06.03.2015.

ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА

СРБ :

***



ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ

У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА


*


„Као оток сред млетачког земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник.“ (Медо Пуцић, 1867)

Сажетак: Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Отворено су се борили против порицања о постојању српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност. У Дубровнику је била створена пракса да се нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. Покатоличени православни Срби остајали су и даље Срби, чувајући своју традицију и своје обичаје. Српска обележја у Дубровнику могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Дубровачка књижевност по свом националном карактеру била је српска већим својим делом. Писана је штокавским дијалектом пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба.
Кључне речи: Дубровник, Срби католици, језик српски, вера, народност *
Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се видети из ставова и сведочења јавних и културих личности Дубровника, нарочито у периоду буђења националне свести код Срба. Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XИX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. Посматрајући један шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између становника Дубровачке републике који су били различите националности. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући И своју традицију и своје обичаје. Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XИX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства у Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.
Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај источне Православне цркве и западне Римокатоличке. Срби у Далмацију и Хрватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, И Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране. Од тог времена па све до пада Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале су на њеној догми. Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. имеперијалистичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било И ширила све већу србофобију. Јеремија Митровић у делу Српство Дубровника говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве на православни Исток и католички Запад. „На том подручју Срби су заузели простор с обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о српској земљи.”1 У XVII веку Ватикан је штампао ћириличне црквене књиге за вернике ћириличног подручја. Без обзира на дешавања, састав становништва и историјска збивања, у јеку борби и политичких превирања Дубровник је вековима остајао слободан и самосталан град-држава захваљујући менталитету и мудрости његових грађана. Стално је материјално јачао и културно се уздизао борећи се за очување своје слободе. Дубровчани су увек знали мудро да изаберу заштитника коме ће извесна материјална накнада бити знак оданости овог града.
Постоје документа о томе да је од српских владара, који су му били у залеђу, Дубровник нешто добио на дар а нешто купио. Околина је дуго припадала источној цркви. За Стон и Рат Дубровник је давао новчани прилог калуђерима српским, који су се повукли у Свету гору. Дубровчани су веома важан корак учинили 1333. куповином Пељешца, где су становници пре дубровачке купње били православне вере, а по језику, обичајима и ношњи били су српске народности. Већина крајева дубровачке области касније се полатинила, али ако зађемо дубоко у прошлост, пронаћи ћемо свуда српске корене. Конављани су у старо доба имали ожењене попове, као што је по источном обреду, а жену су називали попадијом. Касније и када су усвојили латинске обичаје, попадијом су звали мајку, сестру и службеницу попову. Остала су и крштена имена: Јово, Вуко, Никац, затим стари српски натписи на гробовима у Поповићима, на Вигњима, у Ловорну; остало је крсно име: Никољдан, Михољдан, Митровдан, Лазарева субота. Све до XIX века остала су сачувана имена брда, долина, обичаји и српска ношња. Из тог периода има и повеља писаних ћирилицом. У Конавлима су се одувек чуле гусле и народне песме, махом и у свој дубровачкој околини, што је познато српско народно обележје.
Свадба се вршила по српским обичајима. На основу свега тога може се видети да околина дубровачка, иако је прешла на католичанство, није престала бити српском јер како су говорили управо знаменити Дубровчани који су били католичке вере „башка вјера башка народност“. Уосталом православној цркви припадају и грчка и бугарска и румунска црква. То би морали разумети духовне власти и једне и друге вере јер Срби католици, иако су били занесени за своју српску народност, исто толико држали су и до вере католичке.
У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве. При томе се народност није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје.“2 Називи светаца и празника били су као у осталим деловима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Петровдан, Крстовдан), исти обичаји били су за Божић, Ђурђевдан, на исти начин су секли бадњак. Дубровачки бискуп Мато Водипић3 у свом роману Марија Конавока објављеном у Загребу 1893. пише да је слава диван обичај и да се „уз весеље пије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу.4 Чувао се народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца. Обично се тврди како је Матија Бан5 са Медом Пуцићем6 у бурним годинама 1848/49. дубрвачко словинство преименовао у српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје право име.
Важно питање које занима многе научнике данас јесте како је нестало српско име у тим крајевима. Република дубровачка кад би стекла који крај, одмах би настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Но како су Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступало друго веровање, које није било српско. Пошто се име српско притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још увек било другог народног имена, а за језик је остао назив нашки, како се у пуку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрватско име, тада би вероватно остало у народу. Доказ о томе да је ту живео српски народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Српским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Монумента сербица, у историјама Калаја и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Нодила итд. Књижевници су користили назив словенски зато што је синоним за српски.
Након дугих преговора и саветовања Ватикан је попустио и 8. марта 1902. представник Ватикана, кардинал Марио Рампола и посланик Црне Горе Лујо Војновић потписали су споразум којим је укинут назив про цроатица генте и замењен називом Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; барском надбискупу потврђена је титула Primas Serbiae и одобрено је учење српског језика и ћирилице.11 Највише интересовања за овај догађај показали су сами Срби Дубровчани. Антун Фабрис,12 један од водећих политичких представника приморских Срба католика, у уводнику Дубровника пише да је светојеронимски спор трајао пуних седам месеци. „Оволико трајање његово показује, да то не бијаше чиста вјерско-црквена ствар, већ да се је под плаштом вјере и цркве скривао народни шовинизам и непријатељска струја против слободе и самоопредјељења српскога народа на Балкану (...) Против таквога недјела бјеше једнодушно устало цјелокупо српско јавно мнијење пламенијем просвједима; тому се је просвједу затим придружила и дипломација Црне Горе, потпомогнута владом братске Србије, да код св. Столице извојшти не само задовољштину већ и право српскому имену и српскому народу на Светојеронимски завод.13 У једном телеграму Дубровчанима, из 1903. папа им се обраћа – Србима католицима. 14
У време када су се Срби и Хрвати борили против италијанаша оформили су заједнички Народну странку. Далматински Срби су заједно са Хрватима тражили уједињење Далмације са Славонијом и Хрватском. Срби су били уверени да је херцеговачка буна знак за уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. После аустријске окупације Босне и Херцеговине 1879. дотадашњи заједничи политички орган Хрвата и Срба на приморју Народни лист, престаје бити орган Срба. Они се издвајају у засебну странку Српску народну странку. У Задру 1880. почиње борба за очување српског имена. Срби у Задру покрећу лист Српски лист односно од 1888. Српски глас. Срби и Хрвати разишли су се због питања будуће националне државе да ли у оквиру Хабзбуршке монархије или у уједињењу ван ње, па „избија политички српски покрет на површину, без обзира на веру“15. Иако су дубровачки Срби били против сарадње са аутономашима прихватили су је, проценивши да је боље то него се препустити Хрватима. Пред општинске изборе у Дубровнику 1890. напавили су коалицију од представника Српске народне странке, групе независних грађана и аутономаша као свог кандидата истакли су грофа Франа Гондолу. Издали су и проглас грађанима Дубровника у којем се осуђује настојање Хрватске народне странке да похрвати Дубровник. На тадашњим изборима победила је коалиција и на чело дубровачке општине дошао је Гондола.
Програм Српске народне странке прилично се поклапао са Програмом листа Глас Дубровачки. Међутим док је Српска народна странка сарађивала са аутономашима присталице листа Глас дубровачки били су против развоја италијанских аутономаша као политичке странке. Часопис Глас Дубровачки покренуло је пет Дубровчана, Срба католика (Мате Шарић, Антон Пуљези, Влахо Матијевић, Никша Гради и Антун Вршић). Направили су нацрт у којем кажу:
Дубровчани доле потписани тврдо увјерени да су дужни:
I Јавит отворено како, осјећајући да су Срби неће се никад слити ни притопити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њима у какву чим зајендицу.
II Остат у државној свези, која обстоји с ове стране Литве, те борит се сложно са осталим Славенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе у федеративни систем.
III Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са Хрватском.
IV Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанским аутономаша кано политичке странке.
V Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди мађарског у запосједнутим земљама на Балкану. 16




