16.09.2016.

ЛАЗАРИЦЕ У ОРАХОВЦУ И ВЕЛИКОJ ХОЧИ

,, Ој Лазаре, Лазаре, овде кућа богата, са хиљаду дуката, овде браћа живују, овде нама казују...!” После уласка у двориште у ноћи од петка на Лазареву суботу, група девојчица или девојака познатије као Лазарице, овим стиховима започињу благосиљање свих људи који у тој кући живе. Лазаричке песме које се у ораховачком крају вековима певају, и даље трају. Смењују се генерације, а ретко има жене, која у Великој Хочи или Ораховцу живи, а да у свом детињству или девојаштву бар једне године није “играла” Лазарице.

Драгољуб Петровић: Црногорски језик припада оним ентитетима које зовем аветним


Лингвиста Драгољуб Петровић о историјском прогону ћирилице, угрожавању идентитета и комунистима као грешницима: Хрвати су били периферно српско племе. Бошњаци сада хоће босански језик. Црногорски је аветни.

"ЉУДИ, МИ НОЋАС ИМА ДА ИЗГИНЕМО"


Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе.

Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.

Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара. Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.


А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.

(Телеграф.рс / Дарко Николић)

Ванс Пакард - СКРИВЕНИ УБЕЂИВАЧИ - ПСИХОЛОГИЈА РЕКЛАМЕ, 1994.


Психолошко завођење деце (поглавље 15)

Појава телевизије као једног од средстава за завођење била је највећа новина, откако се ова књига појавила. Телевизија је постала замена за бејбиситере деци предшколског узраста и готово нераздвојни другар старије деце, нарочито уколико су њихове мајке запослене, што је управо данас јако честа појава. Милиони и милиони деце у Америци имају своје сопствене 1В пријемнике у соби и већина њих чак и у поноћ још увек гледа телевизију. Процењује се да деца у Америци сада виде 20000 реклама годишње- тако да телевизија практично постаје још једна врста образовног система.
Деца су омиљено поље интересовања за ауторе реклама, јер у овом тренутку у Америци 100 милијарди долара потроше управо деца.
Утврђено је да, бар што се предшколске деце тиче, она уопште не разликују рекламе од регуларног програма. Ово се нарочито односи на децу Црнаца и управо су она најоданији ТВ гледаоци.
Један аутор реклама наводи у часопису Адвертисинг ејџ своје запажање: Уколико заиста желите добру продају, искористите дете као свог помоћника у продаји.
Отто вришти и кука, све док не надвлада отпор својих родитеља према куповини. На другорн крају земље постоји на десетине фирми пецијализованих за саветовање у веза са мотивацијом која се посебно бави испитивањем дечјих реакија на рекламе, програме и производе. Циљ им је да децу учине у суштини заинтересовани јим корисницима и рекламерима производа спонзора.
Једна уредница часописа Хјуман Бихејвиор (Хуман Бехавиор) направила је студију о лабораторијским кабинетима у којима се тестирају деца. Једна од тих лабораторија била је у предграђу Западне обале. Дечје реакције су тестиране уз помоћ апарата за ширење зеница, сензора за реакцију прстију на руци, итд. Психолог је постављао питања сваком понаособ о реакцијама непосредно после гледања рекламе.
Од деце је тражено да направе скицу за сваки део рекламе посебно.
Те скице би онда анализирали стручњаци. Аналитичари су користили драматуршке технике Станиславског. Деца су окупљана у групе да одглуме на који би начин они продавали производе одраслима. Испробавано је Је како ће њихови вршњаци реаговати на производ.
Ова усавршавања продајних обраћања, уз максимално коришћење дечјег тржишта, неоспорно се осетила и у породицама.
Студија (на Мичигенском универзитету) којој је подвргнуто неколико стотина деце предшколског узраста, показала је да је 8096 деце потврдило да су они утицали на родитеље да им се купе производи који су били рекламирани на телевизији.
У књизи под називом Тржиште младих двојица рекламних директора објавили су студију о мајкама. Колико тога мајка купи више него што планира у супермаркету, само због тога што је дете натера да купи одредене производе или популарне марке производа. Подаци ће показати да америчке мајке под утицајем деце потроше годишње 4 милијарде долара више, уз новац потрошен на куповину прехрамбених намирница.
Ти подаци датирају од пре неколико година.

05.09.2016.

Етномузиколози о „Шоти“: Шота није албанска реч ни албанска песма, већ чиста српска песма

РЕАГОВАЊЕ (Сведок, бр.578, 21.08.2007.) Зоран Милојевић, етномузиколог, композитор, књижевник, члан СОКОЈ од 1976.

ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову

Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге. Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију". Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па, мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица, љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се.

Али, да видимо шта историја каже. Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету. Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота", ствари су другачије. Да почнемо из почетка. Реч „шота" не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи? Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота"? Ваљда би се родио, бар још један, њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело? Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота". Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан? Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику?
Пишу новине: Ћерима - Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја". Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч. Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени. Па добро, питаће необавештени новинар, а чија је песма и игра „шота"? Одговор је: српска. Реч „шота", у жаргону косметских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка. Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је: шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан. Срби су брачни пар, младих љјуди, који очекују принову, звали Шотка и Шотан. Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон. Песма и игра „шота", настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице": „Разгранала грана јоргована", „Цвето, калушо", „Баш ми је мерак" итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна" чија је „шота", нека покуша да одсвира „шоту" у ритму седам осмина и да је упореди са осталим косметским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота". Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме, г. Јордана Николића. Он је, пре 40 година био оснивач КУД „Шота" у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „шота" има, у свом корену, византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут-трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица). Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „Шоту", зар је песма крива за нечија зверства. Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године, радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога, доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас, не певају они, који би требало да ћуте? Но, о томе, ако ми „Сведок" пружи прилику да пишем... 


Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко, данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил-аге Ченгића", коју је Његошу украо нововинодолски господар, а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије" од Љубе Ненадовића). Поготову је важна борба за очување нашег косметског блага. Борба за Космет није само борба за територије, најмање је то. То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура, не поверава се свадбарским хармоникашима и необразованим новинарима. Достојевски је рекао: ,,Ја муцам, када пишем". Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав. Ово је мој прилог. Зоран Милојевић