, политички циљеви били у најмању руку сумњиви, уместо да уклони једно нескладно крило, или да подупре темеље како би се могли безбедно зидати нови спратови, срушио читаво здање и почео да гради изнова.

Није лако са поузданошћу судити о ширим, политичким побудама овакве искључивости (јер нема никакве сумње да су се на пољу језика изукрштале, и сукобиле, много сложеније побуде), посебно када се у игру уведе осетљиво питање међунационалних односа у борби за књижевни језик. Претерано би било речи да је Вук имао свест о томе, да је са својом Реформом ишао на руку оном смеру, којега је „католичко Царство“ себи зацртало у својој „балканској политици“; али чињеница да је он од Беча добијао не само подстицаје, него и отворену подршку, а да су с друге стране, први буквар писан његовом азбуком, штампали Турци у Сарајеву, могла му је бар наговестити, да патрони његових идеја нису били пријатељи српског народа. А са каквим је (политичким) разлозима „књижевни Загреб“ усвојио његова начела, необориво је доказао Павле Ивић у својој изванредној књизи „Српски народ и његов језик“. Било како му драго, Вук је српски језик вратио у стање, у којем се он налазио много векова раније, када су се већ усвојено опште словенско писмо, и заједничко благо старословенског језика, саображавали особеностима српског народног говора, и када је овај, мукотрпно и споро, растезао своју коренску и обликотворену грађу за укрштање са културним садржајима образованих народа. Да је о томе размишљао, Вук би се зацело био досетио да је језик, којим је Душан Немањић, за трпезом, разговарао са својим дворјанима, био сасвим близак, ако ли не и исти, ономе, којим је потом написан његов „Законик“; да је тим истим језиком била написана читава једна „профана“ књижевност, која је вршила значајан утицај и у другим деловима словенског света (пример „Познањског зборника“, у којем су сачувани белоруски преводи српских обрада романа о Тристану и Изолди и Бову од Антоне); да су силна житија, посланице и похвале, затим, јеванђеља и небројени преводи дела црквених отаца сачињена не зато да би у њима уживао мали број изабраних, него делом зато, да би их могао читати и разумети свако, ко се иоле описменио, а делом зато, да се за врлину нове, једнобожачке вере придобије што шири круг народних слојева, који су приступили образовању; да је, најзад, до одвајања језика образованих од језика необразованих слојева (јер никако не можемо прихватити да онај први није „народни језик“) дошло услед оне добро познате, и осведочене, инерције језика, којом овај непогрешиво пресликава, и следи, духовне и материјалне, једном речју животне, прилике средине у којој опстојава, али и да је разлика међу њима у најмању руку била иста колико данас између језика политичких скупова или научних заседања и језика сточара по херцеговачким голетима. А да се вратио само један век уназад, Вук би се срео са пионирским послом школе Кипријана Рачанина и читавог једног нараштаја Њених потоњих следбеника, међу којима је Гаврило Стефановић Венцловић у својим проповедима шајкашким ратарима, у својим небројеним записима и преписима, у песмама и драмама, већ употребљавао један језик, који је и правописом, и облицима, и значењима извршио неосетно стапање „књижевног“ и „говорног“, такозваног народног, језика.

Парадоксална је, при томе, и препуна ироније, чињеница, да се један од главних удара Вуковог пробоја прерушио у најсвечанију одежду непријатељског табора. У својој основи, читаво Вуково посланство уперено је против оног тока српске народне повести, који је поступно израстао из хеленско-византијског предања, истичући слово Светога Писма као заштитни знак овог континуитета; непомирљиво заступајући онај други, упоредни ток наше повести, којег смо условно назвали паганским, он се намерио управо на то слово, хотећи да покаже да се народним језиком и оно може исказати. Мало је рећи да се он при томе превођењу убрзо потом морао уверити да његов „Рјечник“, препун турцизама и безбројних сточарских и ратарских именовања, ни из далека не пружа задовољавајућу језичку основу за именовање многих, нарочито апстрактних, садржаја, те је грлимице похрлио према оном благу, које је јавно проказао, и којему у самом „Рјечнику“ није нашао места; мало је рећи, јер таква недоследност готово да наводи на помисао да њему нипошто, уистину, није било стало до самог слова Светога Писма, нити до посланства које ће оно, сваком разумљиво, имати да изврши у народу (иако ми нисмо без сведочанства о Вуковој искреној привржености „слатком Православљу“) него је њему било до тога да докаже, како „народни језик“ уопште *може* (мимо тога што је, у суштини, доказао сасвим супротно, и оборио своје властите претпоставке). Али та свест коју је он успео да наметне младом грађанском слоју што се у Србији регрутовао понајпре из редова „сеоске аристократије“, одиграла је улогу клипа у точковима једног кретања, које би се, иначе, одвијало поступно, и уместо на погрому и раскиду, почивало на срастању, и прерастању. То, да је Вук хтео да буде наш Лутер, не показује само чињеница да је он Свето Писмо преводио са превода оца европске Реформације (парадоксално, и иронично, утолико, што је српски народ своју „Вулгату“ добио такорећи из треће руке, а своје хришћанско образовање стицао је вековима на самом извору); него је он допринео да се једном скоројевићком слоју ставе у руке лагодна средства да се без гриже савести препусти дволичном моралу материјалне културе, и онда постепеним, али неизбежним развојем, припреми услове за обезвређивање највиших вредности, негованих у матици оба поменута тока српске повести. Али ако је Лутер, у средини немачких услова, имао необоривих разлога да, наспрам латинског језика богослужења, изнесе на видело дана језик народни, нама један такав погром није био потребан, јер смо ми своју језичку реформацију имали већ са Кирилом и Методијем, и своју *народну* писменост још у време Саве Немањића, Доментијана и „Душановог законика“.


О прекинутом континуитету

При свему томе, треба се држати далеко од сваке помисли да је *читав* Вуков подухват био штетан, и да у њему није било ничег од трајне и непролазне вредности за даљу судбину српског, па онда и других јужнословенских народа. Ван сваке је сумње да је откриће, и бележење, нашег епскога блага био догађај од прворазредног значаја за читаву европску културу, и непресушно надахнуће поколењима наших родољуба и нараштајима наших уметника. Само, учинак тога открића имао је, у ширем кориту српске повести, снагу заметања трагова, и ако су се Хердер и Гете дивили српском генију, они су то чинили не зато што су у нема хтели да виде себи равноправне културне саучеснике, него примитивно племе, које се тек подиже из таме митског времена. Њиховом погледу, а затим и погледу читавог потоњег столећа, сасвим је измакла истина, да се српски дух већ био до те мере образовао, да је био спреман за потпуно равноправан, и самосвојан, „укрштај“ са духовним искуствима, која су почела да му притичу са Запада. Овако, лишени, свога правог духовног упоришта, без чврстих властитих мерила, која једина могу бити хранљиво тле за калемљење нових узорака, наоружани једним тек „емотивним“ језиком, чију је основу поново требало растезати за исказивање тек „имагинативних“ садржаја, наши су се учени људи нашли у улози хетерогених ђачића у школској клупи европских учитеља, без неопходног поверења у основна оруђа којима су располагали, без видика који дају одважност за најшире и најтемељније духовне захвате. Замевши траг високо развијеној апстрактној терминологији, која је још од дванаестог века поступно, посебно кроз небројене преводе дела црквених отаца, до савршенства испредала мрежу најистанчанијих појмовних именовања, Вуков језик је потпуно разоружао старешине наше духовне војске, те су се оне, у свом часном незнању, приучавале позајмљеном оружју, што је, дабоме, осим духовне потчињености, изазвало поплаву страних речи и израза у једном народу, који их је у своме искуству и језику већ био усвојио, или бар припремио основу за њихово усвајање. Изборивши се за један правопис, којим је, баш као и у области лексике, наметнуо као општеважеће мерило најнеобразованијих, и чије основно гесло „Пиши као што говориш„ уопште не одговара стварном стању ствари у језику (јер је нпр. потпуно нетачно да српски језик има само пет самогласа), Вук је из српског ћирилског писма готово хирушким резом одстранио оне његове слојеве, који чувају етимолошку дубину језика, и чине да из њега сијају Смисао и Значење, једнако колико Памћење и Повест. Несхватљиво је са коликим је нехајем Ђура Данчић одбацио ванредно заснована упозорења Милоша Светића, алиас Јована Хаџића, о опасностима напуштања етимолошког правописа, изречена у њиховој чувеној полемици. Још мање је схватљива ненаучна пристрасност тако великог научника, какав је био Александар Белић, који се прихватио пресуђивања у томе спору једно столеће касније, утолико пре што он све научне прерогативе ставља на страну Даничићевих аргумената, чија је пак основна, ако ли не и једина потка да су сви други народи били луди(!) и неразумни када су стварали своја замршена писма, и да је једино у Вуковој глави, на срећу српског народа, синула искра здраве памети! Определивши се пребрзо за само један дијалекатски огранак српскога народног говора као за окосницу будућег књижевног језика, и то управо за онај, који је на себи носио ожиљке оштрих и крутих гребена из постојбине херцеговачких сточара, Вук је затворио пут мекшим и питомијим, лирскијим наречјима, која су одсликавала шири распон душевног живота на широј лествици акценатске, ритмичке и мелодијске изражајности. Није само насиље ужурбаног градског живота одузимало дужине и нагласке придошлицама из „дијалекатских жаришта“, о чему је, са само себи својственом узрујаношћу, писао Винавер, нити је само „отмени“, свеизравнавајући говор грађана приморавао „простаке“ и „сељаке“ да прилагођавају свој говор ради социјализације; него су то појаве биле - а још увек трају - и *учинци* једном усвојене и наметнуте норме, која је потом, попут Горгоне Медузе, скамењивала сваки живи трептај посебности, тако да су се наши песници, нарочито услед потпуног одсуства речи са нагласком на последњем слогу, услед готово маћехинског протеривања партиципа и сложених речи, те заблуде о „десетерачкој“ природи нашег „народног бића“, дуго копрцали у једној грубо тканој мрежи, плаћајући њеном ткачу данак у виду својих жртвованих, често блиставих, надарености. Колики је износ те жртве у случају Бранка Радичевића, магистрално је показао Милан Кашанин. А ја ћу се сада задовољити само тиме, да споменем прометејску судбину Лазе Костића, који је силином дара био раван свом савременику Рембоу, ширином образовања и амбиције Гетеу, а проницљивошћу свог песничког генија Шекспиру, имајући при томе и философску димензију својих предсократских узора. Један такав Лаза Костић чини је чуда у језику, који је осећао, недовољним за изрицање најтананијих треперења у Духу, и у Бићу; чинио је, једнако, чуда и са нашим десетерцем, оборивши предрасуду о његовој непримерености јамбском стиху; а баш због тога, он се нашао на удару људи, чији је духовни видик био несразмерно ужи од његовог, доживевши да постане предмет поруге током читаве половине једног залуталог столећа.

