26.04.2015.

Млада Искра - Сећање на жртве усташког геноцида 2015.


Дана 22.4.2015. Млада искра је организовала скуп у знак сећања на жртве усташког геноцида

1. Говор Марка Гајиновића, председника Омладинског Удружења „Млада Искра“:

Браћо Срби и сестре Српкиње, другари, пријатељи, саборци, поштовани гости.

Окупили смо се данас како би одали почаст свим жртвама Јасеновца али и усташког геноцида. Данас вам причам о најстрашнијем злочину почињеном у људској историји. Злочину који је однео неколико милиона душа само зато што оне нису припадале једном народу.

Нажалост, постоје неки који не желе да се сећамо тих жртава, који сваке године умањују болне бројке прекланих. Они покушавају да нас натерају да заборавимо. Они се у послење време хвале цивилизацијом, људским правима, причају нам да смо геноцидан народ.

Ево једне приче: Група усташа упала је у српску основну школу и почела да коље децу. Деца вриште, запомажу и плачу „Не кољи нас чико!“ а један нитков одговара „Не плачите ја ћу вас полако.“ – и они се хвале цивилизацијом...

Да ли је то одличје цивилизације и Европе равноправних? Да ли они, који припадају једној културној, Европској заједници ка којој толико стреми наша држава имају право да причају о култури и цивилизацији после свега тога. А поставља се онда још једно питање, да ли они уопште смеју да буду део те Европе?   И данас се питамо да ли те жртве треба да заборавимо и још важније да ли смемо? Колико је нас овде који смо изгубили некога у Јасеновцу? Сви смо изгубили неког, ако не претка онда сународника.

Нажалост многи наши пријатељи и вршњааци ни не знају шта се то догодило на овај дан пре тачно 70 година у Јасеновцу. Они сада седе у кафићима и уживају уместо да овај дан посвете сећању. Сећању које ће управо због таквих избледети. Ми који смо се данас овде окупили, да одамо почаст жртвама једног суровог злочина који није имао повода, даћемо пример нашим пријатељима и будућим генерацијама и чуваћемо успомену на нашу палу браћу!

СЛАВА ИМ И НЕКА ИХ БОГ ЧУВА!

Амин.


2. Говор Срђана Тодоровог, члана Омладинског Удружења „Млада Искра“

Браћо Срби и сестре Српкиње, помаже Бог!

Одговор окупљених: „Бог ти помогао!“

Морам вам за почетак рећи да ме обузима красан осећај због наше многогобројности, али и туга због повода самог окупљања. Ова два осећаја помешана у мени возбуђују трему. Немојте ми на томе замерити. Немојте ми замерити ни на томе што држим мобилни телефон на коме сам исписао у ставкама оно што ћу вам укратко говорити.

Ја вам нећу досађивати статистиком. Сви ми знамо ту бројку од 800.000 пострадалих Срба, то јест 33% тадашњег броја Срба у НДХ. Знамо да је скоро исто толико Срба из НДХ протерано у Београд и Централну Србију, са нама супротне обале Саве. Исто толико је примило римокатоличанство, навластито у Славонији... То су те бројке које знамо из основне школе. Бројке које знамо, памтимо, али, нажалост, и опраштамо.

У вези са тиме, јуче-прекјуче чусмо у медијима од наших „оца нације“ реченицу: „Можемо и морамо да опростимо“. Са друге стране, пак, на другим местима чусмо и читасмо и ону често слушану политички коректну изјаву: „Опростити, али не заборавити“.

А ми одговарамо: „Можемо ми бројке и заборавити, али не смемо опростити!“

Јер тај бол нам је путоказ кроз живот, било као самосталне јединке, као чланове породице, народа/нације, као Словене и Европљане, као припаднике људског рода. Само неопраштањем знаћемо смисао свог постојања, јер нам прошлост даје мисију за будућност. Завет предака, проливену крв која из земље проговара не смемо игнорисати.

Ми Срби као народ нестадосмо, по свему судећи, 1948. године, свега пар година након Јасеновца, а као нација нестајемо управо сада. Постајемо грађани, грађани света. Зато, само неопраштањем, лишавањем те љигаве политичке коректности, опстаћемо као нација. Макар и само ми, овде окупљени.

Зашто је то важно? Савремена глобализација, melting pot који брише културне особености, а који се огледа у музици, одевању, материјализму, духовном сиромаштву, испразности, ... Све нас то дубоко засипа. Шта је онда смисао нашег живота, како наћи тај смисао у мору празнине данашњег недоба?

Цитираћу можда некима од вас непознатог, али, свакако, једног нашег славног писца, највећег српског писца између Светог Саве и Његоша, Гаврила Стефановића Венцловића: „Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити?“.

Не живи човек само о хлебу, браћо.

Хвала вам.