У књизи Изабрани чланци Антуна Фабриса Х. Барић у свом предговору пише и да се у Србији српство приморских католика везује за српски омладински покрет осамдесетих година у Дубровнику а да је дубровачки покрет тога времена политички јасно формулисао стару наслеђену народну српску мисао јер је после победе на изборима 1890. јасно и конкретно афирмисао политичкој јавности јужнословенску мисао да „Хрват и Срб неће више рећи католик и православни и да се хрватска и српска странка не дијели више по вјери, барем у Далмацији“ као што је у то време признавао онда најугледнији хрватски лист, загребачки Обзор карактеришући ту појаву „као факат од великих консеквенција за нашу народну будућност (1890, бр. 198)“.17 Х. Барић сматра да се нису осамдесетих година „први пут католици огласили Србима“ као што пише П. Поповић, један од ретких Србијанаца који су почетком XX века писали о проблему сложених српско-хрватских односа и о католичком српству на Приморју. Већ шездесетих година XIX века народни препород у Дубровнику имао је „под традиционалним именом Словинства изразито српско обележје“.18 Барић истиче да је српски покрет у Дубровнику само „природна резултанта свега онога што стари град св. Влаха везује са његовим српским залеђем: и његова историја, и географски положај његов, и порекло претежног дела старог становништва његовог – српских Неретљана и Захумљана, и дијалекат којим Дубровчани говоре. Уосталом и Милан Решетар је показао да је језик словенске дубровачке канцеларије од XIII до XV века био „несумњиво језик његове херцеговачке позадине, а ако извесне црте дубровачког диалекта додају чакавске особине, то се, како је лепо формулисао Белић, има објаснити утицајем насељеника из удаљенијих хрватских крајева на формирање говора чија је основица херцеговачка. Несумљиво је, међутим, да је главни прилив словенског елемента у романски Дубровник – чији је стари романски говор вегетирао још и под крај 15. века – био српски.“19 Барић подсећа да су Дубровачани језик звали словенски, дубровачки или нашки (као Гундулић) а српско или хрватско име употребљавали су према називању језика лица којима су се обраћали. Код Марина Држића у комедији Дундо Мароје међу ликовима који су комични публици Дубровника зато што говоре туђим језиком јесте и Хрват Гулисав који је говорио дијалектом из околине Сења. Писци дубровачки називали су свој језик нашки или словински „које је име с почетка значило само српски; а полагано се развило као име језика свију нашијех племена на југу, па касније као свесловенски назив језика, а по томе се намијенило и странијем народима, па чак изван Европе. Но словински је синоним српскому и ето доказа.“20

