19.08.2016.

Уби ме,нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

ЦРНА ГОРА: Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.
Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.
А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.
„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.
Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:
“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.
Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.
Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).
Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.
Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:
„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.
Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.
„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:
“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.
Слично је и у запису Јакше Брајовића:
„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они суштампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.
Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.
———————————————————–
МИ НИСМО РОБОВИ
Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:
„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?
Брајовић је одговорио:
„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.
———————————————————————-
ПОБУНА У УЛЦИЊУ
У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Нема коментара:

Постави коментар