Ми треба да замислимо у рукама Лазиног генија језик Гаврила Стефановића Венцловића, притом још обогаћен двовековним развојем, да бисмо могли представити себи укус оних јела, која би се нашла на нашој књижевној трпези, да није било Вуковог промашаја.

Додуше, човек би требало да буде заиста злонамеран, па да порекне вредност великим делима књижевности, написаним на језику, који се ослања на Вукова начела. Али оно, о чему се овде ради, јесте уверење, да би та дела била и већа, и многобројнија, да је наш књижевни језик, у пресудном тренутку, кренуо другим путем; у најмању руку, не би нам се десило да готово у потпуности останемо без своје изворне философије, и да наш највећи мислилац напише своја главна дела на немачком језику. Такође, требало би бити потпуно неупућен у повесне токове деветнаестог века, па не увидети да је сусрет Србије са Западом био ствар историјске нужности, и да је велики део српског образованог, и монденског, света, посебно у шездесетим годинама прошлога века, одушевљено стао усвајати животне, и културне, обрасце са Запада. Али при свему томе, човек не може а да се дубоко не замисли над оним слепилом, чији је коначни изданак понови био један генијални дух, са којим се кренуло у отворено, и искључиво, западопоклонство, и у потпуно одбацивање српске средњевековне културе; јер када је Јован Скерлић објавио, да српска књижевност почиње од осамнаестог века, дакле од тренутка нашег културног сусрета са Западом, и када је не само главнина наших интелектуалаца, него и читава потоња политика, кренула за њим, више није било никакве сумње, да су сами Срби ишчупали корен свога вековног стабла, и да је иста она стратегија, којој је послужила Вукова реформа, дошла до својих зрелих плодова.


О накнадном успостављању прекинутог континуитета

Како, међутим, философска тачка гледишта искључује празне тугованке за недогођеним и неозбиљеним, настојећи да ствари схвати у њиховој нужности, и како, с друге стране, улог повесних чинова не застарева све док има оних, који су спремни да за њега јемче, нама се данас указује прилика, да приступимо темељном успостављању изгубљеног јединства, и прекинутог следа, српске језичко-културне повести. Примере за таква накнадна преузимања ми налазимо у повесници свих народа, и свих цивилизација, до те мере, да би се са много разлога могло тврдити, да постоји извесна чврсто утемељена закономерност, по којој нагли раскиди служе, у крајњој линији, томе, да се оно напуштено, у каснијем раздобљу, на једном вишем ступњу развоја, поново усвоји. Треба ли нам бољег примера за то од судбине европских народа који су хришћанском садржају свог образовања, у Ренесанси утиснули облик класичних хеленских узора, укинутих управо од самог хришћанства? Какви год да су наши данашњи погледи, ми не можемо занемарити чињеницу, да је посебност српског културног обрасца била обележена својеврсним спојем паганског наслеђа и хришћанске проповеди, и да је језик српскога народа, самим тим, носио на себи жиг тога двојства; да се из те „дијалектичке напетости“ изродила „негација“ у виду порицања „тезе“, на којој је почивао опстанак српскога народа; и да по неумитности исте логике, морамо рачунати са тим, да ће се на ступању „синтезе“, у свим подручјима, па онда и у језичком, стећи у исти ток оно укидајуће, и оно укинуто.

Такво схватање носи у себи основе читавог једног културног програма, који би требало да обухвати све гране у породици духовних наука, а посебно наш школско-образовни систем, песништво и философију. Наша би деца, кроз своје образовање, требало да стичу свест о нашим коренима, колико словенским, толико и индоевропским, колико паганским, толико и хришћанским. Учење старословенског језика требало би да буде обавеза свих наших школа. Наша наука о језику и књижевности већ је извршила значајна преиначења раније укорењених предрасуда о вредности књижевних дела, писаних српскословенским језиком, али још далеко од стварног утицаја на комотност и неодговорност савремене језичко-књижевне стихије. Посебно се наша савремена поезија нашла на дубокој странпутици. Наша језичка, и шире гледано, културно-повесна ситуација, ниуколико није сродна ситуацији западно-европских народа да би наше песништво смело да дозволи себи олако пристајање уз судбину њиховог: ми тек треба да створимо велика песничка дела, надахнута лирским, епским и религиозним садржајима нашег наслеђа, и тек кроз та дела да стекнемо широку духовну и језичку грађу, на основу које ће наши језикословци стварати своје речнике, зборнике и приручнике, којих данас немамо, а философи налазити надахнуће за оцртавање оног посебног погледа на свет, којега је наша сложена судбина кроз толике векове припремала.

Не тек само примера и набрајања ради, изнећу овде неколико мотива, који нерасветљени чекају, да се њима озбиљно позабаве наши песници, и посебно философи.

Ми једном морамо бити начисто са тим, по каквом то „проклетству“ избија из наше природе потреба, да увек изнова започињемо из почетка, одбацујући, често са гнушањем, тешко стицане плодове ранијих раздобља.

Ми морамо испитати оно посебно обележје наше народне душе, из којега проистиче склоност ка обоготворењу заслужних личности, до те мере, да се слепилом, и опасним нехајем, занемарује њихова људска погрешива природа (такав је данас случај управо са личношћу Вука Караџића); и у вези са тим, стално обнављан мотив издајника, при чему се, у митској свести народа, стопостотно обрћу предзнаци, тако да један турски вазал може постати митолошки симбол народног хероизма, а да се једном, у најмању руку опрезном војсковођи, али добром родољубу и хришћанину, припишу својства народног издајника.

Ми такође морамо сагледати, у којој мери је косовски мотив жртвовања за царство небеско, и Србије као новог Израиља, доиста примерен нашој повесној судбини, и да ли је он заиста обновљен у нашој најновијој повести, у исконски дубоком пориву, којим се српски слободарски дух пробудио 27. марта? Колики је философски домет наше теолошке критике европског хуманизма, промишљене и пророчански изрицане чак пре него што се она философски уобличила на путевима европске философије, требало би да са највећом пажњом буде испитано од стране наших мислилаца.

Најзад, што се саме судбине књижевног језика тиче, наша философија дужна је да се више не оглушује о сложено питање етничких, националних, верских и државно-политичких међузависности и условљености, које су, све од реда, и свака на свој начин, довеле до данашњег књижевно-језичког ћорсокака.

Много је разлога за очекивање, да стопама наших етнолога и повесничара, који су већ начинили крупне кораке у расветљавању српског културног наслеђа, крену песници и философи. Ми треба да склопимо велики савез између Науке, Песништва и Философије, сличан ономе, који је с краја осамнаестог, и с почетка деветнаестог века, широм пронео славу немачког духа, ако желимо да будемо на висини својих повесних задатака.

Јер народи, који облике свога опстанка не вајају из свога камена, који не воде бригу о складном укључивању баштине у целовити склоп нових животних услова, брзо ће упознати вече свога повесног дана.



(ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ, стр 205 - 216, Београд, 1982.)

(Скраћена верзија овог текста читана је, у одсуству писца, на Језичком симпозијуму библиотеке „Петар Кочић“ 1982. год. у Београду и објављена у књизи „ПРОБЛЕМИ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ“)

11.03.2015.

Срђан Тодоров - БЕСКОНАЧНА

НОВОСРПСКИ:
11.03.2015.

Тужна седиш у тамници,
Бдићи над својим кобима,
Девојко,

Земљотрес, поплава,
ковчег, сад ће и дуга.
светлећа

Гледам игру без тебе,
од тебе нема Писма.
црноока

Писма не чекам,
желим тебе сретну’.
висока

Зар Сујеверје зна за Веру?
Ум спознасмо,
лепојко.