Помињући краља Милутина Ђура Даничић каже да је краљ ишао по свој грчкој и словенској земљи његовој. Писар дубровачке републике потписао се још 1364. као диак српски а то је касније преведено на словински. Из верских разлога Дубровчанима је добро дошао тај назив словински за књижевни штокавско-јекавски говор, који је мењао назив српски. Осим тога српско име било је и везано за државу а Дубровчани се нису хтели претопити у државу српску.
Крајем XIX века јачање српства у Дубровнику било је на врхунцу. Дубровачки књижевни и културни радници желели су да у једној веома напетој ситуацији (у време окупације Босне и Херцеговине и у време велике мржње између људи различитих нација) делују смирујуће. У оквиру тог покрета деловали су: Дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Луко Зоре, Антун Казали21, Марко Цар22, Јован Сундечић23, Мато Водопић и Никша Гради. Дубровачка књижевност писана је штокавским дијалектом и то пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Дубровачка литература по свом националном карактеру била је српска. Осим језика, Дубровачане је повезивао и осећај словинства. Јован Скерлић је сматрао да је Медо Пуцић више него ико учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику и био душа српског покрета код далматинских католика и центар круга писаца и јавних радника. „Слободног и либералног духа, одвајајући веру од народности, он је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словенском осећању, занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, које су утицале на млађи нараштај у Далмацији.“24 Био је песник али се бавио и политичком делатношћу као један од истакнутих представника и носилаца народног препорода у Далмацији. Поиталијањени Србин Никола Томазео, указујући безброј пута на своје српство, велики део свог књижевног рада посветио је српским народним песмама, а 1849. у Венецији основао катедру српског језика. Он каже: „Нама Србима народне песме су једина школа из које се можемо учити чистоти језика којим је говорила моја мати.“25 У листу Дубровник из 1897, бр. 15. Фабрис у тексту Апотеоза Српства осуђује поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних песама а Лујо Војновић у броју 35. објавио је као прилог листу дуже разматрање о поступцима Југославенске академије и Матице хрватске приликом издавања народних песама.
Покушавајући да смире српско-хрватски спор Срби Дубровчани опредељивали су се све више за српско име и за српску странку. Том покрету приступили су најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички.
„У тој дилеми, у питању опредељења католичких Примораца за хрватско или српско име, значајну улогу играо је и сукоб либерализма са клерикалним правцем правашке, онда најјаче хрватске странке на целом Приморју. И зато, док је фанатичко католичко свештенство било главни носилац државноправашке оквирашке мисли, либерализам који је у осталом изразито обележавао и стари дубровачки српскословенски покрет око Словинца (1878-1884) – опредељивао је противну странку – у српски табор. То је разлог што је тад њему прилазило не само слободоумно грађанство, него и либерални католички попови и фратри, као Павлић, Брили, Радовановић, Миљан, Фицов, Мурат и црквени великодостојници као каноник-декан столне цркве Дубровачке дум Иван26 Стојановић.“27
У време када су католички и православни клерикалци продубљивали јаз између Хрвата и Срба у Далмацији Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: “Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскога народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“28 Говорећи у свом делу Дубровачка књижевност о језику Дум Иван Стојановић сматра да исти језик указује на заједничко порекло и тамо где је исти језик мора бити иста народност. Дубровчани су комуницирали на више језика али највише су употребљавали српски језик. За дубровчаке породице које су међу собом причале на немачком и италијанском постоји причица. „Кад се који нашинац из проста пука усуди говорити са својијем добродцем другијем језиком, он му одговори с неком поругом: немој заборавити нашки!! А даље у тексту се објашњава да тај нашки – какав је управо био не познајемо по споменицима из старине већ по комедијама Држићевим из 15. и 16. века. Сви остали писали су на књижевном језику...“29 Дубровчанима је било изузетно важно да добро познају свој језик а дубровачки језик стварали су тако што су га примали од својих суседа Срба па га углађивали на своју руку преко академија које су се бавиле удешавањем метра и језика. Дум Иван сматра да је језик дубровачки исто што и тоскански за Италијане, кастилијански за Шпанце, паришки за Французе, и наглашава да је такав и херцеговачки за Јужне Словене. Каже да је „Ово наречје плод многобројнијех академија, црпено из херцеговачког језика и надостављено старом књижевном језику дубровачкоме. Тај је језик херцеговачки баш онакав како га описује Сундечић: „Језик српски...златни језик, језик вила пјевачица, језик ситни тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар, крјепак, ведар, језик славе, језик срца...Ми надостављамо с наше стране да, кад буде тај језик још боље изглађен и изрешетан од академија, кад настане нови класићизам по митологији народној, по причама и по пословицама народнијем, и када се уза све то употријеби још и нарјечје дубровачко, и оно пошто се вади из старога класићизма дубровачко-далматинскога, онда ће бити европски углађен језик у књижевности нашијех потомака.“30 Стојановић сматра да је језик дубровачки српски са малим разликама у односу на стандарни источнохерцегавачки говор. Он се позива на Шафарика који је говорио о Далматинцима као о делу српског племена и додаје да је Енгел је корио Златарића што језик у Далмацији зове хрватским пошто је тај језик чисто српски, а име хрватско спомиње се само ради тога што је Далмација била неко време у политичким везама с Хрватском ради Угарске. Геталди је писао да је језик дубровачки више рашки него хрватски а у фусноти објашњава да је Рашка била главна област усред праве Србије где су данас Нови Пазар и Топлица па додаје да је рашки језик исто што и српски. Дум Иван каже да постоје неке речи које се налазе само у Дубровнику а усвајајући српски језик у дубровачкој средини негован је и српски дух или како он каже српска ћуд.
Када је Антун Фабрис почео да уређује лист Дубровник Хрвати су истицали државно-правну хрватску мисао насупрот српској народној мисли. Већ 1901. створена је клерикална странка која је најватреније истицала великохрватство на челу са Антуном Старчевићем. Главни задатак листа Дубровник био је борба против клерикализма који је водио Јужне Словене тамо где им није место, како је Фабрис наглашавао. „Речено је и понавља се врло често да је српски покрет код католика на Приморју био покрет локалног карактера. Несумњиво, али он има општенародни карактер борбе против потирања српског имена и српске народне мисли код католика и у име вере, када се код Хрвата српство није сматрало као народност него као конфесија, и када је српко-хрватска борба, због тога, а и због 'српства од три прста' требало да се излегне у сукоб обријаних и брадатих попова".31 Покрет приморских католика био је увек део целокупног национално-политичког живота српског, још од времена када је Матија Бан био главни повереник Гарашанинов за Дубровник и јужну Херцеговину као Поповић, Томазеов учитељ за средњу Далмацију. У једном чланку објављеном у Дубровнику 5. априла 1899. Фабрис пише: „Двадесет је година прошло, откада је ступила у живот независна српска народна странка на Приморју. Имамо пред собом двадесет година српскога политичкога живота и народне српске борбе. И прије тога Срби су на Приморју не само учествовали у политичком животу наше покрајине већ су што више били главна војска старе народне странке. Да није било Срба, који су очували чист као бисер народни језик, народне обичаје а што је најглавније народни дух, усуђујемо се казати, да наша покрајина, то се тиче народнога карактера, не би ни из далека онако изгледала, као што је данас...Двадесетогодишња борба за српско народно име и за признање политичких права српскога народа на Приморју продужава се и траје. Она постаје све то огорченија и жешћа. Сваки, ма и најмањи, праведни српски успјех буни и узнемирује нашу браћу-небраћу...У Дубровнику у домовини Џива Гундулића и Меда Пуцића, гдје би готово сваки камен знао приповиједати о неразријешивим везама нашега града са Српством – у Дубровнику, велимо, на ц. Кр. Учитељској школи не смије се ни споменути српско име, с тога су мишљења и тако раде скоро сви учитељи, па и онај, који је овијех дана био наименован за управитеља. Нама срце пуца, кад слушамо приповиједати ученике реченога ц. Кр. Завода, да се за име нашега народа и језика, те свега уопће што се тиче нашега народа, никада не чује име српско...“32
Дакле, носиоци српске народне мисли у Дубровнику били су углавном Срби римокатолици: Дум Иван Стојановић, Лујо Војновић, Луко Зоре33 Перо Будмани34, Милан Решетар35 итд. Један од првих Срба римокатолика у Далмацији Ловро Павловић, адвокат у Макарској и народни посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је у низу чланака да су православни и католички Срби један компактан народ, природна целина која не тежи ни истоку ни западу. Лујо Бакотић36, један од вођа Срба католика у Далмацији, писао је да су Срби католици особита далматинска појава и да међу њима има радника, сељака али највише интелектуалаца. Има их у целој Далмацији али највише у Дубровнику. „Истичући своје српство ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо права да га истичемо:“37 Према његовим истраживањима почетком XX века у Далмацији, Боки и Дубровнику било је око 600.000 становника а од тога 120.000 Срба православне вере и око 20-25000 Срба католичке вере. Срби католици нису били противници српско-хрватског споразума. Борили су се за стварање државе изван аустријских оквира.


Међу Србима католицима у Далмацији било је и оних чији преци су били православци. Један од њих је Лујо Војновић, син Косте Војновића, кнеза ужичког, академика и професора Правног факултета у Загребу. Коста Милутиновић у свом делу О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки которској 1848-1914 говори да већ сама „имена истакнутих дубровачких Срба католика означавају читаву епоху у културној историји не само Дубровника већ и читавог југословенског Јадарана“.38 Никола Тоља у својој докторској дисертацији Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ“ (1902-1908) која је одбрањена у Задру 1986. даје списак Срба католика међу којима су: Антун Фабрис, Матија Бан, Валтазар Богишић, Луко Зоре, Медо Пуцић, Нико Пуцић39, Никша Гради, Перо Будмани, Марко Мурат, Вид Вулетић Вукасовић, Дум Иван Стојановић, Кристо Доминковић, Лујо Војновић и др.

Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена на друштва Срба католика и Срба православаца. Већина ових друштава била су заједничка и у њих су били учлањени Срби оба обреда: Српска читаоница (1863) Српско певачко друштво Слога (1874) Дубровачко радничко друштво (1874) Дубровачка грађанска музика (1874) Задруга Српкиња Дубровкиња (1874) Српска дубровчка штампарија (1894) Српска зора (1901) Српско гимнастичко друштво Душан Силни (1907) и Матица српска – Дубровник (1909) која је ширила српску просвету и наставу, издавала књиге, часописе, давала стипендије сиромашним српским ђацима. Делатност Матице српске трајала је само пет година. За то време издала је 16 књига а секретар и главни организатор били су Стијепо Кнежевић и Франо Кулишић, обојица Срби католици. Важна база покрета Срба католика била је Дубровачка гимназија а према истраживањима Николе Тоље, међу професорима ове угледне школе били су Луко Зоре, Антоније Вучетић, Перо Будмани, Вицко Трипковић, Стијепо Луцијановић, Мато Зглав – све Срби католици. Први алманах који је изашао у Дубровнику био је Дубровник цвиет народног књижевства 1849. а покренули су га Матија Бан и Медо Пуцић. Многи дубровачки Срби писали су за тај лист (Нико Пуцић, Иван Казначић и др.). Доносио је идеје о словинству, о заједничкој словенској граматици, речнику. Престао је да излази већ 1852. Лист Словинац покренут је 1878. а уредник и покретач био је Луко Зоре а стални сарадници Медо и Нико Пуцић, Марко Цар, Мато Водипић, дум Иван Стојановић, Никша Гради – све Срби католици. Касније им се придружио и Јован Сундечић, православни свештеник. Часопис се залагао за јединство свих јужних Словена у време када су били заоштрени национални сукоби између Срба и Хрвата и када Хрвати поричу било какво српско име. Покренули су га људи који су се осећали и декларисали као Срби. Словинац није био само лист већ културно-политички покрет на веома високом нивоу. „Словинцу је света ствар јединост народња; од Вараждина до Бара и од Виса до Тимока један је народ који једнијем те истијем језиком говори и непрекидно је смјештен, што су двије биљешке каратеристичне које чине истовјетност и јединост једног народа. На пометнутом простору станују Срби и Хрвати који уз два крила Словенце и Бугаре чине југ Словенски и та сва четири живља најзгодније називамо Словинцима.“40 Најпознатији интелектуалци, књижевници и научни радници сарађивали су у Словинцу. Јован Сундечић покренуо је априла 1863. лист Звиезда али је угашен већ 1864. Око себе је окупио Србе католике, Србе православце и Хрвате. У листу су сарађивали Медо Пуцић, Антун Казначић41, Стјепан Бузолић. Лист Гуштерица био је политички лист Срба католика. Режимски органи често су га цензурисали. Био је то лист дубровачких присталица даламатинске Српске странке. Изашла су укупно 24 броја. Формално је уређивао Јозо Флори а стварно Никша Гради, дубровачки властелин. Када су 1891. Хрвати покренули Црвену Хрватску Дубровчани оснивају чувени часопис Дубровник. Први број Дубровника, недељних новина, изашао је 1892. у редакције Стеве Врчевића, када је отворена и Српска дубровачка штампарија А. Пасарића. У уводу су најавили да ће наставити традицију ранијих српских листова Гуштерице и Гласа Дубровачког с тим што ће морати да буду мало чвршћи. Национални програм ових новина не обухвата само Дубровник већ и Боку и све што је имало некакве везе са народношћу, особито из Босне и Херцеговине. Основна водиља уредника Дубровника била је да не треба бити верски нетолерантан, да је вера свакоме света и да је Србин мио које год вере био. „Једана од најглавнијих и најзнаменитијих тачака нашега програма та је да се нећемо ни најмање освртати како се ко крсти и да ли се клања, да нећемо дакле мијешати вјеру с народношћу, јер се народност означује по сасвијем другим обиљежјима.“42 Од 1895. уредник је био Антун Фабрис. У то време лист је био узор политичких листова. Пратио је сва књижевна и културна збивања и све земље где живе Срби. Од 1897. Фабрис је уређивао и Дубровник, илустровани календар. То је био лист за све Србе а циљ му је био да служи српском народу без разлике вере и земље. Сарадници су били Андра Мурат, Иван Стојановић, Јован Сундечић, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић43. Фабрис у свом Уводнику наглашава да им је циљ да календар продре у српски народ католичке вере јер их преплављају туђинци који шире туђу мисао и туђе име. „Овај лепи календар видно и јасно испољава Српство у Приморју. Ми по њему видимо да је Српство неоспорна истина, да оно постоји и напредује покрај свих шовинистичких хрватских недостојних напада.“44