10.03.2015.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – МЕТРОПОЛЕ

По правилу историјског искуства, крај великих цивилизација обележен је наглим растом метропола до критичних лимита пренасељености и промискуитета, да затим наступе нагле декаденције, рушења и нестајања тих „камених колоса“ под песком времена и заборава. Карл Маркс би се могао сложити са Шпенглером да је светска историја – историја града. Ми сматрамо да је неоправдано остала непримећена она улога коју је Маркс видео у институцији града као одлучног момента у развоју производних односа. Отуда је и у основним марксистичким анализама нових облика капитализма изостало разумевање значаја функције града за развој и/или распад тих облика. У погледу значаја града Маркс је био веома јасан и језгровит: „Историја древне класике јесте историја града, али града основаног на земљопоседништву и пољопривреди; азијска историја је нека врста неиздеференцираног јединства града и села; германски период средњег века почиње од села, као седишта историје, те је каснији развој у знаку сукоба града и села; модерна историја је урбанизација села, а не, као у античком добу, рурализација села.“

Почетак пада свих великих цивилизација, Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама које су и непосредни узрочници процеса инволуције. Метрополе „срозавају остатак света на пуке провинције, чији је задатак да хране метрополе“. Другим речима, метрополе су нека врста колосалних паразита који расту црпећи све виталне енергије цивилизације. Пад метропола јесте знак исцрпљености тих енергија. На крају, бедни остаци становништва „живе између камених маса не другачије од човечанства каменог доба.“

Дакле, појава метропола на хоризонтима историје јесте не само знак, већ и основни материјални узрок краја цивилизација. Претходну мисао потврђује чињеница да су се готово све метрополе у историји човечанства срушиле, не под ударцима спољних непријатеља, већ под ударцима сопствених самоубилачких процеса распадања и стихија хаоса, иманентних развоју тих „камених колоса“ хибриса. Мирча Елијаде указује на пример урбане цивилизације Индије, са метрополама чија су величина и луксуз достојни модерних метропола; та цивилизација је била већ у агонији и пре доласка ведских освајача који су донели „seulement le coup de grace“. На другој страни планете, и у другом времену освајања, многи градови преколумбовских цивилизација су били празни и пусти, и пре доласка Кортеза и његових conqiustadores. На крају своје империје Рим је насељвао више од три милиона људи једне international crowd. Бојећи се најезде варвара, последњи императори градили су киклопске зидине око Рима. Узалуд. Узалуд, јер нико није напао те зидине које су до данашњег дана сачувале целовитост, сведочећи о великој заблуди, јер је сам Рим био себи највећи непријатељ. Већ у петом веку нове ере Рим насељава десетак хиљада људи који живе доиста животом „каменог доба“, те све до модерног доба тај „свети град“ није имао више од сто хиљада душа бедних сенки античке славе. 

Ипак, патолошки однос урбаног према руралном, метрополе према провинцији, не можемо прихватити као једини узрок слома цивилизације. Склони смо да вреднујемо као изузетно значајан симптом оно „мешање језика“ о коме говори библијска легенда, као о узроку пропасти Вавилона. К том „мешању“ и промискуитету губи се оригинална етничка и етичка енергија која даје чврстину темељима сваке институције, или се губи она унутрашња диференцијација која је основни услов живота сваког сложеног организма. „Мешање језика“, као узрок пропасти једног урбаног комплекса, јесте само друго име другог закона термодинамике, дакле закона „топлотне смрти“ услед изједначења температуре свих молекула датог физичког система. Метрополе су микромодели реализације оне свемирске тензије о којој говори Гибсова теорија, тензије ка највећој вероватноћи свемира, дакле ка хаосу. И зато није случајно да су распади древних и модерних метропола у знаку ''хаоса'' и општег осећања угрожености пуке физичке егсистенције.

Претходно излагање је само наговестило неке од репера између којих треба посматрати успон и пад модерних метропла, као знак и узрок последњег периода слома модерне културе и цивилизације. На почетку тог периода Херман Брох опажа: „Од времена пада Римске империје изгледало је да су метрополе заувек нестале, али оне се сада поново дижу“. На крају тог периода, данас, становништво великих метропола као што су Њујурк или Париз већ почиње да напушта те просторе хаоса и опасности. У „The City in History“ Луис Мамфорд говори да модерни грађанин живи у „амбијенту који га сваког тренутка уништава. Ни најсиромашнији дивљак каменог доба није живео у тако бедним и обесхрабрујућим скупинама.“

Синдроми распада модерних метропола асоцирају аналогне појаве у древним метрополама. Тако Јувенал овим речима сведочи о животу у Риму краја првог века нове ере: „Боље је живети тамо где нема пожара, претњи и ноћних ужаса. Био бих глуп и неопрезан ако бих ноћу излазио на вечеру, а да претходно нисам потписао тестамент.“ Такву исповест могао би да потпише и сваки становник модерних метропола, попут Њујорка, о коме овим речима сведочи Доналд Клопфер: „Радост је нестала. Живот је постао тмуран, понекад и трагичан. Сваки дан идем пешке у канцеларију, али оно што је некад била пријатна шетња, сада је постало право ратно бојиште. Некад давно, са својом женом, радо сам шетао после вечере Петом авенијм, до парка. Повремено покушавамо да обновимо стару навику, али се убрзо трком враћамо кући, престрављени мрачним креатурама које се виде наоколо. Њујорк је увек био опасан град, али само ноћу и то у далеким и озлоглашеним квартовима. Данас је свуда опасан. Осим тога, сваким даном расту свакодневни мали и велики проблеми; прљавштвина, простаклук, загађење ваздуха.“ Још горе мишљење о Њујорку има управо администрација те метрополе, која је својевремено издала приручник за туристе са следећиом насловом: „Добродошли у град страха. Приручник за опстанак.“ Основни савети: ни по коју цену не излазити после осамнаест часова и не кретати се пешке.

О ужасима друге метрополе, која се зове Париз, већ је тридесетих година овога века сведочио Фердинан Селин: „Најнездравији град на свету, најусандученији, најзабијенији, најзадађенији, најзабаченији, непоправљив – то је Париз на својим срамним брдима. То је ћорсокак затворен у клоаки, која кипти од мрцина, од милиона нужника, од водопада излива и горућег петролеја, то је утакмица труљења, једна физиолошка катасртофа, очувана, пуна ентузијазма... Оно што је ту неопходно то свакако није 'урбанизам'! Ту треба тотални крај 'урбанизма'. Периферије не треба преуређивати, треба их изровати, уништити. Периферија је појас заразе, она штити и чува сва труљења града. Sozila1 Sozial! Лако је то рећи! Али пре свега Sozial!, то је питање чистог ваздуха и крвних зрнаца.“ Али историја гнушања пред том метрополом је дужа: прецизније, потиче из средњег века када је Свети Бернар видео у Паризу „нове Вавилоније“, а Пјер д Сел „мрежу порока, клопку зла“. Ипак, у истом добу, по сведочењу Жака л Гофа, Париз је за лаичке интелектуалце био „рај на земљи, ружа света, балзам универзума.“

Упркос свој очигледности наглог погоршања квалитета живота у модерним метрополама-некрополама, упркос свом њиховом хаосу и ужасу, пропадању и распадању, ти челични, стаклени и бетонски колоси што чувају „ентузијазам утакмице труљења“ и „физиолошке катастрофе“ – имају и своје вернике, одане до смрти. Пре свега, то је управо већина становништва метропола, која настоји да у њима опстане посваку цену. То је једна international crowd, попут вавилонске, усамљена гомила лабилних и дебилних креатура, без корена и традиције. Дегенерисаних потомака оних ратара и бескућника које је принуда, индустријализације, лихве и намета изгнала из села ка градовима-спаваоницама пролетаријата. Та гомила модерних западних метропола толико је изопачена и трајно затрована типом градског живота да је такође онеспосoбљена за неку другу и повољнију алтернативу живота. Та гомила паразита и најамника, бачена на земљу или у дивљу природу, не би успела опстати ниједан дан радом својих мишица и мисли: за њих град је ужасна, али једина алтернатива. Потом, верници метропола су и њихове „елите“ које садо-мазохистички уживају у смраду тог промискуитета и хибридности, озарени оном Золином „радошћу да смрде“. Архитекти те елите, попут Паола Солерија, сањају о метрополама још већег ступња згуснутости, где ће петнаест милиона људи живети на сто двадесет квадратних километара простора. Паоло Солери отворено признаје да је инспиративни идеал његове утопије- термитски живот: „По својој природи људи су склони жалопојкама. Али, ја сам оптимиста. Кад-тад људи ће научити да живе као пчеле у кошници или мрави у мравињаку.“ Солери вероватно никад није чуо за песника Џона Дона, јер припада оној прошлости коју амерички radicals-chic забрањују у име „новог“; ипак, он само потврђује други део чувене Доново прпозиције: „Буди виши од човека, јер ћеш у супротном, бити мањи од мрава.“

На другој страни Атлантика акције и пројекти британске групе архитеката „Архиграм“ циљају да сруше последње остатке руралног и патријархалног света, у које уносе „тројанске коње“, односно покретне циркусе - симболе метропола. Идеална метропола за ове фанатике вештачког, урбаног живота јесте Лас Вегас: „Лас Вегас показује како се може створити чудесни амбијент са простом употребом електричне струје. Светлости комбиноване са филмским пројекцијама могу да преобразе сваку пустињу у град.“ У овом случају, „пустиња“ то је рурарлна природс; инверзија значења термина веома је симптоматична за инверзију вредности у урбаној forma mentis.

Ове назнаке људских разлика у односу према институцији града или метрополе воде нас до основног принципа сваког замашнијег разматрања историје урбиса. Наиме, полазећи од нашег погледа на свет, опажамо два основна типа односа према граду или метрополи као амбијенту живота. Први тип односа је негативан - други је позитиван, те први одговара уранској, патријархалној или индоевропској, а други хтонској, матријархалној традицији југа евроазијског континента и Медитерана. Веома је чудно да нико досад није приметио ове разлике у типовима односа и њихове основе у одговарајућим типовима култура или цивилизација; такође, веома је чудно да није примећена очевидност локација свих древних метропола управо у регионима хтонских и матријархалних цивилизација.

Суштину позитивног односа према граду или метрополи, у знаку општег промискуитета, објашњава хтонска религиозност и матријархална структура друштвеног живота. На другој страни, одбојност и гађење које осећа урански и патријархални човек пред градом или метрополом јесу изрази његове соларне религиозности, потребе за усамљеношћу и независношћу живота на сопственом „оделу“, у природи, где чврстина заједнице почива на енергији традиције genijusa и душевној солидарности слободних људи. Увек када у историји проваљује елементарна снага уранског човека, она показује и непријатељство према граду. Тако је херој ведске епопеје, бог Индра, означен и као „уништитељ градова“ (parandara) који је за собом оставио рушевине стотина дравидских градова. Непријатељи ведских хероја означени су као dasa, као богати становници градова, који живе у незнању, изопачености и беди „потрошачког друштва“, посвећени култу пениса. На другој страни континента уранске вирилне спиритуалности, Платон ограничава број становника своје државе-града на домет једног људског гласа, а Германи одбијају да живе у градовима које су освојили, настањујући се у околини, попут римских патриција које су само преке државне дужности водиле у Рим. По Тациту, тај урански човек је и у самим храмовима видео „тамнице богова“.

Читава историја европских градова обележена је борбом уранског (соларног) и хтонског принципа, где је први граду налагао ред, а други неред и хаос. Хаос модерник метропола знак је победе праве хтонске институције града, те Луис Мамфорд можда није ни свестан дубине свогопажања када говори о „материнском карактеру градског амбијента“. Ипак, не последњи од од парадокса историје јесте чињеница да је та борба уранског принципа – да граду наметне структуре свог реда – у ствари одржавала живот града, премда су исте структуре противне његовој хтонској „природи“, која тежи хаосу, као идеалном принципу. Чудовишна експанзија и хаотизација садржаја модерних метропола показују да је та тежња победила и срушила све препреке реда, ослободивши своју праву „природу“. Но, опет парадокслано, то ослобађање унутрашњих потенцијала града води, преко метропола, сопственој негацији, агонији и смрти.

Јасно је да агонију модерних метропола треба посматрати и као израз патолошког развоја система лихве и монопола псеудокапитала, али и тај узрок улази контекст хтонске културе и цивилизације као битни елемент структура њеног друштвеног живота. Наиме, трошкови одржања и оних најнижих услова живота модерних метропола далеко превазилазе финансијска средства њихових администрација, која се презадужују, препуштене на милост и немилост банкарског система. За банкарски систем лихве, модерне метрополе су изузетно повољан посао, јер их хронично сиромаштво принуђује да прихватају кредите и под најнеповољнијим условима, и уз највеће интересе; осим тога, тај систем лихве је увек сигуран да ће наплатити сва дуговања и интересе метропола које од банкротства спасавају њихове државне администрације, верујући у илузију да углед државе зависи од угледа метропола. Тако се и на том плану финансијског пословања примећује она појава на коју је упозорио Шпенглер: метрополе паразитски црпе добра провинција, целионе државе. Само у Њујорку, поред метафоричких паразита, данас живи више од милион и по незапослених, чије егзистенције обезбеђује социјална помоћ. Ускратити ту помоћ значи створити милион и по бунтовника који би докрајчили рушење метропола.

Текст је прекуцао Неба из Калајићеве књиге (зборника текстова) ''Смак света'' из 1978. године
komentar.co.yu

vidovdan.org

06.03.2015.

ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА

СРБ :

***



ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ

У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА


*


„Као оток сред млетачког земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник.“ (Медо Пуцић, 1867)

Сажетак: Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Отворено су се борили против порицања о постојању српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност. У Дубровнику је била створена пракса да се нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. Покатоличени православни Срби остајали су и даље Срби, чувајући своју традицију и своје обичаје. Српска обележја у Дубровнику могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Дубровачка књижевност по свом националном карактеру била је српска већим својим делом. Писана је штокавским дијалектом пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба.
Кључне речи: Дубровник, Срби католици, језик српски, вера, народност *
Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се видети из ставова и сведочења јавних и културих личности Дубровника, нарочито у периоду буђења националне свести код Срба. Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XИX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Посматрајући један шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између становника Дубровачке републике који су били различите националности. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући И своју традицију и своје обичаје. Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај источне Православне цркве и западне Римокатоличке. Срби у Далмацију и Хрватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, И Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране. Од тог времена па све до пада Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале су на њеној догми. Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. имеперијалистичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било И ширила све већу србофобију. Јеремија Митровић у делу Српство Дубровника говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве на православни Исток и католички Запад. „На том подручју Срби су заузели простор с обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о српској земљи.”1 У XVII веку Ватикан је штампао ћириличне црквене књиге за вернике ћириличног подручја. Без обзира на дешавања, састав становништва и историјска збивања, у јеку борби и политичких превирања Дубровник је вековима остајао слободан и самосталан град-држава захваљујући менталитету и мудрости његових грађана. Стално је материјално јачао и културно се уздизао борећи се за очување своје слободе. Дубровчани су увек знали мудро да изаберу заштитника коме ће извесна материјална накнада бити знак оданости овог града.
Постоје документа о томе да је од српских владара, који су му били у залеђу, Дубровник нешто добио на дар а нешто купио. Околина је дуго припадала источној цркви. За Стон и Рат Дубровник је давао новчани прилог калуђерима српским, који су се повукли у Свету гору. Дубровчани су веома важан корак учинили 1333. куповином Пељешца, где су становници пре дубровачке купње били православне вере, а по језику, обичајима и ношњи били су српске народности. Већина крајева дубровачке области касније се полатинила, али ако зађемо дубоко у прошлост, пронаћи ћемо свуда српске корене. Конављани су у старо доба имали ожењене попове, као што је по источном обреду, а жену су називали попадијом. Касније и када су усвојили латинске обичаје, попадијом су звали мајку, сестру и службеницу попову. Остала су и крштена имена: Јово, Вуко, Никац, затим стари српски натписи на гробовима у Поповићима, на Вигњима, у Ловорну; остало је крсно име: Никољдан, Михољдан, Митровдан, Лазарева субота. Све до XIX века остала су сачувана имена брда, долина, обичаји и српска ношња. Из тог периода има и повеља писаних ћирилицом. У Конавлима су се одувек чуле гусле и народне песме, махом и у свој дубровачкој околини, што је познато српско народно обележје.
Свадба се вршила по српским обичајима. На основу свега тога може се видети да околина дубровачка, иако је прешла на католичанство, није престала бити српском јер како су говорили управо знаменити Дубровчани који су били католичке вере „башка вјера башка народност“. Уосталом православној цркви припадају и грчка и бугарска и румунска црква. То би морали разумети духовне власти и једне и друге вере јер Срби католици, иако су били занесени за своју српску народност, исто толико држали су и до вере католичке.
У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. При томе се народност није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје.“2 Називи светаца и празника били су као у осталим деловима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Петровдан, Крстовдан), исти обичаји били су за Божић, Ђурђевдан, на исти начин су секли бадњак. Дубровачки бискуп Мато Водипић3 у свом роману Марија Конавока објављеном у Загребу 1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу.4 Чувао се народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца. Обично се тврди како је Матија Бан5 са Медом Пуцићем6 у бурним годинама 1848/49. дубрвачко словинство преименовао у српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје право име.
Важно питање које занима многе научнике данас јесте како је нестало српско име у тим крајевима. Република дубровачка кад би стекла који крај, одмах би настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Но како су Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступало друго веровање, које није било српско. Пошто се име српско притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још увек било другог народног имена, а за језик је остао назив нашки, како се у пуку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрватско име, тада би вероватно остало у народу. Доказ о томе да је ту живео српски народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Српским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Монумента сербица, у историјама Калаја и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Нодила итд. Књижевници су користили назив словенски зато што је синоним за српски.
Након дугих преговора и саветовања Ватикан је попустио и 8. марта 1902. представник Ватикана, кардинал Марио Рампола и посланик Црне Горе Лујо Војновић потписали су споразум којим је укинут назив про цроатица генте и замењен називом Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; барском надбискупу потврђена је титула Primas Serbiae и одобрено је учење српског језика и ћирилице.11 Највише интересовања за овај догађај показали су сами Срби Дубровчани. Антун Фабрис,12 један од водећих политичких представника приморских Срба католика, у уводнику Дубровника пише да је светојеронимски спор трајао пуних седам месеци. „Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се је под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану (...) Против таквога недјела бјеше једнодушно устало цјелокупо српско јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и дипломација Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије, да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод.13 У једном телеграму Дубровчанима, из 1903. папа им се обраћа – Србима католицима. 14
У време када су се Срби и Хрвати борили против италијанаша оформили су заједнички Народну странку. Далматински Срби су заједно са Хрватима тражили уједињење Далмације са Славонијом и Хрватском. Срби су били уверени да је херцеговачка буна знак за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. После аустријске окупације Босне и Херцеговине 1879. дотадашњи заједничи политички орган Хрвата и Срба на приморју Народни лист, престаје бити орган Срба. Они се издвајају у засебну странку Српску народну странку. У Задру 1880. почиње борба за очување српског имена. Срби у Задру покрећу лист Српски лист односно од 1888. Српски глас. Срби и Хрвати разишли су се због питања будуће националне државе да ли у оквиру Хабзбуршке монархије или у уједињењу ван ње, па „избија политички српски покрет на површину, без обзира на веру“15. Иако су дубровачки Срби били против сарадње са аутономашима прихватили су је, проценивши да је боље то него се препустити Хрватима. Пред општинске изборе у Дубровнику 1890. напавили су коалицију од представника Српске народне странке, групе независних грађана и аутономаша као свог кандидата истакли су грофа Франа Гондолу. Издали су и проглас грађанима Дубровника у којем се осуђује настојање Хрватске народне странке да похрвати Дубровник. На тадашњим изборима победила је коалиција и на чело дубровачке општине дошао је Гондола.
Програм Српске народне странке прилично се поклапао са Програмом листа Глас Дубровачки. Међутим док је Српска народна странка сарађивала са аутономашима присталице листа Глас дубровачки били су против развоја италијанских аутономаша као политичке странке. Часопис Глас Дубровачки покренуло је пет Дубровчана, Срба католика (Мате Шарић, Антон Пуљези, Влахо Матијевић, Никша Гради и Антун Вршић). Направили су нацрт у којем кажу:
Дубровчани доле потписани тврдо увјерени да су дужни:
I Јавит отворено како, осјећајући да су Срби неће се никад слити ни притопити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њима у какву чим зајендицу.
II Остат у државној свези, која обстоји с ове стране Литве, те борит се сложно са осталим Славенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе у федеративни систем.
III Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са Хрватском.
IV Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанским аутономаша кано политичке странке.
V Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди мађарског у запосједнутим земљама на Балкану. 16