Часопис Глас дубровника уређивао је Матеја Шарић. У заоставштини Никше Градија постоји текст који говори о томе да се Дубровчани апсолутно осећају Србима, да имају свој српски покрет али да не помишљају на великосрпску идеју већ на заједницу са другим јужним Словенима. „Ми Дубровчани, Срби по пореклу, иако се нећемо нигде па нигде пратапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој Великој Србији, те би то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави сходна прилика у заједницу Југославенску“.45 Глас српски излазио је од септембра 1885. до августа 1886. у штампарији Драгутина Претнера. Часопис Срђ излазио је од 1902. до 1908. уређивао га Антун Фабрис, који је био оснивач и власник. Био је гласило свих Срба на приморју али окренут југословенству. Штампан је у штампарији А. Пасарића. Касније су се о њему старали Луко Зоре, Крсто Доминковић, Антоније Вучетић и Михо Вакети. У том часопису сарађивали су сви познати културни, књижевни и научни радници Дубровника. „Око Срђа су се окупили одабрани дубровачки Срби. Познавалац тадашњих прилика у Дубровнику, историчар Никола Тоља, констатовао је да се тада у круг Срба католика обрео најбиранији дио онодобне дубровачке интелигенције: културних, књижевних, знанствених и јавних радника, који су ударили печат не само часопису Срђ већ и укупном културном и јавном животу у онодобном Дубровнику, а дијелом и на славенском југу...“46 Када је у Срђу објављена пемса Уроша Тројановића (1902) власти су ухапсиле аутора песме, Антуна Фабриса и Антуна Пасарића, власника штампарије. Провели су неколико месеци у влажној дубровачкој тамници и убрзо након изласка умрли.
Европска новинарска јавност се била заузела за Фабриса па су их аустријске власти због тог притиска пустиле. Пред судом је Фабриса бранио Игњат Бакотић, Србин католик и један од првака Српске странке на приморју. Када је Антоније Вучетић, дубровачки историчар, преузео Срђ, дао му је нову боју, сасвим југословенску. „Вучетић је Срђу у име југословенства одузео српски предзнак. Позивајући читаоце на претплату и сарадњу, нови уредник је, поред осталог, рекао: „Надахнути овим угледима Срђ ће, као једини приморски лист на југу, настојати да буде Србима и Хрватима глас Дубровника, глас слоге.“47
Штионица дубровачка односно Народна читаоница поред основне дужности да народу обезбеди лепу и корисну књигу оживела је ранији Банов алманах-годишњак Дубровник, који је излазио 1849-1852. Алманах је изашао 1867, 1868, 1870 и 1876. О њему су се старали Нико Пуцић, Јозо Буниш и Стијепо Скурла.
Дубровник забавник Штионице дубровачке изашао је 1885. а уредник му је био Иван Стојановић. Штампан је ћирилицом и латиницом. Године 1890. били су у Дубровнику општински избори на којима је победу однела српска странка, коју су сачињавали у огромној већини Срби католици. О тим изборима доста се писало у далматинским партијским новинама. Године 1893. откривен је у Дубровнику Гундулићев споменик подигнут иницијативом српске дубровачке омладине. На ту свечаност дошли су Срби и Хрвати из свих крајева. Срби из Србије и Црне Горе. Венац од цвећа послао је и краљ Александар Обреновић.
Хрватски праваши намеравали су да ту свечаност искористе у страначке сврхе. На гробу српског песника Меда Пуцића на Видовдан, када су сви Срби дошли да се поклоне гробу говорио је Владимир Тројановић, а након њега и Влахо Матијевић у име дубровачке омладине која иде Медовим трагом. „Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене као што је он пјевао о славенској слози, а ипак као Дубровчанин знао да не може да буде друго него Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Славенима, али уједно не заборавља никад да је она српске народности, и да ту своју народност има да очува“.48
Центар Срба католика био је Дубровник у којем је од 1849. до 1908. излазило седам часописа, алманаха и календара. Изузетно образовани, Срби католици били су носиоци српског покрета и имали су своје културне, политичке и привредне установе. Отворено су се борили да очувају свој национални идентитет. Угледни католички свештеници у Дубровнику јавно су истицали своје српство иако ни на који начин нису доводили у питање верност римокатоличкој цркви. Зато сагледавање ове теме мора бити систематичније и шире.
У чисто народном погледу битно је истаћи да су Срби у Дубровнику били Срби и пре примања хришћанства и да се у дубровачким католичким породицама славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља. Међутим, након Првог светског рата „нестајали“ су Срби Дубровчани. Српска штампа престала је да брани српске интересе по налогу из Београда. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића, која је преживела рат, остала је без српског имена односно постала Југословенска штампарија. До Другог светског рата досељавао се све већи број становника католичке вере али друге националне припадности и другачијих политичких уверења. Након свега тога католике су почели изједначавати са Хрватима а православне са Србима без обзира на то како су се сами изјашњавали. Парох дубровачки Божидар Митровић писао је 28. јула 1938. председнику Владе Краљевине Југославије меморандум у којем говори о тешком стању Срба у Дубровнику. Он каже да су пре рата имали богату православну цркву, српске школе, Матицу српску, часописе, јак трговачки сталеж и сл. „Прије рата православни Срби са Србима католицима представљали смо једну велику цјелину тако, да се на опћинској згради увијек вијала и српска застава и главну ријеч водили су Срби са националним правима“.49 Он даље каже да се Срби у овом граду прогоне, да се против њих изналазе разне неистине и подвале. Влада је тај меморандум одмах ставила ад ацта. Срби католици који су преживели Други светски рат изјашњавали су се као Југословени уз обавезно ћутање о српству или су се претопили у Хрвате. Не само да се данас ретко помињу Срби католици већ и они најугледнији културни и јавни радници, који су предводили српски покрет у Дубровнику и Далмацији налазе се у Хрватском биографском лексикону, Лексикону хрватских писаца, Лексикону хрватске књижевности као да су били хрватске националности. Армин Павић назвао је дубровачку књижевност хрватском књижевношћу 1875. године а касније и многе његове колеге. Када је Матица хрватска издала збирку народних српских песама под хрватским именом, Срби католици, на челу са Антуном Фабрисом и Лујом Војновићем веома бурно су реаговали и осудили су тај поступак. У данашње време нема таквих реакција, или бар не тако бурних, без обзира на све што нам се догађа. Ако сагледамо све чињенице, морали бисмо обратити много више пажње да људи који су се борили против порицања српског имена и који су уложили своју енергију да докажу да су српског порекла, без обзира на веру, буду у свим српским историјама књижевности, лексиконима и сл. јер дубровачка књижевност великим делом припада српској књижевности.

*


Литература


1. Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд 1938.

2. Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940.
3. Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад 1998.
4. Дубровник, 14. VIII 1892.
5. Дубровник, 13. март 1902.
6. Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
7. Словинац, бр. 12, 1879.
8. Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмацији, Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989.
9. Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица 1992.
10. Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992.
11. Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953.
12. Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник 1900.
Резјуме: Серби католики били носитељами сербској народној мисли в Дубровнике в 19. веке и знаменательнаја часть сербского народа. Они откровенно боролись против тех, которие отрицали сушчествование сербского народа и сербској культури в Дубровнике, утверждаја что вера одно, а народность совсем другое. В Дубровнике того времени било прињато, что постојанним жителем города можно стать только по усвоении католического закона. Принимаја католическују веру православние серби считали себја и далее сербами, храња своих традициј и обичаев. Сербские признаки в Дубровнике можно најти везде: в песњах сербов-дубровчан, в печати, публикуемој в 19. и начале 20. века, в создавании культурних обшчеств, в јазике и литературе древних дубровчан. Дубровницкаја литература, по национальному характеру по больљеј части била сербској литературој. Она писалась љтокавским диалектом, прежде чем он сам стал основој литературного јазика сербов.

*


Напомене


1 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992, стр. 6.

2 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 72.
3 Мато Водопић, песник, (Дубровник, 1816 – Дубровник, 1893). Гимназију завршио у Дубровнику, филозофију и боголовију у Задру. Био је капела, жупник, каноник и бискуп дубровачки. Сарађивао је бројним дубровачким часописима (Дубровник, Словинац итд).
4 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, стр. 77.
5 Матија Бан, писац, публициста, политичар (Петрово Село код Дубровника, 1818 – Београд, 1903). Пореклом из Босне, родом из Конавла. У Дубровнику завршио основну школу и гиманзију, а приватно учио филозофију и педагогију. Велики део живота провео у Турској и у Србији где је предавао италијански језик, историју, земљопис. Један је од врсних сарадника Илије Гарашанина. Био је члан друштва Српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. Пропагирао је заједнички међусловенски речник и спајање ћирилице и латинице у неко ново писмо.
6 Медо Пуцић, (Дубровник 12. III 1821 – Дубровник 18. 6. 1882), дубровачки властелин, песник, публицист. Потомак је старе дубровачке патрицијске породице. Основну школу учио у Дубровнику, гимназију и филозофијуу Венецији, правне и полиитчке науке на Свеучилишту у Падови у доба национално-ослободилачких покрета Мацинија и Гарибалдија. Био је конзерватор културно – историјских споменика у Дубровнику, коморник Карла Лудовика, члан Југославеннске академије у Загребу. Бавио се историјом дубровачке књижевности. У првој фази свог рада изјашњавао се као Србин католик касније као Југословен (словинац).
7 Папским бреветом од 1. VIII 1901. Collegium Hironyimanum pro Croatica gente претворен је у Collegium Hironyimanum pro Croatica gente и на основу тога приступ су имали само свештеници римокатоличке вероисповести који су синови gentis croaticae. Ова одлука изазвала је незадовољство у редовима Срба католика у свим југословенским земљама...У папском бревету Славорум гентем, између осталога, убројен је у хрватски народ и онај део католика у Црногорском приморју који је потпадао под Барску арцибискупију. То је изазвало велико незадовољство и у Црној Гори.
8 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 66.
9 Лујо Војновић (15. април 1864, Сплит – Загреб, 18. април 1951), књижевник, правник, публициста. Средњу школу похађао у Сплиту, Загребу и Дубровнику. Права дипломирао у Загребу а докторирао у Грацу 1892. Од 1886. до 1889. био је судски чиновник у Загребу и Трсту а од 1894. до 1896. адвокат у Дубровнику. Био је секретар кнеза Николе 1896, министар правде Црне Горе (1899-1903), црногорски амбасадор у Ватикану (1901-1902), шеф кабинета канцеларије краља Николе 1912, црногорски делагат на Лондонској конференцији 1913, у служби српске владе у Риму и Паризу 1915-1919. Изучавао је дубровачку прошлост и научном свету учинио доступну грађу Дубровачког архива. Многа његова дела служила су дуго за истраживање појединих периода дубровачке прошлости.
10 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, Подгорица, 1992, стр. 67
11 Коста Милутиновић, Срби католици и светојеронимско питање, стр. 68.
12 Антун Фабрис (1864-1904), публициста, књижевник. У Дубровнику је учио гимназију и матурирао; славистику студирао у Бечу код Ватрослава Јагића. Био је суплент гиманзије у Задру и у Сплиту. Намеравао је да пређе да ради у Србији као професор славистике и класичне филологије, али пошто је постао уредник листа Дубровник остао је у Дубровнику.
13 Дубровник, 13. март 1902.
14 Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 40.
15 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. XI.
16 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 57-58.
17 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, V.
18 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, Београд 1940, стр. V.
19 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. VI, предговор.
20 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 37
21 Казали, Антун, песник, свештеник (Дубровник 29. IV 1815 - Дубровник, 16. И 1894). Основну школу завршио у Дубровнику, филозофију и богословију у Задру (1834-1838). Био је капелан и парох у Конавлима, Плочама, Врућици итд., управник школе у Стону. Говорио је латински, грчки, француски, немачки и енглески језик. Био је сарадник бројних часописа и листова: Зора далматинска (1845), Славенски југ (1848-1849), Дубровник (1849), Гласник далматински (1855-1859), Наше горе лист (1862), Гласоноша (Карловац 1862), Словинац (1878-1880), Зора (Задар, 1886). Уређивао је Гласник далматински у Задру. Изјашњавао се као Србин католик и сматрао је да књижевност дубровачка не може бити хрватска.