У књизи Изабрани чланци Антуна Фабриса Х. Барић у свом предговору пише и да се у Србији српство приморских католика везује за српски омладински покрет осамдесетих година у Дубровнику а да је дубровачки покрет тога времена политички јасно формулисао стару наслеђену народну српску мисао јер је после победе на изборима 1890. јасно и конкретно афирмисао политичкој јавности јужнословенску мисао да „Хрват и Срб неће више рећи католик и православни и да се хрватска и српска странка не дијели више по вјери, барем у Далмацији“ као што је у то време признавао онда најугледнији хрватски лист, загребачки Обзор карактеришући ту појаву „као факат од великих консеквенција за нашу народну будућност (1890, бр. 198)“.17 Х. Барић сматра да се нису осамдесетих година „први пут католици огласили Србима“ као што пише П. Поповић, један од ретких Србијанаца који су почетком XX века писали о проблему сложених српско-хрватских односа и о католичком српству на Приморју. Већ шездесетих година XIX века народни препород у Дубровнику имао је „под традиционалним именом Словинства изразито српско обележје“.18 Барић истиче да је српски покрет у Дубровнику само „природна резултанта свега онога што стари град св. Влаха везује са његовим српским залеђем: и његова историја, и географски положај његов, и порекло претежног дела старог становништва његовог – српских Неретљана и Захумљана, и дијалекат којим Дубровчани говоре. Уосталом и Милан Решетар је показао да је језик словенске дубровачке канцеларије од XIII до XV века био „несумњиво језик његове херцеговачке позадине, а ако извесне црте дубровачког диалекта додају чакавске особине, то се, како је лепо формулисао Белић, има објаснити утицајем насељеника из удаљенијих хрватских крајева на формирање говора чија је основица херцеговачка. Несумљиво је, међутим, да је главни прилив словенског елемента у романски Дубровник – чији је стари романски говор вегетирао још и под крај 15. века – био српски.“19 Барић подсећа да су Дубровачани језик звали словенски, дубровачки или нашки (као Гундулић) а српско или хрватско име употребљавали су према називању језика лица којима су се обраћали. Код Марина Држића у комедији Дундо Мароје међу ликовима који су комични публици Дубровника зато што говоре туђим језиком јесте и Хрват Гулисав који је говорио дијалектом из околине Сења. Писци дубровачки називали су свој језик нашки или словински „које је име с почетка значило само српски; а полагано се развило као име језика свију нашијех племена на југу, па касније као свесловенски назив језика, а по томе се намијенило и странијем народима, па чак изван Европе. Но словински је синоним српскому и ето доказа.“20

Помињући краља Милутина Ђура Даничић каже да је краљ ишао по свој грчкој и словенској земљи његовој. Писар дубровачке републике потписао се још 1364. као диак српски а то је касније преведено на словински. Из верских разлога Дубровчанима је добро дошао тај назив словински за књижевни штокавско-јекавски говор, који је мењао назив српски. Осим тога српско име било је и везано за државу а Дубровчани се нису хтели претопити у државу српску.
Крајем XIX века јачање српства у Дубровнику било је на врхунцу. Дубровачки књижевни и културни радници желели су да у једној веома напетој ситуацији (у време окупације Босне и Херцеговине и у време велике мржње између људи различитих нација) делују смирујуће. У оквиру тог покрета деловали су: Дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Луко Зоре, Антун Казали21, Марко Цар22, Јован Сундечић23, Мато Водопић и Никша Гради. Дубровачка књижевност писана је штокавским дијалектом и то пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Дубровачка литература по свом националном карактеру била је српска. Осим језика, Дубровачане је повезивао и осећај словинства. Јован Скерлић је сматрао да је Медо Пуцић више него ико учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику и био душа српског покрета код далматинских католика и центар круга писаца и јавних радника. „Слободног и либералног духа, одвајајући веру од народности, он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словенском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, које су утицале на млађи нараштај у Далмацији.“24 Био је песник али се бавио и политичком делатношћу као један од истакнутих представника и носилаца народног препорода у Далмацији. Поиталијањени Србин Никола Томазео, указујући безброј пута на своје српство, велики део свог књижевног рада посветио је српским народним песмама, а 1849. у Венецији основао катедру српског језика. Он каже: „Нама Србима народне песме су једина школа из које се можемо учити чистоти језика којим је говорила моја мати.“25 У листу Дубровник из 1897, бр. 15. Фабрис у тексту Апотеоза Српства осуђује поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних песама а Лујо Војновић у броју 35. објавио је као прилог листу дуже разматрање о поступцима Југославенске академије и Матице хрватске приликом издавања народних песама.
Покушавајући да смире српско-хрватски спор Срби Дубровчани опредељивали су се све више за српско име и за српску странку. Том покрету приступили су најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички.
„У тој дилеми, у питању опредељења католичких Примораца за хрватско или српско име, значајну улогу играо је и сукоб либерализма са клерикалним правцем правашке, онда најјаче хрватске странке на целом Приморју. И зато, док је фанатичко католичко свештенство било главни носилац државноправашке оквирашке мисли, либерализам који је у осталом изразито обележавао и стари дубровачки српскословенски покрет око Словинца (1878-1884) – опредељивао је противну странку – у српски табор. То је разлог што је тад њему прилазило не само слободоумно грађанство, него и либерални католички попови и фратри, као Павлић, Брили, Радовановић, Миљан, Фицов, Мурат и црквени великодостојници као каноник-декан столне цркве Дубровачке дум Иван26 Стојановић.“27
У време када су католички и православни клерикалци продубљивали јаз између Хрвата и Срба у Далмацији Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: “Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскога народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“28 Говорећи у свом делу Дубровачка књижевност о језику Дум Иван Стојановић сматра да исти језик указује на заједничко порекло и тамо где је исти језик мора бити иста народност. Дубровчани су комуницирали на више језика али највише су употребљавали српски језик. За дубровчаке породице које су међу собом причале на немачком и италијанском постоји причица. „Кад се који нашинац из проста пука усуди говорити са својијем добродцем другијем језиком, он му одговори с неком поругом: немој заборавити нашки!! А даље у тексту се објашњава да тај нашки – какав је управо био не познајемо по споменицима из старине већ по комедијама Држићевим из 15. и 16. века. Сви остали писали су на књижевном језику...“29 Дубровчанима је било изузетно важно да добро познају свој језик а дубровачки језик стварали су тако што су га примали од својих суседа Срба па га углађивали на своју руку преко академија које су се бавиле удешавањем метра и језика. Дум Иван сматра да је језик дубровачки исто што и тоскански за Италијане, кастилијански за Шпанце, паришки за Французе, и наглашава да је такав и херцеговачки за Јужне Словене. Каже да је „Ово наречје плод многобројнијех академија, црпено из херцеговачког језика и надостављено старом књижевном језику дубровачкоме. Тај је језик херцеговачки баш онакав како га описује Сундечић: „Језик српски...златни језик, језик вила пјевачица, језик ситни тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар, крјепак, ведар, језик славе, језик срца...Ми надостављамо с наше стране да, кад буде тај језик још боље изглађен и изрешетан од академија, кад настане нови класићизам по митологији народној, по причама и по пословицама народнијем, и када се уза све то употријеби још и нарјечје дубровачко, и оно пошто се вади из старога класићизма дубровачко-далматинскога, онда ће бити европски углађен језик у књижевности нашијех потомака.“30 Стојановић сматра да је језик дубровачки српски са малим разликама у односу на стандарни источнохерцегавачки говор. Он се позива на Шафарика који је говорио о Далматинцима као о делу српског племена и додаје да је Енгел је корио Златарића што језик у Далмацији зове хрватским пошто је тај језик чисто српски, а име хрватско спомиње се само ради тога што је Далмација била неко време у политичким везама с Хрватском ради Угарске. Геталди је писао да је језик дубровачки више рашки него хрватски а у фусноти објашњава да је Рашка била главна област усред праве Србије где су данас Нови Пазар и Топлица па додаје да је рашки језик исто што и српски. Дум Иван каже да постоје неке речи које се налазе само у Дубровнику а усвајајући српски језик у дубровачкој средини негован је и српски дух или како он каже српска ћуд.
Када је Антун Фабрис почео да уређује лист Дубровник Хрвати су истицали државно-правну хрватску мисао насупрот српској народној мисли. Већ 1901. створена је клерикална странка која је најватреније истицала великохрватство на челу са Антуном Старчевићем. Главни задатак листа Дубровник био је борба против клерикализма који је водио Јужне Словене тамо где им није место, како је Фабрис наглашавао. „Речено је и понавља се врло често да је српски покрет код католика на Приморју био покрет локалног карактера. Несумњиво, али он има општенародни карактер борбе против потирања српског имена и српске народне мисли код католика и у име вере, када се код Хрвата српство није сматрало као народност него као конфесија, и када је српко-хрватска борба, због тога, а и због 'српства од три прста' требало да се излегне у сукоб обријаних и брадатих попова".31 Покрет приморских католика био је увек део целокупног национално-политичког живота српског, још од времена када је Матија Бан био главни повереник Гарашанинов за Дубровник и јужну Херцеговину као Поповић, Томазеов учитељ за средњу Далмацију. У једном чланку објављеном у Дубровнику 5. априла 1899. Фабрис пише: „Двадесет је година прошло, откада је ступила у живот независна српска народна странка на Приморју. Имамо пред собом двадесет година српскога политичкога живота и народне српске борбе. И прије тога Срби су на Приморју не само учествовали у политичком животу наше покрајине већ су што више били главна војска старе народне странке. Да није било Срба, који су очували чист као бисер народни језик, народне обичаје а што је најглавније народни дух, усуђујемо се казати, да наша покрајина, то се тиче народнога карактера, не би ни из далека онако изгледала, као што је данас...Двадесетогодишња борба за српско народно име и за признање политичких права српскога народа на Приморју продужава се и траје. Она постаје све то огорченија и жешћа. Сваки, ма и најмањи, праведни српски успјех буни и узнемирује нашу браћу-небраћу...У Дубровнику у домовини Џива Гундулића и Меда Пуцића, гдје би готово сваки камен знао приповиједати о неразријешивим везама нашега града са Српством – у Дубровнику, велимо, на ц. Кр. Учитељској школи не смије се ни споменути српско име, с тога су мишљења и тако раде скоро сви учитељи, па и онај, који је овијех дана био наименован за управитеља. Нама срце пуца, кад слушамо приповиједати ученике реченога ц. Кр. Завода, да се за име нашега народа и језика, те свега уопће што се тиче нашега народа, никада не чује име српско...“32
Дакле, носиоци српске народне мисли у Дубровнику били су углавном Срби римокатолици: Дум Иван Стојановић, Лујо Војновић, Луко Зоре33 Перо Будмани34, Милан Решетар35 итд. Један од првих Срба римокатолика у Далмацији Ловро Павловић, адвокат у Макарској и народни посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је у низу чланака да су православни и католички Срби један компактан народ, природна целина која не тежи ни истоку ни западу. Лујо Бакотић36, један од вођа Срба католика у Далмацији, писао је да су Срби католици особита далматинска појава и да међу њима има радника, сељака али највише интелектуалаца. Има их у целој Далмацији али највише у Дубровнику. „Истичући своје српство ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо права да га истичемо:“37 Према његовим истраживањима почетком XX века у Далмацији, Боки и Дубровнику било је око 600.000 становника а од тога 120.000 Срба православне вере и око 20-25000 Срба католичке вере. Срби католици нису били противници српско-хрватског споразума. Борили су се за стварање државе изван аустријских оквира.