22 Марко Цар (Херцег Нови 1860 - ?), књижевник, публициста. Основну школу завршио у Котору, у Задру сарађивао у Српском гласу, касније покренуо лист Вук. Био је инспектор уметничког одељења у Београду од 1919. Декларисао се као Србин католик све до Другог светског рата. У знак протеста због држања једног дела католичког клера утоку рата прешао је у православње и сахрањен је на гробљу манастира Савине код Херцег Новог 1953.
23 Јован Сундечић, песник, православни свештеник (Голињево код Лијевна, 1825 – Котор 1900). Одрастао у Имотском у Далмацији. Учио читати и писати у Манстиру Главини. Завршио Задраску богословију 1848. Био је свештеник и професор Задарске боглословио, секретар кнеза Николе. Уређивао је бројне српске часописе. Био је уредник календара Орлић.
24 Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953, стр. 192.
25 Ј. Митровић, Српство Дубровника, стр. 80 (Из дела Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. IV. Venezia, 1842, п. 20).
26 Дум Иван Стојановић (Дубровник, 17. децембар 1829 - Дубровник, август 1900), каноник декан Столне цркве у Дубровнику, бавио се књижевним и научним радом, писао о историју Дубровачке Републике годинама истражујући по дубровачким архивима и библиотекама. Превео с немачког значајно дело Јохана Христијана фон Енгела Повијест дубровачке републике и написоа значајно дело Дубровачка књижевност. Био је вођа српског покрета у Дубровнику. Био је цењен и поштован и код католика и код православник. Омиљен код широких народних маса без обзира на вероисповест.
Био је омиљена личност српске дубровачке академске омладине. Писао је о међунационалим односима на један оригинални начин. Све до смрти остао је главни носилац покрета Срба католика у Дубровнику и Далмацији уопште. Био је протагониста верске толеранције и општег културног напретка. Указивао је у својим чланцима и многобројним приповеткама на заблуде својих савременика говорећи да је вера једно а народност друго.
27 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XIII
28 Дубровник, бр. 9, 1900.
29 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, 191.
30 Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900, стр. 199.
31 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. XX
32 Х. Барић, Изабрани чланци Антуна Фабриса, стр. 5.
33 Луко Зоре, уредник Словинца (Цавтат, 15. јануар 1846 – Цетиње, 9. март 1906), матурирао у Дубровнику, завршио славистику на Филозофском факултету у Бечу код Франа Миклошића. Био је професор и директор гимназије, просветни инспектор у Дубровнику, Котору, Задру, Сарајеву, на Цетињу. Биран је за народног посланика у Далматински сабор и Аустријски парламент. Бавио се поезијом, књижевном критиком, историјом дубровачке књижевности, културном и политичком историјом Далмације, Дубровника и Боке которске. Био је члан САНУ и ЈАЗУ.
34 Петар Будмани, филолог и уредник великог Рјечника Југославенске Академије (Дубровник, 1835 – Casatel Ferrati 1914). Био је добар математичар, музичар, писао и о дубровачким дијалектима, написао граматику руског језика, издавао старе писме....
35 Милан Решетар, професор Универзитета (Дубровник 1860 – 1942). Основну школу и гимназију завршио у Дубровнику а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. Био је проф. Гимназије у Котору, Задру, Сплиту, доцент Бечког универзитета, професор филологије у Загребу. Бавио се српским језиком, његовом историјом, дијалектом и старом дубровачком књижевношћу.
36 Лујо Бакотић, преводилац, публициста, политичар (Сењ 1867 – Београд 1941), гимназију завршио у Сплиту, право у Бечу и Грацу, докторирао у Грацу 1892. Бавио се адвокатуром, био посланик српске странке у Далматинском сабору. Полемичке чланке из политике и права објављивао у више периодичних публикација. Описао друштвену активност Срба у Далмацији токод XIX века.
37 Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд, Београд 1938, стр. 185.
38 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаццји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 37.
39 Нико Пуцић, песник, политичар, публициста (Дубровник 1783 – Дубровник 1857). Основну и средњу школу завршио у Дубровнику, науке у Италији. Био је посланик на Далматинском сабору.
40 Словинац, бр. 12, 1879.
41 Антун Казначић, адвокат, песник (Дубровник, 28. ИX 1784 – Дубровник, 1. IV 1874) Учио је лепе науке и филозофију код браће Франа и Урбана Апендинија. У Ђенови био постао конзуларни канцелар, ишао на предавања трговачког и поморског права, речитости, латинске, италијанске поезије на Лигурском свеучиишту код проф. Фаустина Гаљуфа. Био је секретар друштва Arcadia degli Intrepido-Parteno-Epidauretan. У Цариграду од 1806. био чиновник у трговачкој кући Pozza-Barzolesi, архивар у Дубровачко-Которском управитељству, а 1810. Влада га је именовала секретаром за Бококоторске послове. Био је прави дубровачки Словинац. Као књижевник углавном је писао пригоднице. Одушевљавао га је народни покрет, писао сатире и шаљиву поезију по угледу на народну поезију.
42 Дубровник, 14. VIII 1892.
43 Вулетић, Вукасовић Вид, педагог, етнолог и књижевник (Брсечине код Дубровника, 16. дец 1853 – Дубровник, 10. јул 1933). Од 1866. школован у семеништу у Дубровнику где је 1875. завршио вишу гимназију, потом 1876. препарандију у Арбанасима код Задра. Био је учитељ у грађанској школи у Дубровнику и Корчули. Од 1897. професор је женске препарандије у Дубровнику где је предавао језик, историју и географију. Био је дописни члан СКА, истраживач старина и народних обичаја. Највећи део његових радова посвећен је епиграфским споменицима, проучавао је грбове и родослове, печате, бавио се историјом цркве, истраживао и објављивао историјску грађу о различитим темама. Објавио је неколико расправа о историјским везама Дубровника са српским земљама.
44 Дубровник календар за годину 1900, год. IV, Дубровник 1900.
45 Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмаицји, Дуровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989, стр. 58.
46 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 34.
47 Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад,1998, стр. 35.
48 Лујо Бакотић, Срби у Далмацијик, од пада млетачке републике до уједињења, Београд, 1938, стр. 111.
49 Борак 78.