Међу Србима католицима у Далмацији било је и оних чији преци су били православци. Један од њих је Лујо Војновић, син Косте Војновића, кнеза ужичког, академика и професора Правног факултета у Загребу. Коста Милутиновић у свом делу О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки которској 1848-1914 говори да већ сама „имена истакнутих дубровачких Срба католика означавају читаву епоху у културној историји не само Дубровника већ и читавог југословенског Јадарана“.38 Никола Тоља у својој докторској дисертацији Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ“ (1902-1908) која је одбрањена у Задру 1986. даје списак Срба католика међу којима су: Антун Фабрис, Матија Бан, Валтазар Богишић, Луко Зоре, Медо Пуцић, Нико Пуцић39, Никша Гради, Перо Будмани, Марко Мурат, Вид Вулетић Вукасовић, Дум Иван Стојановић, Кристо Доминковић, Лујо Војновић и др.

Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена на друштва Срба католика и Срба православаца. Већина ових друштава била су заједничка и у њих су били учлањени Срби оба обреда: Српска читаоница (1863) Српско певачко друштво Слога (1874) Дубровачко радничко друштво (1874) Дубровачка грађанска музика (1874) Задруга Српкиња Дубровкиња (1874) Српска дубровчка штампарија (1894) Српска зора (1901) Српско гимнастичко друштво Душан Силни (1907) и Матица српска – Дубровник (1909) која је ширила српску просвету и наставу, издавала књиге, часописе, давала стипендије сиромашним српским ђацима. Делатност Матице српске трајала је само пет година. За то време издала је 16 књига а секретар и главни организатор били су Стијепо Кнежевић и Франо Кулишић, обојица Срби католици. Важна база покрета Срба католика била је Дубровачка гимназија а према истраживањима Николе Тоље, међу професорима ове угледне школе били су Луко Зоре, Антоније Вучетић, Перо Будмани, Вицко Трипковић, Стијепо Луцијановић, Мато Зглав – све Срби католици. Први алманах који је изашао у Дубровнику био је Дубровник цвиет народног књижевства 1849. а покренули су га Матија Бан и Медо Пуцић. Многи дубровачки Срби писали су за тај лист (Нико Пуцић, Иван Казначић и др.). Доносио је идеје о словинству, о заједничкој словенској граматици, речнику. Престао је да излази већ 1852. Лист Словинац покренут је 1878. а уредник и покретач био је Луко Зоре а стални сарадници Медо и Нико Пуцић, Марко Цар, Мато Водипић, дум Иван Стојановић, Никша Гради – све Срби католици. Касније им се придружио и Јован Сундечић, православни свештеник. Часопис се залагао за јединство свих јужних Словена у време када су били заоштрени национални сукоби између Срба и Хрвата и када Хрвати поричу било какво српско име. Покренули су га људи који су се осећали и декларисали као Срби. Словинац није био само лист већ културно-политички покрет на веома високом нивоу. „Словинцу је света ствар јединост народња; од Вараждина до Бара и од Виса до Тимока један је народ који једнијем те истијем језиком говори и непрекидно је смјештен, што су двије биљешке каратеристичне које чине истовјетност и јединост једног народа. На пометнутом простору станују Срби и Хрвати који уз два крила Словенце и Бугаре чине југ Словенски и та сва четири живља најзгодније називамо Словинцима.“40 Најпознатији интелектуалци, књижевници и научни радници сарађивали су у Словинцу. Јован Сундечић покренуо је априла 1863. лист Звиезда али је угашен већ 1864. Око себе је окупио Србе католике, Србе православце и Хрвате. У листу су сарађивали Медо Пуцић, Антун Казначић41, Стјепан Бузолић. Лист Гуштерица био је политички лист Срба католика. Режимски органи често су га цензурисали. Био је то лист дубровачких присталица даламатинске Српске странке. Изашла су укупно 24 броја. Формално је уређивао Јозо Флори а стварно Никша Гради, дубровачки властелин. Када су 1891. Хрвати покренули Црвену Хрватску Дубровчани оснивају чувени часопис Дубровник. Први број Дубровника, недељних новина, изашао је 1892. у редакције Стеве Врчевића, када је отворена и Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. У уводу су најавили да ће наставити традицију ранијих српских листова Гуштерице и Гласа Дубровачког с тим што ће морати да буду мало чвршћи. Национални програм ових новина не обухвата само Дубровник већ и Боку и све што је имало некакве везе са народношћу, особито из Босне и Херцеговине. Основна водиља уредника Дубровника била је да не треба бити верски нетолерантан, да је вера свакоме света и да је Србин мио које год вере био. „Једана од најглавнијих и најзнаменитијих тачака нашега програма та је да се нећемо ни најмање освртати како се ко крсти и да ли се клања, да нећемо дакле мијешати вјеру с народношћу, јер се народност означује по сасвијем другим обиљежјима.“42 Од 1895. уредник је био Антун Фабрис. У то време лист је био узор политичких листова. Пратио је сва књижевна и културна збивања и све земље где живе Срби. Од 1897. Фабрис је уређивао и Дубровник, илустровани календар. То је био лист за све Србе а циљ му је био да служи српском народу без разлике вере и земље. Сарадници су били Андра Мурат, Иван Стојановић, Јован Сундечић, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић43. Фабрис у свом Уводнику наглашава да им је циљ да календар продре у српски народ католичке вере јер их преплављају туђинци који шире туђу мисао и туђе име. „Овај лепи календар видно и јасно испољава Српство у Приморју. Ми по њему видимо да је Српство неоспорна истина, да оно постоји и напредује покрај свих шовинистичких хрватских недостојних напада.“44
Часопис Глас дубровника уређивао је Матеја Шарић. У заоставштини Никше Градија постоји текст који говори о томе да се Дубровчани апсолутно осећају Србима, да имају свој српски покрет али да не помишљају на великосрпску идеју већ на заједницу са другим јужним Словенима. „Ми Дубровчани, Срби по пореклу, иако се нећемо нигде па нигде пратапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој Великој Србији, те би то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави сходна прилика у заједницу Југославенску“.45 Глас српски излазио је од септембра 1885. до августа 1886. у штампарији Драгутина Претнера. Часопис Срђ излазио је од 1902. до 1908. уређивао га Антун Фабрис, који је био оснивач и власник. Био је гласило свих Срба на приморју али окренут југословенству. Штампан је у штампарији А. Пасарића. Касније су се о њему старали Луко Зоре, Крсто Доминковић, Антоније Вучетић и Михо Вакети. У том часопису сарађивали су сви познати културни, књижевни и научни радници Дубровника. „Око Срђа су се окупили одабрани дубровачки Срби. Познавалац тадашњих прилика у Дубровнику, историчар Никола Тоља, констатовао је да се тада у круг Срба католика обрео најбиранији дио онодобне дубровачке интелигенције: културних, књижевних, знанствених и јавних радника, који су ударили печат не само часопису Срђ већ и укупном културном и јавном животу у онодобном Дубровнику, а дијелом и на славенском југу...“46 Када је у Срђу објављена пемса Уроша Тројановића (1902) власти су ухапсиле аутора песме, Антуна Фабриса и Антуна Пасарића, власника штампарије. Провели су неколико месеци у влажној дубровачкој тамници и убрзо након изласка умрли.
Европска новинарска јавност се била заузела за Фабриса па су их аустријске власти због тог притиска пустиле. Пред судом је Фабриса бранио Игњат Бакотић, Србин католик и један од првака Српске странке на приморју. Када је Антоније Вучетић, дубровачки историчар, преузео Срђ, дао му је нову боју, сасвим југословенску. „Вучетић је Срђу у име југословенства одузео српски предзнак. Позивајући читаоце на претплату и сарадњу, нови уредник је, поред осталог, рекао: „Надахнути овим угледима Срђ ће, као једини приморски лист на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.“47
Штионица дубровачка односно Народна читаоница поред основне дужности да народу обезбеди лепу и корисну књигу оживела је ранији Банов алманах-годишњак Дубровник, који је излазио 1849-1852. Алманах је изашао 1867, 1868, 1870 и 1876. О њему су се старали Нико Пуцић, Јозо Буниш и Стијепо Скурла.
Дубровник забавник Штионице дубровачке изашао је 1885. а уредник му је био Иван Стојановић. Штампан је ћирилицом и латиницом. Године 1890. били су у Дубровнику општински избори на којима је победу однела српска странка, коју су сачињавали у огромној већини Срби католици. О тим изборима доста се писало у далматинским партијским новинама. Године 1893. откривен је у Дубровнику Гундулићев споменик подигнут иницијативом српске дубровачке омладине. На ту свечаност дошли су Срби и Хрвати из свих крајева. Срби из Србије и Црне Горе. Венац од цвећа послао је и краљ Александар Обреновић.
Хрватски праваши намеравали су да ту свечаност искористе у страначке сврхе. На гробу српског песника Меда Пуцића на Видовдан, када су сви Срби дошли да се поклоне гробу говорио је Владимир Тројановић, а након њега и Влахо Матијевић у име дубровачке омладине која иде Медовим трагом. „Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене као што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима, али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува“.48
Центар Срба католика био је Дубровник у којем је од 1849. до 1908. излазило седам часописа, алманаха и календара. Изузетно образовани, Срби католици били су носиоци српског покрета и имали су своје културне, политичке и привредне установе. Отворено су се борили да очувају свој национални идентитет. Угледни католички свештеници у Дубровнику јавно су истицали своје српство иако ни на који начин нису доводили у питање верност римокатоличкој цркви. Зато сагледавање ове теме мора бити систематичније и шире.
У чисто народном погледу битно је истаћи да су Срби у Дубровнику били Срби и пре примања хришћанства и да се у дубровачким католичким породицама славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља. Међутим, након Првог светског рата „нестајали“ су Срби Дубровчани. Српска штампа престала је да брани српске интересе по налогу из Београда. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића, која је преживела рат, остала је без српског имена односно постала Југословенска штампарија. До Другог светског рата досељавао се све већи број становника католичке вере али друге националне припадности и другачијих политичких уверења. Након свега тога католике су почели изједначавати са Хрватима а православне са Србима без обзира на то како су се сами изјашњавали. Парох дубровачки Божидар Митровић писао је 28. јула 1938. председнику Владе Краљевине Југославије меморандум у којем говори о тешком стању Срба у Дубровнику. Он каже да су пре рата имали богату православну цркву, српске школе, Матицу српску, часописе, јак трговачки сталеж и сл. „Прије рата православни Срби са Србима католицима представљали смо једну велику цјелину тако, да се на опћинској згради увијек вијала и српска застава и главну ријеч водили су Срби са националним правима“.49 Он даље каже да се Срби у овом граду прогоне, да се против њих изналазе разне неистине и подвале. Влада је тај меморандум одмах ставила ад ацта. Срби католици који су преживели Други светски рат изјашњавали су се као Југословени уз обавезно ћутање о српству или су се претопили у Хрвате. Не само да се данас ретко помињу Срби католици већ и они најугледнији културни и јавни радници, који су предводили српски покрет у Дубровнику и Далмацији налазе се у Хрватском биографском лексикону, Лексикону хрватских писаца, Лексикону хрватске књижевности као да су били хрватске националности. Армин Павић назвао је дубровачку књижевност хрватском књижевношћу 1875. године а касније и многе његове колеге. Када је Матица хрватска издала збирку народних српских песама под хрватским именом, Срби католици, на челу са Антуном Фабрисом и Лујом Војновићем веома бурно су реаговали и осудили су тај поступак. У данашње време нема таквих реакција, или бар не тако бурних, без обзира на све што нам се догађа. Ако сагледамо све чињенице, морали бисмо обратити много више пажње да људи који су се борили против порицања српског имена и који су уложили своју енергију да докажу да су српског порекла, без обзира на веру, буду у свим српским историјама књижевности, лексиконима и сл. јер дубровачка књижевност великим делом припада српској књижевности.

*


Литература


1. Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд 1938.

2. Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940.
3. Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад 1998.
4. Дубровник, 14. VIII 1892.
5. Дубровник, 13. март 1902.
6. Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
7. Словинац, бр. 12, 1879.
8. Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмацији, Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989.
9. Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица 1992.
10. Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992.
11. Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953.
12. Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник 1900.
Резјуме: Серби католики били носитељами сербској народној мисли в Дубровнике в 19. веке и знаменательнаја часть сербского народа. Они откровенно боролись против тех, которие отрицали сушчествование сербского народа и сербској культури в Дубровнике, утверждаја что вера одно, а народность совсем другое. В Дубровнике того времени било прињато, что постојанним жителем города можно стать только по усвоении католического закона. Принимаја католическују веру православние серби считали себја и далее сербами, храња своих традициј и обичаев. Сербские признаки в Дубровнике можно најти везде: в песњах сербов-дубровчан, в печати, публикуемој в 19. и начале 20. века, в создавании культурних обшчеств, в јазике и литературе древних дубровчан. Дубровницкаја литература, по национальному характеру по больљеј части била сербској литературој. Она писалась љтокавским диалектом, прежде чем он сам стал основој литературного јазика сербов.

*


Напомене


1 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 6.