***


Српска књига која је узнемирила Хрватски сабор





Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”
У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.
Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.
Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак етикетирао је ову књигу као смешну и врло опасну, зато што се, како је рекао, „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.
У поменутој емисији ХРТ-а је , такође, истакнуто да је ова књига професорке Бојовић „у Србији добила прворазредни не само културни, већ и политички третман, с обзиром да је представљена у централном Дневнику”.
Међутим, издавач „Српска књижевна задруга”, у оквиру својих редовних сусрета са новинарима још није представила ово дело.
Иначе, Новак је крајем прошле године на Сајму књига „Интерлибер” у Загребу, поводом изабраних дела Ива Андрића, у издању „Школске књиге” и у вези са „Лексиконом светске књижевности”, истог издавача, изјавио да се Иво Андрић третира као српски, хрватски и као босански писац.
– То може бити занимљиво за неког странца, али у Хрватској није потребна канонизација тог писца, јер за некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском – објаснио је Новак.
Хрватски премијер Зоран Милановић одговорио је у Сабору да национална свест подразумева и свест о себи. Милановић је затим додао:
– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!
Хрватски историчар Иво Банац је у емисији „Пола уре културе”, рекао да Злати Бојовић не приличе овакве квалификације.
– Она је цењена ауторка, а што се тиче дубровачке књижевности, о тој области написала је више од шест књига. Није добро тако уважену особу третирати као шибицара – прокоментарисао је Банац. Он је оспорио премијеру Милановићу разумевање проблема чакавштине, јер како је казао, тако пада у замку исте идеологије коју представља професорка Бојовић.
– У Београду тврде да је само чакавштина хрватска. Према томе Хрватској припада део Истре, један део приобаља и део јадранских острва. Што је јасна територијална претензија. На делу је нешто изузетно опасно у постјугословенском облику, настојање да се штокавско наречје, као што је био случај код неких теоретичара у 19. веку, прикаже као искључиво српско. Десетог децембра у Новом Саду одржан је округли сто поводом шездесет година Новосадског договора. Један од закључака, важан за ову расправу, говори о томе да се српска филологија и политика морају држати начела српског филолошког програма – српски језички и културни простор јесте недељив, из чега проистиче да сва штокавска књижевност припада српском језику. По теоријама које долазе из Београда ми сада разговарамо на српском језику – рекао је Иво Банац.



                          Злата Бојовић


Подсећамо да је хрватска јавност, такође, у дневно-политичке сврхе жестоко реаговала поводом књиге Злате Бојовић „Антологија поезије Дубровника и Боке Которске”, из едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске из Новог Сада, у којем су поменути дубровачки писци наводно, такође, уврштени у српску књижевност.

Академик Миро Вуксановић нам је јуче рекао да само жели да подсети на то да су дубровачки и бококоторски писци у ову едицију уврштени на основу њихове двојне припадности – српској и хрватској књижевности.

М. Вулићевић


Дубровачко није и српско


Не желећи да коментарише дневно-политичку реторику хрватских медија, професор др Злата Бојовић истакла је да је њена књига „Историја дубровачке књижевности” резултат озбиљног научног рада, и да без читања никако не може да се пресликава на садашњу ситуацију. Такође, нагласила је да се у овом делу ни на једном месту не спомиње реч „српски”, нити да је дубровачка књижевност српска, јер када би то био случај, онда би и књига имала наслов „Историја српске књижевности”, а не „Историја дубровачке књижевности”.


Затворен стогодишњи круг


Рецензент професор др Бранко Летић пише да је „Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, сва на темељима српске науке о старом Дубровнику

Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији, у средњем веку, истиче професор др Злата Бојовић у књизи „Историја дубровачке књижевности”, коју је у „Колу” објавила „Српска књижевна задруга”, спонтано су се стварали услови за настанак и развој књижевности. У средњем веку, на територији Дубровника, поред службе на латинском, обављана је и служба на словенском језику, већ у 14. веку. Најстарије средњовековне штампане књиге, намењене дубровачким читаоцима, објављиване су ћирилицом.
Злата Бојовић (1939) је историчар књижевности, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Средишњи део њених научних интересовања је дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.
Од почетка 16. века, подсећа Злата Бојовић, било је настојања да се у Дубровнику отвори ћирилична штампарија, када је (1502. године), католички свештеник Лука Радовановић већ поседовао „машину за штампање и потребне калупе за ћирилична слова”, коју је поклонио свештенику Павлу Вукашиновићу. Неуспелих покушаја било је и касније. Године 1511. пропала је слична намера Петра Ђорђевог Сушића и Франа Ратковог Мацаловића, да заснују штампање књига у Дубровнику. Мацаловић је већ 1510. уговарао са Чироламом Сончином, издавачем из Пезара, да штампа „Официј Богородичин”, јеванђеља и „Разговоре са самим собом” о односу душе према Богу Светог Августина. Све је требало да буде штампано „српским словима и језиком” (ин литера ет идиомате сервијано), уз напомену да ће се књига продавати у Дубровнику и по Србији.
У време када су, у првим деценијама 16. века, настајали најважнији дубровачки средњовековни зборници и штампане прве књиге, наглашава Злата Бојовић, дубровачка књижевност је увелико ишла путем великог развоја у хуманизам и ренесансу. Био је то сасвим нови пут, који је за собом остављао једну епоху која је постајала део књижевне историје.
„Историја дубровачке књижевности” др Злате Бојовић, наглашава професор др Бранко Летић, рецензент књиге, затвара стогодишњи круг српске рагузеологије (дубровачких студија), некада најзначајније гране српске науке о књижевности, коју је засновао Павле Поповић, а развијали потоњи његови следбеници, професори Београдског универзитета Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић. По свему, то је српска историја дубровачке књижевности, јер је сва на темељима српске науке о старом Дубровнику: српских историчара, истраживача архивске грађе, пре свих Михаила Динића, Јорја Тадића, Радована Самарџића, али и њихових савременика и следбеника.
Злата Бојовић је њихов следбеник и у науци, и у универзитетској настави, ексклузивни стручњак за дубровачку књижевност, изграђен на изворним изучавањима архивске и библиотечке грађе у Дубровнику, Задру и Котору, и италијанским архивима и библиотекама у великим центрима са којима је Дубровачка република вековима имала јаке културне везе. Резултат тих њених вишедеценијских истраживања јесу бројни радови, мањи научни медаљони и велике монографије о појединим писцима и делима, с увидима у њихове поетичке и жанровске одлике.
„Историја дубровачке књижевности” Злате Бојовић, закључује Бранко Летић, велика је синтеза магистралних токова њеног развоја, драгоцена и као целовит, до сада дефицитаран уџбеник на српским универзитетима, писан лепим стилом у традицији чувене београдске школе. По ритму казивања, кондензованој рефлексији и емоцији у свакој реченици, класично јасној, приближава се ово научно дело уметничкој литератури.

З. Радисављевић, Политика


Извор : Балканско књижевно друштво - Балкански књижевни гласник Балканско књижевно друштво - Балкански књижевни гласник.





***

***

                                                             Аутор : Крсто Крцун Драговић


                                                   

Нема коментара:

Постави коментар