2 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 72.
3 Мато Водопић, песник, (Дубровник, 1816 – Дубровник, 1893). Гимназију завршио у Дубровнику, филозофију и боголовију у Задру. Био је капела, жупник, каноник и бискуп дубровачки. Сарађивао је бројним дубровачким часописима (Дубровник, Словинац итд).
4 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 77.
5 Матија Бан, писац, публициста, политичар (Петрово Село код Дубровника, 1818 – Београд, 1903). Пореклом из Босне, родом из Конавла. У Дубровнику завршио основну школу и гиманзију, а приватно учио филозофију и педагогију. Велики део живота провео у Турској и у Србији где је предавао италијански језик, историју, земљопис. Један је од врсних сарадника Илије Гарашанина. Био је члан друштва Српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. Пропагирао је заједнички међусловенски речник и спајање ћирилице и латинице у неко ново писмо.
6 Медо Пуцић, (Дубровник 12. III 1821 – Дубровник 18. 6. 1882), дубровачки властелин, песник, публицист. Потомак је старе дубровачке патрицијске породице. Основну школу учио у Дубровнику, гимназију и филозофијуу Венецији, правне и полиитчке науке на Свеучилишту у Падови у доба национално-ослободилачких покрета Мацинија и Гарибалдија. Био је конзерватор културно – историјских споменика у Дубровнику, коморник Карла Лудовика, члан Југославеннске академије у Загребу. Бавио се историјом дубровачке књижевности. У првој фази свог рада изјашњавао се као Србин католик касније као Југословен (словинац).
7 Папским бреветом од 1. VIII 1901. Collegium Hironyimanum pro Croatica gente претворен је у Collegium Hironyimanum pro Croatica gente и на основу тога приступ су имали само свештеници римокатоличке вероисповести који су синови gentis croaticae. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба католика у свим југословенским земљама...У папском бревету Славорум гентем, између осталога, убројен је у хрватски народ и онај део католика у Црногорском приморју који је потпадао под Барску арцибискупију. То је изазвало велико незадовољство и у Црној Гори.
8 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 66.
9 Лујо Војновић (15. април 1864, Сплит – Загреб, 18. април 1951), књижевник, правник, публициста. Средњу школу похађао у Сплиту, Загребу и Дубровнику. Права дипломирао у Загребу а докторирао у Грацу 1892. Од 1886. до 1889. био је судски чиновник у Загребу и Трсту а од 1894. до 1896. адвокат у Дубровнику. Био је секретар кнеза Николе 1896, министар правде Црне Горе (1899-1903), црногорски амбасадор у Ватикану (1901-1902), шеф кабинета канцеларије краља Николе 1912, црногорски делагат на Лондонској конференцији 1913, у служби српске владе у Риму и Паризу 1915-1919. Изучавао је дубровачку прошлост и научном свету учинио доступну грађу Дубровачког архива. Многа његова дела служила су дуго за истраживање појединих периода дубровачке прошлости.
10 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 67
11 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, стр. 68.
12 Антун Фабрис (1864-1904), публициста, књижевник. У Дубровнику је учио гимназију и матурирао; славистику студирао у Бечу код Ватрослава Јагића. Био је суплент гиманзије у Задру и у Сплиту. Намеравао је да пређе да ради у Србији као професор славистике и класичне филологије, али пошто је постао уредник листа Дубровник остао је у Дубровнику.
13 Дубровник, 13. март 1902.
14 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 40.
15 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. XI.
16 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 57-58.
17 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, V.
18 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. V.
19 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. VI, предговор.
20 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 37
21 Казали, Антун, песник, свештеник (Дубровник 29. IV 1815 - Дубровник, 16. И 1894). Основну школу завршио у Дубровнику, филозофију и богословију у Задру (1834-1838). Био је капелан и парох у Конавлима, Плочама, Врућици итд., управник школе у Стону. Говорио је латински, грчки, француски, немачки и енглески језик. Био је сарадник бројних часописа и листова: Зора далматинска (1845), Славенски југ (1848-1849), Дубровник (1849), Гласник далматински (1855-1859), Наше горе лист (1862), Гласоноша (Карловац 1862), Словинац (1878-1880), Зора (Задар, 1886). Уређивао је Гласник далматински у Задру. Изјашњавао се као Србин католик и сматрао је да књижевност дубровачка не може бити хрватска.
22 Марко Цар (Херцег Нови 1860 - ?), књижевник, публициста. Основну школу завршио у Котору, у Задру сарађивао у Српском гласу, касније покренуо лист Вук. Био је инспектор уметничког одељења у Београду од 1919. Декларисао се као Србин католик све до Другог светског рата. У знак протеста због држања једног дела католичког клера утоку рата прешао је у православње и сахрањен је на гробљу манастира Савине код Херцег Новог 1953.
23 Јован Сундечић, песник, православни свештеник (Голињево код Лијевна, 1825 – Котор 1900). Одрастао у Имотском у Далмацији. Учио читати и писати у Манстиру Главини. Завршио Задраску богословију 1848. Био је свештеник и професор Задарске боглословио, секретар кнеза Николе. Уређивао је бројне српске часописе. Био је уредник календара Орлић.
24 Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953, стр. 192.
25 Ј. Митровић, Српство Дубровника, стр. 80 (Из дела Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. IV. Venezia, 1842, п. 20).
26 Дум Иван Стојановић (Дубровник, 17. децембар 1829 - Дубровник, август 1900), каноник декан Столне цркве у Дубровнику, бавио се књижевним и научним радом, писао о историју Дубровачке Републике годинама истражујући по дубровачким архивима и библиотекама. Превео с немачког значајно дело Јохана Христијана фон Енгела Повијест дубровачке републике и написоа значајно дело Дубровачка књижевност. Био је вођа српског покрета у Дубровнику. Био је цењен и поштован и код католика и код православник. Омиљен код широких народних маса без обзира на вероисповест.
Био је омиљена личност српске дубровачке академске омладине. Писао је о међунационалим односима на један оригинални начин. Све до смрти остао је главни носилац покрета Срба католика у Дубровнику и Далмацији уопште. Био је протагониста верске толеранције и општег културног напретка. Указивао је у својим чланцима и многобројним приповеткама на заблуде својих савременика говорећи да је вера једно а народност друго.
27 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XIII
28 Дубровник, бр. 9, 1900.
29 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, 191.
30 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, стр. 199.
31 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XX
32 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 5.
33 Луко Зоре, уредник Словинца (Цавтат, 15. јануар 1846 – Цетиње, 9. март 1906), матурирао у Дубровнику, завршио славистику на Филозофском факултету у Бечу код Франа Миклошића. Био је професор и директор гимназије, просветни инспектор у Дубровнику, Котору, Задру, Сарајеву, на Цетињу. Биран је за народног посланика у Далматински сабор и Аустријски парламент. Бавио се поезијом, књижевном критиком, историјом дубровачке књижевности, културном и политичком историјом Далмације, Дубровника и Боке которске. Био је члан САНУ и ЈАЗУ.
34 Петар Будмани, филолог и уредник великог Рјечника Југославенске Академије (Дубровник, 1835 – Casatel Ferrati 1914). Био је добар математичар, музичар, писао и о дубровачким дијалектима, написао граматику руског језика, издавао старе писме....
35 Милан Решетар, професор Универзитета (Дубровник 1860 – 1942). Основну школу и гимназију завршио у Дубровнику а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. Био је проф. Гимназије у Котору, Задру, Сплиту, доцент Бечког универзитета, професор филологије у Загребу. Бавио се српским језиком, његовом историјом, дијалектом и старом дубровачком књижевношћу.
36 Лујо Бакотић, преводилац, публициста, политичар (Сењ 1867 – Београд 1941), гимназију завршио у Сплиту, право у Бечу и Грацу, докторирао у Грацу 1892. Бавио се адвокатуром, био посланик српске странке у Далматинском сабору. Полемичке чланке из политике и права објављивао у више периодичних публикација. Описао друштвену активност Срба у Далмацији токод XIX века.
37 Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд, Београд 1938, стр. 185.
38 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаццји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 37.
39 Нико Пуцић, песник, политичар, публициста (Дубровник 1783 – Дубровник 1857). Основну и средњу школу завршио у Дубровнику, науке у Италији. Био је посланик на Далматинском сабору.
40 Словинац, бр. 12, 1879.
41 Антун Казначић, адвокат, песник (Дубровник, 28. ИX 1784 – Дубровник, 1. IV 1874) Учио је лепе науке и филозофију код браће Франа и Урбана Апендинија. У Ђенови био постао конзуларни канцелар, ишао на предавања трговачког и поморског права, речитости, латинске, италијанске поезије на Лигурском свеучиишту код проф. Фаустина Гаљуфа. Био је секретар друштва Arcadia degli Intrepido-Parteno-Epidauretan. У Цариграду од 1806. био чиновник у трговачкој кући Pozza-Barzolesi, архивар у Дубровачко-Которском управитељству, а 1810. Влада га је именовала секретаром за Бококоторске послове. Био је прави дубровачки Словинац. Као књижевник углавном је писао пригоднице. Одушевљавао га је народни покрет, писао сатире и шаљиву поезију по угледу на народну поезију.
42 Дубровник, 14. VIII 1892.
43 Вулетић, Вукасовић Вид, педагог, етнолог и књижевник (Брсечине код Дубровника, 16. дец 1853 – Дубровник, 10. јул 1933). Од 1866. школован у семеништу у Дубровнику где је 1875. завршио вишу гимназију, потом 1876. препарандију у Арбанасима код Задра. Био је учитељ у грађанској школи у Дубровнику и Корчули. Од 1897. професор је женске препарандије у Дубровнику где је предавао језик, историју и географију. Био је дописни члан СКА, истраживач старина и народних обичаја. Највећи део његових радова посвећен је епиграфским споменицима, проучавао је грбове и родослове, печате, бавио се историјом цркве, истраживао и објављивао историјску грађу о различитим темама. Објавио је неколико расправа о историјским везама Дубровника са српским земљама.
44 Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
45 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 58.
46 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 34.
47 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 35.
48 Лујо Бакотић, Срби у Далмацијик, од пада млетачке републике до уједињења, Београд, 1938, стр. 111.
49 Борак 78.



***


Српска књига која је узнемирила Хрватски сабор





Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”
У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.
Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.
Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.
У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.
Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.
Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.
– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.
Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:
– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!
Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.
– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.
– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.



                          Злата Бојовић


Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић


Дубровачко није и српско


Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.


Затворен стогодишњи круг


Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.
Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.
Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.
У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.
„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.
Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.
„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић, Политика


Извор : Балканско књижевно друштво - Балкански књижевни гласник Балканско књижевно друштво - Балкански књижевни гласник.





***

***

                                                             Аутор : Крсто Крцун Драговић